И не погледавши, Ранд је ступио кроз Капију у дугачку, тамну собу. Напор да задржи ткање, борба са саидином, га је натерала да се заљуља; хтео је да поврати, да се пресавије и избаци све што је имао у себи. Одржати се усправно представљало му је напор. Мало светла је продирало кроз шалоне на неколико малих прозора који су били постављени високо на једном од зидова, таман толико светла да види, док држи Моћ. Намештај и велики облици прекривени чаршавима су готово испуњавали собу, а између њих су се налазила широка бурад, онаква каква се користе за чување грнчарије, сандуци свих облика и величина, кутије и гајбе и украси. Једва нешто више од пролаза, ширине корак или два, је било слободно. Био је сигуран да неће затећи слуге у потрази за нечим, или како чисте. Највиши спрат краљевске палате је имао неколико таквих складишних просторија, које су изгледале као поткровља огромних фармерских кућа и биле подједнако заборављене. Осим тога, ипак је био та’верен . Добро је да нико није био ту када се Капија отворила. Један њен крај је одсекао ћошак празног ковчега умотаног у поцепану, полутрулу кожу, а други је направи гладак рез читавом дужином дугачког стола претрпаног вазнама и дрвеним кутијама. Можда је нека краљица Андора јела за тим столом, пре једног или два века.
Пре једног или два века, штуро се насмејао Лијус Терин у његовој глави . Јако дуго време. За љубав Светлости, пусти то! Ово је Јама Усуда! Глад се смањивала док је човек нестајао у Рандовом уму.
Барем једном је имао своје сопствене разлоге да слуша жалбе Лијуса Терина. Журно је дао знак Мин да га прати са шумске чистине на другу страну Капије, и чим је прошла пустио је да се затвори за њом у брзом, усправном бљеску светлости, тако што је отпустио саидин . Са њим је благословено отишла и мучнина. У глави му се и даље по мало вртело, али није се осећао као да ће да поврати или се стропошта или пак обоје. Мада је осећај прљавштине остао, загађеност Мрачног је цурила у њега из ткања која је везао око себе. Пребацујући каиш свој кожног завежљаја са једног рамена на друго, рукавом је покушао да сакрије зној који му је цурио низ лице. У сваком случају, није морао да се боји да ће Мин, после свега, приметити.
Њене плаве чизме са потпетицама су ускомешале прашину на поду чим је први пут коракнула, а са другим кораком је већ подигла. Извукла је марамицу обрубљену чипком из рукава свог капута таман на време да жестоко кине, а након тога и други и трећи пут, сваки пут све јаче и јаче. Желео је да је била вољна да остане у хаљини. Извезени бели цветови су украшавали рукаве и пешеве њеног плавог капута, а блеђе плаве кратке панталоне су лепо обликовале њене ноге. Са жуто извезеним, светло плавим рукавицама за јахање закаченим за појас и капутом који је био оивичен жутим шарама и закачен златном иглом у облику руже, заиста је деловала као да је стигла неким нормалнијим средством, али би привукла све погледе. Он је био у грубој смеђој вуни коју би могао да носи било који радник. У последњих неколико дана је на већини места био бучан да би нагласио своје присуство; овог пута није хтео да ико сазна да је био ту пре него што оде, осим неколико одређених особа које ће ипак сазнати ко је он.
„Зашто ми се кезиш и чешкаш уво као блесан?“ хтела је да зна, гурајући своју марамицу назад у рукав. Сумња је испунила њене велике тамне очи.
„Управо сам размишљао колико си прелепа“, рекао је тихо. Била је. Није могао да је гледа, а да не мисли тако. Или да не зажали што је био преслаб да је пошаље у сигурност.
Дубоко је удахнула, и кинула пре него што је имала времена да макар стави руку преко уста, а онда се загледала у њега, као да је то некако његова грешка. „Оставила сам свог коња због тебе, Ранде ал’Тор. Уковрџала сам косу због тебе. Одбацила сам свој живот због тебе! Нећу да се одрекнем свог капута и панталона! Осим тога, нико овде ме никада није видео у хаљини дуже него што ми је требало да је пресвучем. Знаш да ово неће успети, осим ако ме препознају. Сасвим сигурно не можеш да се правиш да си долутао са улице са таквим лицем.“
Не размишљајући, он пређе руком преко вилице, осећајући своје лице, али то није било оно што је Мин видела. Био ко ко би погледао у њега би видео човека сантиметрима нижег и годинама старијег од Ранда ал’Тора, равне црне косе, тупих смеђих очију и са брадавицом на округлом носу. Само неко ко би га додирнуо би могао да прозре Маску Огледала. Чак ни Аша’ман је не би видео, са изврнутим ткањем. Мада, ако је било Аша’мана у палати, то би могло значити да су његови планови отишли даље и лошије него што је он веровао. Ова посета није могла, није смела, да се претвори у убијање. У сваком случају, она је била у праву; то није било лице којем би било дозвољено да без пратње уђе у краљевску палату Андора.
„Док год можемо да завршимо ово и одемо брзо“, рекао је. „Пре него што ико буде имао времена да се досети да ако си ти овде, можда и ја јесам.“
„Ранде“, рекла је меко и он је забринуто погледао. Положивши руку на његове груди, погледала га је са озбиљним изразом лица. „Ранде, заиста би требао да се сретнеш са Елејном. И Авијендом, претпостављам; знаш да је и она вероватно овде. Ако би—“
Одмахнуо је главом и пожелео да то није урадио. Вртоглавица још увек није потпуно ишчезла. „Не!“ рекао је кратко. Светлости! Шта год Мин говорила, он једноставно није могао да верује да га и Елејна и Авијенда обе воле. Или да чињеница да га воле, ако је то била чињеница, није узнемиравала њу. Жене нису биле толико чудне! Елејна и Авијенда су имале разлог да га мрзе, не да га воле, и барем је Елејна то јасно показала. Још горе, он је био заљубљен у обе, и такође у Мин! Морао је да буде чврст попут челика, али је мислио да би се могао срушити, ако би морао да се суочи са све три одједном. „Наћи ћемо Нинаеву и Мета и идемо, што брже можемо.“ Отворила је уста, али јој није дао могућности да проговори. „Не расправљај се са мном, Мин. Ово није тренутак за то.“
Накрививши главу на једну страну, Мин се мало осмехну, забављена. „Када сам се икада расправљала са тобом? Зар не урадим сваки пут тачно онако како ми кажеш?“ Као да та лаж није била довољно лоша, она је додала. „Хтела сам да кажем, ако би хтео да пожуриш, зашто стојимо цео дан у овој прашњавој соби.“ Да нагласи то, кинула је још једном.
Она је имала мање шанси да изазове коментар, чак и обучена како је била, тако да је протурила главу кроз врата. Очигледно складишна просторија није била потпуно заборављена; шарке на тешким вратима једва да су зашкрипале. Брзо је погледала на обе стране, а онда пожурила напоље, дајући му знак да је прати. Та’верен или не, било је олакшање за њега да види да је дугачак ходник празан. И најнезаитересованији слуга би се могао запитати, ако би их видео како излазе из складишне просторије на горњим спратовима палате. Ипак, наићи ће на људе ускоро. Краљевска палата није врвела као Сунчева палата или Камен Тира, али их је и даље било на стотине у палати ове величине. Корачајући поред Мин, покушао је да се гега и блене у таписерије и зидне дуборезе и угланцане високе комоде. Нису биле тако фине као на нижим спратовима, али би обичан радник бленуо.
„Треба да стигнемо до нижих спратова што је пре могуће“, мрмљао је. И даље никог није било на видику, али би иза следећег ћошка могло бити десет људи. „Не заборави, само питај првог слугу на којег наиђеш где да нађемо Нинаеву и Мета. Не објашњавај, осим ако мораш.“
„Дакле, хвала што си ме подсетио, Ранде. Знала сам да сам нешто сметнула са ума, и просто нисам могла да се сетим шта би то било.“ Њен кратак осмех је био превише крут, док је мрмљала нешто испод гласа.
Ранд је уздахнуо. Ово је био превише важно да би се она играла, али је управо то намеравала, ако би јој допустио. Не да је она на то гледала на такав начин. Мада су се понекад њихова схватања о битности нечега веома разликовала. Веома. Мораће да је држи на оку.
„Дакле, газдарице Фаршоу“, рече женски глас иза њих. „То јесте ви, газдарице Фаршоу, зар не?“
Завежљај је полетео и жестоко лупио Ранда у леђа док се окретао око себе. Последња особа коју је желео да види, осим Елејне и Авијенде, је била пуначка, проседа жена која је запањено зурила у Мин. Питајући се зашто је носила кратак црвени капут са великим Белим лавом на предњој страни, он се погрби и избегну да гледа право у њу. Само радник који ради свој посао. Никаквог разлога погледати га два пута.
„Газдарице Харфор?“ узвикну Мин, одишући одушевљењем. „Да, то сам ја. А ви сте управо жена коју сам тражила. Бојим се да сам се изгубила. Можете ли да ми кажете где да нађем Нинаеву ал’Меру? И Мета Каутона? Овај прикан има нешто што му је Нинаева тражила да набави.“
Главна собарица се мало намршти према Ранду пре но је вратила пажњу на Мин. Подигла је обрву гледајући у Минину одећу, или можда прашину која је била по њој, али није поменула ни једно ни друго. „Мет Каутон? Не верујем да га знам. Осим ако није један од нових слугу или гардиста?“ додала је сумњичаво. „А што се тиче Нинаеве Седаи, она је веома заузета. Али верујем да она неће имати ништа против ако ја узмем то што је за њу и оставим га у њену собу.“
Ранд се усправи уз трзај. Нинаева Седаи? Зашто би јој остале—праве Аес Седаи—дозволиле да и даље то изводи? И Мет није био ту? Заправо, очигледно, никад није био ту. Боје су се мешале у његовој глави, готово слика коју је могао да разазна. Нестала је у откуцају срца, али он се љуљао. Газдарица Харфор се поново намршти ка њему, и шмркну. Очигледно је мислила да је пијан.
Мин се такође намршти, али само у мислима, тапкајући прстом по бради, а и то је трајало само тренутак. „Мислим да Нинаева... Седаи жели да се сретне са њим.“ Оклевање је било једва приметно. „Можете ли, молим вас, да га отпратите то њених одаја, газдарице Харфор? Ја имам још један задатак, пре него што одем. Пази на своје понашање, Нули, и ради како ти се каже. Тако.“
Ранд отвори уста, али пре него што је успео да проговори она је пожурила низ ходник, готово трчећи. Огртач се вијорио за њом колико се брзо кретала. Спаљена да је, намеравала је да покуша да нађе Елејну! Могла је све да упропасти!
Твоји планови пропадају зато што желиш да живиш, лудаче . Глас Лијуса Терина је био груб, знојав шапат. Прихвати да си мртав. Прихвати то, и престани да ме мучиш, лудаче! Ранд је потиснуо глас до муклог зујања, иритантног зујања у тами његове главе. Нули? Какво је име уопште било Нули?
Газдарица Харфор је запањено зурила у Мин, док ова није нестала иза ћошка, а онда непотребно наместила капут. Уз неодобравање се окренула ка Ранду. Чак и са Маском Огледала она је видела човека вишег од себе, али Рина Харфор није била жена која би дозволила да је мале ствари попут те и на тренутак скрену са пута. „Немам поверења у тебе, Нули“, рекла је, док јој се обрва оштро спуштала, „стога пази шта радиш. Јако добро пази, ако имаш иоле мозга.“
Држећи нараменицу завежљаја једном руком, другом је цимнуо прамен своје косе. „Да, газдарице“, промрмљао је храпаво. Главна собарица је могла препознати његов прави глас. Мин је требало да води сав разговор док не нађу Нинаеву и Мета. Шта ће под Светлости да уради ако она заиста доведе Елејну? И можда Авијенду. И она је вероватно била ту. Светлости! „Опростите, газдарице, али морамо да пожуримо. Хитно је да видим Нинаеву што је пре могуће.“ Мало је подигао завежљај. „И њој је ово заиста важно.“ Ако успе да заврши док се Мин врати, можда ће бити у стању да оде са њом пре него што буде морао да се суочи са друге две.
„Ако је Нинаева Седаи сматрала да је хитно“, рекла је пуначка жена кисело, ставивши тежак нагласак на титулу коју је он прескочио, „напоменула би да вас очекује. Сада, прати ме, и задржи своје коментаре и мисли за себе.“
Она крену, не чекајући одговор, не погледавши иза, клизећи са мирним достојанством. Напокон, шта је он друго могао, осим да уради оно што му је речено? Колико се сећао, Главна собарица је била навикла да сви раде онако како им је речено. Журећи да је сустигне, успео је да направи смо један корак поред ње, пре него што га је њен запањен поглед натерао да се повуче, цимајући прамен косе и мрмљајући извињења. Није навикао да хода за било ким. Није рачунао да ће морати да мења понашање. Делић вртоглавице је остао, а такође и прљавштина загађености. Изгледа да је био махом лоше расположен у задње време, осим ако је Мин била са њим.
Пре него што су далеко одмакли, дуж ходника су почеле да се појављују слуге у ливреји, гланцајући и чистећи прашину и носећи, крећући се у свим правцима. Очигледно је одсуство људи у тренутку када су он и Мин напустили просторију била реткост. Та’верен поново. Када су сишли низ уске степенице за послугу уграђене у зиду, било их је још више. И још нешто, јако пуно жена које нису носиле ливреју. Доманке бакарне коже, ниске бледе Каирхијењанке, жене маслинасте коже и тамних очију, које сасвим сигурно нису биле Андоранке. Натерале су га да се осмехне, малим самозадовољним осмехом. Ни једна није имала оно што би он могао назвати безвременим лицем, и знатан број њих је имао боре, које никад нису украшавале лице ни једне Аес Седаи, али повремено би му се кожа најежила када би прошао близу њих. Оне су усмеравале, или барем држале саидар . Газдарица Харфор га је водила крај затворених врата где су га такође пролазили жмарци. Иза тих врата су морале бити друге жене које усмеравају.
„Опростите, газдарице“, рекао је храпавим гласом, за који је одлучио да ће бити Нулијев. „Колико Аес Седаи има у Палати?“
„То се тебе не тиче“, одсекла је. Погледала је преко рамена и уздахнула, а онда проговорила мекшим гласом. „Не верујем да смета да знаш. Пет, бројећи госпу Елејну и Нинаеву Седаи.“ Додир поноса јој је прожео глас. „Одавно није толико Аес Седаи одједном тражило гостопримство овде.“
Ранд се могао насмејати, мада се није забављао. Пет? Не, то је укључивало Нинаеву и Елејну. Три праве Аес Седаи. Три! Ко год да су биле остале, није било битно. Почео је да верује да су гласине о стотине Аес Седаи које су се кретале ка Каемлину са војском, значила да би заиста могло да их буде толико спремних да прате Поноворођеног Змаја. Уместо тога, чак су и његове првобитне наде, за њих прегршт, биле претерано оптимистичне. Гласине су биле само гласине. Или неки план који је Елаида правила. Светлости, где је био Мет? Боје блеснуше у његовој главим—за тренутак је мислио да је то Метово лице—и он посрну.
„Ако си дошао пијан овамо, Нули“, рекла је чврсто газдарица Харфор, „горко ћеш се покајати због тога. Лично ћу се за то постарати!“
„Да, газдарице“, промрмљао је Ранд, цимајући свој прамен. У његовој глави се Лијус Терин лудачки смејао, јецајући. Морао је да дође овамо—било је неопходно—али је већ почињао да жали.
Окружене светлошћу саидара, Нинаева и Талаана су стајале лицем у лице, на четири корака од камина, где је јасни пламен успевао да уклони сву хладноћу из ваздуха. Или је можда труд било то што је загрејало, размишљала је кисело Нинаева. Према украшеном сату на раму камина, ова лекција је трајала већ сат времена. Сат времена усмеравања без прекида би загрејао било кога. Сареита је требала да буде овде, не она, али је Смеђа збрисала из палате, оставивши поруку о хитном послу који је имала у граду. Кареана је одбила да подучава два дана за редом, а Вандена је и даље одбијала да подучава уопште, користећи смешан изговор да јој подучавање Кирстијан и Зарје не оставља времена.
„Овако“, рекла је, шибајући ток Духа око покушаја дечачки мршаве ученице Морског народа да је огради. Додајући силу свог сопственог тока, гурнула је девојку даље и у исто време усмерила Ваздух у три одвојена ткање. Један је голицао Талаанина ребра кроз плаву ланену блузу. Једноставан трик, али је девојка изненађено дахнула, и на тренутак је њена веза са Извором попустила за длаку, најблеђи могући дрхтај Моћи која је испуњавала. У том откуцају срца Нинаева је престала да гура њено ткање и упутила своје ка првобитном циљу. Гурајући штит на Талаану је наликовало шамарању зида—осим што се бол ширио једнако по њеној кожи, а не само по длану, тешко да је то био напредак—али је сјај саидара ишчезао чим су друга два ткања Ваздуха заробила Талаанине руке са стране и скупиле јој колена у широким, тамним панталонама.
Јако лепо урађено, ако је Нинаева мислила за себе. Девојка је била врло окретна, врло вешта са својим ткањима. Осим тога, покушавање да се постави штит на некоме ко држи Моћ је било у најбољем случају ризично, а јалово у најгорем, осим ако си много јачи од њих—понекад ако јеси—а Талаана јој је била толико блиска по снази да то није чинило никакву предност. То јој је помогло да се не насмеје самозадовољно. Чинило се да су недавно сестре биле запањене њеном снагом и веровале да би само неко од Изгубљених могао да има већу. Талаана још увек није успорила; једва да је била више од детета. Петнаест? Можда млађа! Сама Светлост је знала колико је био њен потенцијал. Барем нико од Ветротрагача то није поменуо, и Нинаева није имала намеру да пита. Није је интересовало да зна колико ће јача од ње постати девојчица Морског народа. Уопште.
Боса стопала су млатарала по шареном зеленом тепиху, Талаан је узалудно покушала да пробије штит који је Нинаева лако држала, а онда поражено уздахнула и оборила очи. Чак и када би успела да следи Нинаевина упутства, понашала се као да је изневерила, а сада се тако обесхрабрено снуждила да је могло деловати као да су ткања Ваздуха једино што је држи усправно.
Пустивши токове да ишчезну, Нинаева је наместила свој шал и отворила уста да каже Талаани шта је погрешно урадила. И да јој скрене пажњу—поново—да је бескорисно покушавати да се ослободиш, осим ако си много јачи од особе која те држи. Морски народ једва да је веровао ичему што би им рекла, док им не би рекла десет пута и показала двадесет.
„Употребила је твоју сопствену силу против тебе“, рекла је Сенина дин Ријал директно, пре него што је Нинаева могла да проговори. „И ометање, поново. То је попут рвања, девојко. Умеш да се рвеш.“
„Пробај поново“, наредила је Заида уз кратак трзај тамном, тетовираном руком.
Све столице у соби су биле померене до зидова, мада није заиста било потребе за чистим простором, и Заида је гледала лекцију, седећи поред шест Ветротрагача, метежа црвене и жуте и плаве богато украшене свиле и светло обојеног лана, и минђуша и носних прстенова и ланаца са медаљонима који су терали човека да устукне. Увек је било тако; једна или две ученице су кориштене за лекцију—или, како је Нинаева чула, Мерилила која је била принуђена да заузме место ученице, осим ако је сама подучавала—док су Заида и једна или друга група Ветротрагача посматрале. Господарица Таласа није могла да усмерава, наравно, мада је увек била присутна, а нико од Ветротрагача није хтео да учествује лично. Ох, то се није никад дешавало.
По Нинаевиној процени, данашња група је била веома чудна, ако се узме у обзир опсесија Морског народа рангом. Заидин Ветротрагач, Шијелин, је седела са њене десне стране, витка, хладно резервисана жена, висока готово колико и Авијенда и виша од Заиде. То је било у реду, барем колико је Нинаева разумела, али са Заидине леве стране је била Сенина, а она је служила на једрилици, једном од мањих бродова Морског народа, а и међу њима је њена била најмања. Наравно, издржљива жена, набораног лица и косе густо прошаране седима, је у прошлости носила више од прстенова које је тренутно имала, и више златних медаљона на ланцу преко тамног, левог образа. Била је Ветротрагач Господарици Бродова пре него што је Неста дин Реас била изабрана на ту дужност, али по њиховом закону, када Господарица Бродова или Господарица Таласа умре, њен Ветротрагач мора да почне поново од најнижег нивоа. Нинаева је била сигурна да ту има нешто више од простог поштовања Сенининог претходног положаја. Рејнин, млада жена глатких, округлих образа, која је такође служила на једрилици, је била на столици поред Сенинине, а Курин, каменог лица, и безизражајних очију, је седела поред Шијелин, попут црне скулптуре. Оваква поставка је потиснула Каиру и Тебреилу до најдаљих столица, а обе су биле Ветротрагачи Господарици Таласа лично, са по четири дебеле минђуше у сваком уху и готово исто медаљона колико и сама Заида. Мада је то можда било само зато да би држали одвојено сестре надмених погледа. Мрзиле су једна другу са таквом страшћу коју једино крвни сродници могу да постигну. Можда је то био разлог. Разумети Ата’ан Мијере је било горе него покушати да разумеш мушкарце. Жена би могла да полуди покушавајући.
Мрмљајући за себе, Нинаева цимну шал и припреми се, сређујући своја ткања. Чиста радост држања саидара једва да је могла да се такмичи са њеном љутњом. Пробај поново, Нинаева. Још једном, Нинаева. Уради сада, Нинаева. Макар Ренаила није била ту. Често су хтеле од ње да подучава ствари које није знала тако добро као друге—превише често, ствари које је једва знала, признала је нерадо; она није имала пуно тренинга у Кули—и кад год би макар и мало постала несигурна, Ренаила је била потпуно одушевљена да је натера да се зноји. И остале су је терале да се зноји, али нису деловале као да много уживају у томе. У сваком случају, после пуног сата је била уморна. Проклета Сареита и њена обавеза!
Поново је напала, али овог пута је Талаанин ток Духа срео њен много блаже него што је очекивала, и њен ток је одгурнуо други даље у страну него што је намеравала. Изненада шест нити Ваздуха јурнуше од девојке, право ка Нинаеви, и Нинаева их хитро исече Ватром. Груби токови пуцнуше назад у Талаану, видно је потресавши, али пре него што су честито нестали, још шест се појавило, брже него раније. Нинаева ошину. И зину, када је Талаанино ткање Духа задрхтало око њеног и омотало се око ње, одсецајући је од саидара . Била је под штитом! Талаана је ставила под штит! И као последње понижење, токови Ваздуха су јој чврсто везали руке и ноге, гужвајући јој сукњу.
„Девојка је има“, рекла је Каира, звучећи изненађено. Нико не би помислио да је она Талаанина мајка, по хладном погледу који јој упутила. Заиста, Талаана је деловала посрамљена сопственим успехом, отпуштајући токове моментално и оборивши очи ка поду.
„Јако добро, Талаана“, рекла је Нинаева, будући да нико други није изустио ни реч хвале или охрабрења. Изиритирано је повукла свој шал и сместила га на лактовима. Није било потребе да каже девојци да је имала среће. Била је брза, истини за вољу, али Нинаева није била сигурна да би и она сама могла да усмерава још дуго. Сасвим сигурно није била у најбољем стању. „Бојим се да је ово сво време које имам данас, тако—“
„Покушај поново“, наредила ја Заида, нагињући се напето напред. „Хоћу да видим нешто.“ То није било објашњење, или било шта налик на извињење, просто изражавање чињенице—Заида никад није објашњавала или се извињавала. Само је очекивала послушност.
Нинаева је помислила да каже жени да у сваком случају не може да види ништа од онога што су оне радила, али је одмах одбацила ту мисао. Не са шест Ветротрагача у соби. Пре два дана је изрекла гласно своје мишљење, и сасвим сигурно није хтела да се то понови. Покушала је да размишља о томе као о казни зато што је говорила пре него што је размислила, али то није заиста било од користи. Желела је да их никад није научила да се повезују.
„Још једном“, рекла је стиснуто, окрећући се ка Талаани, „и онда морам да идем.“
Овај пут је била спремна за девојчин трик. Усмеравајући, срела је Талаанино ткање много окретније, и са мање снаге. Девојка јој се несигурно осмехнула. Мислила је да Нинаева неће бити ометена другачијим токовима Ваздуха овог пута, зар не? Талаанино ткање поче да се увија око њеног и она хитро пусти своје да га заустави. Биће спремна када жена буде направила своје токове Ваздуха. Или можда не Ваздуха, овог пута. Сасвим сигурно ништа опасно. Ово је била вежба. Само што се Талаанин ток Духа није потпуно увио, и Нинаева се жестоко заљуља док је Талаана ударала право на њу и блокирала је. Још једном саидар ишчезну из ње, и везе Ваздуха јој заробише руке уз тело, и везаше колена.
Пажљиво је удахнула. Мораће да честита младој жени. Није било начина да се извуче из тога. Да је имала слободну руку, ишчупала би плетеницу из темена.
„Задржи!“ наредила је Заида, уставши да грациозно отклизи ка Нинаеви, док су јој се црвене, свилене панталоне нежно љуљале око босих стопала, а чворовима испреплетана црвена ешарпа се њихала при њој. Ветротрагачи су устали са њом и пратили је, поређане према рангу. Каира и Тебреила су ледено игнорисале једна другу, журећи да заузму места најближа Господарици Таласа, док су Сенина и Раинин пратиле на корак растојања.
Послушно, Талаана је задржала штит на Нинаеви, и везама, остављајући је да стоји као статуа. И да се пуши као котао који је остао предуго да кључа. Одбила је да се цима као сломљена лутка, а то је било све што је могла осим да стоји мирно. Каира и Телебреила су је проучавале са хладним презиром, а Курин са тешким непоштовањем које је имала према свим који су обитавали на копну. Жена камених очију се није подсмевала ни мрштила нити заправо имала било какав израз, али не би сте могли да будете дуго са њом, а да не постанете свесни њеног мишљења. Само је Раинин показала и најмањи додир саосећања, мален, сажаљив осмех.
Заидине очи одмерено сретоше Нинаевине. Биле су прилично једнаке висине. „Држиш најјаче што можеш, ученице?“
Талаана се дубоко наклони, дошавши у паралелу са подом, додирујући чело, усне и срце. „Као што си заповедила, Господарице Таласа.“ рекла је готово шапатом.
„Шта ово значи?“ захтевала је Нинаева да зна. „Пусти ме. Овакво опхођење може да вам прође са Мерилилом, али се замислите на тренутак—!“
„Кажеш да не постоји начин да се пробије штит, осим ако си много јача“, пресече је Заида. Тон јој није био груб, али је јасно ставила до знања да намерава да је слушају, а не да слуша. „Ако је Светлости драго, сазнаћемо да ли си нам рекла исправно. Добро је познато како Аес Седаи умеју да натерају истину да се врти као вир. Ветротрагачи, направићете круг. Курин, ти ћеш водити. Ако се ослободи, потрудите се да не начини штету. Као подстрек... Ученице, спреми се да је окренеш наглавачке када избројим до пет. Један“
Светлост саидара је обавила Ветротрагаче, све заједно, како су се повезале. Курин је стајала у раскораку и са рукама на куковима, као да балансира на палуби брода. Сам недостатак израза изгледа да је поручивао да је већ била убеђена да ће открити избегавање истине, ако не чисту лаж. Талаана је дубоко удахнула, и по први пут стајала веома усправно, чак ни не трепћући док је држала своје немирне очи на Заиди.
Нинаева је трепнула. Не! Нису могле то да јој ураде! Не поново! „Кажем вам“, рекла је, много мирније него што се осећала, „ја немам начина да пробијем штит. Талаана је превише јака.“
„Два“, рекла је Заида, прекрстивши руке испод груди и зурећи у Нинаеву, као да је могла да види ткања.
Пробе ради Нинаева гурну штит. С истим успехом је могла да гурне камени зид. „Слушај ме, За... ух... Господарице Таласа.“ Сасвим сигурно није било потребе да појачава непријатељство са женом. Биле су жестоке присталице правилног обраћања. Присталице превише ствари. „Сигурна сам да вам је Мерилила ипак рекла нешто о постављању штита. Она је положила Три Заклетве. Она не може да лаже.“ Можда је Егвена била у праву у погледу Штапа Заклетви.
Заидин поглед није задрхтао ни на тренутак, израз лица јој се није ни мало променио. „Три.“
„Слушај ме“, рекла је Нинаева, не хајући ни мало ако је звучала помало очајно. Можда и више него по мало. Гурнула је штит јаче, а онда најјаче што је могла. Са истим успехом би могла да удара главом о стену. Инстиктивно, бескорисно, почела је да се копрца у везама Ваздуха које су је држале, док су ресе и опуштени набори њеног шала плесали око ње. Имала је подједнако шансе да се ослободи ових веза, као што је имала шансе да се пробије кроз штит, али није могла да се заустави. Не поново! Није могла да се суочи са тим! „Морате да слушате!“
„Четири.“
Не! Не! Не поново! Помамно је гребала по штиту. Можда је и био чврст као камен, али је више деловао као стакло, гладак и клизав. Могла је да осети Извор иза њега, готово да види Извор, као светлост и топлоту таман иза ћошка видног поља. У очајању, дахћући, она пређе преко глатке површине. Имала је ивицу, попут круга истовремено толико малог да га је могла држати у рукама и толико великог да прекрије свет, али када је покушала да клизне око те ивице, нашла би се поново у средишту чврстог, глатког круга. То је било бескорисно. Давно је све то научила, све то испробала. Срце јој је лупало спремно да искочи из груди. Узалудно покушавајући да успостави мир, журно је поново посегла за ивицом, и овог пута покушала да је осети, без заобилажења. Било је ту једно место где је деловала... мекше. Никад пре то није приметила. Мека тачка—мала грудва?—ни на који начин није деловала другачије од остатка, и није била много мекша, али се она бацила на њу. И поново се нашла у средишту. Избезумљено се свом снагом поново бацила на меку тачку, поново и поново, и сваки пут била враћена у средиште, и без паузе поново је кретала на њу. Поново. О, Светлости! Молим те! Морала је, пре...!
Изненада је схватила да Заида и даље није рекла пет. Гутајући ваздух као да је претрчала десет миља, загледала се. Зној је цурио низ њено лице, низ леђа. Капао јој је између груди, клизио низ стомак. Ноге су јој дрхтале. Господарица Таласа је гледала право у очи, замишљено лупкајући мршавим прстом по пуним уснама. Сјај је и даље омотавао круг од шест, Курин је и даље деловала као сумњичава камена статуа, али Заида није рекла пет.
„Да ли се заиста трудила тако жестоко како је деловало, Курин“, коначно је питала Господарица Таласа, „или је сво то врдање и цмиздрење било само представа?“ Нинаева је покушала да призове огорчен поглед. Она није цмиздрила! Зар не? Њено мрштење, такво какво је било, није оставило на Заиду јачи утисак него што је киша остављала на камену.
„Са толико труда, Господарице Таласа“, рекла је Курин невољно, „да је могла да понесе ракен на леђима.“ Мада су равни црни каменчићи њених очију су и даље носили презир. Само они који су живели на мору су могли да добију било какво поштовање од ње.
„Ослободи је, Талаана“, наредила је Заида, и штит и везе су нестали док се она окретала, крећући ка столицама, ни не погледавши више Нинаеву. „Ветротрагачи, морам да разговарам са вама након што она оде. Видимо се сутра у исто време, Нинаева Седаи.“
Поправљајући своје згужване сукње и изиритирано поново тресући шал, Нинаева је покушала да поврати мало достојанства. Није јој било лако, свој клизавој од зноја и док је подрхтавала. Сасвим сигурно није цмиздрила! Покушала је да не гледа ка жени која јој је поставила штит. Два пута! И која је стајала тамо, мека као путер, очију оборених ка тепиху. Ха! Нинаева је цимнула шал око рамена. „Сареита Седаи ће преузети своје обавезе сутра, Господарице Таласа.“ Барем јој је глас био миран. „Ја ћу бити заузета до—“
„Твоје лекције су поучније него код осталих“, рекла је Заида, и даље се не трудећи да је погледа. „У исто време, или ћу послати твоје ђаке да те доведу. Можеш отићи сада.“ И то је звучало као отићи ћеш сада.
Уз напор, Нинаева је прогутала аргумента. Имали су горак укус. Поучније? Шта је то значило? Није мислила да жели заиста да сазна.
Док заиста не напусти собу, и даље је била учитељица—Морски народ је био крут у својим правилима; Нинаева је претпостављала да би лабава правила на броду довела до невоља, али је желела да оне схвате да нису на броду—и даље је била учитељица, и то је значило да не може једноставно да се искраде напоље, колико год желела. Још горе, њихова правила су била крајње специфична када су се односила на учитеље који су потицали од везаних за обалу. Претпостављала је да би једноставно могла да одбије да сарађује, али ако би и за длаку прекршила њихову нагодбу, ове жене би разгласиле то од Тира па до Светлост зна где! Читав свет би знао да су Аес Седаи прекршиле задату реч. Није могла да поднесе ни помисао о томе шта би то значило за положај Аес Седаи. Крв и крвави пепео! Егвена је била у праву, и нека је спаљена због тога!
„Хвала ти, Господарице Таласа, што си ми дозволила да те подучавам“, рекла је, клањајући се и додирујући прстима чело, усне и срце. Не баш дубок наклон, већ брз клецај је било све што ће данас добити. Па добро, два. Ветротрагачи су такође требали добити један. „Хвала вам, Ветротрагачи, што сте ми дозволили да вас подучавам.“ Сестре које на крају буду отишле код Ата’ан Мијере ће пући, када сазнају да су њихови ђаци могли да им кажу шта да подучавају, и када, и чак и да им нареде шта да раде, када не подучавају. На лађи Морског народа, учитељ који је обитавао на тлу је био виши само од малог од палубе, и то само мало. А сестре неће добити ни дебеле кесе са златом, које су кориштене да се намаме други учитељи на брод.
Заида и Ветротрагачи су реаговале на веома сличан начин као да је најнижа мала од палубе објавила свој одлазак. Односно, стајале су у немој групи, једноставно чекајући да она оде, и не баш стрпљиве по том питању. Само је Раинин удостојила погледа. Нестрпљивог погледа. Била је Ветротрагач, након свега што је речено и учињено. Талаана је и даље стојала тако где су је оставили, понизна фигура која је зурила у тепих пред својим босим стопалима.
Дигнуте главе и правих леђа, Нинаева је напустила собу са сваким комадом достојанства који је могла да омота око себе. Били су то знојави и згужвани комади. У ходнику је дохватила врата обема рукама и залупила их што је јаче могла. Гласни, одјекујући ударац је био врло задовољавајући. Увек је могла да каже да су јој врата клизнула из руку, ако би се ико жалио. Заиста и јесу исклизнула, када им је дала добар замах.
Окренувши се од врата, задовољно је отресла руке . И погледала ко је то чекао на њу у ходнику.
У једноставној тамноплавој хаљини коју јој је набавила једна од жена из Рода, Аливија уопште није изгледала необично, на први поглед, жена мало виша од Нинаеве, са нежним борама око плавих очију и траговима седих у златно-жутој коси. Мада су те плаве очи искриле снагом, попут очију сокола усмереног на плен.
„Газдарица Корли ме је послала да ти кажем да би волела да вечерате заједно“, рекао је плавооки соко спорим сеаншанским нагласком. „Газдарица Каристован, газдарица Арман и газдарица Хуарде ће такође бити тамо.“
„Шта ти радиш овде сама?“ захтевала је Нинаева да зна. Желела је да је, као већина осталих сестара, у стању да буде свесна снаге друге жене чак и не размишљајући о томе, али то је била још једна ствар коју није имала времена да научи. Можда је неко од Изгубљених био јачи од Аливије, али сасвим сигурно нико други. И била је Сеаншанка. Нинаева је желела да ту има још некога осим њих две. Чак и Лан, а она му је наредила да се клони њених лекција са Морским народом. Није била сигурна да је поверовао у њену причу о томе како се оклизнула низ степенице, пре неки дан. „Не треба да идеш нигде без пратње!“
Аливија је слегнула, био је то мали покрет једног рамена. Пре неколико дана, је била гомила глупог смешкања, крај којег би и Талаана деловала смело. Сада се више ником није смешкала. „Нико није био слободан, па сам изашла сама. У сваком случају, ако ме увек чувате, никад нећете почети да ми верујете, и ја никад нећу успети да убијем сул’дам .“ То је некако звучало још хладније, речено тако обичним тоном. „Морале би сте да учите од мене. Они Аша’мани за себе кажу да су оружје, и нису лоши, видела сам то, али ја сам боља.“
„То може бити“, оштро је одговорила Нинаева, подижући свој шал. „А можда ми знамо више него што ти мислиш.“ Не би јој сметало да за ову жену демонстрира пар ткања која је научила од Могедијан. Укључујући и неколицину за која су се све сложиле да су превише гадна да се ураде било коме. Осим... Била је веома сигурна да би друга жена врло лако могла да је надјача, шта год да уради. Није јој било лако да не почне да се премешта са ноге на ногу, под тим погледом. „Док—осим ако!—ми одлучимо другачије, нећеш дозволити да те поново видим без две или три жене из Рода, ако знаш шта је добро за тебе.“
„Ако ти тако кажеш“, одговорила је Аливија, ни најмање збуњена. „Коју поруку желиш да пренесем газдарици Корли?“
„Реци газдарици Корли да ћу морати да одбијем њен љубазни позив. И запамти шта сам ти рекла!“
„Речићу јој“, рекла је Сеаншанка отегнуто, потпуно игноришући опомену. „Али не мислим да је то био баш позив. Сат након првог мрака, тако је рекла. Можда ћеш хтети то да запамтиш.“ Са малим, зналачким осмехом, она оде, уопште не журећи да се врати тамо где је припадала.
Нинаева је зурила у леђа жене која је одлазила, и то не зато што је није поздравила на одговарајући начин. Па добро, не само због тога. Штета што није наставила да се глупо осмехује, макар сестрама. Бацивши поглед ка вратима која су крила Ата’ан Мијере, Нинаева је размислила да ли да прати Аливију, да би била сигурна да је урадили оно што јој је речено. Уместо тога, кренула је у супротном правцу. Није журила. Било би непријатно ако би Морски народ изашао и закључио да је она прислушкивала, али сасвим сигурно није журила. Једноставно је желела да хода одсечно. То је било све.
Ата’ан Мијере тешко да су били једини у палати које је хтела да избегне. Не баш позив, је ли? Сумеко Каристован, Чиларес Арман и Фамела Хуарде су биле у Кругу Плетиља заједно са Реаном Корли. Вечера је била само изговор. Оне су хтеле да разговарају са њом о Ветротрагачима. Прецизније, о односу између Аес Седаи у палати и „дивљакуша“ Морског народа. Не би је баш изгрдиле због тога што није успела да одржи достојанство Беле куле. Нису више толико далеко; барем не још, мада се чинило да се приближавају. Али цела та вечера би била пуна наглашених питања и оштрих коментара. Ништа што би просто могла да им нареди да престану. Сумњала је да би реаговале на било шта мање од наређења. И биле су у стању да дођу да је траже, ако она не оде до њих. Покушај да их научи да покажу кичму је била велика грешка. Макар није била једина која је морала да се носи са тиме, мада је сматрала да је Елејна успела да избегне најгоре. Ох, колико се радовала што ће их видети у полазничком белом или хаљинама Прихваћених. Колико се радовала да никад више не види Ата’ан Мијере!
„Нинаева!“ зачу се чудан, тихи повик иза ње. Са нагласком Морског народа. „Нинаева!“
Држећи руку подаље од плетенице, Нинаева се окренула на пети, спремна да ошине језиком. Сада није подучавала, оне нису биле на броду, и могле би крваво да је оставе на миру!
Талаана се занела заустављајући се испред ње, док су јој босе ноге клизале по тамноцрвени подним плочицама. Дахћући, млада жена се осврнула, као да се бојала да би неко могао да јој се прикраде. Тргла би се сваки пут када се униформисани слуга померио на граници њеног видокруга, и поново почела да дише тек када би увидела да је то био само слуга. „Могу ли да идем у Белу кулу?“ питала је без даха, стежући руке и поскакујући са ноге на ногу. „Никада нећу бити изабрана. Жртвовање, тако то зову, када оставиш море заувек, али ја сањам о томе да постанем Полазница. Мајка ће ми ужасно недостајати, али... Молим те. Мораш ме повести у Кулу. Мораш!“
Нинаева трепну на ту навалу. Многе жене су сањале о томе да постану Аес Седаи, али никад пре није чула да је иједна рекла да сања о томе да постане Полазница. Осим тога... Ата’ан Мијере су одбијали да повезу Аес Седаи на било ком броду чији је Ветротрагач могао да усмерава, али да би спречили сестре да дубље зађу у то, повремено би изабрали понеку ученицу да иде у Белу кулу. Егвена је рекла да су тренутно само три сестре пореклом од Морског народа, и све три слабе у Моћи. Током три хиљаде година то је било довољно да убеде Кулу да је способност била ретка и мала код жена Ата’ан Мијере, и да није завређивало истраживање. Талаана је била у праву; неком јаком као она никада не би било дозвољено да пође у Кулу, чак ни сада када се њихово околишење приближавало крају. Заправо, то је био део погодбе са њима да ће Ата’ан Мијере сестрама бити дозвољено да се одрекну тога што су Аес Седаи и да се врате на бродове. Дворана Куле ће полудети због тога!
„Па, обука је јако тешка, Талаана“, рекла је она нежно, „и мораш да имаш барем петнаест година. Осим тога...“ нешто друго што је млада жена рекла је изненада зауставило. „Недостајаће ти мајка?“ рекла је с неверицом, не марећи како ће то да звучи.
„Ја имам деветнаест!“ одговорила је Талаана негодујући. Гледајући у то дечачко лице и облик, Нинаева није била сигурна да јој верује. „И наравно да ће ми недостајати мајка. Да ли ја делујем неприродно? Ох, схватам. Ти не разумеш. Ми смо врло привржене насамо, али она мора да избегава било какву назнаку благонаклоности јавно. То је озбиљан преступ код нас. Могао би довести до тога да мајци одузму чин и да обе буду обешене наглавачке на броду да би биле ишибане.“
Нинаева се намрштила на реч наглавачке. „Сасвим сигурно могу да разумем да желиш то да избегнеш“, рекла је. „Па ипак—“
„Свако покушава да избегне чак и назнаку услуге, али мени је горе, Нинаева!“ Заиста, девојка—жена—млада жена—би морала да научи да не упада сестри у реч, ако би заиста постала Полазница. Не да би могла, наравно. Нинаева је покушала да поново преузме реч, али су речи потекле из Талаане попут бујице. „Моја баба је Ветротрагач Господарици Клана Росаине, моја прабаба је Ветротрагач Клану Дакан, а њена сестра Клану Такана. Моја породица је почаствована да је пет нас уздигнуто тако високо. И сви будно траже назнаке да Гелин злоупотребљава свој утицај. С правом, знам—услуга не може бити дозвољена—али моја сестра је задржана као ученица пет година дуже него што је то нормално, а моја рођака шест! Само да нико не би могао рећи да им је учињена услуга. Када погледам звезде и тачно одредим наш положај, бивам кажњена зато што сам била спора, чак и када одговорим једнако брзо како Ветротрагач Ехвон! Када пробам море и именујем обалу којој се приближавамо, бивам кажњена зато што укус који сам именовала није баш онакав каквим га је именовала Ехвон! Два пута сам поставила штит на теби, али вечерас ћу висити за ножне чланке зато што то нисам урадила раније! Кажњавају ме за грешке, које се занемарују код других, за грешке које никад нисам направила, зато што бих могла! Да ли је твоја полазничка обука била ишта тежа од тога, Нинаева?“
„Моја полазничка обука“, рекла је Нинаева бледо. Желела је да жена не помиње толико често вешење за ножне чланке. „Да. Дакле. Ти заиста не желиш да слушаш о томе.“ Четири генерације жена са способношћу? Светлости! Чак и ћерка која би пошла мајчиним стопама је било довољно ретко. Кула би заиста желела Талаану. Међутим, то се неће догодити. „Претпостављам да Каира и Тебреила, такође, заиста воле једна другу?“ рекла је, покушавајући да промени тему.
Талаана се намрштила. „Моја тетка је подмукла и превртљива. Слави свако понижење које може да проузрокује мојој мајци. Али моја мајка ће је оборити онолико ниско колико она и заслужује. Једног дана, Тебреила ће се наћи како служи на једрилици, Господарицу Једара са гвозденом руком и зубобољом!“ Мрачно задовољна, климнула је на ту помисао. А онда је поскочила, ширећи очи попут уплашеног ланета, када је слуга пожурио иза ње. То је подсетило зашто је дошла. Поново је покушавала да гледа у свим правцима истовремено док је журно говорила. „Наравно да не можеш да говориш у току лекција, али било који други тренутак ће одговарати. Објави да идем у Кулу и неће моћи да одбију то. Ти си Аес Седаи!“
Нинаева је зурила у девојку. И оне би заборавиле све о томе до следеће лекције? Луда је видела шта су јој урадиле! „Могу да видим колико желиш да идеш, Талаана“, рекла је, „али—“
„Хвала ти“, прекиде је Талаана, правећи брз наклон. „Хвала ти!“ а онда је одјурила у правцу из којег је и дотрчала.
„Чекај!“ викнула је Нинаева, направивши неколико корака за њом. „Врати се! Нисам ништа обећала!“
Слуге су се окренуле да се загледају у њу, и наставили су да јој упућују испитујуће погледе, чак и када су се вратили својим задацима. Потрчала би за будалом, да се није плашила да ће морати да је прати право до Заиде и осталих. А луда ће вероватно избрбљати да ће да иде у Кулу, да је Нинаева обећала. Светлости, вероватно би им рекла у сваком случају!
„Изгледаш као да си прогутала трулу шљиву“, рекао је Лан, појавивши се крај ње, висок и савршено згодан у свом добро скројеном зеленом капуту. Питала се колико је дуго био ту. Није деловало могуће да толико крупан човек, са толико заповедничком појавом, може да стоји толико непомично да вам промакне, чак и без огртача Заштитника.
„Пуну корпу“, промрмљала је, притискајући лице на широке груди свог мужа. Био је то тако добар осећај, ослонити се на његову снагу, само на тренутак, док јој је он нежно миловао косу. Иако је морала да помери балчак његовог мача са својих ребара. И свако ко је желео да зури у такво јавно показивање наклоности, могао је слободно да се обеси. Могла је да види како се једна пропаст спрема за другом. Чак и ако би рекла Заиди и осталима да нема никакве намере да поведе Талаану било где, ипак ће јој одрати кожу . Овог пута неће то сакрити од Лана. Ако је уопште успела први пут. Реана и остале ће сазнати за то. И Алис! Почеће да се понашају према њој као према Мерилили, игнорисаће њена наређења, указивати јој онолико поштовања колико су Ветротрагачи указивали Талаани. Некако ће завршити чувајући Аливију, и нека катастрофа ће испасти од тога, неко комплетно понижење. Изгледа да је у задње време имала склоности само за то; да пронађе нови начин да буде понижена. А сваког четвртог дана је ипак морала да се суочи са Заидом и Ветротрагачима.
„Да ли се сећаш како си ме држао у нашим одајама јуче ујутру?“ мрмљала је, погледавши навише довољно брзо да би видела како осмех замењује забринутост на његовом лицу. Наравно да се сећао. Лице јој се зажарило. Разговарати са пријатељицама је била једна ствар, али на тај начин бити отворен са мужем је деловало као нешто сасвим друго. „Па, хоћу да ме одведеш назад, управо сада и да ме спречиш да обучем било шта још око годину дана!“ У почетку је била веома бесна због тога. Али он је имао начине да је натера да заборави да буде бесна.
Забацио је главу и насмејао се, био је то гласан, одјекујући звук, и након неколико тренутака, она се насмејала за њим. Међутим, хтела је да јеца. Није се стварно шалила по том питању.
То што је имала мужа је значило да не мора да дели кревет са још једном или две жене, и омогућило јој и дневни боравак. Сасвим сигурно није био велик, али је увек деловао пријатно, са добрим камином и малим столом са четири столице. Сасвим сигурно довољно за њу и Лана. Мада, њене наде за приватност су биле осујећене чим су ушли у дневни боравак. Главна собарица је чекала на средини тепиха украшеног цвећем, поносно попут краљице, сређена под конац, као да је управо завршила облачење, и врло незадовољна. А у једном ћошку собе је био грубо одевен, згурен друшкан са ужасном брадавицом на носу и тешким завежљајем који му се љуљао на рамену.
„Овај човек тврди да има нешто што вам је хитно потребно“, рекла је Газдарица Харфор након што је направила кратак наклон. Врло кратак, мада одговарајући; није их разбацивала ни на кога, осим на Елејну. Звучала је подједнако неодобравајуће и према Нинаеви и према човеку са брадавицом. „Не смета ми да вам кажем да ми се уопште не свиђа како он изгледа.“
Уморна као што је била, Нинаеви је било готово ван могућности да пригрли Извор, али је успела у трептају ока, подстакнута мислима о убицама и Светлост зна чему већ. Лан мора да је ухватио неку промену на њеном лицу, јер је направио један корак ка брадавичастом човеку; није дотакао мач, али изненада је читав његов став деловао као да је сечиво већ исукано. Како је некад умео да јој прочита мисли када је друга држала његову везу, није била у стању да схвати, али јој је било драго због тога. Успела је да се супротстави Талаани—макар снагом!—али није била сигурна да би у овом тренутку могла да усмери довољно да преврне столицу. „Ја никада“, почела је.
„Опростите, газдарице“, згурени човек је брзо промумлао, цимајући масни прамен косе. „Газдарица Тан је рекла да желите да ме видите одмах. Послови Женског Круга, рекла је. Нешто у вези са Ценом Бјуијем.“
Нинаева се тргла и након једног тренутка се сетила да затвори уста. „Да“, рекла је полако, зурећи у човека. Видети било шта, осим грозног младежа је било тешко, али је била сигурна да га никада пре није видела. Послови Женског Круга. Ни једном мушкарцу не би било дозвољено ни да примирише тамо. У питању је била тајна. Мада, наставила је са сржи саидар . „Ја... сећам се, сада. Хвала, газдарице Харфор. Сигурна сам да имате пуно ствари око којих се треба побринути.“
Радије него да схвати сигнал, Главна собарица је оклевала, мрштећи се сумњичаво према њој. Намрштен поглед је клизнуло до згуреног човека, а онда се зауставио на Лану и нестао. Климнула је сама за себе, као да је његово присуство на неки начин правило разлику! „Онда ћу вас оставити. Сасвим сам сигурна да лорд Лан може да се побрине за овог друшкана.“
Гушећи незадовољство, Нинаева једва да је сачекала да се врата затворе пре него што је сколила згуреног човека и његов младеж. „Ко си ти?“ захтевала је да зна. „Како знаш та имена? Ти ниси Двореча—“
Човек се... усталасао. Није било друге речи за то. Таласао се и издуживао у висину, и изненада је то био Ранд, који се мрштио и гутао, у разбарушеној вуни са оним ужасним главама које су сјајиле црвено и златно на унутрашњој страни његових руку и са кожним завежљајем на једном рамену. Где је то научио? Ко га је научио? Одолела је идеји да се сама преруши, само на тренутак, да би му показала да и она то може.
„Видим да ниси послушао свој сопствени савет“, рекао је Ранд Лану, као да она није била ту. „Али зашто јој дозвољаваш да се претвара да је Аес Седаи? Чак и да јој праве Аес Седаи дозволе, могла би да буде повређена.“
„Зато што она јесте Аес Седаи, чобанине.“ одговорио је Лан тихо. Ни он није гледао у њу! И још увек је деловао спреман да извуче мач у откуцају срца. „А што се оног другог тиче... Понекад је јаче од тебе. Да ли си га ти послушао?“
Ранд је тада погледао у њу. Да би се намрштио у неверици. Чак и када је намерно поправила шал тако да се жуте ресе заљуљају. Мада, оно што је рекао, лагано одмахујући главом је било „Не. У праву си. Понекад си превише слаб да урадиш оно што би требао.“
„Шта то вас двојица трабуњате?“ рекла је оштро.
„Само мушке приче“, одговорио је Лан.
„Не би то разумела“, рекао је Ранд.
Шмркнула је на то. Трачеви и бесмислено трућање, то су биле мушке приче у девет од десет случајева. У најбољем случају. Уморно је отпустила саидар . Невољно. Наравно да није било потребе да се штити од Ранда, али би волела да се држи још мало, само да би га додиривала, уморна или не.
„Знамо за Каирхијен, Ранде“, рекла је, захвално тонући у фотељу. Тај проклети Морски народ је потпуно исцрпео! „Да ли је то разлог што си овде, тако обучен? Ако покушаваш да се сакријеш од онога ко је то урадио...“ Изгледао је уморно. Грубље него што га је памтила, али јако уморно. Ипак је остао да стоји. И чудно, деловао је прилично као Лан, спреман да потегне мач који није носио. Можда је тај покушај да га убију био довољан да га уразуми. „Ранд, Егвена може да ти помогне.“
„Није да се баш кријем“, рекао је. „Односно, само док не убијем неке људе које треба убити.“ Светлости, био је тако једноставан у томе, као Аливија! Зашто су он и Лан настављали да се одмеравају и да се праве да то не раде? „У сваком случају, како би Егвена могла да помогне?“ наставио је он, спуштајући завежљај на сто. Мекан, али постојан звук је говорио о тежини онога што је било унутра. „Претпостављам да је и она Аес Седаи?“ Звучао је забављено! „Да ли је и она овде? Вас три и две праве Аес Седаи. Само две! Не. Немам времена за то. Потребно ми је да чуваш нешто док—“
„Егвена је Амирлин Трон, ти тупави вуноглавче“, зарежала је она. Било је лепо моћи упасти неком у реч, за промену. „Елаида је узурпатор. Надам се да имаш довољно разума да јој се не приближаваш! Не би напустио тај састанак на сопственим ногама, то ти могу рећи! Овде има пет правих Аес Седаи, укључујући мене, и још три стотине са Егвеном и војска, спремна да свуче Елаиду. Погледај се! Без обзира на твоје храбре приче, неко те је замало убио, а ти се шуњаш около обучен као шталски момак! Шта може бити сигурније место за тебе, него са Егвеном? Чак и ти твоји Аша’мани се не би усудили да крену на триста сестара!“ О, да; заиста јако лепо. Покушао је да прикрије изненађење, али му није пошто за руком, док је зурио у њу.
„Изненадила би се шта би се моји Аша’мани усудили да ураде“, рекао је након минута. „Претпостављам да је Мет са Егвенином војском?“ Приневши руку глави, клецнуо је.
Само пола корака, али је она устала из фотеље, пре него што је могао да се исправи. С муком пригрливши саидар, посегла је да обухвати његову главу између руку, и предано исткала Претраживање око њега. Покушавала је да нађе бољи начин да се утврди шта боли некога, али до сада је то било без успеха. Било је довољно. Оног тренутка када се ткање спустило на њега, застао јој је дах. Знала је о његовој рани на боку из Фалмеа, која никад није у потпуности зацелила, и која је одолевала сваком Лечењу које је она познавала, попут чира зла у његовом ткиву. Сада је ту била још једна напола зацељена рана, преко старе, и та је, такође, пулсирала злом. Некако је то била другачија врста зла, попут одраза оног другог, па ипак подједнако опако. И она није могла да употреби Моћ да додирне ни једно од та два. Није заиста то желела—сама помисао је натерала да се најежи!—али је покушала. И нешто што није могла да види је задржало. Попут баријере. Баријере коју није могла да види. Баријера саидина ?
То је натерало да престане да усмерава и да коракне уназад. Наставила је да се држи за Извор; без обзира колико уморна била, морала би да присили себе да га пусти. Ни једна сестра није могла да размишља о мушкој половини Моћи а да не осети макар додир страха. Погледао је мирно наниже према њој, и то је натерало да задрхти. Деловао је као човек потпуно другачији од Ранда ал’Тора којег је гледала како одраста. Било јој је јако драго што је Лан био ту, колико год јој то било тешко да призна. Изненада је схватила да се он није опустио ни за длаку. Можда је ћаскао са Рандом као што би то урадила два човека уз лулу и пиво, али је сматрао да је Ранд опасан. А Ранд је посматрао Лана као да је свестан тога и да прихвата.
„Ништа од тога сада није битно“, рекао је Ранд, окрећући се ка завежљају на столу. Није знала да ли је мислио на своје ране или на то где је Мет. Из завежљаја је извадио две фигуре, по стопу високе, брадати човек, мудрог изгледа и подједнако мудра и спокојна жена; обома су одоре лепршале и држали су подигнуту у вис по кристално јасну куглу. На начин како их је држао, схватила је да су теже него што изгледају. „Желим да их сакријеш за мене док не пошаљем по њих, Нинаева.“ Са једном руком на фигури жене, оклевао је. „И за тебе. Бићеш ми потребна када их будем користио. Када их ми будемо користили. Након што се побринем за оне људе. То мора да буде прво.“
„Да их употребимо?“ рекла је сумњичаво. Зашто би убити било кога морало да дође на прво место? Мада тешко да је то било битно питање. „За шта? Да ли су то тер’ангреали ?“
Климнуо је главом. „Са овим, можеш да додирнеш највећи са’ангреал икада направљен за жену. Покопан је на Тремалкингу, ја разумем, али то није битно.“ Рука му се померила на фигуру човека. „Са овим ја могу да додирнем његовог мушког двојника. Рекао ми је... неко... некад, да мушкарац и жена који користе те са’ангреале могу да изазову Мрачног. Можда ће морати да буду употребљени за то, једног дана, али у међувремену, надам се да су довољни да се очисти мушка половина Извора.“
„Ако је могло бити учињено, зар то не би урадили у Добу Легенди?“ питао је тихо Лан. Тихо на начин на који је челик тихо клизио из корица. „Једном си рекао да би могла да буде повређена због мене.“ Чинило се да је немогуће да му глас постане имало чвршћи, али јесте. „Ти би могао да је убијеш, чобанине.“ А звук његовог гласа је јасно ставио до знања да он то неће дозволити.
Ранд је срео Ланов хладан плави поглед подједнако хладно. „Не знам зашто нису. Није ме брига зашто. То мора да се покуша.“
Нинаева је гризла доњу усну. Претпостављала је да је Рандово присуство чинило ово јавним—пребацивање на јавног на приватно, одлучивање шта је шта, јој је по некада стварало вртоглавицу—али није је било брига што је проговорио кад није био његов ред. То је било погрешно, у сваком случају, али су се њој свиђали директни и отворени људи. Било јој је потребно да размисли. Не о својој одлуци. Њу је донела. Већ о томе како да то оствари. Ранду се то можда неће свидети. Лану сасвим сигурно неће. Па, мушкарци су увек желели да буде по њиховом. Понекад сте једноставно морали да их научите да нису увек могли то и да добију.
„Мислим да је то дивна идеја“, рекла је. То није била баш лаж. Била је дивна, када се упореди са опцијама. „Али не видим зашто бих седела овде и чекала твој позив попут служавке. Урадићу то, али идемо сви заједно.“
Била је у праву. Није им се ни мало свидело.
