Шетња назад до града је била дужа од две миље, преко ниских брда која су уклањала бол у Метовој нози и поново га враћала пре него што су стигли на врх брежуљка и видели пред собом Ебоу Дар, иза његових изванредно чврстих, у бело окречених зидова које ниједан опсадни катапулт никада није био у стању да сломи. Град унутар зидина је, такође, био бео, мада су ту и тамо шиљате куле носиле танку траку боје. У бело окречене зграде, беле куле и торњеви, беле палате, све је сијало чак и када је био сиви зимски дан. Понеки торањ се завршавао искрзаним врхом или би нека рупа показивала где је зграда била оштећена, али, истини за вољу, сеаншанско освајање је проузроковало мало штете. Били су превише брзи, превише јаки и преузели су контролу над градом пре него што је могло да се формира нешто више од раштрканог отпора.
Оно што је било изненађујуће је то да, без обзира на доба године, трговина у граду готово да и није опала од када је град пао. Сеаншани су је охрабривали, мада су од трговаца, капетана бродова и посада тражили да положе заклетву да ће слушати Претходницу, чекати Повратак и служити Оне Који Су Се Вратили Кући. У стварност, то је значило да се живот наставља махом као и до тада, тако да је мали број имао примедби. Широка лука је била све пунија и пунија бродовима сваки пут када је Мет погледао. Овог поподнева је деловало како да би могао да одшета од Ебоу Дара до Рахада, озлоглашене четврти, коју радо никад више не би посетио. Често је, у данима када је поново могао да хода, одлазио до докова да зури. Не у лађе са ребрастим једрима, нити у бродове Морског Народа које су Сеаншани преуредили и снабдели својом сопственом посадом, већ у бродове који су развијали заставе Златне пчеле Илијана или Руку и мач Арад Домана, или Младе месеце Тира. Више ни то није радио. Данас једва да је бацио поглед према луци. Те коцкице у његовој глави су грмеле попут громова. Шта год да ће се догодити, прилично је сумњао да ће му се допасти. Ретко јесте, када би му коцкице дале упозорење.
Мада је стални ток саобраћаја пролазио кроз велику, лучну капију, а људи се гурали да уђу, густа колона кочија и волујских таљига, која се простирала уназад, све до врха брежуљка, чекала је да уђе, једва се померајући. Сви који су одлазили на коњима били су Сеаншани, без обзира да ли им је кожа била тамна као код Морског Народа или бледа као каирхијенска, штрчали су, не само зато што су били на коњима. Неки од мушкараца су носили набране панталоне и чудне, уске капуте са високим оковратницима, богато извезена огртаче, дугачке готово као женске хаљине. Они су били од Крви, као и жене у чудно кројеним хаљинама за јахање, које су деловале као да су направљене од уских фалти, са подељеним сукњама, сеченим тако да показују чланке живописних чизама, са широким рукавима, који су висили до њихових стопала у узенгијама. Неколицина њих је носила чипкане велове, који су крили све осим очију, тако да њихова лица нису била изложена погледима људи нижег порекла. Међутим, највећи број јахача је носио светло обојене оклопе начињене од плоча које су се преклапале. Неки од војника су биле и жене, мада није било могуће одредити који, док су носили те офарбане шлемове у облику глава чудовишних инсеката. Барем нико није носио црно-црвене боје Мртве Страже. Чак и други Сеаншани су деловали нервозно у њиховој околини, и то је било довољно да упозори Мета да их заобилази у широком луку.
У сваком случају, нико од Сеаншана није удостојио са више од равнодушног погледа три човека и дечака, који су лагано корачали ка граду, дуж колоне запрега и кола која су чекала. Односно, мушкарци су полако корачали. Олвер је скакутао. Метова нога је одређивала њихов темпо, али се он трудио да не дозволи осталима да виде колико се ослањао на свој штап. Коцкице су обично упозоравале на случајеве које је успео да преживи за длаку, битке, зграде које му падају на главу. Тилин. Био је престрављен шта ће се десити када се зауставе овај пут.
Готово сва кола и запреге које су напуштале град имале су Сеаншанске кочијаше или пратњу која је ходала крај њих, једноставније обучену од оних на коњима, једва да су изгледали чудно, али била је много вероватније да су они који су чекали у редовима били Ебоударци или народ из околних области, људи у дугачким одеждама, жене у сукњама које су биле зашивене навише са једне стране да би истакле ногу у чарапи или живописни капутић, њихове кочије као и запрежна кола са воловима. Странаца је било ту и тамо кроз колону, трговци са малим караванима које су вукли коњи. Зими је било више трговине овде на југу, него даље на северу, где су трговци морали да се носе са снегом прекривеним путевима, а неки од њих су долазили из далека. Крупна Доманка, са тамним младежом на бакарном образу, јахала је на челу четворо кола, чврсто обмотавајући свој цветни огртач око себе, док се мрштила ка човеку који је био у реду пет кола испред ње, био је то друшкан масног изгледа, који је крио дуге, густе бркове иза тарабонског вела, седећи поред кочијаша. Такмац, без сумње. Мршава Кандорка са великим бисером у левом уху и сребрним ланцима преко груди је седела мирно у свом седлу, а рука у рукавици јој је била на јабуци седла, можда још увек несвесна да ће њен сиви шкопац, као и њена кола највероватније, бити стављена на лутрију када буде била у граду. Један од пет коња је узиман од становника и, да се не био обесхрабрила трговина, један од десет од странаца. Истина, били су плаћани, и то би била поштена цена у друго време, али не ни близу онога што би се постигло на слободном тржишту, уз постојеће потребе. Мет је увек примећивао коње, чак и када је био напола одсутан. Дебели Каирхијењанин у безбојном капуту, попут оних које су носили његови кочијаши, љутито је викао због кашњења и допуштао својој финој, црвенкастомркој кобили да нервозно поиграва. Јако добро грађена кобила. Највероватније ће отићи неком официру. Шта ће се десити када се коцкице зауставе?
На великим лучним вратима која су водила у град, стајала је стража, мада су их, вероватно, само Сеаншани препознавали као стражу. Сул'дам, извезених дискова са муњама на својим плавим хаљинама, кретале су се напред и назад кроз реке саобраћаја, са дамане које су биле обучене у сиво и на сребрном а'даму. Само један такав пар био би довољан да савлада било какав проблем, осим потпуног напада, а можда чак и то, али то није био прави разлог њиховог присуства. У првим данима након пада Ебоу Дара, док је он још увек био везан за кревет, они су опустошили град, у потрази за женама које су звали Марат'дамане, и сада су били ту да осигурају да ни једна не може ући. Свака сул'дам је носила додатни вез преко рамена, за сваки случај. Парови су, такође, патролирали доковима, сусрећући сваки брод и чамац који је долазио.
Поред широке лучне капије, у граду је била постављена дугачка платформа, на колцима, двадесет стопа изнад тла, са више од туце мушких и две женске главе намазане катраном, али и даље препознатљиве, људи који су пали од сеаншанске правде. Изнад њих је висио симбол те правде, џелатова секира искошених крајева са дршком умотаном у необично везан бели канап. Плакат испод сваке је објављивао злочин због којег су ту завршили, убиство или силовање, разбојничка пљачка, напад на некога од Крви. Мање увреде су доносиле новчане казне или бичевање, или претварање у да'ковале. Сеаншани су били равноправни, што се тога тиче. Нико од саме Крви није био на платформи – неко од њих, ко би заслужио погубљење, би био послат у Сеаншан, или обележен белим канапом – али три од тих глава су некад припадале Сеаншанима, а тежина њихове правде је падала подједнако на велике, као и на мале. Два плаката која су означавала побуњенике била су обешена испод главе жене која је била Господарица Бродова Ата'ан Мијере и њеног Мајстора Сечива.
Мет је кроз ту капију прошао толико пута, да је сада једва примећивао платформу. Олвер је пројурио поред, певушећи песмицу која се римовала. Беслан и Том су корачали, глава уз главу, и Мет је ухватио Томове речи „опасан посао“, али га није било брига да сазна о чему причају. А онда су били у дугачком, тамном тунелу, којим је пут водио кроз зид, и бука кола која су пролазила би му у сваком случају онемогућила слушање, чак и да га је интересовало. Држећи се са стране колико је то било могуће, подаље од точкова кола, Том и Беслан су ишли испред и тихо шапутали, Олвер је јурио за њима, али када је Мет поново изашао на дневно светло, ударио је у Томова леђа, пре него што је схватио да су се сви зауставили, таман код изласка из тунела. Управо је кренуо да направи једак коментар, када је изненада видео у шта зуре. Људи који су ишли за њим су их гурали са стране, али и он је само зурио.
Улице Ебоу Дара су увек биле пуне људи, али не овако, као да се а'дам распрснуо и послао поплаву људи у град. Гомила је правила гужву у улици испред њега, са једног краја на други, окружујући базене стоке на начин који он никад пре није видео, бела, пегава марва, са дугачким роговима окренутим навише, светлобраон јарчеви прекривени фином длаком, која је висила до плочника, овце са четири рога. Свака улица коју је могао да погледа деловала је заглављено. Кола и запреге су милили кроз масу, ако где су уопште и могла да се крећу, вика и псовке возача су се губили у звуковима гласова и буци коју су правиле животиње. Није могао да разазна речи, али је могао да одреди нагласак. Спор, развучен, сеаншански нагласак. Неки од људи би мунули првог до себе и упирали прстом у њега, у тој светлој одећи. Зевали су и упирали прстом у све, као да никад пре нису видели гостионицу или продавницу грнчарије, али он је и даље гунђао испод гласа и цимнуо шешир преко очију.
„Повратак,“ прошапутао је Том, и да Мет није био тачно иза његовог рамена, не би чуо. „Док смо полако сређивали ствари са Луком, Корен је стигао.“
Мет је размишљао о том Повратку, о коме су Сеаншани стално говорили, као о инвазији, о војсци. Једна од жена која је возила кола је викнула и махнула својим бичем са дугачком дршком ка дечаку који је пузао уз страну кола, да ћушне нешто што је изгледало као винова лоза у дрвеној саксији пуној земље. Друга кола су имала дугачку штампарску пресу, а било их је још, која су управо улазила у тунел, носећи нешто што је личило на пивске бачве и имало једва осетан мирис хмеља. Гајбе пуне пилића и патака, и гусака чудних боја су украшавале неке од ових кола; нису то биле птице за продају, већ фармерске залихе. То јесте била војска, само не онаква какву је он замишљао. Против овакве војске би се било теже борити него против војника.
„Очију ми, мораћемо да се лактамо ако мислимо да прођемо кроз ово!“ гунђао је Беслан са одвратношћу, издижући се на прсте, покушавајући да провири даље преко гомиле. „Још колико, пре него што нађемо слободну улицу?“
Мет затече самог себе како се присећа да није стварно видео оно што му је било пред очима, луку пуну бродова. Пуну бродова. Можда двоструко или троструко више лађа него што их је било када су са првим светлом кренули у Лукин камп и приличан број њих је још увек маневрисао под раширеним једрима. Што је значило да би их могло бити још који су и даље чекали да уплове у луку. Светлости! Колико њих је могло да избаци свој терет од јутра? Колико их је још остало да се искрца? Светлости, колико људи би могло да буде на толико бродова? И зашто су сви они дошли овде, уместо у Танчико? Хладноћа му проструја низ кичму. Можда ово није било све.
„Најбоље би било да се пробијеш кроз споредне улице и пролазе,“ рекао је подижући глас, да би га чули упркос какофонији. „У супротном нећеш стићи до Палате пре ноћи.“
Беслан се намршти ка њему. „Ти се не враћаш са нама? Мете, ако поново покушаш да купиш место на броду... Знаш да неће бити тако фина према теби овај пут.“
Мет узврати мрштење краљичином сину. „Само хоћу да мало прошетам,“ лагао је. Чим би се вратио у Палату, Тилин би почела да га тетоши и третира као љубимца. То заиста не би било толико лоше – заиста не би – да је њу било брига пред ким му милује образе или изазовно шапуће на ухо, али она је то радила чак и пред сином. Осим тога, шта ако се коцкице у његовој глави зауставе кад стигне до ње? Посесивност је била недовољна реч да опише Тилин ових дана. Крв и пепео, жена је можда одлучила да се уда за њега! Није желео да се жени, не још, али је знао киме ће се оженити, а то није била Тилин Кинтара Мицобар. Али, шта би он могао да уради ако је она одлучила другачије?
Изненада се сетио Томовог мрмљања о „ризичном послу“. Знао је Тома, и знао је Беслана. Олвер је бленуо у Сеаншане, будући да су они били свуда око њега. Почео је да им се примиче да би боље видео и Мет је посегнуо за његовим раменом, и, док је он протестовао, гурнуо га у Томове руке. „Поведи дечака назад у Палату и одржи му предавање, када Ризела заврши са њим. И заборави лудост коју си имао на уму, шта год да је то било. Могло би да вам се деси да вам главе заврше на капији, а исто би могло да буде и са Тилин.“ А и са њим. Боље би било да то никад не заборави!
Два човека која су безизражајно зурила у њега су била довољна потврда његових сумњи.
„Можда бих требао да ходам са вама,“ рече Том напокон. „Могли би да разговарамо. Невероватно си срећне руке, Мете, и имаш извесан њух за, да тако кажемо, авантуру?“ Беслан је климнуо. Олвер се врпољио у Томовом стиску, покушавајући да зури у све стране људе одједном, не обазирући се на то о чему одрасли причају.
Мет горко прогунђа. Зашто су људи увек очекивали од њега да буде херој? Пре или касније ће га то убити? „Ја немам потребу да причам о било чему? Они су овде, Беслане. Ако ниси могао да их зауставиш да уђу, сигурно је попут јутра, да нећеш бити у стању да из избациш. Ранд ће се обрачунати са њима, ако су гласине имало истините.“ Онај исти ковитлац боја се заврте у његовој глави, на тренутак готово потиснувши звук коцкица. „Положио си ту крваву заклетву да чекаш на Повратак; сви ми смо је положили.“ Одбијање би значило да ће бити оковани и постављени да раде на доковима, или да чисте канале у Рахаду. А, по његовим правилима, то је значило да то није заиста заклетва. „Сачекајте Ранда.“ Боје се још једном појавише, па несташе. Крв и пепео! Стварно је морао да престане да размишља о... О извесним људима. Поново су се завртеле. „Можда и испадне како треба, ако му даш времена.“
„Не разумеш, Мете,“ рече Беслан ватрено. „Мајка још увек седи на престолу, и Сурот каже да ће владати целом Алтаром, не само овим делом који држимо око Ебоу Дара, и можда још више поврх тога, али мајка је морала да положи лице на под и закуне се на верност некој жени са друге стране Аритског Океана. Сурот каже да бих ја требао да оженим неку од њихове Крви и да обријем главу са страна, и мајка је слуша. Сурот се можда претвара да су једнаке, али она мора да слуша када Сурот говори. Без обзира шта Сурот каже, Ебоу Дар није више стварно наш, а ни остало, исто тако, неће бити. Можда не можемо да их истерамо силом или оружјем, али можемо да учинимо да земља постане преврућа за њих. Бели Плаштови су то открили. Питај њих шта им значи 'Алтарско подне'“
Мет је могао да погоди, не питајући никог. Угризао се за језик да не би скренуо пажњу да у Ебоу Дару има више сеаншанских војника, него што је било Белих Плаштова у целој Алтари током Рата Белих Плаштова. Улица пуна Сеаншана није била место за развезивање језика, иако је већина њих деловала као да су фармери или занатлије. „Разумем да си довољно ватрен да ставиш главу на колац,“ рекао је тихо. Колико је могао да буде тих, а да га ипак чују у тој граји гласова и рике стоке, и гакања гусака. „Знаш за њихове Слушаче. Онај човек тамо, који личи на стајског момка, би могао бити један од њих, или она мршава жена са завежљајем на леђима.“
Беслан се тако загледао у пар на који му је Мет показао да су га, кад би стварно били Слушачи, могли пријавити само због тога. „Можда ћеш певати другу песму кад стигну до Андора,“ прогунђао је и прогурао се ка гомили, одгурујући сваког ко му се нашао на путу. Мет се не би изненадио да је избила туча. Сумњао је да је то оно што је човек и хтео.
Том се окренуо да га следи са Олвером, али га је Мет ухватио за рукав. „Стишај му страсти ако можеш, Томе. А и своје док то будеш радио. Помислио бих да си до сада имао довољно бријања наслепо.“
„Моја глава је хладна, а покушавам да охладим и његову,“ рекао је Том суво. „Ипак, он не може само да седи; то се дешава у његовој земљи.“ Блед осмех му пређе преко лица. „Кажеш да нећеш да преузимаш никакве ризике, али хоћеш. И кад будеш то урадио, учинићеш да било шта што Беслан и ја можда покушамо изгледа као вечерња шетња баштом. Кад си ти у близини, чак је и берберин слеп. Хајде, дечаче,“ рекао је, забацујући Олвера на рамена. „Ризела ти можда неће дозволити да одмараш главу, ако закасниш на часове.“
Мет се мрштио за њим, док је он одлазио, напредујући много брже са Олвером за вратом, него што је то пошло Беслану за руком. Шта је Том хтео да каже? Никад није преузимао ризике, осим ако му нису били наметнути. Никад. Необавезно је бацио поглед ка мршавој жени и човеку са изметом на чизмама. Светлости, могли су бити Слушачи. Било ко је то могао бити. То је било довољно да осети језу између рамена, као да га посматрају.
Журно је продужио кроз улице које су постајале све пуније људи, животиња и кола, како се приближавао доковима. Шалони су били затворени на тезгама које су се налазиле на мостовима над каналима, улични торбари су покупили своју ћебад, а акробате и жонглери, који су обично забављали у свакој улици, не би имали места за своју представу, да су којим случајем остали. Било је превише Сеаншана, толико их је било, и можда је сваки пети међу њима био војник, довољно очигледан по чврстом погледу и раменима која су се толико разликовала од фармерских и занатлијских, довољно очигледан чак и без оклопа. Повремено би низ улицу прошла група сул'дам и дамане, од којих су се људи размицали чак и више него од војника. Није то било због страха, барем не што се Сеаншана тиче – они су се с поштовањем клањали женама у плавим хаљинама са црвеним круговима са муњом, и смешили се са одобравањем када би пар прошао. Беслан је полудео. Сеаншане неће отерати ништа осим војске са Аша'манима, попут оне која се, према гласинама, борила против њих на истоку пре недељу дана. Или неко наоружан тајнама Илуминатора. Шта је у светлости Алудра наумила са звоноливцем?
Није му било лако да се не приближи доковима. Научио је своју лекцију кад је то било у питању. Оно што је стварно хтео је била партија коцкица, нека која би потрајала до дубоко у ноћ. По могућству, довољно дуго да Тилин већ заспи кад се врати у Палату. Одузела му је његове коцкице, тврдећи да не воли да се он коцка, мада је то урадила након што је убедио да се опклади у казну, док је још био везан за кревет. Срећом, коцкице су увек могле да се нађу, а са његовом срећом је ионако увек било боље користити туђе коцкице. На жалост, када је коначно открио да она не намерава да испоштује казну и пусти га – жена се правила да не зна о чему он то прича! – употребио их је да јој врати мило за драго. Тешка грешка, без обзира колико је била забавна у том тренутку. Од када је казна истекла, била је двоструко гора него раније.
Ипак, крчме и заједничке просторије у које је улазио биле су пуне као и улице, и једва да је било довољно места да се подигне кригла, а камоли да се баце коцкице, и биле су пуне Сеаншана који су се смејали и певали, и туробних Ебоудараца који су посматрали Сеаншане у суморној тишини. Па ипак је питао гостионичаре и точиоце да ли можда имају неки шпајз који би могао да изнајми, али сви од реда су одмахивали главама. Заиста није друго ни очекивао. Ништа није било слободно, чак ни пре него што су сви ови нови дошли. Па ипак, почео је да се осећа подједнако мрачно, као и страни трговци које је видео да пиље у своје вино и питају се како ће без коња однети своју робу из града. Имао је довољно злата да плати колико му Лука затражи, па и више, али све је било у ковчегу у Тарасинској Палати, и он није имао намеру да покуша да изнесе довољно одједном, не након што су га слуге из Палате однеле са докова попут уловљеног јелена. Све што је тада урадио је било да разговара са капетанима бродова; ако би Тилин сазнала, а сазнала би, да он покушава да оде из палате са више злата него што му треба за једну ноћ коцкања... О, не! Требала му је соба, собичак величине ормара у поткровљу неке крчме, било шта, где би могао да сакрије мало по мало злата, или је морао да има среће на коцкицама. Срећа или не, коначно је схватио да вечерас неће наћи ни једно ни друго. А оне крваве коцкице су се и даље котрљале и котрљале у његовој глави.
Ни на једном месту се није дуго задржао, и то не само због недостатка игре или простора. Његова живописна одећа, његова посрами-Крпара-шаренилом одећа, је привлачила очи. Неки од Сеаншана су мислили да је он ту да забавља и покушали да му плате да пева! Једном или два пута их је чак замало и пустио, али кад би га чули да пева, сигурно би му тражили да им врати новац. Неки од мушкараца из Ебоу Дара, са дугачким, закривљеним ножевима затакнутим за каишеве и пуни гнева, који нису могли да се искале на Сеаншанима, су помишљали да искале бес на лакрдијашу, којем је недостајало само обојено лице да личи на племићку луду. Мет се повлачио у претрпане улице сваки пут кад би видео неког таквог да га одмерава. Научио је на тежи начин да још увек није у стању да се бије, а то што би глава његовог убице завршила на градској капији му не би било ни од какве користи.
Мет би се одморио тамо где би нашао места, на празном бурету, остављеном на почетку неког пролаза, на делу клупе пред неком крчмом, где је било места за још једног, мада се то ретко могло наћи, на степенику куће, све док не би наишла газдарица и збацила му шешир замахом метле. Стомак му се приљубио за кичму, почео је да осећа да свако зури у његову дречаву одећу, мочварна хладноћа је почињала да му се увлачи у кости и једине коцкице које је могао да нађе су биле оне које су и даље грмеле у његовој глави као коњска копита. Чинило му се да никад пре нису биле толико гласне.
„Ништа није преостало него да се вратим и будем Краљичин крвави љубимац!“ зајечао је, користећи штап да се подигне са напуклог дрвеног сандука који је лежао на једној страни улице. Неколицина пролазника га је погледала као да му је и лице офарбано. Игнорисао их је. Били су испод нивоа његовог опажања. Није их тукао штапом по глави, као што су заслужили гледајући у човека на такав начин.
Схватио је да су улице заиста и даље биле пуне као и раније, и да ће ноћ увелико одмаћи пре него што буде стигао назад до Палате, ако буде пробао да се пробија кроз гужву. Наравно, Тилин би могла да заспи до тада. Можда. Стомак му закрча, готово довољно гласно да надјача коцкице. Можда је наредила кухињи да му не дају да једе, ако стигне превише касно.
Након што се тешком муком пробио десетак корака кроз гомилу, скренуо је у уличицу, уску и мрачну. Није била поплочана. Бели малтер на зидовима без прозора је био пун пукотина и са поприличног дела зидова је отпао, откривајући цигле. Ваздух је био попут задаха трулежи и надао се да је оно што шљапка под његовим чизмама блато, чак и када је одатле допирао огавни смрад. Није било ни људи. Могао је да корача прилично брзо. Или оно што би могао сматрати брзим кораком данас. Једва је чекао дан када ће поново моћи да хода неколико миља без дахтања и болова, и потребе да се ослања на штап. Кривудави пролази, већина њих толико уска да су му рамена запињала за обе стране, пресецали су град, правећи лавиринт у којем је било лако изгубити се, ако нисте знали свој пут. Никад није скренуо погрешно, чак и кад би се уски пролази изненада рачвали у три или четири који су, наизглед, заокретали у приближно истом правцу. Било је подоста прилика када је у Ебоу Дару морао да избегне радознале очи, и познавао је ове уличице као сопствену шаку. Мада је било прилично чудно што је и даље имао осећај као да га посматрају. Очекивао је да ће имати такав осећај докле год буде морао да носи ту крваву одећу.
Да је морао да се пробија кроз масу људи и животиња од једне уличице до друге, и повремено да се лакта преко моста који је наликовао на људски зид, и даље би био у палати готово за исто оно време које би му иначе требало да пређе три улице, да се кретао тим путем. Журећи ка сеновитом пролазу између осветљене крчме и затворене молерске радње, питао се шта је кухиња спремила. Већа него друге, довољно широка за тројицу пријатељски настројених људи, ова улица је водила на трг Мол Хара, готово пред саму Тарасинску Палату. Сурот је живела тамо, и кувари су надмашивали сами себе од када је група њих добила батине након њеног првог оброка. Могло би бити острига са кремом, и можда златастих риба и лигњи са паприком. Након десет корака у сенкама, стопало му се спустило на нешто што није шљапнуло, и полетео је ка леденом блату, ропћући, окрећући се у задњем тренутку да се не би дочекао на слабу ногу. Ледена течност се моментално пробила кроз његов капут. Надао се да је у питању вода.
Застењао је поново, када су се чизме спустиле на његово раме. Човек се саплео преко њега, проклињући и клизећи по блату дубље у улицу, успевши да се дочека на једно колено и да се придржи за зид крчме, једва избегнувши да се и сам прући. Метове очи су биле привикнуте на слабо светло, довољно да види мршавог, безличног човека. Човека са, како се чинило, великим ожиљком на образу. Мада, не човека. Створење које је гледао како једном руком чупа грло његовог пријатеља, и вади нож из сопствених груди и баца га назад на њега. И та ствар би се сручила право пред њега, таман да га дохвати, да се није саплео. Можда је мали обрт та'веренског обликовања радио у његову корист, хвала Светлу! Све то му је пролетело кроз главу док се голам ослонио на зид и окренуо главу да се загледа у њега.
Уз клетву, Мет дограби свој штап за ходање и хитну га ка створењу чудно, попут копља. Гађао му је ноге, надајући се да ће га затетурати, и стећи тренутак предности. Ствар одлебде у страну, попут воде, избегавајући штап, док су му чизме мало клизнуле у блато, а онда се баци на Мета. Ипак, тај застој је био довољан. Чим му је штап излетео из руке, Мет посегну руком у кошуљу да дохвати медаљон са лисичијом главом, кидајући кожну врпцу док га је цимао напоље. Голам се баци на њега и он очајнички замахну медаљоном. Сребро које је лежало хладно на његовим грудима севну преко испружене руке, уз шиштање попут сланине која се пржи и мирис нагорелог меса. Течан попут топљеног сребра, стењући, покуша да се савије и избегне медаљон који се вртео, не би ли докачио макар део Мета. Када би спустио руке на њега, било би му исто као да је мртав. Овог пута не би покушао да се игра са њим, као у Рахаду. Непрекидно се њишући, закачио га је лисичијом главом по другој руци, преко лица, и сваки пут се чуло шиштање и смрад паљевине, као да је нападао врућом пеглом. Искежених зуба, голам се повлачио, али у чучањ, ослањајући се на предњи део стопала, савијених прстију, спреман да скочи на најмањи знак слабости.
Не дозвољавајући медаљону који се вртео да успори, Мет се несигурно усправи на ноге, гледајући у ствар која је наликовала човеку. Он те жели мртвог, исто онолико колико жели и њу, са осмехом му је рекла ствар у Рахаду. Сада није причао, нити се смешио. Мет није знао на кога се односило „она“ или „он“, али је остало било кристално јасно. А он је сад био овде, једва се држећи на ногама. Нога и кук су му горели од бола, као и ребра. А да и не помиње раме на које се голам спустио. Морао је да се врати на улицу, назад међу људе. Можда би довољно људи натерало ту ствар да се повуче. Мала нада, али једина нада коју је могао да сагледа. Улица није била далеко. Могао је да чује жамор гласова, једва ублажен даљином.
Пажљиво је коракнуо уназад. Чизма му је клизнула у нешто што је испустило гадан мирис и он удари о зид крчме. Једино је махнито њихање лисичије главе задржало голама. Гласови на улици су били толико мучно близу. Исто тако је могло бити и у Барсину. Барсин је био давно мртав, а и Мет ће бити ускоро.
„Он је после овог пролаза!“ викнуо је човек. „Пратите ме! Брзо! Побећиће!“
Мет није скидао поглед са голама. Његов поглед се трзну иза Мета, ка улици, и на тренутак је оклевао. „Наређено ми је да избегнем сусрете, осим са својим пленом,“ продахта ка њему, „стога ћеш живети још мало дуже. Мало дуже.“
Осврћући се, отрчао је низ пролаз, клизећи мало по блату, па ипак и даље, као да плута док се савијао и губио иза крчме.
Мет потрча за њим. Није могао да објасни зашто, осим да је то пробало да га убије, пробаће поново, а низ леђа су му пролазили ледени жмарци. Дакле намерава да га убије из забаве, је ли? Ако је медаљон могао да га повреди, можда је онда медаљон могао и да га убије.
Када је стигао до угла гостионице, видео је голама у истом тренутку када се овај окренуо да баци поглед и угледао њега. И поново је та ствар оклевала на тренутак. Задња врата крчме су била одшкринута, и звуци теревенке су се чули напољу. Створење завуче шаке у рупу где је недостајала цигла и Мет се укочи. Тешко да му је требало оружје, али ако је тамо сакрио неко... Није мислио да је у стању да преживи сукоб са њим, ако би имао било какву врсту оружја. Руке кренуше за шакама, а онда и голамова глава уђе у рупу. Мет разјапи чељусти. Голамове груди су клизиле кроз рупу, затим његове ноге, и онда га више није било. Кроз отвор величине две Метове шаке.
„Мислим да никад нисам видео нешто слично,“ неко тихо рече крај њега, и Мет поче да схвата да више није сам. Онај ко му се обратио беше старац савијених рамена и беле косе, великог, кукастог носа насред тужног лица, са завежљајем пребаченим на леђа. Увлачио је веома дугачак бодеж у корице испод капута.
„Ја јесам,“ рекао је Мет шупље. „У Шадар Логоту.“ Понекад би комадићи његовог сопственог сећања, за које је веровао да их је изгубио, испливали ниоткуда, и ово се управо појавило док је посматрао голама. Било је то сећање за које је желео да је остало изгубљено.
„Мало њих преживе одлазак тамо,“ рекао је старац, зурећи у њега. Његово истрошено лице је деловало на неки начин познато, али Мет није могао да направи везу. „Шта те је одвело у Шадар Логот?“
„Где су ти пријатељи?“ рече Мет. „Људи које си дозивао?“ У пролазу су била само њих двојица. Звуци са улице су и даље допирали једнако гласно и без ичије вике о икоме ко ће побећи ако не пожуре.
Старац слегну раменима. „Нисам сигуран да је било ко тамо разумео шта сам викао. Већ је довољно тешко разумети њих. У сваком случају, помислио сам да би то могло да отера друшкана. Мада, када сам видео то...“ Показујући ка зиду, насмејао се невесело. „Мислим да можда и ти и ја имамо срећу самог Мрачног.“
Мет направи гримасу. Пречесто је то чуо за себе, и није му се свиђало. Понајвише зато што није био сигуран да то није истина. „Можда и имамо,“ промрмљао је. „Опрости ми; требао сам да се представим човеку који ми је спасио врат. Ја сам Мет Каутон. Да ли си ти придошлица у Ебоу Дару?“ Тај завежљај, причвршћен за човекова леђа, му је давао изглед човека у покрету. „Имаћеш потешкоћа да нађеш место да спаваш.“ Пажљиво је узео чворновату шаку коју му је човек пружио, у своју. Била је сва у квргама, као да јој је свака кост била сломљена истовремено и потом лоше зарасла. Мада, имао је чврст стисак.
„Ја сам Ноал Чарин, Мете Каутоне. Не, овде сам већ неко време. Али мој лежај у поткровљу Златних патака је сада заузео дебели Илијански трговац уљем који је јутрос извучен из кревета да би соба била дата сеаншанском официру. Мислио сам да ћу можда моћи да се сместим негде у овом пролазу за ноћас.“ Трљајући ивицу носа искривљеним, чворноватим прстом, засмејао се, као да је спавање у пролазу била обична ствар. „Неће ми бити први пут да сам спавао на тврдој постељи, чак и у граду.“
„Мислим да могу да се постарам за нешто боље за тебе,“ рече му Мет, али остатак онога што је кренуо да каже замре на његовом језику. Схватио је да се коцкице и даље окрећу у његовој глави. Успео је да заборави на њих док је голам покушавао да га убије, али су и даље скакутале, и даље чекале да падну. Ако су га упозоравале на нешто горе од голама, он то није желео да зна. На жалост, сазнаће. Није било сумње што се тога тиче. Сазнаће, када буде прекасно.