ССеаншанска племкиња је изразила изненађење и не мало љутње, док је Мет пратио према штенари. Сета и Рена су знале пут, наравно, а он је, наводно, требао да иде да узме капут и све остало што је намеравао да понесе. Две сул'дам су их пратиле кроз слабо осветљене ходнике, у капутима који су им висили са леђа и очима упртих у под. Домон је довео тај пар као да им је чобанин. Плетеница која му је висила са једне стране главе се клатила, док је очима прочешљавао свако рашкршће и ходник понекад би се дотакао по боку као да очекује да ће тамо наћи мач или тољагу. Осим њих, ходници обложени тапетама су били мирни и тихи.
„Имам мали послић овде горе,“ Мет је рекао Егеанин, узгредније што је могао, и насмешио јој се. „Нема потребе да идеш са мном. Ово неће трајати ни минут,“ Његов најбољи осмех није имао никаквог утицаја на њу, као ни јуче у соби гостионице.
„Ако ме насучеш сада“ – претећи је зарежала.
„Само се сети ко је планирао ово,“ промумлао је, а она се намрштила. Светлости, жене увек мисле да могу да искораче и преузму вођство, и одраде боље посао од човека чији је то посао био!
Напокон више није имала замерки. Брзо су се попели на последњи спрат палате, затим преко мрачних уских степеница до широког поткровља. Само је неколико лампи било упаљено, чак ни онолико колико у ходницима испод, а лавиринт уских ходника између дрвених соба је правио мноштво бледих сенки. Ништа се није померало, и Мет је почео да дише мало лакше. Дисао би он још лакше да Рена није уздахнула уз очигледно олакшање.
Она и Сета су знале у којим штенарама су се налазиле различите дамане, и ако нису баш журиле, бар нису оклевале, већ су се одмах упутиле дубље у поткровље, можда зато што им је Домон био за петама. То није био призор који подиже самопоуздање. Па, да су жеље коњи, просјаци би јахали. Човек је морао да се снађе са оним што има. Посебно када нема избора.
Егеанин га је погледала последњи пут и намрштила му се, нечујно овај пут, и затим одшетала за осталима док јој је се капут виорио за њом. Направо је гримасу ка њеним леђима. Судећи по начину на који је жена ходала, када не би носила хаљину, заменили би сте је за мушкарца.
Он јесте имао послић и можда не тако мали. Није то било нешто што је желео да уради. Светлости, покушао је сам себе да одговори од тога! Ипак, то нешто је било нешто што је крваво морао да уради. Чим је Егеанин нестала иза угла са Домоном и осталима, полетео је ка најближој соби у којој се, према његовом сећању, налазила једна од припадница Морског народа.
Полако, нечујно отварајући обична дрвена врата, провукао се у унутрашњост црну као катран. Унутра, успавана жена је хркала као да неко турпија. Полако се пришуњао док коленом није ударио у кревет, а онда брзо прешао руком преко брежуљка на кревету, налазећи јој главу тачно на време.
„Хоћу да ми одговориш на једно питање,“ прошаптао је. Крв и пепео, шта ако је погрешио собу? Шта ако ово уопште није била Ветротрагач, већ једна од крвавих Сеаншанских жена? „Шта ћеш урадити ако ти скинем овај поводац са врата?“ Померајући руку, задржао је дах.
„Ослободила бих своје сестре, ако је Светлости драго, то би се десило.“ Због акцента Морског народа, у мраку, поново је продисао. „Ако Светлост дозволи, прећићемо луку некако, тамо где су наши људи заробљени, и ослободити што их више можемо.“ Глас жене коју није могао да види је остао тих, али је са сваком новом речи постајао све жешћи. „Уколико Светлост дозволи, повратићемо наше бродове, и пробити пут до мора. Сада! Ако је ово трик казни ме и заврши са тим, или ме ме убиј због овога. Била сам на граници да се сломим, да се предам, и срам тога ће ме прогонити до краја живота, али ти си ме подсетио ко сам, и сада се никада нећу сломити. Чујеш ли ме? Никад!“
„А ако бих те питао да сачекаш три сата?“ питао је, још увек се савијајући преко ње. „Сећам се да Ата'ан Миере могу да процене проток сата у минутима приближно.“ Тај човек није био он, али су сећања била његова сада, путовање бродом Ата'ан Миере од Алорена до Бараште и светлоока жена Морског народа која је плакала када је одбила да га прати на обалу.
„Ко си ти?“ прошапутала је.
„Зовем се Мет Каутон, ако је то важно.“
„Ја сам Нестела дин Сакура Јужна Звезда, Мете Каутоне.“ Чуо је као пљује и знао је шта ради. И он је пљунуо на свој длан, и њихове две руке су нашле једна другу у мраку. Рука јој је била жуљевита као и његова и имала је јак стисак. „Чекаћу,“ рекла је. „И запамтићу те. Ти си велик и добар човек.“
„Ја сам коцкар,“ рекао јој је. Њена рука је водила његову до чланковитог оковртника око њеног врата, и отворио се за њега у уз металан звук клинг. Удахнула је веома дубоко. Морао је само да јој постави прсте на права места и покаже јој трик једном и одмах је укапирала, али је натерао да га затвори и отвори још три пута пре него што је био задовољан. Ако је стварно намеравао да ово ради, онда је и требао да буде сигуран да ће бити урађено како треба. „Три сата, што тачније можеш да процениш,“ подсетио ју је.
„Што тачније могу да проценим,“ прошапутала је.
Она је могла све да упропасти, али ако он није могао да ризикује, ко јесте? Он је био човек са срећом, после свега. Можда није било пуно доказа за то у задње време, али је нашао Егеанин баш кад му је требала. Мет Каутон је још увек имо срећу.
Искравши се из собе тихо као што је и ушао, затворио је врата. И скоро прогутао сопствени језик. Гледао је у широка леђа оседеле жене у црвеној хаљини. Наспрам ње је стајала Егеанин, која се исправила у пуној висини, и Теслин, повезана сребрним а’дамом са Реном. Још увек није било знака од Домона или Сете, или те Едесине које још увек није могао да се сети. Егеанин је изгледала жестоко као лавица која брани свој убијени плен, али се Теслина тресла исколачених очију, престрављена до костију, а Сетина уста су имала такву гримасу као да ће повратити сваког часа.
Не усуђујући се да дише, направио је опрезан корак ка оседелој жени, пружајући руке. Ако је надјача пре него што викне, могли би је сакрити... Где? Сета и Рена ће желети да је убију. Чиме год да их Егеанин држи у шаци, ова жена их може именовати.
Егеанине чврсте, плаве очи су среле његове преко рамена оседеле сул’дам само један тренутак пре него што су се фокусирале на лице друге жене. „Не!“ рекла је оштро. „Нема времена за губљење да би се мењао мој план сада, Висока Госпа Сурот је рекла да могу узети коју год дамане ја желим Дер’сул’дам.“
„Наравно, моја Госпо,“ оседела жена је одговорила, звучећи збуњено. „Само сам истакла да Теси није још добро истренирана. Ја сам уствари дошла да је проверим. Она напредује веома добро, сада, моја Госпо, али...“
Још увек не дишући, Мет се одмако на прстима. Спустио се уским мрачним степеницама, да би пренео што је више могуће своје тежине на зидове. Није се сећао да је било шкрипутавих степеника, али постојале су шансе, а опет, постојале су и друге шансе. Човек је узимао оне које је морао, али није притискао срећу беспотребно. То је био пут ка дугом животу, нешто што је он жарко желео.
На дну степеница, се зауставио да ухвати ваздух, док срце није престало убрзано да му лупа. Док није мало успорило, у сваком случају. Можда неће престати да лупа брзо до сутра. Није сигуран је ли удахнуо од кад је видео оседелу жену. Светлости! Ако је Егеанин мислила да има све под контролом, врло крваво добро, али све једно, Светлости! Мора да је имала омче око вратова две сул’дам! Њен план? Па била је у праву да није било времена за губљење. Он је трчао.
Трчао је док изненада није осетио оштар бол у куку, и спотакао се на тиркизно обложен сто. Ухватио се за таписерију са призорима лета да не би пао, а свила са светлим цветовима се одцепила до пола дужине са жутог мермера. Висока, бела порцуланска ваза, која је била на столу, се преврнула, распрскавајући се по плаво-црвеним плочицама уз звук који је одзвањао кроз ходник. После тога је храмао. Али је храмао брже него било који човек икад пре њега. Ако ико дође да истражи буку, неће нећи Мета Каутона како стоји изнад нереда или било где у близини два ходника.
Клецајући остатак пута до Тилининих одаја, прошао је дневну собу и ушао у спаваћу собу пре него што је схватио да су све лампе упаљене. Огањ у камину је био поново разгорен цепаницама из дрвене корпе. Тилин га је погледала када је ушао, док су јој руке биле савијене на леђима да би откопчала дугмад, и намрштила се. Њена тамно зелена хаљина за јахање је била изгужвана. Ватра је пуцкетала и слала мноштво искри горе у димњак.
„Нисам те очекивао назад још,“ рекао је, покушавајући да размисли. Од свих ствари које је размотрио да ће проћи наопако ноћас, Тилинин прерани повратак није била једна од њих. Мозак као да му је био замрзнут.
„Сурот је сазнала да је војска нестала у Мурандији,“ Тилин је одговорила споро, исправљајући се. Говорила је одсутно, придајући само делић пажње ономе што је говорила, наспрем пажње којом је посматрала Мета Каутона. „Која војска, или како било која војска може да нестане, ја не знам, али је одлучила да њен повратак мора бити хитан. Оставили смо све за собом, дошли најбрже што је једна од оних звери могла да понесе нас две и жену која је управљала њоме, и силом је одузела два коња са докова за нас две. Чак је отишла у ону госионицу преко пута трга где су сви њихови официри, уместо да дође овде. Мислим да не намерава да спава ноћас, или да дозоволи неком од њих...“
Дозволивши да јој речи одутају, Тилин је дошетала до њега преко тепиха и прошла прстима преко његовог зеленог капута. „Невоља кад имаш лисицу за љубимца,“ промрмљала је, „је што се, пре или касније, сети да је лисица.“ Те огромне тамне очи су гледале у њега. Одједном, зграбила га је за косу са обе руке, повукла му главу, и пољубила га тако да су му се прсти на ногама свезали у чворове. „То,“ рекла је без даха када га је коначно пустила, „је да ти покажем колико ћеш ми недостајати.“ Без икакве промене емоција, ударила га је тако да су му сребрне тачкице заиграле пред очима. „А то је зато што си покушао да се ишуњаш док нисам била ту.“ Окрећући му леђа, пребацила је своју гавранасту косу преко једног рамена. „Раскопчај ми дугмиће, моја слатка мала лисичице. Стигли смо тако касно да сам одлучила да не будим служавке, али ови нокти чине откопчавање дугмади немогућим. Нека ово буде последња ноћ коју ћемо провести заједно, и сутра ћу те послати да идеш својим путем.“
Мет је трљао образ. Та жена му је могла сломити зубе! Бар му је протресла мисли. Ако је Сурот била у Лутајућој Жени, није била у Тарасинској Палати да види оно што не би требала. Његова срећа је још увек била добра. Само је морао да брине о жени испред себе. Једини пут је био напред.
„Ја одлазим ноћас,“ рекао је, стављајући руке на Тилинина рамена. „А када кренем, повешћу и две Аес Седаи из поткровља са собом. Пођи са мном. Послаћу Тома и Џулина да пронађу Беслана, и –“
„Да одем са тобом?“ Рекла је као да не може да верује, померајући се и окрећући се да би га погледала у лице. Њено поносно лице имало је подругљив израз. „Голупчићу, не свиђа ми се идеја да постанем твоја миљеница, и немам намеру да постанем избеглица. Или да оставим Алтару ономе кога Сеаншани буду одабрали да ме замени. Ја сам Краљица Алтаре, Светлост ми помогла, нећу напустити земљу сада. Стварно намераваш да покушаш да ослободиш Аес Седаи? Желим ти срећу у томе, ако мораш – желим сестрама срећу – али то изгледа као добар начин да ти глава заврши на колцу, колачићу. Превише је то лепа глава да буде откинута и прекривена катраном.“
Покушао је да је поново ухвати за рамена, али се одмакла пробадајући га погледом због којег је одмах спустио руке. Улио је сваку искру хитње коју је могао у глас. „Тилин, постарао сам се да сви знају да одлазим, и да сам нестрпљив да одем док се ти не вратиш, тако да би Сеаншани знали да ти ниси имала ништа са тим, али сада –“
„Ја сам се вратила и изненадила те,“ прекинула га је жестоко, „а ти си ме свезао и оставио ме под креветом. Када ме буду нашли ујутро, бићу бесна на тебе. Помамна!“ Насмејала се, али су јој се очи сијале, не тако далеко од помаме и сада, шта год причала о лисицама и како ће да га пошаље својим путем. „Понудићу награду за тебе, и рећи Туон да те може купити када будеш ухваћен, ако те буде хтела. Бићу савршена Висока Крв у свом бесу. Повјероваће ми, паткице. Већ сам рекла Сурот да намеравам да обријем главу.“
Мет се слабо насмешио. Свакако јој је веровао. Стварно би га продала ако буде ухваћен. „Жене су лавирнт кроз трње у ноћи,“ говорила је стара пословица, „и чак ни оне не знају пут.“
Тилин је инсистирала да надзире своје везивање. Изгледала је као да се поноси тиме. Морала је бити везана тракама које су откинуте од њене хаљине, као да га је она заскочила изненада и да је морао да је надјача. Чворови су морали бити чврсто везани, тако да није могла да побегне колико год да је покушавала, а покушавала је кад су завезани на крају, мрдајући се тако јако да је изгледала као да стварно хоће да се ослободи. Можда је хтела; уста су јој се искривила у гримасу када није успела. Чланци и зглобови на ногама су јој морали бити везани иза леђа, а поводац око њеног врата је морао бити везан за ногу од кревета, да не би могла пузати преко пода и до ходника. И наравно, није смела бити способна да викне и позове у помоћ, такође. Када јој је нежно гурнуо једну од њених свилених марамица у уста и везао јој другу преко уста да је држи на месту, насмејала се, али су јој очи биле опасне. Лавиринт кроз трње у ноћи.
„Недостајаћеш ми,“ рекао је тихо када је гурнуо испод ивице кревета. И на његово изненађење, схватио је да стварно хоће. Светлости! Журећи, покупио је капут, рукавице и копље, и изгасио лампе на излазу. Жене те могу убацити у лавиринт пре него што било шта приметиш.
Ходници су и даље били празни и тихи, осим звука његових клецајућих чизама, али сво олакшање које је осећао је нестало када је стигао да предсобља коњушнице.
Једна једина стона лампа је још била упаљена и бацала трепераве сенке по тим неизбежним цветним таписеријама, али Џулин и његова жена још нису били овде, као ни Егеанин и остали. Колико се времена задржао са Тилин, они су сви морали бити овде до сад и чекати га. Напољу, преко поплочане стазе киша је тако јако падала да је изгледало као да црна завеса сакрива све остало. Да нису, можда, отишли у коњушницу? Егеанин је мењала његов план како јој је одговарало.
Негодујући испод гласа, забацио је огртач око себе и спремао се да оде кроз провалу облака до коњушнице. Било му је доста те жене ноћас.
„Тако дакле, ти сварно намераваш да идеш. Не могу то дозволити, Играчко.“
Уз клетву, окренуо се на пети и нашао се лицем у лице са Туон, њено чврсто лице је било скривено иза дугачког прозирног вела. Вео се држао око њене главе помоћу кружног накита који је био испуњен бисерима и ватреним капима, још једно такво богаство јој је чврсто окруживало појас, а била је ту и дугачка огрлица око њеног врата. Право време да се примећује накит, колико год богат био. Шта је, за име Светлости, она радиа будна? Крв и пепео, ако крене да бежи и да виче стражи да га зауставе...!
Очајнички је кренуо да дохвати мршаву девојку, али се она извила из његовог захвата и јаким ударцем, од којег му је рука до пола утрнула, послала ашандареи да лети. Очекивао је да побегне, али је она наставила да га засипа ударцима, ударајући га савијених зглобова, цепкајући га рукама као секирама. Имао је брзе руке, најбрже које је Том икада видео, по речима старог забављача, али све што је могао да уради је да се заштити од ње, није му ни падало на ум да је ухвати. Да се није толико јако трудио да је спречи да му не разбије нос – или нешто друго можда, ударала је тако јако за тако мало створење – да није било тога, цела ова ситуација би му била смешна. Можда није био мнного виши од просека, али био је виши од ње, а она га је нападала константном жестином, као да је она била височија и снажнија, и као да је очекивала да га надјача. Из неког разлога, после неколико тренутака, њене усне су се извиле у осмех, и, да није знао боље, рекао би да су се те крупне сјајне очи испуниле усхићењем. Спаљен да је, да размишља колико је жена лепа у оваквом тренутку је било исто толико лоше као и да размишља о цени њених драгуља!
Одједном, одмакла се од њега и, користеци обе руке, наместила круг од дијаманата који јој је држао вео. Сасвим сигурно на њеном лицу сада није било усхићења. Њен израз је био сушта концентрација. Постављајући стопала пажљиво, не скидајући очи са његовог лица ни једног трена, полако је почела да скупља белу, наборану хаљину у руке, подижући је инстиктивно у песнице изнад колена.
Није могао да схвати зашто већ није викала за помоћ, али је знао да само што га није ударила. Па, не ако се он ту буде нешто питао! Скочио је ка њој и све се десило изненада. Болно пробадање у његовом куку га је оставило да стоји на једном колену. Туон је подигла сукње скоро до кукова, и њена витка нога у белим чарапама је полетела ка њему ударцем који му је прошао изнад главе када се она одједном уздига у ваздух.
Мислио је да мора бити више изненађен него она кад је видео Ноела руку обавијених око девојке, али је реаговао брже него она. Како је напокон отворила уста да викне, Мет се придигао на ноге и почео да јој ставља вео у уста, просипајући накит по поду једним цимањем руке. Она није сарађива као Тилин, наравно. Једино што ју је спречавало да му зарије зубе у прсте било је то што јој је чврсто стегнуо вилицу. Љутити звук јој се чуо из грла, а очи су јој биле испуњене бесом већим него док га је нападала. Врпољила се у Ноаловом стиску и млатила ногама, али стари исцрпљени чича је успео да избалансира тежину и избегне сваки ударац њених пета. Исцрпјен или не, изгледа да није имао проблема да је обузда.
„Да ли ти често имас ову врсту невоља са женама?“ рекао је благо уз безуби осмех. Носио је свој огртач, а ствари су му биле свезане у нарамку на леђима.
„Увек,“ Мет је узвратио кисело и зајечао када га је коленом дохватила по болном куку. Успевајући да одвеже шал на врату једном руком, искористио га је да осигура тканину у Туониним устима, што га је коштало угриза за прст. Светлости, шта ће да ради са њом?
„Нисам знао да ово планираш,“ Ноал је рекао, не дишући јако, упркос начину на који се ситна жена бацакала у његовом стиску, „али, као што видиш, и ја одлазим ноћас, такође. Мислим да за дан или два ово неће бити пријатно место за некога коме си ти обезбеђивао кревет.“
„Мудра одлука,“ Мет је промрмљао. Светлости, требао је да се сети да упозори Ноала.
Спуштајући се на колена, избегавао је Туонине ударце – већину њих барем – довољно дуго да јој ухвати ноге. Ножем који је извукао из рукава исцепао је дугу траку од њене хаљине да би јој везао чланке. Добро је што је извежбао то са Тилин раније. Није био навикнут на везивање жена. Цепајући другу траку са дна њене хаљине, покупио је круг од драгуља са пода, устао је уз болан јаук, а затим још један гласнији, због ударца са обе ноге, од којег се осећао као да му је кук био у пламену од бола. Када јој је вратио круг на главу, Туон га је подледала право у очи. Престала је да се бацака безуспешно, али није била уплашена. Светлости, на њеном месту он би се унередио.
Џулин је напокон стигао, у капуту и комплетно накинђурен, са својим кратким мачем и мачоломцем за појасом, и дебелим штапом од бамбуса у једној руци. Мршава, жена тамне косе, у дебелој белој одјећи коју су носиле да´ковале, га је држала за десну руку. Била је лепа, на неки нападан начин, са уснама као пупољак, али пет или шест година старија него што је Мет очекивао, а њене велике тамне очи су посматрале бојажљиво. При погледу на Туон, зајечала је и одмакла се од Џулина као да је од огња, и пресавила се на поду поред врата главом додирујући колена.
„Морао сам да разговарам са Тером о бежању све испочетка,“ хватач лопова је уздахнуо, гледајући је забринуто. То је било сво објашњење које је дао за своје кашњење, пре него што је скренуо пажњу на Ноалово бреме. Скидајући ту смешну купасту капу коју је носио, почешао је главу, „И шта да радимо са њом?“ питао је једноставно.
„Оставићемо је у коњушници,“ Мет је одговорио. Хоће, ако је Ванин убедио коњушаре да дозволе њему и Харнану да се постарају за коње гласника, ако случајно дођу. До сада је то изгледало само као додатна мера опреза, не стварна потребна. До сада. „У сењаку. Не би требало да је нађу пре јутра, када буду узимали свеже сено за штале.“
„Ја сам мислио да ћеш да је киднапујеш,“ Ноал је уздахнуо, спуштајући Туонина стопала назад на под и мењајући захват, да би је ухватио испод руку. Главе високо подигнуте, ситна девојка се надмено батргала. Чак и са крпом у устима, ниподаштавање јој је било очиледно на лицу. Одбила је да се бори, не зато сто је то било безнадежно, већ зато што је она изабрала тако.
Одзвањање чизама у ходнику који је водио до предсобља је постајало све јаче. То је могла бити Егеанин, коначно. Или, како је ноћ кренула, можда је то Мртва Стража. Огијерска врста.
Журећи, Мет је гестикулирао осталима да се помере у углове, изван видокруга било кога ко уђе кроз врата, а затим допузао да покупи копље, Џулин је подигао Теру на ноге и повукао је са своје леве стране, где се она склупчала у углу, док се он поставио испред ње, држећи штап обема рукама. Изледало је као слабо оружје, али га је хватач лопова могао користити врло ефикасно. Ноал је повукао Туон у супротни угао собе и отпустио јој једну руку да би могао да стави своју руку под капут где је држао своје дугачке ножеве. Мет се поставио на средину собе леђима окренут кишној ноћи, подижући ашандареи испред себе. Ко год ушао у ову собу, он неће моћи да игра около док му је кук свезан у чвор од Туониних удараца, али ако лоше крене ка најгорем, бар ће оставити неколико ожиљака неким људима.
Када је Егеанин ушетала унутра, наслонио се на копље од олакшања. Две сул´дам су ушле за њом, а Домон их је пратио. При првом погледу на Едесину, Мет је знао у кога је гледао, сећао се да је видео једног од оних дана када су дамане биле трениране, витка, згодна жена у једној од оних обичних сивих хаљина, црне косе која јој се спуштала до појаса. Упркос а´даму који је повезивао са Сетиним зглобом, Едесина је изгледала мирно. Аес Седаи на повоцу можда, али Аес Седаи убеђена да ће поводац ускоро бити скинут. Теслин, с друге стране, је била облик који је дрхтао од нестрпљивости, облизујући усне и гледајући у врата од коњушнице. Рена и Сета су пожуривале две Аес Седаи иза Егеанин не скидајући поглед са врата коњушнице.
„Морала сам да умирим дер´сул´дам,“ Егеанин је рекла чим је ушла у собу. „Веома су заштитнички настројене према својим штићеницма.“ Примећујући Џулина и Теру, намрштила се; није било никаквог разлога да јој се каже о Тери, не када је била вољна да помогне дамане, али очигледно није волела изненађења у вуненој хаљини. „То што је она видела Рену и Сету мења неке ствари, наравно,“ наставила је „али –“ Речи су јој биле прекинуте као да су сасечене ножем када јој је поглед пао на Туон. Егеанин је била бледа жена, али је још више побледела. Упркос запушеним устима, Туон је узвратила поглед, испуњен тако чистим бесом као у главосече. „Ох, Светлости!“ Егеанин је рекла промукло, падајући на колена. „Ти лудаче! Смрт на спорим мукама следи свакоме ко стави руке на Ћерку Девет Месеца!“ Две сул´дам су изгубиле дах, и клекле без оклевања, не само вукући две Аес Седаи за собом, већ цимајући а´дам директно за оковратник, присиљавајући их да лицима додирну под.
Мет је зароптао као да га је Туон ударила директно у стомак. Осећао се као да јесте. Ћерка Девет Месеца. Аелфин му је рекао истину, колико год да је мрзео да је зна. Он ће умрети и живети поново, ако већ није. Он ће се одрећи пола светлости света да спаси свет, а није чак желео ни да размишља шта то значи. Он ће оженити... „Она је моја жена,“ рекао је меко. Неко је направио звук као да се гуши; помислио је да је то Домон.
„Шта?“ Егеанин је проскичала, глава јој се окренула ка њему тако брзо да ју је реп ударио по лицу. Није могао да верује да она може да скичи. „Не можеш говорити то! Не смеш говорити то!“
„Зашто не?“ захтевао је да зна. Аелфин је увек давао истините одговоре. Увек. „Она је моја жена. Ваша крвава Ћерка Девет Месеца је моја жена!“
Сви су буљили у њега, осим Џулина, који је скинуо капу и буљио у њу. Домон је одмахивао главом, а Ноал се смејао меко. Егеанин је стојала отворених уста. Две сул’дам су га гледале као лудака, помахниталог и на слободи. Туон је буљила, али је њен израз био апсолутно нечитљив, скривајући сваку мисао иза тих тамних очију. Ох, Светлости, шта му је чинити? Прва ствар, покренути се пре...
Селуција је ушла у собу и Мет је зајечао. Хоће ли сви у овој крвавој Палати да ушетају у ову собу? Домон је покушао да је ухвати, али га је избегла, извијајући се. Пуначка златокоса со’ђин није била тако достојанствена као и обично, мрдајући рукама и гледајући около као плен ухваћен у замку. „Опростите ми што говорим,“ рекла је гласом испуњеним страхом, „али то што радите је будаластије од сваког лудила.“ Уз јецај, наместила се у полу чучањ између сул’дам, које су клечале, стављајући по једну руку свакој на раме, као да тражи њихову заштиту. Њене плаве очи ни једног трена нису престале да претражују просторију. „Какви год предзнаци били, ово још увек може бити поправљено, ако сте спремни да се повучете.“
„Буди мирна, Селуција,“ Мет је рекао умирујући је. Није гледала у њега, али је он правио непретеће гестове, за сваки случај. Ни у једном од својих сећања није нашао начин како да се понаша са хистеричном женом. Осим да се сакрије. „Нико неће бити повређен. Нико! Обећавам ти. Можеш се смирити сада.“
Из неког разлога, пренераженост јој је прошла лицем, али се сместила на колена и скрстила руке у крилу. Одједном, сав њен страх је нестао, и била је достојанствена као и увек. „Покораваћу ти се, док год не повредиш моју господарицу. Ако то урадиш, убићу те.“
Да је то Егеанин рекла, замислио би се. Долазећи од ове жене пуних, кремастих образа, ниске, чак иако је била виша од своје господарице, избацио је то из главе. Светлост је знала да су жене опасне, али је мислио да се могао постарати за госпину служавку. Бар више није била хистерична. Чудно како је то долазило и одлазило код жена.
„Претпостављам да намераваш да их обе оставиш у сенику?“ Ноал је рекао.
„Не,“ Мет је одговорио, гледајући у Туон. Она му је узвратила поглед и даље без икаквог израза који је могао да прочита. Дечачки мршава жена, док је он волео жене са месом на костима. Наследница Сеаншанског трона, док су њега од племкиња подилазили жмарци. Жена која је желела да га купи, а сада је, вероватно, желела да му стави нож између ребара. И она ће му бити жена. Аелфин је увек давао истините одговоре. „Водимо их са нама,“ рекао је.
Најзад, Туон је показала неки израз. Насмејала се, као да је одједном знала неку тајну. Насмејала се, а он је задрхтао. Ох, Светлости, како је задрхтао.