Poglavlje 26

Vojne snage


"Vreme ja za ples sa Crnim Džekom ."

—Izreka Družine Crvene ruke

Nacionalne vojske

Jedan od razloga zbog koga su se Deca Svetla razvijala bez ozbiljnijeg izazova, je opšte pomanjkanje vojne organizacije i discipline u većini poznatih nacija i zemalja. Još od vremena Stogodišnjeg rata, kada je najvećim delom vojna veština izgubljena, oružane snage su spale na jako neformalna uređenja.

Postojanje vršenja vojne obaveze je najvećim delom zaživelo samo tamo gde je bilo neophodno. Svako regrutovanje, je uobičajeno obavljano od grupe delimično uvežbanih muškaraca koji su dugovali ličnu vernost plemiću koji ih je okupio i finansirao, pre nego bilo kojoj određenoj naciji. Taj lord ili general je koristio njegov sopstveni položaj i novac ne samo za finansiranje njegove jedinice, već i za sticanje ovlaštenja i unapređenja ukoliko je bilo neophodno.

Najbliža stvar stajaćoj vojsci u mnogim zemljama su formacije obavezane na vernost njihovom nacionalnom suverenu. Ove formacije mogu biti velike i do pet ili šest hiljada ljudi, što je znatno za današnje vreme ali bijedno u odnosu na profesionalne vojsko od desetina hiljada ljudi koje su bile uobičajene u Havkvingovo vreme. Najvažnije vojne grupacije u poslednjim vekovima obuhvataju: Čuvare kapije u Amadiciji; Kraljičinu gardu u Andoru; Legiju sa Zida (sada rasformiranu) u Geldanu; Sadrugove u Ilijanu; Krilatu stražu u Majenu; Ličnu kraljevu stražu i Panarhovu legiju (obe sada raspuštene) u Tarabonu; Branioce Kamena Tira; stražu Bele kule; i naravno Decu Svetla.

Možda zbog Igre Kuća koja se odomaćila u Kairhijenu, tamo nije postojao nikakav oblik vojske, budući da čak i monars želi da moć ostane vezana za Kuću a ne za tron. Vladari iz Altare i Murandije nisu bili dovoljno moćni da bi mogli priuštiti vojne snage. Arad Doman nije nikada imao takve formacije; postojeći kralj je biran na Savetu trgovaca i mogao je biti smenjen glasanjem tro-četvrtinskom većinom; tako da bi profesionalna vojska vjerna vladaru znatno promjenila odnos snaga. Zbog njihove blizine pustoši, Krajine su cele organizovane za rat, i stoga nemaju posebne vojne formacije.

Oružje i oklop

Najvećim delom pešadija je naoružana dugim i srednjim kopljima (kratka koriste samo Aijeli), helebardama ili (povremeno) sekirama. Trupe sa kopljima (srednjim), helebardama ili sekirama se smatraju pokretljivijim od onih naoružanim dugim kopljima, ali se i pored toga njima daje prioritet, jer ona predstavljaju najbolju odbranu od konjice, koju većina današnjih komandanata i dalje smatra odlučnom silom na bojnom polju. Osim ovog oružja pešadija koristi noževe, a ponekad čak i kraće mačeve. Duži mačevi su u praksi strani pešadiji, uzimajući u obzir njihovu nezgrapnost u bliskoj borbi.

Prosečni pešak je obično opremljen prsnikom koji je obložen ili presvučen štavljenom kožom, i nekom vrstom kacige. Grudnjaci prekriveni tokama ili pločicama nisu retki, a koriste se i pancirne košulje, dok su celi oklopi prava retkost.

Naoružanje i oklop konjice veoma varira od nacije do nacije, pa i unutar same nacije od jednog vlastelina do drugog. Oklopi su u opsegu od punog pločastog pancira za konja i jahača u teškoj konjici, do čeličnog šlema, prsnog i leđnog oklopa, oklopnih rukavica u lakoj konjici. Neke konjičke jedinice imaju daleko manje oklopa, oslanjajući se na svoju veštinu kao najbolju zaštitu. Konjičke jedinice koriste različito naoružanje kao što su koplja, mačevi, sekire, buzdovani i kratki lukovi.

Trgovačka straža, premda je u pitanju uglavnom konjica, u najboljem slučaju je opremljena grudnjacima obloženim pločicama kao pancirima i kacigama. Mačevi su njihovo najčešće korišćeno oružje, iako neki nose lukove ili prigodna koplja.

Redosled u komandovanju

Uopšte, pored Kapetan-Generala ili gospodara kapetana komandanta ili neke druge titule koja označava glavnog zapovednika, najviši zvanični rang je kapetan. U Kraljevskoj gardi Andora i Deci Svetla dolaze sledeći činovi po rangu Stariji poručnik, poručnik i potporučnik. U načelu ne postoje definisane veličine formacija kojim bi zapovedao oficir bilo kog ranga. Srodan termin za jedinicu pešadije bilo koje veličine je "četa", a za konjicu oba "četa" i "eskadron", koje skoro uvek dobijaju imena svojih gospodara ili zapovednih oficira.

U konjici, podoficirski činovi su vodnik i zastavnik. Barjaktari su takođe u okviru svojih dužnosti u jedinici obavljali i regrutovanje. Stariji barjaktar i stariji vodnik su činovi "nestalnog" karaktera predstavljajući osobenost unutar svake jedinice, ma koje veličine ona bila. Tako bi neko mogao biti stariji barjaktar čete kapetana Selvina ili stariji barjaktar Kraljičine garde ili pak oboje. U svakom slučaju oznaka "stariji" je više od počasti, i označava osobu čiji čin nadvišuje ostale osobe istog čina1.

U pešadiji podoficirski činovi su četovođa (ekvivalent vodniku) i zastavnik. Takođe postoje starije četovođe i stariji zastavnici. Ove oznake se stiču na isti način kao i u konjici i predstavljaju sličan autoritet.

Ova prilično jednostavna organizacija je bila dovoljna već nekoliko vekova jer se većina borbi vodila između armija koje su brojale od pet do deset hiljada ljudi sa obeju strana. Dolazilo je do borbi između dvadeset i trideset hiljada ljudi sa obeju strana ali one su bile retkost. U ovim većim borbama, zapovedništvo je uvek davano plemićima, a to je velikim delom zavisilo od toga kako su oni ili njihove kuće bili uticajni.

Sečiva načinjena Moću

Za vreme Rata moći mnoga oružja su napravljena pomoću Jedne moći. Među njima su najimpozantniji bili mačevi koji se nisu mogli skršiti ili uništiti, i koji nikada ne gube svoju oštrinu. Neki su napravljeni za vojnike, bez ikakvih posebnih oznaka. Mač kraljeva Malkijera je bio jedan od njih. Drugi su izrađeni za gospodare-generale, sa ugraviranom čapljom ili nekom drugom oznakom na oštrici mača. Danas su ova čapljom označena sečiva prava retkost, i dodeljuju se samo onima koji poseduju dovoljno veštine da ponesu titulu majstora sečiva. Zbog toga što broj majstora sečiva prevazilazi broj mačeva koji su preživeli rat, mnogi današnji čapljom označeni mačevi nisu izradili Aes Sedai. Oni su, međutim, radovi najspretnijih kovača.

Družina crvene ruke

Velike bitke u vreme uzdizanja Artura Hokvinga, sa vojskama od preko dvesta hiljada ljudi na obe strane, i u Troločkim ratovima, gde je navodno čak do trista hiljada ljudi bilo angažovano protiv često brojnijih Troloka i Mirdraala, zahtevale su razrađeniju komandnu strukturu od one koja se koristi kod većine nacija. U to vreme Barjakom je komandovao barjak-general, Legijom general-poručnik, Velikom legijom Kapetan-general. Celom armijom je komandovao general-maršal, što je bila "privremena" titula dodeljivana odabranom vrhovnom zapovedniku. To se zadržalo kao simbol visokog plemićkog staleža.

Tek je u poslednje vreme jedan sadašnji zapovjednik pokušao da se vrati toj starijoj i efikasnijoj vojnoj strukturi. Taj zapovednik je Metrim Kauton, pod čijom je komandom Družina Crvene ruke. Prvobitna družina Crvene ruke bila je jedinica legendarnih heroja za vreme Troločkih ratova. Govorilo se da su oni zadnji pali pred Trolocima, štiteći samog kralja Aemona, kada je Maneteren umro. Da li on zna istoriju imena svoje grupe ili ne, čini se da Kauton namera da obnovi standardnu veličinu, obeležja i sastav jedinica koje nisu bile viđene još od Stogodišnjeg rata.

Metrim "Met" Kauton, zapovednik i patron družine Crvene ruke, za koga su mnogi veruju da je gospodar, je u stvari mladi farmer iz Dve Reke, oblasti u Andoru. Sin Abela i Nati Kauton, govori se da je ta'veren i takođe vanredno srećan. Niko nije siguran gde je on stekao neverovatno znanje iz oblasti vojne strategije, ili neobično koplje označeno crnim gavranima koje koristi kao svoje sopstveno oružje. Poznat je kao prijatelj Ponovorođenog Zmaja.

Premda su njegove krajnje namere još uvek nepoznate, Kautonova organizacija družine u Maeronu je već pokazala prefinjenost koju nemaju većina drugih vojski i armija. U Maeronu je brojnost družine već dostigla šest hiljada ljudi, grubo podeljenih na konjicu i pešadiju. Konjica je izdeljena na dve jednake grupe od oko hiljadu i petsto ljudi, otprilike veličine barjaka (otprilike hiljadu i petsto konjanika ili tri hiljada pešaka), koji su bile osnovne vojne jedinice korišćene na vrhuncu vojne nauke ovoga Doba, počinjući nekoliko vekova pre Troločkih ratova trajući do sveopšteg propadanja za vreme Stogodišnjeg rata.

Konjičke jedinice su pod komandom lorda Talmanesa Delovinda i lorda Nalesana Aldieja, koje su dalje podeljene u šest eskadrona, svaki sastavljen iz deset vodova. Ovo je prvi vod konjice koja je pod vođstvom jedinice i ima barjaktara koji nosi obeležja jedinice, zastavu sa iscrtanom crvenom rukom.

Pešadija je pod komandom kapetana Daedrida Ondina, podeljena je u dvanaest četa, svaka sastavljena od pet vodova. Svi vodovi su mešovitog sastava i sastoje se vojnika naoružanih kopljima, helebardama i lukovima, u takvom odnosu da na jedan samostrel ili jedan luk  dolazi četiri koplja ili helebarde.

Bliski Družini su nagoveštavaju da Kauton želi da poveća broj samostrela i lukova. Ako je to zaista njegov plan, time će odnos biti bliskiji onom iz Troločkih ratova, kada su samostrelci i lukonoše bili u većini.

 

 


 

1. Ovo nije baš najrazumljivije ali da objasnim. U slučaju da u nekoj vojnoj formaciji nema osobe većeg čina od recimo zastavnika, i u toj formaciji ima više zastavnika, određuje se jedan od njih da komanduje. Ali kako bi on komandovao ostalim zastavnicima treba mu veći čin, ali mu se nemože dati tek tako viši čin. Zato se on proizvodi u Starijeg zastavnika, i time dobija čin koji je veći od zastavnika ali manji od onog iznad njega.