П ерин би повео бржи кас него Ранд, иако је знао да то коњи не би дуго издржали. Половину времена су јахали лаганим касом, другу половину су трчали поред животиња. Изгледало је као да Ранд није био свестан било кога другога, осим што би увек пружио руку Мин ако би се спотакла. За остале је био изгубљен у неком другом свету, трепћући изненађено када би приметио Перина или Лоијала. Истини за вољу, нико није био у бољем стању. Добраинини људи као и Хавијенини су зурили испред себе, преживљаваајући своје бриге за оно на шта ће наићи. Људи из Две Реке су се утопили у Периново лоше расположење. Волели су Фаилу—истини за вољу, неки су је обожавали—и ако би било на који начин била повређена . . . Чак је и Арамов ентузијазам спласнуо када је схватио да би Фаила могла бити у невољи. Сваки човек се концентрисао на лиге пред њима, према граду који је био негде испред. Осим Аша’мена у сваком случају; близу иза Ранда као јато гавранова, проучавали су земљу уздуж и попреко, још увек на опрезу од заседе. Дашива би пао на седло као врећа, и нешто зловољно промрмљао за себе када би морао да трчи; Бесно је зурио као да се надао да има заседе.
Билаје слаба шанса за то. Сулин и дванаест Фар Дареис Маи искаскали су испред колоне колико је Перин могао да види, са још толико испред, крчећи пут, са једнаким бројем у стројевима. Неки су забили своја кратка копља у седла, држали су тоболце на леђима тако да су им пера стрела играла над главама; кратки рогасти лукови су били извађени, стреле спремне. Једнако су оштро пазили на било шта што може запретити Кар’а’ карну и на самог Ранда, као да су сумњали да би могао поново нестати. Ако би их иједна замка чекала, ако би се било каква опасност приближавала, они би је нашли.
Чијад је била једна од Девица са Сулин, висока жена са тамно црвенкастом косом и сивим очима. Перин јој је зурио у леђа, желећи да мало заостане иза осталих и поприча с њом. С времена на време уделила би му поглед, али га је избегавала као да је боловао од три болести, и да су све заразне. Баин није био са колоном; већина Девица је пратила исти пут као и Руарк и алгаи’д’сисвај, али су се кретале спорије због товарних кола и затвореника.
Фаилина црна кобила је каскала иза Корака, њене узде су биле везане за његово седло. Људи из Две Реке су довели Ластавицу из Каемлина када су му се придружили пре Думаиних бунара. Сваки пут би погледао у кобилу која је каскала поред њега, лице његове жене му је расло у мислима, њен храбри нос и сочне усне, тамне очи које су искриле изнад високих јагодица. Волела је ту животињу скоро колико је волела њега. Жена поносна колико и лепа, ватрена колико и горда. Кћи Даврама Башере се не би крила или чак устручавала, не пред онима налик Колавери.
Четири пута су стајали да одморе грла, и сваки пут би шкргутао зубима због губитка времена. Вођење добре бриге о коњима му је била друга природа; одсутно је проверио Корака, дао пастуву по мало воде незаинтересовано. Према Ластавици је био обзирнији. Ако би Ластавица дошла до Каирхијена безбедно . . . Идеја му се усадила у уму. Ако би довео њену кобилу у Каирхијен, Фаила би била у реду. Било је апсурдно, дечачка жеља, наивна жеља малог дечака, и није хтела да нестане.
На свакој од ових пауза Мин га је покушавала разуверити. Саркастично се церећи рекла му је да изгледа као смрт на зимско јутро, само чека да му неко ископа раку. Рекла му је да, ако би пришао својој жени са таквим лицем, Фаила би му затворила врата пред носем. Али је морала признати да ни једно од њених читања није обећавало да је Фаила неозлеђена.
„Светлости, Перине“, рекла је напокон љутитим тоном, затежући своје сиве рукавице за јахање, „Ако ико покуша да озледи ту жену, она ће га натерати да чека у ходнику док не буде имала времена за њега.“ Једва да јој се и насмешио. Није баш да њих двоје нису волели једно друго.
Лоијал је подсетио Перина да Ловци на Рог могу да се брину сами о себи, да је Фаила преживела Тролоке неозлеђена. „Она је добро, Перине“, забрундао је искрено, каскајући уз Корака са својом дугом секиром преко рамена. „Знам да јесте.“ Али је то исто рекао двадесет пута, и сваки пут је звучало мало мање срчано.
Последњи Огијеров покушај у охрабривању је отишао даље него што је Лоијал намеравао. „Сигуран сам да Фаила може да се брине о себи, Перине. Она није као Ерит. Једва чекам да ме Ерит учини својим мужем тако да могу да се бринем о њој; мислим да бих умро када би променила мишљење.“ На крају реченице, уста су му остала отворена, а његове огромне очи је избечио; уши су му се трзале, спотакао се о сопствене чизме и скоро пао. „Нисам хтео то да кажем“, рекао је грубо, поново корачајући поред Периновог коња. Уши су му се и даље трзале. „Нисам сигуран да желим—Исувише сам млад за—“ Гутајући гласно, уделио је Перину осуђујући поглед, док је један сачувао за Ранда који је био напред. „Тешко да је безбедно отворити уста са два та’верена у окружењу. Може свашта да ти испадне“! Свашта што није могло да испадне из његових уста у сваком случају, што је добро знао, могућност да се то деси је била једна у хиљаду или хиљаду пута хиљаду, без присуства та’верена. Лоијал је и то знао, а та спознаја га је, по Перину, плашила више него ишта. Поприлично је времена прошло пре него што су се Огијерове уши престале трести.
Фаила јесте испуњавала Перинов ум, али он није био слеп, не потпуно. Оно што је у почетку видео без гледања, док су јахали југом и западом, почело је да му улази у очи. Време је било врело када је кренуо према северу из Каирхијена, пре мање од две недеље, ипак је изгледало да је додир Мрачнога добио на јачини, грабећи земљу халапљивије него пре. Сува трава је шуштала под коњским копитама, закржљала смеђа маховина шарала је камење висоравни, и голе гране, не без и једног листа, али мртве, пуцале су када би суви ветар задувао. Зимзелени борови и кожолисти су више били смеђи и жути него зелени.
Фарме су се почеле приказивати после неколико миља, једноставне грађевине од тамног камена поређане четвороугласто, прве у изолованој чистини у шуми, онда су долазиле гушће како су се дрвореди проређивали до дрвећа која су једва заслуживала то име. Запрежни пут је кривудао туда, пролазећи преко узвишја и врхова брда, слажући се више са пољима обрубљеним каменим зидовима него са тереном. Већина тих раних фарми је изгледала напуштено, овамо столица са високим наслоном лежала је постранце испред фармерске куће, тамо крпена лутка поред друма. Било је мршаве стоке и летаргичних оваца које су ту и тамо биле разбацане по пашњацима, где су гавранови често гакали изнад лешина; једва да се то могло назвати пашњаком, али је имало лешину или две. Потоци су текли у малим млазовима кроз сасушено блато корита. Њиве које су требале бити прекривене снегом изгледале су спремне да се претворе у прашину, тамо где се већ нису претвориле у прашину, коју је ветар носио.
Високи облак прашине је означавао пут којим је колона прошла и остајао би у ваздуху док се не би смирио на каменом поплочаном друму који је полазио из Џангаи Пролаза. Овде је било људи, мада их је било мало, а и то мало је било летаргично, безвољних очију. Са залазећим сунцем сада скоро пола пута према хоризонту, ваздух је био као у пећници. Понека воловска кола и коњске запреге пожурише да се склоне са друма на путељке са стране или чак у њиве, само да би се склонили с пута. Возачи кола и шачица фармера на отвореном су стајали безизражајно док су гледали како тројица барјактара пролазе.
Скоро хиљаду наоружаних мушкараца је био довољан разлог да зуре. Хиљаду наоружаних људи, који су негде журили са неком намером. Довољан разлог да зуре, и буду захвални што су се склонили из видокруга.
Напокон, кад је сунцу још остало да пређе пут од два своја пречника до заласка, стигли су до врха друма, а тамо, две или три миље испред њих, простирао се Каирхијен. Ранд је зауздао коња, а Девице, сада све заједно, клекле су на колена. Ипак су држале своје оштре очи широм отвореним.
Није се могло видети да се ишта миче на скоро голетним брдима око града, велика гомила сивог камена је тонула према реци Алгуенији на западу, равни зидови, равне куле и голост. Бродови свих величина су плутали усидрени у реци, неки су били везани за докове удаљених обала, где су биле намирнице; неколико једрењака је пловило помоћу једара или дугачких весала. Одавали су утисак мира и просперитета. Без иједног облака на небу, светло је било оштро, и велике заставе које су се виориле са градских кула су стајале јасне пред Перином када би их ветар одмотао. Скарлетна застава Светла и застава белог Змаја са змијоликим створењем скарлетних и златних крљушти и Излазеће сунце валовитих зрака Каирхијена, златно и плаво. И четврто, коме је дата иста важност као и осталим. Сребрни дијамант на пољу прошараном жутим и црвеним таласима.
Спуштајући мало стакло са ока, мрзовољни Добраин га је угурао у радничку кожну тубу привезану за седло. „Надао сам се да су дивљаци некако погрешили, али ако Кућа Шаиган долети са Излазећим Сунцем, Колавери ће припасти трон. Она би делила поклоне у граду сваки дан: новчиће, храну, ђинђуве. То је традиција за Фестивал крунисања. Владар никада није тако популаран као недељу након преузимања трона.“ Постранце је гледао Ранда; упорност да прича директно му се оцртавала на лицу. „Локално становништво би могло да дигне буну ако им се не би свидело то што радиш. Улицама би могла потећи крв.“
Хавијенов сиви ушкопљеник је заиграо на нестрпљење свога јахача, а сам човек је пребацивао поглед са Ранда на град и назад. То није био његов град; још је раније дао до знања да га је мало брига шта тече улицама, док год је његов владар безбедан.
Дуго времена је Ранд проучавао град. Или се бар тако чинило у сваком случају; шта год да је видео, његово лице је било грубо. Мин га је проучавала забринуто, можда и сажаљиво. „Потрудићу се да то не ураде“, рекао је напокон. „Флин ће остати овде са војницима. „Мин—“
Прекинула га је оштро. „Не! Ја идем где ти идеш, Ранде ал’Торе. Требаш ме и ти то знаш.“ Ово последње је звучало више као чежњива потреба него као захтев, али када жена постави песнице на кукове на тај начин и фиксира те очима, она није молила.
„Идем и ја“, Лоијал је додао, наслањајући се на своју дугачку секиру. „Чини се да ти увек нешто урадиш када сам ја негде другде.“ Његов глас је задобио тужну оштрину. „То неће ићи, Ранде. Неће ићи због књиге. Како могу да пишем о стварима када нисам тамо“?
Још увек гледајући Мин, Ранд је пошао да посегне руком ка њој, али је повукао. Она је сусрела његов поглед са једнаком јачином.
„То је . . . лудило.“ Стежући кукове чврсто, Дашива је побо крупну кобилу ближе Рандовим леђима. Безвољност му се видела у држању; можда су чак и Аша’мени бринули што су преблизу Ранду. „Све што је потребно је један човек са . . . луком, или ножем, и да га не видиш на време. Пошаљи једног од Аша’мена да уради оно што је потребно урадити или више ако мислиш да је потребно. Пут до палате и може бити готово пре него што било ко схвати шта се десило.“
„И да седимо овде до мрака“, Ранд је прекинуо, окрећући ушкопљеника да би погледао Дашиву, „док не проуче ово место довољно да би отворили једно? То ће сигурно довести до крвопролића. Видели су нас са зидова, осим ако нису слепи. Пре или касније ће послати некога да сазна ко смо и колико нас је.“ Остатак колоне је остао сакривен иза узвишице, и барјактари су били тамо доле, али људи који су били на узвишици са коњима и у друштву Девица би засигурно привукли пажњу. „Урадићу ово на свој начин.“ Глас му се подигао од беса, и мирисао је на хладну љутину. „Нико не умире осим ако се то не може избећи, Дашива. Смрти ми је преко главе. Да ли ме разумеш? Нико“!
„Како мој господар Змај наређује.“ Човек је учинио наклон, али је звучао суво, а осећао се на . . .
Перин је протрљао нос. Мирис се . . . расштркао, пролазећи дивље кроз страх и мржњу и бес и туце других осећања скоро пребрзо да би се распознало. Није више сумњао да је човек био луд, колико год добронамерно лице наместио. Перина више није ни било брига. Тако близу . . .
Забијајући петама у Коракове слабине, кренуо је према граду и Фаили, не чекајући на остале, једва примећујући Арама близу иза себе. Није морао да види Арама да би знао да ће овај бити ту. Све на шта је могао да мисли је била Фаила. Када би увео Ластавицу безбедно у град . . . Натерао је себе да одржи Коракову брзину на не више од брзог хода. Јахач у галопу је привлачио пажњу, и питања, и одгађања.
Тим темпом, други су сустигли Арама и њега довољно брзо, они који су долазили. Мин је протерала своје, чинило се, такође и Лоијал. Девице су пројуриле напред, неке су гледале Перина саосећајно док су пролазиле. Чијад је проучавала земљу док није била испред њега.
„И даље ми се план не свиђа“, Хавијен промрмља са једне Рандове стране. „Опрости ми, господару Змају, али ми се не свиђа.“
Добраин, са друге Рандове стране, зарежа. „Већ смо расправљали о томе, Мајанче. Да смо урадили како си ти желео, они би нам затворили капије пре него што бисмо прешли и миљу.“ Хавијен прогунђа нешто себи у браду и проплеса коњем неколико корака. Желео је да сваки човек прати Ранда у град.
Перин је бацио поглед преко рамена, иза Аша’ мена. Дамер Флин, у препознатљивом капуту, и неколико од људи из Две Реке су се могли видети на брисаном простору, стојећи и држећи своје коње. Перин уздахну. Не би му сметало да има људе из Две Реке са собом. Али Ранд је вероватно био у праву, а и Добраин га је подржао.
Неколико је људи могло да уђе тамо где омања војска није. Ако би се капије затвориле, Аијели би морали да окупирају град, ако би то и даље хтели, а онда би убијање поново почело. Ранд је угурао Змајев грб у једну од ушкопљеникових торби на седлу тако да је само изрезбарени крај вирио, а тај обични капут није изгледао као ништа што би Поноворођени Змај обукао. За Аша’мене нико у граду није имао појма шта је црни капут означавао. Неколико људи је било лакше убити него омању војску такође, чак и ако би већина њих могла да усмерава. Перин је видео Аша’мена како му Шаидо копље пролази кроз стомак, човек је умро не теже од било кога другог.
Дашива промумла себи у браду; Перин је разабрао „јунак“ и „будала“, речено једнако неодобравајућим тоном. Без Фаиле, можда би се сложио. Једном је Ранд осмотрио аијелски логор који је био разбацан преко брда две или три миље источно од града, Перин је задржао дах, али о чему год да је Ранд размишљао, задржао је то за себе. Ништа није било важније од Фаиле. Ништа, било да јесте или није Ранд то тако видео.
Добрих пола миље од капија, ујахали су у други логор, тај је логор натерао Перина да се намршти. Био је толико велик да би се и сам могао назвати градом, густ појас оронулих колибица од грања и климавих шатора направљени од закрпа, на спаљеном тлу, ослањајући се високе сиве зидине докле год му је поглед досезао. То је некада било знано као Форгејт, брлог замршених улица и сокака, пре него што су их Шаидои спалили. Неки од људи су немо посматрали док је чудновата дружина пролазила, гледали су Огијера и аијелске Девице, али већином су били заузети својим послом са бригом, намргођених лица и нису бринули ни за шта што им није било пред носом. Светле боје и најчешће изанђале одбачене ђинђуве које су носили људи Форгејта, су се мешале са тамном одећом која је била уобичајенија за Каирхијен, обична тамна одећа сељака и фармера. Људи Форгејта су били у граду када је Перин отишао, заједно са хиљадама избеглица из унутрашњости те земље. Многа од тих лица су носила модрице и горе, посекотине и подеротине, често незавијене. Мора да их је Колавера послала напоље. Не би сами напустили сигурност зидова; становништво Форгејта и избеглице су се заједно плашили повратка Шаидоа онолико колико би се човек који је жигосан до кости плашио врелог гвожђа.
Пут је ишао право кроз логор до Шангаи Капије, три висока права лука повезана кулама. Људи са кацигама на главама су се поређали на борбене положаје, вирећи кроз прорезе између зуба од камена. Неки су зурили према људима на висоравни, а ту и тамо официр би са интересовањем држао стакло за посматрање пред оком. Рандова мала дружина је привукла знатижељне погледе. Мушкарци јахачи и аијелске Девице; никако нормални сапутници. Самострели су се појавили на врховима назубљених зидова, али нико није подизао оружје. Гвожђем повезане капије су стајале отворене. Перин је задржао дах. Много је желео да одгалопира до Сунчеве палате и Фаиле.
Тик унутар капија је била чврсто направљена камена стражарница, где су се странци у граду требали пријавити пре уласка. Каирхијењански официр четвртастог лица их је гледао како пролазе са иритантним мрштењем, за Девицама је гледао са нелагодом. Само је стајао ту и гледао.
„Као што сам ти рекао“, Рече Добраин када су стигли до стражарнице. „Колавера је дала слободан прилаз граду за Фестивал Крунисања. Чак ни неко ко је под наредбом за хапшење не би могао бити ухапшен или затворен. То је традиција.“ Ипак је звучао као да му је било лакше. Мин је уздахнула звучно, а Лоијал је испустио дах тако гласно да се могао чути преко две улице. Перинове груди су и даље биле превише стегнуте да би уздахнуо. Ластавица је била у Каирхијену. Сада, када би је само могао довести до краљевске палате.
Горе, близу, Каирхијен је испунио очекивања која је одавао из даљине. Највиша брда су била унутар зидина, али етажно исклесана и поплочана каменом док више нису изгледала као брда. Широке, препуне улице сусретале су се у правим угловима. У овом граду, чак су и алеје оцртавале праве линије. Улице су се уздизале и падале стрмоглаво низ брда, често их једноставно просецајући. Од дућана па до палата, грађевине су све биле просте правоугаоне и четвртасте. Чак и велике потпорне куле, свака обавијена скелама на врху брда, некада бајковити торњеви Каирхијена, још увек су се рестаурисали од паљења у Аијелском рату. Град се чинио тврђим од камена, место пуно бола, а сенке које су се протезале преко свега су увећавале тај утисак. Лоијалове жбунасте уши су се трзале скоро без престанка; забринуто мрштење му је борало чело. А обрве које су висиле су му чешале образе.
Било је неколико знакова Фестивала Крунисања, или Великог Часлајна. Перин није знао шта би Фестивал могао да донесе, али у Две Реке, Дан Сећања је било време весеља и тада се заборављало на суровост зиме. Овде су се једва шапати чули, и поред броја људи. Било где другде, Перин би помислио да неприродна жега исисава дух тих људи, осим за људе Форгејта, Каирхијењани су били трезвени, често груби. Бар споља; о ономе што је лежало изнутра најрадије не би ни размишљао. Соколари и запрегари, сетио се, су се склонили са улица, а и музиканти и акробате са луткарских представа. Ти људи би требало да су у сиротињском логору изван зидина. Неколико затворено тамно офарбаних столица за ношење се промувало кроз ћутљиву масу, неке су имале грбове Кућа мало већих од крме који су чврсто штрчали изнад. Кретали су се споро колико и воловске запреге и њихови возачи који су ходали поред кола и махали прутовима, осовине су шкрипале у тишини. Туђинци су се истицали, без обзира колико мало су боје имали, јер је мало њих осим туђинаца јахало. Скоро неизбежно нижи домородци су изгледали као бледолике вране у својој тамној одећи. Аијел се такође издвајао, наравно. Било да је неко од њих био сам или да их је било десеторо заједно, кретали су се у кругу празнине око њих кроз гужву; очи су биле упрте негде друго а простор се отварао око њих где год да би ишли.
Лица Аијела су се окренула према дружини док се полако кретала кроз гужву. Чак и да нису препознали Ранда у његовом зеленом капуту, знали су ко је високи мокроземац праћен Девицама могао бити. Та лица су послала жмарце низ Перинову кичму: с обзиром на околности. Због њих је био захвалан што је Ранд оставио све Аес Седаи напољу. Поред Аијела, Поноворођени Змај се кретао кроз реку незаинтересованих који су се раздвајали испред Девица и поново мешали иза Аша’мена.
Краљевска палата Каирхијена, Сунчева палата, Палата Излазећег сунца у савршенству – Каирхијењани су били велики по именима, сваки екстравагантнији од прошлог – стајали су на највишем брду у граду, мрачна маса четвртастог камена са степенастим торњевима који су надвисивали све. Улица, Пут круне, се претворила у дугачку широку рампу која се уздизала према палати, Перин је дубоко удахнуо док су кретали. Фаила је била горе. Морала је бити, и да буде безбедна. Шта год, само да буде безбедна. Додирнуо је чвор који је везивао Ластавицине узде за јабуку његовог седла, помиловао је секиру за појасом. Поткована копита коња су одзвањала гласно на каменој калдрми. Девице нису правиле никакав звук.
Стражари на великој отвореној бронзаној капији су их гледали како се полако приближавају и размењивали погледе. Били су разнобојни за каирхијенске војнике, десет мушкараца са златним Излазећим сунцем на тамним грудним оклопима и резбарије у бојама Куће Шаигхан привезане испод глава њихових хелебарди. Перин је могао исписати њихове мисли. Тринаест људи на коњима, али нису у журби, а само су двојица били у оклопима, један у мајанскојј црвеној боји. Било какви проблеми би дошли од Каралине Дамодред и Торама Ријатина, а Мајенци нису били умешани. Била је и једна жена и Огијер. Засигурно они неће правити проблеме. Ипак, отприлике три туцета Девица које су трчкале испред коња тешко да су изгледале као су навратиле на чај. У једном тренутку сви су стајали неодлучно. Онда се неке Девице обавиле велом. Стражари су скочили као опарени, један је подигао хелебарду и пожурио према капији. Направио је два корака и зауставио се, скаменио се као статуа. Сваки стражар је чврсто стајао; ништа се није померало осим њихових глава.
„Добро“, промрмља Ранд. „Сада свежи токове и остави их за касније.“
Перин слеже раменима с нелагодом. Аша’мени су се раширили иза, заузимајући већину ширине рампе; мора да су користили Моћ. Врло је вероватно да су њих осморица могли срушити целу палату у парампарчад. Можда би то Ранд могао и сам урадити. Али ако би са оних кула почели стрељати самострелима, изгинули би са свима другима, били би ухваћени на отвореном на овој рампи која се више није чинила тако широком.
Нико није убрзао корак. Било које очи, које би гледале са високих уских прозора палате на колоне које су ходале далеко испод, нису могле да виде ништа више од уобичајеног. Сулин простреља погледом гестикулацију Девица, а оне које су се покриле велом брзо скинуше црну тканину и открише лице. Полако наставише уз камену рампу. Неки од стражара са кацигама на главама су се дивље тресли, колутали очима; један се чинило се онесвестио, падајући унапред са брадом на прсима. Уста су им била отворена, али нису испустили ни гласа. Перин је покушао да не мисли о томе шта их је зачепило. Полако су пролазили кроз отворену бронзану капију у главно двориште двора.
Овде није било војника. Камени балкони око дворишта су били празни. Униформисане слуге пожурише погнутих очију да узму узде коња и придрже узенгије. Црвене, жуте и сребрне пруге су им се спуштале низ рукаве тамних капута и хаљина, а сви су имали мало Излазеће сунце на левом попрсју. То је било више боје него што је Перин икада видео на каирхијењанинским слугама пре. Нису могли видети стражаре напољу, а вероватно би било мало вајде и да јесу. У Каирхијену, слуге су играле своју верзију Даес Дае’мар, Игру Кућа, али су се претварали да игноришу оно што су радили они изнад њих. Придавање много важности ономе што се дешава онима бољима од тебе – или бар ако си виђен да придајеш важности – би могло значити да си уплетен у то. У Каирхијену, а вероватно и у већини земаља, обичан народ би могао бити смрвљен, а да то не буде ни примећено, тамо где моћни ходају.
Чврста жена је повела Корака и Ластавицу не погледавши га. Ластавица је унутар Сунчеве палате, и то није начинило никакву разлику. Још увек није знао је ли Фаила жива или мртва. Глупа жеља глупог дечака.
Пребацујући секиру на бок, пратио је Ранда уз широке сиве степенице на далеком крају дворишта, климнуо је главом када је Арам посегао преко свог рамена поново да би откопчао свој мач. Мушкарци у униформама отворише широм огромна врата на крају степеница, била су бронзана као вањска капија и имала су велики знак Излазећег сунца Каирхијена.
Некада би улазни хол запањио Перина својим раскошем. Његови прави стубови од тамног мермера су држали правоугаони лучни свод, десет корака изнад пода биле су опеке поређане у тамно плавој и загасито златној боји. Богата Излазећа сунца марширала су око карнижа а украсне пруге на зидовима су биле изрезбарене сценама тријумфа Каирхијењана у бици. Хол је био празан, безбедан за шаку младих људи збијених испод једне од украсних пруга који су занемели када су Перин и остали ушли.
Увидео је да нису сви били мушкарци. Сви су носили мачеве, али четворо од седморо су биле жене, у капутима и топлим кратким панталонама сличним Мининим, коса им је била ошишана као код мушкараца. Не да је то значило да је била претерано кратка; и мушкарци и жене су држали косу скупљену у неку врсту репа који им је дотицао рамена, везану тамном траком. Неке од жена су носиле зелену, нешто блеђе од нормалног за Каирхијењанина, а друге плаву; сви остали су били у тамним бојама, са пар светлих пруга преко груди. Проучавали су Рандову дружину – са посебним погледом на самог Перина, како је схватио; његове жуте очи су одбијале људе, иако је то једва више и примећивао осим ако би неко скочио или се трзнуо – проучавали су их у тишини све док и последњи од Аша’мена није ушао а врата се затворила. Звук затварања је прекрио тренутак злокобног шапутања; затим су им се надменим ходом приближили, жене су се приближавале арогантније него мушкарци, који су то исто радили. Чак и начин на који су клекли је био арогантан.
Жена у зеленом баци поглед на ону у плавом, која је држала погнуту главу, и рече, „Мој господару Змају, ја сам Камаила Нолаисен. Селанда Даренгил води наше друштво . . .“ Затрептала је на бесан поглед друге жене у плавом. Поред погледа, Селанда је мирисала на страх до костију, ако је Перин добро разазнавао ко је ко. Прочишћавајући грло, Камаила је наставила, „Нисмо мислили . . . нисмо очекивали ваш повратак . . . тако брзо.“
„Да“, рече Ранд нежно. „Сумњам да је ико мислио да ћу се вратити . . . тако брзо. Нико од вас нема никаквог разлога да се плаши од мене. Заиста нико. Ако верујете у ишта, верујте у то.“ Подигла је главу нагло и погледала у њега, њен мирис страха је избледео. Не потпуно, али до трачка. Како је Ранд знао да је и био присутан? „Где је Колаваера?“ Ранд упита.
Камаила отвори уста, али је Селанда била та која је одговорила. „У Великој сунчевој дворани.“ Њен глас је био све јачи док је говорила, мирис њеног страха је слабио. Чудно, мала капљица љубоморе га је додирнула, само на тренутак, када је бацила поглед према Мин. Понекад га је његово чуло мириса више збуњивало него просветљивало. „Сада је трећи Састанак заласка сунца“, наставила је. „Ми нисмо довољно важни да присуствујемо. Поред тога, мислим да је наш слој друштва чини нелагодном.“
„Трећи“, промрмља Добраин. „Већ девети залазак сунца после њеног крунисања. Није губила време. Напокон ће сви бити заједно. Нико било којег ранга и нивоа га неће пропустити, био Каирхијењанин или Таиренац.“
Подигавши се на колена, Селанда је успела да изгледа да се сусрела са Рандом у четири ока. „Спремни смо да заиграмо сечивима за тебе, господару Змају.“ Сулин уплашено заклима главом у негацији, а друга Девица зарежа гласно; неколико је изгледало и мирисало као да су спремни да почине насиље с времена на време. Аијели нису могли да одлуче како да схвате ове мокроземце. Проблем у очима Аијела је био тај што су покушавали да буду Аијели, на неки начин, да прате ђи’ие’тох до, њихову верзију барем. Ово седморо није било пуно; стотине идиота, најмање, би се могле наћи широм града, организованих у друштва имитирајући Аијеле. Половина Аијела које је Перин чуо је хтело да помогне; друга половина да их удави.
Њега лично није било брига и да претворе ђи’е’тох у воћну салату. „Где је моја жена?“ Затражио је. „Где је Фаила?“ Младе будале измењаше уздржане погледе. Уздржане!
„Она је у Великој сунчевој дворани“, Селанда рече полако. „Она . . . она је једна од краљичиних . . . од Колаваериних женских ађутаната.“
„Врати очи у очне дупље, Перине“, Мин прошапута. „Мора да има добар разлог. Ти знаш да мора.“
Слежући раменима под капутом, Перин покуша да се сабере. Једна од Колаваериних ађутаната? Који год да је разлог био, морао је бити добар. У толико је био сигуран. Али шта би то било?
Селанда и други су поново размењивали уздржане погледе. Један од мушкараца, млад момак са зашиљеним носем, прошапутао је агресивно и тихо, „Заклели смо се да нећемо рећи никоме! Никоме! Дали смо водену заклетву!“
Пре него што је Перин могао да захтева да му буде речено, Ранд проговори. „Селанда, води нас до Велике дворане. Неће бити посезања за сечивом. Ја сам ту да би се спровела правда, према свима који то заслужују.“
Нешто у његовом гласу је љутило Перина. Оштар изглед ироније на чврстом лицу. Фаила јесте имала добар разлог. Морала је.
