На широком врху брда неколико миља североисточно од града Каирхијена; подаље од било каквог пута или људске насеобине, појавио се танак вертикалан засек чисте светлости, виши него човек на коњу. Земља се нагињала у свим правцима благо се таласајући; ништа више од повременог жбуна није реметило видик за више од миље, све до шуме која је окруживала пут. Смеђа трава је пала док се чинило да се светлост обрће, ширећи се у квадрат који се отворио у ваздуху. Један број мртвих стабала је био посечен по дужини, исечен глађе него што би било који жилет могао да га исече. Рупом у ваздуху.
Истог тренутка кад се капија отворила, забрађени Аијели су потекли напоље, мушкарци и Девице, ширећи се у свим правцима да окруже брдо. Скоро скривени у бујици, четири оштроока Аша'мена су заузела положаје око саме капије, пиљећи према окружујућој шуми. Ништа се није мицало осим ветра, прашине, високе траве и грана у даљини, али сваки Аша'мен је проучавао видик с ватреношћу гладног јастреба који тражи зеца. Зец који посматра јастреба би могао да буде тако напрегнут, али никад не би изгледао тако опасно.
Није било прекида у току. Једног тренутка била је то поплава Аијела, следећег су каирхијенски војници на коњима галопирали двојица по двојица, а гримизни Барјак Светлости се попео чим је прошао кроз капију. Без застоја Добраин је повукао своје људе у страну и почео да их постројава у формацију мало ниже низ падину, са шлемовима и (оклопним) рукавицама у прецизним редовима, с копљима подигнутим под истим углом. Увежбани борци су били спремни да се окрену и јуришају у било ком правцу на његов знак.
За петама последњих Каирхијењана, Перин је пројахао кроз капију на Кораку, кулаш је једним кораком прешао са брда подно Думајских Бунара до брда у Каирхијену, и сагнуо се упркос себи. Горња ивица те ствари је стајала пуно изнад његове главе, али он је видео какву штету капија може да проузрокује и није хтео да проверва да ли су безбедније кад стоје мирно. Лоијал и Арам су пратили—Огијер је, пешачио са секиром дуге држаље на рамену, савио колена—а онда Дворечани, савијени на својим седлима много пошто су прошли капију. Рад ал'Даи је носио барјак с црвеном Вучјом главом, Перинов јер су сви причали да јесте, а Тел Левин Црвеног орла.
Перин се трудио да не их гледа, посебно Црвеног орла. Дворечани су хтели ствари на оба начина. Он је био лорд, зато мора да има барјаке. Он је био лорд, али кад би им рекао да се отарасе тих крвавих барјака, никад не би нестали за дуго. Црвена Вучја глава га је именовала нечим што није био, док је Црвени орао . . . После више од две хиљаде година како је Манетерен нестао у Тролочким ратовима, после више од хиљаду година од како је Андор прогутао оно што је некад био Манетерен, барјак је још увек био попут побуне за неког Андорца. Легенде су још увек ходиле по умовима неких људи. Наравно да је прошло две генерације од како су Дворечани имали било какву представу да су Андорци, али мишљења краљица се нису мењала тако лако.
Упознао је нову краљицу Андора, сада се чинило одавно, у Камену Тира. Тада није била краљица—још увек није била краљица, заправо, док се не крунише у Каемлину—али Елејна је изгледала као пријатна девојка, и лепа, мада он није био склон женама светле косе. Мало заузета собом, наравно, као кћерка-наследница. Заузета Рандом, такође, ако је мажење по угловима значило нешто. Ранд је намеравао да јој да не само Лављи престо Андора, већ и Сунчани престо Каирхијена. Сигурно ће бити довољно захвална да пусти да се застава вијори кад ништа није ни значила. Гледајући Дворечане како се постављају иза барјака, Перин је одмахнуо главом. У сваком случају то је била брига за неки други дан.
Није било ништа налик прецизности војника у редовима Дворечана, већина су били дечаци попут Тода, синови сељака и пастира, али знали су шта да раде. Сваки пети човек је узео узде још четири коња док су други ужурбано сјахавали, са затегнутим луковима у рукама. Они на земљи су се расули заједно образујући грубе линије, с више занимања за гледање унаоколо него за било шта друго, али проверили су тоболце увежбаним покретима а луковима су руковали фамилијарно, великим дворечанским луковима, који су чак и затегнути били велики као човек који га је затезао. С тим луковима свако од ових људи је могао да гађа даље него што би било ко ван Две Реке поверовао. И погоди шта је циљао.
Перин се надао да ничег од тога неће бити данас. Понекад је сањао о свету где никад не би било тога. А Ранд . . .
„Да ли верујеш да су моји непријатељи спавали док сам ја био . . . одсутан?“ Ранд је изненада рекао док су чекали да Дашива отвори капију. Имао је на себи капут који је нађен кад су претурана кола, добро сашивена зелена вуна, али тешко оно што је он сада носио. Осим да скину огртаче са леђа Заштитника или кадин'сор са Аијела то је била једина одећа у логору која му је одговарала. Истина, помислио би да је инсистирао на свили и фином везу по томе што је наредио да претраже та кола од врха до дна јуче и јутрос.
Кола су се протезала у линији, упрегнутих коња, платнених покривача и гвоздених обруча скинутих. Кируна и остатак заклетих сестара седеле су збијене у колима која су предводила и нису биле срећне. Прекинуле су да приговарају чим су виделе да од тога нема користи, али Перин је и даље могао да чује хладно љутито мрмљање. Барем су се возиле. Њихови Заштитници су окруживали кола пешака, тихи и камени, док су заробљене Аес Седаи стајале у строгој, мрзовољној скупини окружене сваком Мудром која није била с Рандом, што је значило свим осим Сорилејом и Амис. Заштитници заробљеница су мрко гледали из другог логора сто корака одатле, хладна смрт која је чекала упркос њиховим повредама и стражи сисваи'амана. Осим Кируниног великог вранца чије је узде држао Ранд и кобиле мишје боје с лепим глежњевима за Мин, коњи Аес Седаи и Заштитника који нису били додељени Аша'менима—или коришћени да попуне колске запреге; то је произвело метеж горе него кад су њихови власници били приморани да ходају!—су били привезани за дуге узице причвршћене за задња врата кола.
„Да ли верујеш, Флине? Грејди?“
Један од Аша'мена који је чекао да прође први, здепасти човек са лицем сељака, погледао је Ранда несигурно, онда у смежураног старог човека који је шепао. Обојица су носила значке са сребрним мачевима на својим оковратницима, али не и Змајеве. „Само будала мисли да његови непријатељи стоје кад он не гледа, мој Господару Змају“, рече старији човек набуситим гласом. Звучао је као војник.
„Шта ти мислиш, Дашива?“
Дашива га погледа, зачуђен што му се обратио. „Ја . . . сам одрастао на фарми.“ Цимнуо је да исправи свој опасач за мач, што није било потребно. Наводно су вежбали са мачем скоро колико и с Моћи, али Дашива је изгледао као да не разликује један крај од другог. „Не знам пуно о непријатељима.“ Упркос томе што му је било незгодно, било је дрскости у њему. Али опет, цела та гомилa је изгледала као задојена охолошћу.
„Ако останеш близу мене“, Ранд рече нежно, „знаћеш.“ Перин задрхта од његовог осмеха. Смешио се док је издавао наређења да прођу кроз капију као да ће бити нападнути с друге стране. Непријатељи су свуда, рекао им је. Увек запамтите то. Непријатељи су свуда, и никад не знаш који.
Одлазак се наставио несмањено. Кола су тутњала од Думајских Бунара ка Каирхијену са сестрама на почетку као леденим киповима који су се тетурали. Њихови Заштитници су каскали са стране, рукама грабећи балчаке мачева и с очима које никад нису мировале на једном месту; јасно је било да су мислили да је сестрама подједнако потребна заштита од оних већ на брду као од оних који тек могу да се појаве. Мудре су промарширале водећи своје штићенице; један број је користио прутове да подстакну Аес Седаи, мада је сестрама добро ишло да се праве да нема ни Мудрих ни подстицаја. Шаидо гаи'шаини су дошли, каскајући у колони по четворо док их је чувала само једна Девица; она је показала једно место поред пута пре него што се устремила да се придружи другим Фар Дареис Маи, и гаи'шаини су клекли тамо у редовима, наги као птице сојке и поносни као орлови. Преостали Заштитници су следили под стражом, зрачећи гневом који је Перин намирисао преко свега другог, а онда Руарк с остатком сисваи'амана и Девицама, и још четири Аша'мена који су водили по два коња, за себе и прву четворицу, и Нурел и његови Крилати Чувари с копљима с уским црвеним заставама.
Мајенци су се правили важнима због тога што су чинили залеђе групе, смејући се и довикујући Каирхијењанима шта би урадили да су се Шаидои вратили, иако заправо нису били последњи. Последњи су дошли Ранд водећи Кируниног шкопљеника и Мин на својој кобили. Сорилеја и Амис су корачале с једне стране високог црног коња, Нандера и туце Девица с друге, а Дашива је водио доратсту кобилу која је изгледала мирно за њиховим петама. Капија је засветлуцала, и Дашива је затрептао ка месту где је била, смешећи се слабашно, а онда се неспретно узверао на кобилино седло. Чинило се да прича сам са собом, али то је вероватно било јер му се мач замсио између ногу и замало је пао. Сигурно није већ био луд.
Војска је покривала брдо, сви постројени за напад који очигледно није долазио. Мала војска, само неколико хиљада, иако би изгледала прилично бројном док Аијели нису довели своју надмоћ преко Змајевог зида. Водећи свог коња полако према Перину, Ранд је испитивао окружење. Две Мудре су следиле, причајући тихо и гледајући га; Нандера и Девице су пратиле, гледајући све друго. Да је Ранд био вук, Перин би рекао да испитује ваздух. Носио је Змајев скиптар преко високог седла, две стопе дуг врх копља украшен зелено-белом кићанком с изрезбареним Змајевима и с времена на време би га држао лако у својој руци као да би га се подсетио.
Када је Ранд зауздао, проучавао је Перина напрегнуто колико и окружујућу земљу. „Верујем ти“, коначно је рекао, климајући. Мин се преместила у седлу, и он додаде „И теби, Мин, наравно. И теби такође, Лоијале.“ Огијер се промешкољио несигурно, с неодлучним погледом ка Перину. Ранд је погледао по брду на Аијеле и Аша'мене и све остале. „Толико мало њих којима могу да верујем“, прошаптао је уморно. Његов мирис је био довољно измешан за двојицу, љутња и страх, одлучност и очај. И преплетено кроз све то, умор.
Буди нормалан, Перин је пожелео да му каже. Држи се. Али кривица га је запљуснула и задржала му језик. То је желео да каже Поноворођеном Змају, не свом другу из детињства. Желео је да његов пријатељ остане нормалан; Поноворођени Змај је морао да остане нормалан.
„Мој Господару Змају“, један од Аша'мена је позвао изненада. Изгледао је мало више од дечака, са очима великим као код било које девојке, и ни с мачем, ни са Змајем на оковратнику, али с поносом у држању. Наришма, Перин је чуо како га зову. „Ка југозападу.“
Прилика се појавила трчећи напоље из дрвећа, удаљена миљу или више, жена са сукњама попетим до бутина. Перин је јасно видео да је Аијелка. Мудра, помислио је, мада није било начина да каже на први поглед. Једноставно је био сигуран. Тај призор је вратио сву затегнутост. Неко баш тамо где се десило да они изађу кроз капију није могао да буде добра вест. Шаидои су опет бринули Каирхијењане кад је он кренуо за Рандом, али за Аијеле, Мудра је била Мудра ма ког клана. Оне су се посећивале као комшије кад пију чај док су њихови кланови убијали један другог. Два Аијела, који би покушавали да убију један другог, одступили би да пусте Мудру да прође између њих. Можда се то јуче променило а можда није. Издахнуо је уморно. У најбољем случају она није могла да буде добра вест.
Чинило се да су скоро сви на брду осетили исто. Мрешкање покрета је потекло свуда, копаља спремних, стрела исуканих. Каирхијењани и Мајенци су се мешкољили у својим седлима, а Арам је исукао свој мач док му је у очима сијала слутња. Лоијал се нагао на своју високу секиру и додирнуо ивицу са жаљењем. Врх је био обликован као код великих секира за дрво, али с изгравираним лишћем и спиралиним украсима и обложена златом. Облог је био мало огребан од недавног коришћења. Ако буде морао опет да је користи, урадиће то, али подједнако невољно као Перин и због много сличних разлога.
Ранд је једноставно седео на свом коњу и гледао, лица нечитљивог. Мин је примакла своју кобилу довољно близу да га поглади по рамену као неко ко покушава да умири мастифа коме се дигла длака на леђима.
Мудре такође нису показивали знаке узбуђења, али нису ни остале мирне. Сорилеја је дала знак и туце жена које су чувале Аес Седаи су се одвојиле да се придруже њој и Амис, подаље од Ранда, чак ван домашаја Периновог слуха. Мало их је имало седих у коси, а Сорилеја је била једина с избораним лицем, али опет, једва да је било могуће видети седу косу на било којој од Мудрих овде. Чињеница је била да није много Аијела који би доживели да имају много седе косе. Али ове жене су имале положај, или утицај, како год да су Мудре одлучивале о таквим стварима. Перин је видео Сорилеју и Амис како се саветују с истом гомилом раније, мада саветовање није била права реч. Сорилеја је причала, Амис би повремено нешто рекла, а друге су слушале. Едара се успротивила, али Сорилеја је то угушила, очигледно без прекида, а онда је показала на две од њих, на Сотарин и Косеин. Истог тренутка оне су скупиле сукње преко руку и појуриле према придошлици док су им ноге севале.
Перин је потапшао Кораков врат. Неће бити више убијања. Не још.
Три Мудре су се среле на скоро пола миље од брда и стале. Проговориле су, само на кратко а онда су све потрчале ка брду. И право Сорилеји. Придошлица, млада жена дугог носа, с огромном невероватно риђом косом, причала је ужурбано. Сорилејино лице се све више скамењивало са сваком новом речју. Коначно је риђокоса жена завршила—боље речено, Сорилеја ју је прекинула с неколико речи—и све су се окренуле да се суоче с Рандом. Али ни једна није кренула ка њему. Чекале су с рукама на струковима и шаловима пребаченим преко руку, загонетне као било која Аес Седаи.
„Кар'а'карн“, Ранд је шапатом промрмљао суво. Замахујући ногом преко седла склизнуо је, а онда је помогао Мин да сиђе.
ИПерин је сишао и повео Корака за њима до Мудрих. Лоијал се вукао, а Арам је пратио на коњу не сјахавши док му Перин није дао знак. Аијели нису јахали, у сваком случају не уколико није било потпуно неопходно, и сматрали су да је непристојно да се их неко гледа са коња. Руарк им се придружио, и Гаул који се мрштио из неког разлога. Подразумевало се да су и Нандера, Сулин и Девице пошле.
Риђа придошлица је почела чим се Ранд приближио. „Баир и Мегана су поставиле страже на сваки пут којим би могао да дођеш у град дрвоубица, Кар'а'карне, али у ствари нико није мислио да ће ово бити-“
„Фераиџин“, Сорилеја је рекла довољно оштро да пусти крв. Зуби риђе жене су шкљоцнули кад је затворила уста и она је упорно пиљила у Ранда сјајним плавим очима избегавајући Сорилејин поглед.
Најзад је Сорилеја удахнула и усредсредила се на Ранда. „Има проблема у шаторима“, рекла је равним гласом. „Кренуле су гласине међу дрвоубицама да си отишао у Белу кулу с Аес Седаи које су дошле, да си отишао да клекнеш пред Амирлин трон. Нико ко је знао истину није се усудио да проговори јер би исход био гори.“
„А шта је исход?“ Ранд упита тихо. Одисао је напетошћу и Мин је опет почела да га мази по рамену.
„Многи верују да си напустио Аијеле“, Амис је рекла подједнако тихо. „Туробност се вратила. Сваког дана хиљаду или више Аијела оставља копља и нестаје неспособно да се суочи с нашом будућношћу, или нашом прошлошћу. Неки можда одлазе Шаидоима.“ За тренутак гађење јој је обојило глас. „Шапуће се да се прави Кар'а'карн не би предао Аес Седаи. Индиријан каже да ако си ти кренуо у Белу кулу, то не може бити добровољно. Спреман је да поведе Кодаре северно, на Тар Валон и да плеше копљима са свим Аес Седаи које нађе. И свим мокроземцима, каже да мора да те је неко издао. Тимолан мрмља да ако су приче истините, онда си нас ти издао и он ће повести Мијагоме назад у Троструку земљу. Кад се постара да умреш. Манделаин и Џанвин ћуте, али слушају и Индиријана и Тимолана.“ Руарк се намрштио увлачећи ваздух између зуба; за Аијела то је било као да чупа косу у очајању.
„То нису добре вести“, Перин је приговорио, „али ви чините да звучи као смртна казна. Кад се Ранд покаже, гласине ће бити мртве.“
„Да је тако, Сорилеја не би изгледала као да је прогутала гуштера.“ Што се тога тиче, Нандера и Сулин су изгледале као да су њихови гуштери били живи кад су их гутале. „Шта ми још нисте рекле, Сорилеја?“
Смежурана жена му је упутила танак одобравајући осмех. „Видиш иза онога што је речено. Добро.“ Мада, њен тон је остао раван као камен. „Враћаш се са Аес Седаи. Неки ће поверовати да то значи да јеси клекнуо. Шта год рекао или урадио, они ће веровати да носиш поводац Аес Седаи. И то пре него што сазнају да си био заробљеник. Тајне налазе пукотине кроз које вашка не би могла да се провуче, а тајна коју зна толико мноштво има крила.“
Перин је погледао Добраина и Нурела који су гледали са својим људима и прогутао је узнемирено. Колико од оних који су пратили Ранда су то чинили због тежине Аијела који су се скупили иза њега? Не сви, сигурно, али за сваког човека који је изабрао зато што је Ранд био Поноворођени Змај, пет или чак десет је дошло јер је Светлост сијала најсјајније на најјаче редове. Ако се Аијели одвоје, или поделе . . .
Није желео да размишља о тој могућности. Одбрана Две Реке је растегла његове способности највише могуће, можда и даље. Био та'верен или не, није гајио илузије да је он један од оних људи који су улазили у историје; то је било за Ранда. Проблеми величине села су били његова граница. Али није могао да се суздржи. Његов ум је пенушао. Шта радити ако најгоре дође? Спискови су се ређали у његовој глави: ко ће остати веран а ко ће покушати да умакне. Прва је била довољно кратка, а друга довољно дуга да му осуше грло. Превише људи је и даље сплеткарило за своју корист као да никад нису чули за Змајева пророчанства или Последњу битку. Сумњао је да ће многи и даље сплеткарити дан пошто Тармон Гаи'дон буде почео. Најгоре од тога је било што већина неће бити Пријатељи Мрака, само људи који воде рачуна најпре за своје интересе. Лоијале уши су такође висиле млитаво; и он је схватио.
Чим је Сорилеја завршила са својим излагањем Ранду, поглед јој је полетео у страну, поглед који је бушио рупе у гвожђу. „Речено вам је да останете у колима.“ Бера и Кируна су одједном стале, а Алана се скоро саплела о њих. „Речено вам је да не дирате Једну моћ без дозволе, а ипак сте слушале шта је овде речено. Научићете да мислим оно што кажем!“
Упркос Сорилејином погледу који је прорицао, њих три су стајале на својим местима, Бера и Кируна с леденим достојанством, Алана с тињајућим пркосом. Лоијалове крупне очи су се закотрљале према њима, онда према Мудрама; ако су његове уши раније биле млитаве, сада су потпуно свеле, а његове дуге обрве су дошле до образа. Размишљајући нелагодно о свом менталном списку, Перин се запитао одсутно колико далеко су Аес Седаи биле спремне да иду. Прислушкивање уз помоћ Моћи! Могле би да открију да је реакција Мудрих гора од Сорилејиног лајања. И Рандова.
Било како било, не овог пута. Ранд је изгледао несвестан њих. Гледао је право кроз Сорилеју. Или је можда опет слушао неког кога нико други не може да чује. „Шта је с мокроземцима?“ упита на крају. „Колавера је крунисана за краљицу, зар не?“ То заправо није било питање.
Сорилеја је климнула тапкајући палцем по балчаку ножа за појас, али њена пажња није напуштала Аес Седаи. Ко је изабран за краља или краљицу међу мокроземцима је било од мало значаја за Аијеле, посебно међу дрвоубилачким Каирхијењанима.
Леденица се забола у Перинове груди. То да је Колавера од Куће Саиган желела Сунчев престо није била тајна; сплеткарила је за то од дана кад је Галдријан Ријатин убијен, још пре него што се Ранд прогласио Поноворођеним Змајем, и наставила је да сплеткари и после иако је постало јавно познато да је Ранд наменио престо за Елејну. Мада, мало њих је знало да је она била хладнокрвни убица. А Фаила је била у граду. Бар није била сама. Баин и Чијад ће бити близу ње. Оне су биле Девице и њене пријатељице, можда скоро оно што су Аијели звали скоросестрама; оне неће дозволити да буде повређена. Али леденица није одлазила. Колавера је мрзела Ранда и до неке мере све блиске Ранду. Као, на пример жену човека који је био Рандов пријатељ. Не. Баин и Чијад ће је чувати безбедну.
„Ово је осетљива ситуација.“ Приближавајући се Ранду, Кируна изванредно није обраћала пажњу на Сорилеју. За тако мршаву жену, ова Мудра је имала очи попут чекића. „Шта год да урадиш то може имати озбиљне последице. Ја—“
„Шта је Колавера рекла за мене?“ Ранд упита Сорилеју превише опуштеним тоном. „Је ли повредила Берелајн?“ Берелајн, Прву од Мајена, је Ранд оставио да влада Каирхијеном. Зашто није питао за Фаилу?
„Берелајн сур Пендраг је добро“, Сорилеја је промрљала не прекидајући проучавање Аес Седаи. Споља је Кируна остала мирна упркос томе што је била прекинута и игнорисана, али поглед који је уперила у Ранда је могао да заледи ковачку ватру док би још мехови дували. За остатак, Сорилеја је дала знак Фераиџин.
Риђокоса жена се трзнула и прочистила грло; сигурно није очекивала да јој дозволе да прича. Вратила је назад понос као на брзину оденуту одећу. „Колавера Саиган каже да си отишао у Каемлин, Кар'а'карне, или можда у Тир, али где год да си отишао, сви морају да запамте да си ти Поноворођени Змај и да морају да ти се повинују.“ Фераиџин је шмркнула; Поноворођени Змај није био део аијелских пророчанстава, само Кар'а'карн. „Она каже да ћеш се вратити и потврдити њену власт. Она често говори с поглаварима кланова, подстичући их да селе копља на југ. Повинујући се теби, каже. Она не прима Мудре и слуша само ветар кад ми говоримо.“ Овог пута шмркнула је веома блиско Сорилеји. Нико није говорио поглаварима кланова шта да раде, али љутити Мудре је био лош начин да почне да убеђује поглаваре у било шта.
Али имало је смисла Перину, оном делу њега који је могао да размишља о нечему осим Фаиле. Колавера није обратила довољно пажње на „дивљаке“ да би схватила да су се Мудре бавиле с више ствари него само дељењем биљака, али хтела је сваког Аијела ван Каирхијена. Питање је било, под овим околностима, да ли ју је неко од поглавара слушао? Али питање које је Ранд поставио није било очигледно.
„Шта се још десило у граду? Било шта што си чула, Фераиџин. Можда нешто што би изгледало битно само мокроземцу.“
Забацила је своју риђу гриву с презиром. „Мокроземци су као пешчане муве, Кар'а'карне, ко може знати шта им је битно? Чудне ствари се дешавају у граду, барем сам тако чула, као оне што се дешавају међу шаторима. Људи понекад виде ствари које не могу да буду, само за кратко шта не може да буде, јесте. Мушкарци, жене и деца су умрли.“ Перинова кожа је пецкала: знао је да је она мислила на оно што је Ранд називао „мехурима зла“ који настају у затвору Мрачног као пена из смрдљиве мочваре и плове по Шари док не пукну. Перин је једном био ухваћен у једној; никад више није желео да види још једну . . . „Ако мислиш шта мокроземци раде“, наставила је, „ко има времена да гледа пешчане муве? Осим ако не уједају. То ме је подсетило на нешто. Не разумем, али ти можда разумеш. Ове пешчане муве ће ујести пре или касније.“
„Које пешчане муве? Мокроземци? О чему причаш?“
Фераигин није била толико добра у том равном погледу, али ни једна Мудра коју је Перин видео није ценила нестрпљење других. Чак ни поглавара над поглаварима. Гурајући браду на горе, покупила је свој шал и одговорила. „Пре три дана, дрвоубице Каралин Дамодред и Торам Ријатин су се приближили граду. Издали су проглас да је Колавера Саиган узурпатор, али седе у свом логору јужно од града и не раде ништа сем што с времена на време пошаљу неколико људи у град. Подаље од логора, сто њих ће побећи од једног алгаи'д'сисваиа или чак гаи'шаина. Човек по имену Дарлин Сиснера и други Таиренци су стигли бродом подно града и придружили им се. Од тада се госте и пију, као да прослављају нешто. Војници дрвоубица се скупљају у граду под командом Колавере Саиган, али гледају наше шаторе више него што гледају друге мокроземце или сам град. Гледају, и не раде ништа. Можда знаш зашто се све то дешава, Кар'а'карне, али ја не знам, нити знају Баир и Мегана, нити било ко други у шаторима.“
Госпа Каралин и лорд Торам су предводили Каирхијењане који су одбили да прихвате да су Ранд и Аијели освојили Каирхијен, баш као што је Високи лорд Дарлин предводио њихове парњаке у Тиру. Ни једна од тих побуна није вредела много; Каралин и Торам су месецима седели у брдима подно Кичме света правећи претње и захтеве и Дарлин исто у Хадон Мирку. Али не више, чинило се. Перин се затекао како лако прелази прстом преко оштрице своје секире. Аијели су били у опасности да исклизну, а Рандови непријатељи су се скупљали на једном месту. Једино што је сад требало је да се Изгубљени појаве. И Севана и њени Шаидои. То би ставило шлаг на колач од меда. Али ништа од тога није било битније него да ли је неко видео ноћну мору како хода. Фаила је морала да буде безбедна; једноставно је морала.
„Боље да гледају него да се боре“, Ранд је промрмљао замишљено, слушајући неког невидљивог опет.
Перин се сложио с Рандом у потпуности—скоро све је било боље од борбе—али Аијели нису то видели тако, не кад су у питању били непријатељи. Од Руарка до Сорилеје, Фераиџин до Нандере и Сулин, они су пиљили као да је Ранд рекао да је боље пити песак него воду.
Фераиџин се скоро попела на прсте. Није била претерано висока за Аијелку, чак ни до Рандовог рамена, али изгледало је као да се труди да се судари с њим носем. „Има више од десет хиљада у том мокроземском логору“, рекла је прекорно, „и мање у граду. С њима се може лако изаћи на крај. Чак и Индиријан памти да се не убије ниједан мокроземац сем у самоодбрани, али они ће направити невољу буду ли остављени сами себи. Не помаже што су Аес Седаи у граду. Ко може да зна шта оне-“
„Аес Седаи?“ речи су изашле хладно, Рандови зглобови су били бели од стезања Змајевог скиптра. „Колико?“ Кад је осетио његов мирис, кожа између Перинових рамена се најежила; одједном је могао да осети Аес Седаи заробљенице како гледају, и Беру и Кируну и остале.
Сорилеја је заборавила на Кируну. Ставила је на кукове и сузила уста. „Зашто ми то ниси рекла?“
„Ниси ми дала прилику, Сорилеја“, Фераиџин се успротивила мало задихано, повијјајући рамена. Плаве очи су се окренуле ка Ранду, а глас јој постаде чвршћи. „Има их десет или више, Кар'а'карне. Наравно, избегавамо их, нарочито од како . . .“ Назад Сорилеји и задиханости. „Ниси желела да чујеш о мокроземцима, Сорилеја. Само о нашим шаторима. Тако си рекла.“ Ранду, исправљајући леђа. „Већина њих остаје под кровом Арилајн Дулаин, Кар'а'карне, и ретко га напуштају.“ Сорилеји, повијајући се. „Сорилеја, знаш да би ти рекла све. Прекинула си ме.“ Кад је схватила колико њих је гледало, и како су многи почели да се смеју, међу Мудрама у сваком случају, Фераиџинине очи су постале бесне, а образи су јој се зацрвенели. Глава јој се љуљала између Ранда и Сорилеје, и уста су јој радила, али звук није излазио. Неке од Мудрих су почеле да се смеју иза својих руку; Едара се није гњавила руком. Руарк је забацио главу и урликао.
Перину уопште није било до смејања. Аијели су могли да нађу нешто смешно у томе што су прободени мачем. Аес Седаи поврх свега. Светлости! Пресекао је до онога што је било битно.“Фераиџин? Моја жена, Фаила, да ли је добро?“
Упутила му је полурастројен поглед, а онда је видно скупила дроњке своје сталожености. „Мислим да је Фаила Ајбара добро, Сеи'каире“, рекла је с хладном прибраношћу. Или приближно. Покушала је да кришом погледа Сорилеју углом ока. Сорилеја није била забављена, ништа налик томе; савијених руку погладала је Фераиџин тако да је оно што је урадила Кируни изгледало благо.
Амис је положила шаку на Сорилејину руку. „Није она крива“, промрмљала је млађа жена, превише тихо да допре до ушију неког осим Мудрих и Перина. Сорилеја је оклевала, а онда климнула; поглед који гули се вратио у уобичајени свадљиви. Амис је била једина која се чинило да може то да уради, једина коју Сорилеја није газила када би се нашла на њеном путу. Добро, није газила Руарка, али с њим је то више било као стена која не обраћа пажњу на олују; Амис је умела да заустави кишу.
Перин је желео више од Фераиџин—мислила је да је Фаила добро?—али пре него што је могао да отвори уста, Кируна је улетела својом уобичајеним тактом.
„Сада ме слушај пажљиво“, рекла је Ранду машући недвосмилено испред његовог носа. „Назвала сам ситуацију осетљивом. Она то није. Ситуација је сложена више него што замишљаш, тако крхка да би дах могао да је разбије. Бера и ја ћемо те отпратити до града. Да, да, Алана; и ти такође.“ Одмахнула је мршавој Аес Седаи нестрпљиво. Перин је помислио да користи онај трик са надвијањем. Заиста се чинило да Ранда гледа низ нос, иако је висок како је био, био за главу и рамена виши од ње. „Мораш да дозволиш да те водимо. Један погрешан потез, једна погрешна реч и можеш довести Каирхијен до исте катастрофе до које си довео Тарабон и Арад Доман. Још горе, можеш да направиш непредвидљиву штету стварима о којима не знаш скоро ништа.“
Перин се тргао. Цео говор није могао бити боље направљен да распали Ранда. Али Ранд је само слушао док није завршила, а онда се окренуо Сорилеји. „Одведите Аес Седаи у шаторе. Све њих, засад. Постарајте се да сви знају да су Аес Седаи. Нека се види да оне скачу кад кажете кекс. Пошто ви скачете кад то каже Кар'а'карн, то би требало да увери све да не носим поводац Аес Седаи.“
Кирунино лице је постало жарко црвено; мирисала је увређено и огорчено тако јако да је Перина засврбео нос. Бера је покушала да је смири, без много успеха, док је стрељала Ранда погледом ти-мали-неуки-клипане, а Алана је покушала да уједе себе за усну покушавајући да се не насмеје. Према мирисима који су пловили од Сорилеје и других, Алана није имала разлога да буде задовољна.
Сорилеја је Ранду упутила парче осмеха. „Можда, Кар'а'карне“, рекла је суво. Перин је сумњао да она скаче за било кога. „Можда хоће.“ Није звучала убеђено.
Ранд је још једном одмахнуо главом и одшетао с Мин праћен Девицама и издајући наредбе ко треба да иде с њим, а ко с Мудрама. Руарк је почео да даје нарђења сисваи'аманима. Алана је погледом пратила Ранда. Перин је пожелео да зна о чему се ту радило. И Сорилеја и остале су гледале Ранда и мирисале су свакако само не нежно.
Схватио је да је Фераиџин стајала сама. Сада је имао шансу. Али кад је покушао да дође до ње, Сорилеја и Амис и остатак „савета“ ју је окружио, уредно га одсецајући раменима. Помериле су се на одређену раздаљину пре него што су је засуле питањима, оштри погледи које су упућивеле Кируни и другим двема сестрама нису остављали места сумњи да ће трпети даље прислушкивање. Кируна је изгледала као да размишља о томе гледајући мрко док није изгледало као чудо што јој коса не стоји на крајевима. Бера је строго причала с њом и Перин је без труда чуо „разумна“ и „стрпљење“, „опрезна“ и „будаласта“. Није било јасно шта се на кога односило.
„Биће борби када дођемо у град.“ Арам је звучао нестрпљиво.
„Наравно да неће“, Лоијал рече одважно. Његове учи су се трзале и пиљио је нелагодно у своју секиру. „Неће бити, зар не, Перине?“
Перин је одмахнуо главом. Није знао. Само кад би друге Мудре оставиле Фераиџин на миру, само на неколико тренутака. О чему су то причале да је било толико битно?
„Жене“, промрмља Гаул, „су чудније од пијаних мокроземаца.“
„Шта?“ Перин рече одсутно. Шта би се десило ако би се једноставно прогурао кроз круг Мудрих?
Као да му је прочитала мисли, Едара се намрштила на њега оштро. Као и неке друге; понекад се чинило да жене заиста могу да читају мисли мушкараца. Па . . .
„Рекао сам да су жене чудне, Перине Ајбара. Чијад ми је рекла да неће положити свадбени венац пред моје ноге; рекла ми је.“ Аијел је звучао згрануто. „Рекла ми је да ће ме узети да јој будем љубавник, њен и Баинин, али ништа више од тога.“ Неки други пут то би шокирало Перина, иако је то чуо и раније; Аијели су невероватно . . . слободни . . . по неким питањима. „Као да нисам довољно добар да будем муж.“ Гаул је фркнуо љутито. „Не свиђа ми се Баин, али оженио бих се њоме да усрећим Чијад. Ако Чијад неће да направи свадбени венац, требало би да престане да ме мами. Ако не могу да је заинтересујем довољно да се уда за мене, требало би да ме пусти.“
Перин се намрштио на њега. Зеленооки Аијел је био виши од Ранда, скоро за главу виши од њега. „О чему причаш?“
„Па о Чијад. Зар ниси слушао? Избегава ме, али сваки пут кад је видим она застане довољно дуго да буде сигурна да сам је видео. Не знам да ли мокроземци то раде, али код нас је то један од начина које жена користи. Када је најмање очекујеш, видиш је, а онда нестане. Нисам знао да је са Девицама до јутрос.“
„Мислиш, овде је?“ Перин прошапта. Леденица се вратила, сада као сечиво, празнећи га. „И Баин? Такође овде?“
Гаул је слегнуо раменима. „Ретко се раздвајају. Али ја желим Чијадину пажњу, не Баинину.“
„Спаљене да су њихове проклете пажње!“ Перин повика. Мудре су се окренуле да га погледају. Уствари, људи широм брда су га погледали. Кируна и Бера су пиљиле, лица превише замишљених. С напором је успео да спусти глас. Мада ништа није могао да уради са жестином. „Требало је да је штите! Она је у граду, у Краљевској палати с Колавером—с Колавером!—и оне треба да буду тамо и да је штите.“
Чешајући главу Гаул погледа Лоијала. „Је ли ово хумор мокроземаца? Фаила Ајбара је изашла из кратких сукања.“
„Знам да није дете!“ Перин удахну дубоко. Било је јако тешко држати раван глас кад му је стомак био пун киселине. „Лоијале, да ли би могао да објасниш овом . . . Гаулу да наше жене не јурцају унаоколо с копљима, да Колавера неће понудити Фаили да се бори с њом него да ће наредити да јој неко пререже гркљан или да је баци са зида или . . .“ Слике су биле превише. Могао је да испразни стомак истог тренутка.
Лоијал га је нелагодно помазио по рамену. „Перине, знам да си забринут. Знам како бих се ја осећао да се нешто догоди Ерит.“ Ћубе на његовим ушима су задрхтале. Био је добар кад прича; али би бежао најбрже што може да избегне своју мајку и Огијерку коју је она изабрала за њега. „Ах. Па. Перине, Фаила те чека, жива и здрава. Знам то. И ти знаш да она уме да се стара о себи. Па, она би могла да брине и за тебе и за мене, и Гаула такође.“ Његов тутњајући смех је звучао усиљено и брзо је избледео у озбиљности. „Перине . . . Перине, знаш да не можеш увек да будеш ту да заштитиш Фаилу, колико год то хтео. Ти си та'верен; Шара те је испрела у неку сврху и искористићете у ту сврху.“
„Спаљена да је Шара“, Перин зарежа. „Све да је спаљено ако ће је то заштитити.“ Лоијалове уши су се укрутиле од шока, а чак је и Гаул изгледао пометено.
Каквим ме то чини? Перин је помислио. Презрео је оне који су дрљали и згртали у своју корист, не обазирући се на Последњу битку и сенку Мрачног која пузи светом. Како се он разликује од њих?
Ранд је зауздао свог вранца поред њега. „Идеш ли?“
„Идем“, Перин је рекао суморно. Није имао одговор на своја сопствена питања али знао је једну ствар. За њега, Фаила јесте свет.
