Поглавље 2

Кланица


У почетку Перин није гледао низбрдо ка месту где ће јахати, где је требало да оде јутрос са Рандом. Уместо тога седео је у седлу на рубу каравана и заокупљао очи нечим другим, мада је због погледа свуда око себе хтео да поврати. Као да су га ударали у стомак чекићем.

Ударац. Деветнаест свежих гробова на врху ониског брда на истоку; деветнаест Дворечана који више никада неће видети дом. Ковач је ретко морао да гледа како људи умиру због његових одлука. Макар су Дворечани послушали његова наређења. Иначе би било више гробова. Ударац. Правоугаоници свеже изроване земље покривали су, на суседној падини, скоро стотину Мајенаца и још више Каирхијењана који су дошли на Изворе Думаи да умру. Без обзира на разлоге и узроке; пратили су Перина Ајбару. Ударац. Гребен ка западу као да је био сачињен од гробова, око хиљаду и више. Хиљада Аијела, сахрањених како стоје усправно, да гледају сваки излазак сунца. Хиљаду. Неки су били Девице. Због мушкараца му се стомак везивао у чвор; због жена је желео да седне и плаче. Покушао је да убеди себе да су сви изабрали да буду овде, да су морали да буду овде. Обе ствари су биле тачне, али он је издао наређења, и то је чинило њега одговорним за те гробове. Не Ранда, не Аес Седаи; њега.

Преживели Аијели су скоро престали да певају за мртвима, прогањајуће песме, певане у паровима, које су се задржавале у мислима.

Живот је сан—не зна за хлад.
Живот је сан—од бола и страха.
Сан—из ког преклињемо да се пробудимо.
Сан—из ког се будимо и одлазимо.

Ко би спавао—кад нова зора чека?
Ко би спавао—кад дува слатки ветар?
Сан мора да се заврши—нови дан долази.
Овај сан—из ког се будимо и одлазимо.

Као да су налазили утеху у тим песмама. Пожелео је да и он може, али колико је могао да види, Аијелима заиста није било битно да ли су живели или умирали, а то је било лудо. Сваки разуман човек желео је да живи. Сваки разуман човек би бежао што даље од битке, колико га ноге носе.

Играч је забацио главу, ширећи ноздрве због мириса одоздо, и Перин је потапшао мрковов врат. Арам се церио када би погледао на оно што је Перин покушао да одагна. На Лоијаловом лицу било је тако мало израза да је изгледало као изрезано у дрвету. Усне су му се мало померале, и Перину се учинило да је чуо: „Светлости, не дозволи да поново видим ишта слично.“ Дубоко удахнувши, натерао је свој поглед да испрати њихов, ка Изворима Думаи.

На неки начин није било тако страшно као гробови—знао је неке од тих људи од детињства—али га је ипак смрвило у истом тренутку, као да је мирис у његовим ноздрвама постао чрврст и ударио га међу очи. Сећања, која је желео да заборави, навалила су на њега. Извори Думаи били су тле за убијање, тле за умирање, али сада је било још горе. На мање од миље, угљенисани остаци кола стајали су око малог честара који је скоро сакривао ниске камене зидове извора. А око тога...

Узбуркано море црнила, лешинари, гаврани и вране у десетинама хиљада, који су узлетали у таласима и поново слетали, сакривајући испуцалу земљу. На чему је Перин био више него захвалан. Медоде Аша’мана биле су грубе, уништивши месо и земљу не правећи разлику. Превише је Шаидо умрло да би их сахранили за мање од неколико дана, чак и да је некоме стало да их сахрани, тако да су се лешинари частили, као и гаврани, као и вране. Било је доле и мртвих вукова; хтео је да их сахрани, али то није био њихов начин. Нашли су три леша Аес Седаи, чије усмеравање није успело да их сачува од копаља и стрела у лудилу битке, као и пола туцета мртвих Заштитника. Били су сахрањени на чистини поред извора.

Птице нису биле једине код мртвих. Далеко од тога. Таласи црног перја уздизали су се око лорда Добраина Таборвина и преко две стотине његових каирхијењанских јахача, и лорда поручника Хавијена Нурела и оним што је остало од његових Мајенаца, осим оних који су пазили на Заштитнике. Кон са два дијаманта на плавом означавала су каирхијењанске официре, све осим самог Добраина, а црвени оклопи и копља са црвеним врпцама Мајенаца образовали су неустрашиву слику усред покоља, али Добраин није био једини који је држао крпу на носу. Овде-онде неко се нагињао из седла покушавајући да испразни већ раније испражњени желудац. Мазрим Таим, висок скоро колико и Ранд, ишао је пешке у свом црном капуту са плавим и златним Змајевима по рукавима, са још отприлике сто Аша’мана. Неки од њих су такође имали немирне стомаке. Било је мноштво Девица, и више сисваи’амана него Каирхијењана, Мајенаца и Аша’мана заједно, и неколико туцета Мудрих као додатак. Све то, изгледа, у случају да се Шаидо врате или ако су се неки од мртвих само претварали, мада је Перин мислио да ће сви који су се претварали да су лешеви ускоро полудети. У средишту свега био је Ранд.

Перин је требало да, са Дворечанима, буде тамо доле. Ранд их је позвао, причајући о поверењу у људе из завичаја, али Перин ништа није обећао. Мораће да се помири да ћу доћи само ја, и то касно, помислио је. Још мало, када буде успео да се очеличи због кланице испод. Само, касапинови ножеви нису секли људе, а били су и уреднији од секира, уреднији од лешинара.

Одевени у црно, Аша’мани су се стапали у море птица, смрт је гутала смрт, а гаврани и вране таласали су се скривајући остале, али је Ранд био видљив у исцепаној белој кошуљи коју је носио када су дошли спасиоци. Мада му до тада, изгледа, спасавање скоро није било потребно. Видевши Мин, близу уз Ранда у бледоцрвеном капуту и уским панталонама, Перин је направио гримасу. То није било место за њу, нити било кога, али је била ближе Ранду од избављења чак и од Таима. Ранд је, некако, успео да ослободи и себе и њу много пре него што се Перин пробио, чак и пре Аша’мана, и Перин је веровао да се само уз Ранда заиста осећала сигурно.

Док је корачао преко земље лешева, Ранд би понекад потапшао Мин по руци или сагнуо главу као да прича са њом, али му је пажња била усмерена на нешто друго. Тамни облаци птица комешали су се око њих, мање бежећи да се хране негде другде, а лешинари су се уз оклевање склањали, неки чак нису хтели ни да одлете, већ су пружали вратове без перја и пркосно крештали док су се тетурали назад. Ту и тамо би Ранд стао, сагињући се над неким лешом. Понекад би ватра искочила из његових шака да покоси лешинаре који нису хтели да се помере. Сваки пут се Нандера, која је водила Девице, или Сулин, њена помоћница, расправљала с њим. Некад су то чиниле и Мудре, судећи по начину на који су цимале одећу на телу као да нешто показују. А Ранд би климнуо и наставио даље. Мада, не без освртања. Док следеће тело не би привукло његову пажњу.

„Шта то ради?“ упитао је сујетан глас код Периновог колена. Препознао ју је по мирису пре него што је спустио поглед. Изгледала је као извајана и била елегантна у зеленој хаљини за јахање и танком ланеном огртачу, Кируна Начиман је била сестра краља Паитара од Аарафела и моћна племкиња по свом праву, а то што је постала Аес Седаи смекша њено држање. Заокупљен оним што је гледао, није је чуо када је дошла. „Зашто је доле у томе? Не треба да буде.“

Нису све Аес Седаи у логору биле заробљенице, мада оне које нису биле држале су се подаље од осталих од јуче, причајући међу собом, како је Перин мислио, и покушавајући да одгонетну шта се, на крају, догодило. Можда су покушавале да одгонетну и начин да то заобиђу. Сада су изашле у свој снази. Бера Харкин, још једна Зелена, стојала је иза Кируниног рамена, личећи на сељанку упркос безвременом лицу и доброј вуненој хаљини, али поносна колико и Кируна на свој начин. Ова сељанка би рекла краљу да обрише чизме пре него што уђе у њену кућу, и то оштро. Она и Кируна су заједно водиле сестре које су дошле на Изворе Думаи са Перином, или су, можда, пребацивале вођство са једне на другу. Није било баш јасно, што једва да је било необично код Аес Седаи.

Осталих седам су стајале недалеко у јату. Или можда чопору, и то лавица, не уплашених, судећи по њиховом држању као да су главне. Заштитници су били поређани иза њих, а ако су сестре споља изгледале потпуно спокојне, није било сумње о осећањима Заштитника. Били су то различити људи, неки у оним плаштовима који су мењали боју, тако да су им делови тела наизглед нестајали, али било да су били ниски или високи, крупни или ситни, иако су само стојали, игледали су као насиље на лабавом повоцу.

Перин је две од тих жена добро знао, Верин Матвин и Алану Мосвани. Ниска, здепаста и скоро мајчинског понашања када би била замишљена, када те не би посматрала као птица црва, Верин је била из Смеђег Ађаха. Алана, витка, тамнопута и лепа, мада, из неког разлога, мало уморна око очију у последње време, била је Зелена. Свеукупно, пет од девет биле су Зелене. Једном, пре извесног времена, Верин му је рекла да не верује много Алани, и он ју је више него послушао. Нити је веровао иједној од осталих, укључујући Верин. А није ни Ранд, иако су се јуче бориле на његовој страни, и упркос ономе што се догодило на крају. У шта Перин још није сасвим веровао, мада је сам видео.

Добра десетина Аша’мана лешкарила је поред кола око двадесет корака од сестара. А надмени тип по имену Чарл Гедвин је овог јутра био задужен за њих, човек грубог лица који се шепурио чак и док је мирно стајао. Сви су носили значку у облику сребрног мача на оковратницима капута, а четворица или петорица поред Гедвина имала су Змаја глеђосаног у златно-црвено причвршћеног на другој страни. Перин је претпостављао да је то имало нешто са чиновима. Видео је оба на некима од других Аша’мана. Нису били баш чувари, али су успевали да буду где и Кируна и остале. Просто су се одмарали. И држали очи добро отворене. Не да су Аес Седаи то имало примећивале, не тако да је било видљиво. Било како било, сестре су мирисале на забринутост, и збуњеност, и бес. Нешто од тога мора да је било због Аша’мана.

„Не знам“, слагао је, поново потапшавши Играчев врат. „Ранд ми не говори све.“

Разумео је довољно—макар је мислио да јесте—али није имао намеру да икоме каже. То је било на Ранду да открије, ако тако одлучи. Свако тело које би Ранд погледао била је Девица; Перин је био убеђен у то. Без сумње Шаидо Девица, али није био сигуран да је Ранду била битна та разлика. Синоћ је отишао од кола да би био сам, и чим је звук смеха људи који су се радовали јер су били живи замро иза њега, наишао је на Ранда. Поноворођени Змај, због ког је свет дрхтао, седео је на земљи, сам у тами, обгрливши се рукама и љуљајући се напред-назад.

За Перинове очи, месец је било добар скоро колико и сунце, али је тада зажелео најцрњи мрак. Рандово лице било је усукано и изборано, лице човека који је желео да вришти, или можда плаче, и који се борио против тога сваким делићем свог тела. Ма какав био трик који су Аес Седаи знале да не допусте врућини да их додирне, Ранд и Аша’мани су га такође знали, али га сада није користио. Врелина ноћи би одговарала неком више него топлом летњем дану, тако да је зној клизио низ Рандове образе као и низ Перинове.

Није погледао око себе, мада су Перинове чизме гласно шушкале кроз увелу траву, већ је промукло проговорио, још увек се љуљајући. „Сто педесет и једна, Перине. Сто педест и једна Девица је данас умрла. За мене. Обећао сам им, видиш. Не свађај се са мном! Умукни! Одлази!“ Упркос зноју, Ранд је задрхтао. „Не ти, Перине; не ти. Морам да испуњавам своја обећања, видиш. Морам, без обзира колико болело. Али морам да испуним обећање себи, такође. Без обзира колико боли.“

Перин је покушао да не размишља о судбини мушкараца који су могли да усмеравају. Они срећнији су умирали пре него што би полудели; они несрећни би умирали после. Било да је Ранд био срећан или несрећан, све је почивало на њему. Све. „Ранде, не знам шта да кажем, али—“

Ранд као да није чуо. Љуљао се напред-назад. Напред-назад. „Исан, од Џара Септе Чарин Аијела. Умрла је за мене данас. Чуонда од Кичменог гребена Мигома. Умрла је због мене данас. Агирин од Шелан Дарајне...“

Није било друге него да седне на пете и слуша Ранда како изговара свако од сто педест и једног имена гласом налик болу напетом до пуцања, да слуша и да се нада да ће Ранд задржати здрав разум.

Мада, био Ранд био потпуно здрав или не, ако је Девица која се борила за њега некако остављена доле, Перин је био сигуран не само да ће бити пристојно сахрањена са осталима на гребену, већ и да ће бити и сто педест два имена на оном списку. Али то нису била Кирунина посла. Ни то, ни Перинове сумње. Ранд је морао да остане здравог разума, или довољно здравог разума, у сваком случају, и то је било то. Светлости, нека буде тако!

И нека ме Светлост спали што тако хладно мислим о томе, помисли Перин. 

Крајичком ока запазио је како су јој се пуна уста одмах стегла. Свиђало јој се то што не зна све колико и чекање. Била би прелепа, на величанствен начин, да јој није тог лица које је навикло да добија оно што жели. Није била мрзовољна, само сасвим сигурна да је оно што је желела било исправно и добро и да мора да се догоди. „Са толико врана и гавранова на једном месту, мора да постоје сотине, можда хиљаде, спремних да известе Мирдраала шта су видели.“ Није се потрудила да сакрије љутњу; звучала је као да је он лично довео тамо сваку птицу. „У крајинама, убијамо их чим их видимо. Ти имаш људе, а они имају лукове.“

То је било тачно, гаврани и вране су врло вероватно могли да буду шпијуни за Сенку, али се у њему ројила згађеност. Згађеност и умор. „Чему?“ Са толико птица, Дворечани и Аијели су могли да потроше и последњу стрелу, а шпијуни би опет извештавали. Углавном није било начина да се види је ли птица коју си убио била шпијун или нека која би само одлетела. „Зар није било довољно убијања? Врло ускоро ће бити још. Светлости, жено, чак су се и Аша’мани заситили!“

Обрве су се подигле у кружоку сестара које су их гледале. Нико није причао тако са Аес Седаи, чак ни краљеви и краљице. Бера га је гледала као да је размишљала да га скине са седла и извуче му уши. Још увек жмирећи доле на покољ, Кируна је поравнала сукње хладног, одлучног лица. Лоијалове уши су задрхтале. Имао је дубоко, али узнемирено, поштовање према Аес Седаи; иако се био скоро дупло виши од већине сестара, понекад се понашао као да би нека могла да га прегази, а да и не примети, ако јој се нађе на путу.

Перин није дао Кируни прилику да проговори. Дај Аес Седаи прст, и узеће ти целу руку, осим ако не одлучи да узме више. „Држала си се подаље од мене, али имам да ти кажем неколико ствари. Јуче ниси послушала наређења. Ако желиш да то назовеш променом плана“, наставио је када је отворила уста, „онда у реду. Ако мислиш да ће то побољшати ишта.“ Њој и осталих осам речено је да остану са Мудрама, доста далеко од праве битке, чуване Дворечанима и Мајенцима. Уместо тога, он су се зариле у најжећу борбу, ходајући тамо где су људи покушавали да се мачевима и копљима сасеку до меса за псе. „Повеле сте са собом Хавијена Нурела, и због тога је половина Мајенаца погинуло. Не можеш више да идеш својим путем без обзира. Нећу да људи умиру зато што ти одједном помислиш да знаш бољи начин, а нек Мрачни однесе шта други мисле. Разумеш ли ме?“

„Јеси ли завршио, сељачићу?“ Кирунин глас био је опасно миран. Лице које је окренула ка њему могло је да буде уклесано у тамном леду, а осећала се на увреду. Стојећи на земљу, некако је успела да изгледа као да одозго гледа на њега. Није то био трик Аес Седаи; видео је да и Фаила то ради. Веровао је да већина жена зна како. „Сад ћу нешто да ти кажем, мада би и неко без памети требало да схвати. Због Три заклетве, ниједна сестра не може да користи Једну моћ као оружје осим против Сенкиног накота, или у одбрани сопственог живота, или истог свог Заштитника или друге сестре. Могле смо да стојимо где си нас оставио и гледамо до Тармон Гаи’дона, а да не будемо у прилици да урадимо ишта корисно. Не док ми лично не будемо у опасности. Не свиђа ми се што морам да објашњавам своје поступке, сељачићу. Не терај ме да то поново урадим. Да ли ти разумеш?“

Лоијалове уши су пале, а оне је пиљио испред себе тако јако да је било јасно да је желео да је било где другде, чак и са својом мајком, која је желела да га ожени. Арамова уста била су отворена, а он се увек трудио да се претвара да га Аес Седаи уопште не имресионирају. Џондајн и Тод су сишли са колских точкова мало превише опуштено; Џондајн је успео да одшета, али је Тод отрчао, осврћући се преко рамена.

Њено објашњење звучало је разумно; вероватно је било истинито. Не, због још једне од Три Заклетве, било је истинито. Додуше, било је рупа. Као не причање целе истине, или причање око ње. Сестре су можда морале да буду у опасности да би могле да користе Моћ као оружје, али Перин ће појести своје чизме ако такође нису мислиле да могу да дођу до Ранда пре свих осталих. Шта би се онда догодило нико није могао да зна, али је био сигуран да њихови планови нису укључивали ишта налик ономе што се уствари догодило.

„Долази“, рече Лоијал изненада. „Гледајте! Ранд долази.“ Спустивши глас до шаптаја, додао је: „Буди опрезан, Перине.“ За Огијера, то је заиста био шапат. Арам и Кируна су вероватно чули доста добро, а можда и Бера, али сигурно нико други. „Теби се нико није заклео!“ Глас му се вратио на уобичајно тутњање. „Мислиш ли да ће да прича са мном о томе шта се дешавало унутар логора? За моју књигу.“ Писао је књигу о Поноворођеном Змају, или је бар правио белешке за њу. „Стварно нисам видео много када је... борба почела.“ Био је поред Перина у најжешћој бици, машући секиром са дршком дугом скоро колико је он био висок; било је тешко памтити много шта када покушаваш да останеш жив. Када би слушао Лоијала, помислио би да је увек био негде другде када би постало опасно. „Да ли мислиш да би хтео, Кируна Седаи?“

Кируна и Бера су се погледале, а онда без речи отклизале преко земље до Верин и осталих. Гледајући за њима, Лоијал је тешко уздахнуо, као ветар кроз пећине.

„Заиста би требало да се чуваш, Перине“, рекао је. „Увек си тако брзоплет на језику.“ Звучао је као бумбар величине мачке уместо пса. Перин је мислио да ће још можда успети да научи да шапуће, ако буду довољно времена провели поред Аес Седаи. Показао је Огијеру да буде тих, тако да може да чује. Сестре су одмах почеле да причају, али звук није стизао до Перинових ушију. Очигледно су подигле брану од Једне моћи.

Очигледно је било и Аша’манима. Престали су да се излежавају и скочили на ноге за тили час, сваким делићем усредсређени на сестре. Ништа није показивало да су узели саидин, мушку половину Истинског извора, али би се Перин кладио у Играча да јесу. Судећи по Гедвиновом љутитом изразу, био је спреман и да га користи.

Ма какву препреку да су Аес Седаи поставиле, мора да су је спустиле. Прекрстиле су руке, окрећући се да гледају низ падину у тишини. Аша’мани су разменили погледе, и Гедвин им је на крају махнуо и они су се вратили у привидно ленствовање. Изгледао је разочарано. Љутито режећи, Перин се окренуо да погледа иза кола.

Ранд је ходао уз падину под руку са Мин, милујући јој руку и причајући са њом. Када је забацио главу и насмејао се, она је своју сагла да уради исто, склањајући увојке који су јој падали до рамена. Неко је могао да помисли да су то човек са села и његова девојка у шетњи. Осим што је он опасао мач и понекад руком додировао балчак. И осим Таима одмах иза његовог другог рамена. И Мудрих које су ишле скоро исто тако близу иза. И обруча од Девица и сисваи’амана, Каирхијењана и Мајенаца који су употпуњавали пратњу.

Било је велико олакшање што ипак није морао да јаше доле у онај покољ; али је морао да упозори Ранда о затегнутом непријатељству које је видео јутрос. Шта ће да уради ако Ранд не буде слушао? Ранд се променио од напуштања Две Реке, највише од кад га је отела Коирен и то друштво. Морао је да буде при чистој свести.

Када су Ранд и Мин ушли у круг кола, већина пратње остала је ван, мада нису ушли сами, већ са значајном групом на свој начин.

Таим је био као сенка Ранду, наравно, тамнопут и мало кукастог носа и Перин је претпостављао да би већина жена мислила да је згодан. Неколико Девица га је погледало и други пут, и трећи; биле су отворене са тим стварима. Када је Таим ушао унутра, бацио је поглед на Гедвина, који је одмахнуо главом за длаку. Гримаса је бљеснула преко Таимовог лица, нестала је брже него што се појавила.

Нандера и Сулин биле су одмах за петама Ранду, наравно једнако, и Перин се зачудио што нису повеле још двадесет Девица. Једва да су пуштале да се Ранд купа а да Девице не стражаре поред каде, то је Перин могао да види. Није разумео зашто је Ранд то трпео. Обема су шоуфе биле огрнуте око рамена, и носиле су кратку косу са репом на врату.  Нандера је била снажна жена, косе више седе него жуте, али црта лица бар привлачних ако не лепих. Поред Сулин—жилаве жене, грубе коже пуне ожиљака—Нандера је изгледала лепа и скоро блага. Бациле су поглед на Аша’мане, без имало упадљивости, онда летимично прегледале обе групе Аес Седаи исто тако кришом. Нандерини прсти су бљеснули говор руку Девица. Не по први пут, Перин је пожелео да може да га разуме, али би Девица пре положила копље да се уда за жапца него што би научила мушкарца говору рукама. Девица коју Перин није приметио, која је седела на петама ослоњена на кола неколико корака од Гедвина, одговорила је на исти начин, као и још једна која се до тог тренутка играла код мачије корпе са сестром по копљу поред затвореника.

Амис је увела Мудре и одвела их у страну да поприча са Сорилејом и још неколико других које су остале унутар кола. Упркос лицу превише младом за њену косу дугу до срука, Амис је била важна жена, друга межу Мудрама после Сорилеје. Нису користиле трикове Једне моћи да заштите разговор, али их је седам или осам Девица одмах окружило и почело да тихо пева себи у браду. Неке су седеле, неке стојале, неке чучале, свака за себе, и све случајно. Ако си био будала.

Перину се чинило да је пуно уздахивао откад је почео да се дружи са Аес Седаи и Мудрама. И Девицама, такође. Изгледа да је због жена уопште у последње време добио тикове.

Добраин и Хавијен, водећи коње и без војника, увели су позадину. Хавијен је напокон видео битку; Перин се питао да ли је толико жељан да види и следећу. Био је отприлике исте старости као Перин, данас није изгледао тако млад као прекјуће. Добраин, предњег дела своје дуге, углавном седе косе избријаног у стилу каирхијењанских војника, сигурно није било млад, и јуче сигурно није била његова прва битка, али је и он изгледао старије, и забринуто. Као и Хавијен. Њихове очи су тражиле Перина.

Неком другом приликом, сачекао би да види о чему су желели да причају, али сада је склизнуо из седла, бацио Играчеве узде Араму, и отишао до Ранда. Други су били тамо ре њега. Само су Сулин и Нандера држале језик за зубима.

Кируна и Бера су се покренуле чим је Ранд ушао унунар каравана, и док је Перин прилазио, Кируна је надмено говорила Ранду: „Јуче си одбио Лечење, али свако може да види да си још увек у боловима, чак и да Алана није на ивици да искочи из—“ Зауставила се када јој је Бера дотакла руку, али је наставила скоро без паузе. „Можда си спреман да сада будеш Излечен?“ То је звучало као „Можда си дошао својој будаластој памети?“

„Ствари са Аес Седаи морају да се среде без даљег одлагања, Кар’а’карне“, рекла је Амис званично, заједно са Кирнуном.

„Треба да буду дате нама на старање, Ранде ал’Тор“, додала је Сорилеја у исто време када је Таим проговорио.

„Невоље са Аес Седаи заиста треба да се среде, мој господару Змају. Моји Аша’мани знају како да се изборе с њима. Могу лако да их држе у Црној кули.“ Тамне, мало косе очи бљеснуле су ка Кируни и Бери, и Перин је запањено схватио да је Таим мислио све Аес Седаи, не само оне које су тренутно биле заробљене. А успут, мада су се Амис и Сорилеја намрштиле на Таима, погледи које су упутиле двема Аес Седаи значиле су исто.

Кируна се насмешила Таиму, Мудрама, осмехом танким као њене усне. Можда је био малчице хладнији када га је упутила човеку у црном капуту, али је изгледала као да још не схвата његове намере. Било је довољно што је био такав какав је био. То што је био. „Под овим условима“, рекла је хладно, „сигурна сам да ће ми Коирен Седаи и остале дати часну реч. Не морате више да се бринете—“

Остали су проговорили у исти мах.

„Ове жене немају части“, рекла је Амис презриво, и овог пута је било јасно да је укључила све њих. „Како њихова часна реч може ишта да значи? Оне—“

„Оне су да’тсанг“, рече Сорилеја мрачним гласом, као да изриче казну, и Бера се намрштила на њу. Перин је мислио да је то нешто на Старом језику—поново, реч је личила на нешто што би требало да препознаје—али није знао због чега се Аес Седаи мрштила. Нити зашто би Сулин изненада климнула у знак сагласности са Мудром, која је настављала као стена која се котрљала низбрдо. „Не заслужују ништа боље него оне остале—“

„Мој господару Змају“, рекао је Таим, као да објашњава очигледно, „сигурно да желиш да Аес Седаи, све оне, буду под надзором оних којима верујеш, оних за које знаш да могу да се носе с њима, а ко је бољи -?“

„Доста!“ повикао је Ранд.

Заћутали су као један, али су њихове реакције биле веома различите. Таимове црте су постале безизражајне, мада је мирисао на бес. Амис и Сорилеја су се погледале и поправиле шалове скоро у савршеном складу; мириси су им били потпуно исти, такође, и поклапали се са њиховим лицима у чистој одлучности. Хтеле су то што су хтеле и намеравале да то и добију, био он Кар‘а’карн или не. Кируна и Бера су такође размениле погледе, који су толико много говорили да је Перин пожелео да можда да их чита као што је његов њух читао мирисе. Очи су му виделе две спокојне Аес Седаи, које су држале себе под контролом као и све остало што су желеле да држе под контролом; нос му је намирисао две жене које су биле узнемирене, и не баш мало уплашене. Таим их је плашио, био је сигуран. Изгледало је да су и даље мислиле да могу да изађу на крај с Рандом, на један или други начин, као и са Мудрама, али су им Таим и Аша’мани  утерали страх од Светлости у кости.

Мин је повукла Рандом рукав—проучавала је све одједном, и њен мирис је био забринут скоро као и мирис сестара. Помазио јој је руку док је погледом срељао све остале. Укључујући Перина, када је отворио уста. Сви у логору су гледали, од Дворечана до Аес Седаи затвореница, мада је само неколицина Аијела била довољно близу да ишта чују. Људи су можда посматрали Ранда, али су се трудили и да се држе даље од њега, ако су могли.

„Мудре ће бити задужене за заробљенице“, рекао је на крају Ранд, и Сорилеја је изненада тако задовољно замирисала да је Перин жестоко протрљао нос. Таим је разјарено завртео главом, али се Ранд окомио на њега пре него што је успео да проговори. Затакао је палац за копчу на опасачу мача, у облику изгравираног и позлаћеног Змаја, а зглобови на прстима су му побелели од стезања; друга рука је трљала тамну вепрову кожу да балчаку мача. „Аша’мани треба да вежбају—и регрутују—не да стражаре. Поготово не на Аес Седаи.“ Бес је прокључао у Перину када је схватио којом миром је одисао Ранд када је погледао Таима. Мржња, са нијансом страха. Светлости, морао је да буде здрав.

Таим је кратко, невољно климнуо. „Како заповедаш, мој господару Змају.“ Мин је нелагодно бацила поглед на мушкарца у црном капуту и примакла се Ранду.

Кируна је мирисала на олакшање, али се, уз још један поглед на Беру, исправила у тврдоглавој извесности. „Ове Аијелке су прилично вредне—неке би доста постигле, да су дошле у Кулу—али не можеш да просто даш Аес Седаи њима. То је незамисливо! Бера Седаи и ја ћемо—“

Ранд је подигао руку, и речу су јој стале у месту. Можда због његовог погледа, налик плаво-сивом камену. Или можда због оног што се јасно видело кроз поцепан рукав, један од црвено-златних Змајева који су му се обавијали око подлактица. Змај се сјактио на сунцу. „Јеси ли ми се заклела на верност?“ Кируни су се очи исколачиле као да ју је нешто ударило у стомак.

Трен касније је климнула, веома невољно. И сада није могла да поверује, као и јуче, када је клекла доле поред извора на крају битке и заклела се под Светлошћу и њеном надом  у спасење и поновно рођење да се покорава Поноворођеном Змају и да ће га служити док Последња битка не дође и не прође. Перин је разумео зашто је била запањена. Чак и без Три Заклетве, да је то порекла, посумњао би и у своје сећање. Девет Аес Седаи на коленима, лица ужаснутих због речи које су им излазиле на уста, смрдећи на неверицу. Тренутно су Берина уста била искривљена као да је загризла кварну шљиву.

Аијел се придружио малом скупу, висок мушкарац отприлике исте висине као Ранд, грубог лица и са праменима седине у тамноцрвеној коси, који је климнуо Перину и лагано додирнуо Амисину руку. Она је можда за узврат на тренутак стегнула његову руку. Руарк јој је био муж, али то је било све што су од привржености Аијели показивали пред другима. Такође је био и поглавар клана Таарад Аијела—он и Гаул су била једина двојица мушкараца који око главе нису носили повез сисваи’амана—и од синоћ су он и хиљаду копаља били напољу у извидници.

Слепац у другој земљи би могао да осети расположење око Ранда, а Руарк није био будала. „Је ли ово прави час, Ранде ал’Тор?“ Када му је Ранд показао да прича, наставио је. „Шаидо пси још беже на исток брзо колико их ноге носе. Видео сам људе у зеленим капутима на коњима на северу, али су нас избегавали, а ти си рекао да их пустимо да оду осим ако не стварају невоље. Мислим да су ловили неке Аес Седаи које су побегле. Било је неколико жена са њима.“ Хладне плаве очи погледале су две  Аес Седаи, погледом равним и тврдим као наковањ. Некада, Руарк је опуштено ходао поред Аес Седаи—као сви Аијели—али се то завршило јуче, ако не и раније.

„Добре вести. Дао бих скоро све да имам Галину, али ипак, добре вести.“ Ранд је поново додирнуо балчак мача, промрдао оштрицу у тамним канијама. Покрет се чинио несвесним. Галина, Црвена, била је на челу сестра које су га држале у заробљеништву, а ако је данас био миран што се ње тиче, јуче је био разгневљен што је побегла. Чак и сада је његова смиреност била ледена, онаква каква крије усијани бес, а због његовог мириса се Перину јежила кожа. „Платиће. Сви они.“ Ништа није казивало да ли је Ранд мислио на Шаидо или Аес Седаи које су побегле или обоје.

Бера је нелагодно померила главу, и усмерио је пажњу назад на њу и Кируну. „Ви сте се заклеле на верност, и томе верујем.“ Подигао је шаку, палац и кажипрст су се скоро додиривали показујући колико верује. „Аес Седаи увек знају боље од свих осталих, или тако оне мисле. Тако да вам верујем да ћете радити оно што кажем, али нећете се чак ни купати без моје дозволе. Или дозволе Мудрих.“

Овог пута Бера је изгледала као да су је ударили. Светлосмеђе очи су јој одлетеле ка Амис и Сорилеје пуне запањене озлојеђености, а Кируна је задрхтала од напора да не учини исто. Две Мудре су само наместиле шалове, али су њихови мириси још једном били идентични. Задовољство се ваљало са њих у таласима, веома мрачно задовољство. Перин је помислио да је добро што Аес Седаи нису имале његов нос, јер би биле спремне да започну рат тад и ту. Или можда да побегну, достојанство може да се обеси мачку о реп. То је оно што би он урадио.

Руарк је само стајао незаинтересовано проматрајући врек једног од његових кратких копаља. Ово је био посао Мудрих, а он је увек говорио да га није брига шта Мудре раде докле год не мешају прсте у посао поглавара клана. Али Таим... Направио је представу показујући да не мари, скрстивши руке и гледао по логору са изразом досаде, али је његов мирис био чудан, сложен. Перин би помислио да је човеку било забавно, сасвим сигурно у бољем расположењу него раније.

„Завет који смо дале“, рече на крају Бера, стављајући шаке на широке кукове, „довољан је да држи све осим Пријатеља Мрака.“ Тон којим је обојила „завет“ био је хладан скоро као онај којим је рекла „Пријатељ Мрака“. Не, сасвим сигурно им се није свиђало оно у шта су се заклеле. „Да ли се усуђујеш да нас оптужиш—“

„Да сам то помислио“, пресекао ју је Ранд, „биле бисте на путу за Црну кулу са Таимом. Заклеле сте се да ћете слушати. Па, послушате!“

Један дуги тренутак Бера је оклевала, а онда је за час од главе до пете добила царско држање како то само Аес Седаи може. Што је нешто говорило. Аес Седаи је могла да учини да краљица на престолу изгледа одрпано. Малчице се наклонила, укочено нагнувши главу за длаку.

Кируна се, са друге стране, видљиво потрудила да се прибере, мир који је имитирала био је натегнут и крт као њен глас. „Да ли то значи да морамо да тражимо дозволу од ових врлих Аијелки да питамо да ли ти је по вољи да већ једном будеш Излечен? Знам да је Галина грубо поступала с тобом. Знам да си у модрицама од рамена до колена. Прихвати Лечење. Молим те.“ Чак је и „молим те“ звучало као део наређења.

Мин се промешкољила поред Ранда. „Треба да будеш захвалан за то, као што сам ја била, чобанине. Не волиш бол. Неко мора да то уради, иначе...“ Несташно се нацерила, скоро као Мин које се Перин сећао пре него што је била отета. „...иначе нећеш бити способан да седиш у седлу.“

„Млади момци и будале“, рече Нандера одједном никоме нарочито, „понекад подносе бол који не морају као орден свог поноса. И своје глупости.“

Кар‘а’карн“, додала је Сулин суво, такође причајући ваздуху, „није будала. Мислим.“

Ранд се нежно насмешио Мин, а Нандеру и Сулин јетко погледао, али када су му се очи поново подигле до Кируне, вратиле су се у камен. „У реду.“ Када је кренула напред, додао је: „Али не од тебе.“ Лице јој се толико укочило да је изгледало као да ће да се разбије. Таимова уста су се извила у јетки скоро-осмех, и закорачио је ка Ранду, али је Ранд, не скидајући очи са Кируне, показао руком иза себе. „Од ње. Дођи овамо, Алана.“

Перин се запрепастио. Ранд је показао право ка Алани а да није ни погледао. То је заголицало нешто у залеђу његове главе, али није могао да разлучи шта. Изгледа да је то погодило и Таима, такође. Човеково лице је постало празна маска, али су му очи летеле од Ранда до Алане, а једино име које је Перин могао да да мирису који је осетио његов нос било је „збуњеност“.

Алана се такође запрепастила. Из неког разлога, била је на ивици од кад се придружила Перину на путу довде, њен спокој је у најбољем издању био танушан. Сада је погладила сукње, прострелила Кируну и Беру, од свих људи, пркосним погледом, и доклизала пред Ранда. Друге две сестре су је гледале, као учитељице чија је намера да осигурају да се ђак добро покаже, и које нису сигурне да ће тако бити. Што није имало смисла. Једна од њих је можда и вођа, али Алана јесте била Аес Седаи, исто као оне. Све је то повећало Перинову сумњу. Дружење са Аес Седаи је превише наликовало прелажењу потока у Воденој шуми близу глиба. Ма како мирна била површина, струје испод су могле да те оборе с ногу. Све више подводних струја се овде појављивало сваког трена, а нису све биле од сестара.

Запањујуће, Ранд је положио руку на Аланину вилицу подигавиши јој лице ка себи. Зачуо се сиктај када је Бера увукла ваздух, и овог пута, Перин се сложио. Ранд код куће не би био тако нападан ни са девојком на игранци, а Алана није била девојка на игранци. На велико изненађење, она је поцрвенела и замирисала на несигурност. Аес Седаи нису црвенеле, из Периновог искуства, и никада нису биле несигурне.

„Излечи ме“, рекао је Ранд, наређење, не захтев. Црвенило на Аланином лицу се појачало, а љутња је додирнула њен мирис. Руке су јој се тресле док је посезала да му ухвави главу. Перин је несвесно протрљао длан, који је јуче расекло Шаидо копље. Кируна је Излечила неколико посекотина на њему, а и раније је био Лечен. Изгледало је као да си потопљен наглавачке у замрзнуту бару; после тога би био задихан и тресао би се и колена би ти клецала. И био би гладан, обично. Једини знак који је Ранд дао да се ишта догодило, било је да се мало стресе.

„Како издржаваш бол?“ шапнула му је Алана.

„Дакле, готово је“, рекао је, склањајући јој руке. И окренуо се од ње без речи захвалности. Наизглед на ивици да проговори, зауставио се, напола се окренувши да погледа назад ка Изворима Думаи.

„Све су пронашли, Ранде ал’Тор“, рекла је Амис нежно. Климнуо је, а онда поново, одсечније. „Време је да се иде. Сорилеја, хоћеш ли именовати Мудре да преузму заробљенице од Аша’мана? Такође, и пратњу за Кируну и... моје остале савезнице.“ На тренутак, искезио се. „Не бих желео да лутају у незнању.“

„Биће учињено како ти кажеш, Кар’а’карне.“ Снажно намештајући шал, Мудра грубог лица обратила се трима сестрама. „Придрућите се својим пријатељицама док не нађем неког да вас држи за руке.“ Није било неочекивано што се Бера озлојеђено намрштила, нити што је Кируна постала отелотворење ледености. Алана је пиљила у земљу, помирена са судбином, скоро потиштена. Сорилеја није хтела то да трпи. Оштро је пљеснувши рукама, одсечно их је потерала . „Па? Мичите се! Мичите се!“

Невољно, Аес Седаи су допустиле да их воде, учинивши да изгледа да иду баш тамо где су желеле. Придружујући се Сорилеји, Амис је шапнула нешто што Перин није добро чуо. Доудше, три Аес Седаи очигледно јесу чуле. Стале су у месту, а три веома изненађена лица погледала су назад ка Мудрама. Сорилеја је само још једном пљенсула рукама, и  још одсечније показала да крену.

Чешкајући се по глави, Перин је срео Руарков поглед. Поглавар клана се благо осмехнуо и слегао раменима. Посао Мудрих. То је за њега било довољно; Аијели су били се држали правила као и вукови. Перин је бацио поглед на Гедвина. Тип је гледао Сорилеју како држи буквицу Аес Седаи. Не, сестре су биле те које је гледао, лисица која мерка кокошке у кавезу замало ван његовог домета. Мудре мора да су боље од Аша’мана, помислио је Перин. Мора да јесу.

Ако је Ранд и приметио споредна дешавања, игнорисао их је. „Таиме, ти одведи Аша’мане назад у Црну кулу чим Мудре преузму заробљенице. Чим. Запамти да пазиш ако се појави неко ко учи превише брзо. И запамти шта сам рекао о регрутовању.“

„Тешко да могу да заборавим, мој господару Змају“, одговорио је суво мушкарацу црном капуту. „Лично ћу предузети тај пут. Али, ако смем то опет да поменем... Треба ти пристојна почасна стража.“

„Завршили смо с тим“, рече Ранд краткол „Аша’мани су кориснији другде. Ако ми буде била потребна почасна стража, они које задржавам биће довољни. Перине, да ли ћеш—“

„Мој господару Змају“, прекунуо га је Таим, „треба ти више од неколицине Аша’мана око тебе.“

Рандова глава се окренула ка Таиму. Лице му није одавало ништа као лице неке Аес Седаи, али је због његовог мириса Перин желео да приљуби уши уз главу. Бес оштар као нож изненада је нестао у радозналости и опрезности, радозналост је била слабашна и пипава, опрезност магловита; онда је врели, убилачки гнев поргутао оба. Ранд је једва приметно одмахнуо главом, и мирис му се променио у камену одлучност. Ничији мирис се није мењао тако брзо. Ничији.

Таим је могао да просуђује само по ошима, наравно, а све што су оне могле да му кажу је да је Ранд одмахнуо главом, иако само мало. „Размисли. Изабрао си четири Посвећена и четири војника. Требало би да имаш Аша’мане.“ Перин то није разумео; мислио је да су сви били Аша’мани.

„Мислиш да не могу да их научим тако добро као ти?“ Рандов глас је био мек, шапат сечива које се увлачи у корице.

„Мислим да је господар Змај превише заузет за подучавање“, одговорио је Таим глатко, али се од њега подигао мирис љутње. „Превише важан. Узми људе којима је то најмање потребно. Могу да изаберем оне најнапредније—“

„Једног“, пресекао је Ранд. „И ја ћу да изаберем.“ Таим се осмехнуо, ширећи помирљиво руке, али је мирис изнервираности скоро прекрио бес. Још једном је Ранд показао без гледања. „Њега.“ Овог пута, изгледао је изненађен што је показивао право у мушкарца средњих година који је седео на бурету на другој страни круга кола, не обраћајући пажњу на окупљање око Ранда. Уместо тога, са лактом на колену и брадом ослоњеном на руку, мрштио се на Аес Седаи заробљенице. Мач и змај сијали су се на високој крагни његовог црног капута. „Како му је име, Таиме?“

„Дашива“, рекао је Таим споро, проучавајући Ранда. Мирисао је чак и више изненађено од Ранда, и изнервирано, такође. „Корлан Дашива. Са фарме у Црним брдима.“

„Он ће послужити“, рекао је Ранд, али он сам није звучао сигурно.

„Дашива брзо стиче снагу, али му је глава често у облацима. Чак и кад није, није увек сасвим ту. Можда је само сањар, или га можда прљавштина саидина већ дотиче. Боље је за тебе да изабереш Торвала или Рочаида или—“

Таимово противљење је, изгледа, одувало Рандову несигурност. „Рекао сам да ће Дашива послужити. Рецу му да треба да пође са мном, да преда заробљенице Мудрама и да оде. Не намеравам да стојим овде цео дан и да се свађам. Перине, припреми све на покрет. Нађи ме кад буду спремни.“ Не проговоривши више ни речи, отишао је држећи Мин под руку, док су му Нандером и Сулин биле као сенке. Таимове црне очи су засјале; онда је и он отишао дозивајући Гедвина, Рочаида, Торвала и Кисмана. Мушкарци у црним капутима су дошли трчећи.

Перин је направио гримасу. Са свим оним што је морао да каже Ранду, није отворио уста ниједном. Мада, можда би му лакше дошло далеко од Аес Седаи и Мудрих. И Таима.

У свари, он и није имао много да ради. Он би требало да буде задужен за све пошто је он заповедао избављењем, али је Руарк знао шта је било потребно урадити боље него што ће он икад знати, а порука Добраину и Хавијену била је довољна за Каирхијењане и Мајенце. И даље су желели да нешто кажу, мада су се суздржавали док нису били сами, а Перин упитао шта је то.

Онда је Хавијен избрбљао: „Лорде Перине, ствар је у господару Змају. Све то трагање међу лешевима—“

„Изгледало је мало... прекомерно“, глатко га је прекинуо Добраин. „Бринемо се за њега, већ можеш да разумеш. Много тога зависи од њега.“ Можда је изгледао као војник, то је и био, али је такође био и каирхијенски лорд, и уплетен у Игру кућа, са свом њеном пажљивом причом, као и сваки други Каирхијењанин.

Перин није био уплетен у Игру кућа. „Још увек је при здравом разуму“, рекао је тупо. Добраин је просто климнуо, као да каже наравно, слегнуо раменима да каже да никада није ни намеравао да у то сумња, али се Хавијен зајапурио. Посматрајући их како се враћају својим људима, Перин је завртео главом. Надао се да није лагао.

Скупивши Дворечане, рекао им је да оседлају коње и игнорисао све наклоне, од којих је већина била подстакнута тренутком. Чак је и Фаила рекла да Дворечани понекад претерају са клањањем; говорила је да још увек покушавају да схвате како да се опходе према лорду. Помислио је да им виче „нисам ја лорд“, али то је већ радио раније, и није помагало.

Када су сви остали одјурили до животиња, Данил Левин и Бан ал’Син су остали. Рођаци, обојица су били прави као мотке и доста су личили, осим што је Данил имао бркове као оборене рогове у тарабонском стилу, док је Бан испод носа носио танке линије тамних длака, по моди Арад Домана, у облику пијука. Избеглице су донеле много новина у Две Реке.

„Је л’ они Аша’мани иду с нама?“ питао је Данил. Када је Перин одмахнуо гавом, тако јако је издахуо од олакшања да су му се дебели бркови затресли.

„А Аес Седаи?“ рекао је Бан нелагодно. „Сада су слободне, је л’ да? Мислим, Ранд је слободан. То јест, господар Змај. Не могу да остану заробљенице, не Аес Седаи.“

„Само вас двојица спремите све за јахање“, рече Перин. „Оставите Ранду да брине за Аес Седаи.“ Чак су се обојица исто стресли. Два прста су се подигла да забринуто почешкају бркове, и Перин је нагло спустио шаку са браде. Људи би изгледали као да имају буве када то раде.

Логор се ужурбао за тили час. Сви су очекивали да брзо крену, али ипак нико није све завршио. Слуге заробљених Аес Седаи и возачи кола журно су утоваривали последње ствари у кола и почели да прежу коње уз звекет амова. Каирхијењани и Мајенци као да су били свуда, проверавајући седла и узде. Неодевени гаи’шаини трчали су на све стране, иако се није чинило да Аијели имају нешто да спреме.

Бљескање светла ван каравана објавило је одлазак Таима и Аша’мана. Због тога се Перин осећао боље. Од деветорице који су остали, још један је, поред Дашиве, био у средњим годинама, здепаст човек са лицем фармера, а један, хром и сед, могао је лако да буде деда. Остали су били млађи, неки мало старији од дечака, али ипак су сви посматрали метеж са држањем људи који су видели и више од тога туце пута. Додуше, јесу се држали по по страни, и заједно, осим Дашиве, који је стојао неколико корака даље зурећи ни у шта. Сетивши се Таимовог опреза због тог човека, Перин се надао да је сањарио.

Нашао је Ранда како седи на дрвеном сандуку лактова наслоњених на колена. Сулин и Нандера са лакоћом су чучале са обе стране Ранда, обе марљиво избегавајући да погледају мач на његовом куку. Држећи опуштено копља и штитове од говеђе коже, овде у сред људи оданих Ранду, мотриле су на све што би му се приближило. Мин је седела на земљи поред његових стопала, са подвијеним ногама, смешећи се на њега.

„Надам се да знаш шта радиш, Ранде“, рекао је Перин, намештајући дршку секире тако да је могао да седне на пете. Нико није довољно близу да чује осим Ранда и Мин и две Девице. Ако Сулин и Нандера отрче до Мудрих, нека их. Без још увода, отпочео је о томе шта је све видео током овог јутра. И шта је намирисао, такође, мада то није рекао. Ранд није био међу неколицином који су знали за њега и вукове; учинио је да све изгледа као да је видео и чуо. Аша’мани и Мудре. Аша’мани и Аес Седаи. Мудре и Аес Седаи. Цела запетљана гомила труди која је могла да плане сваког трена. Није поштедео Дворечане. „Забринути су, Ранде, а ако се они зноје, можеш да будеш сигуран да је неки Каирхијењанин мисли да нешто и уради. Или Таиренац. Можда само да помогну да заробљенице побегну, можда нешто горе. Светлости, могу да замислим Данила и Бана и још педесет њих како им помажу да побегну, кад би само знали како.“

„Мислиш да би нешто друго било много горе?“ тихо је рекао Ранд, а Перин се најежио.

Срео је Перинов поглед без околишања. „По хиљадити пут“, рекао је једнако тихим гласом. „Нећу да учествујем у убиству. Ако ти хоћеш, стаћу ти на пут.“ Тишина се отегла, нетрепћуће плаво-сиве очи гледале су у нетрепћуће златне.

Мрштећи се на сваког од њих наизменично, Мин је направила бесан звук у грлу. „Вас двојица вуноглаваца! Ранде, знаш да никада нећеш дати такво наређење, или да допустиш да га неко други да. Перине, знаш да неће. Сада обојица престаните да с понашате као два петла у тору.“

Сулин се закикотала, али је Перин хтео да пита Мин колико је сигурна била, мада то није било питање које је могао да изговори овде. Ранд је прошао прстима кроз косу, онда одмахнуо главом, веома личећи на човека који се противи некоме ко није био ту. Некоме ко би се привиђао лудаку.

„Никада није лако, зар не?“ рекао је Ранд после неког времена, изгледајући тужно. „Горка истина је да не могу да кажем шта би било горе. Немам ниједан добар избор. Старале су се за себе.“ Лице му је било снуждено, али је бес врио у његовом мирису. „Живе или мртве, оне су ми као жрвањ на леђима, али у  оба случаја, могле би да га сломе.“

Перин је пратио његов поглед до Аес Седаи заробљеница. Сада су биле на ногама, и све заједно, мада су и тако успеле да се мало одвоје од три које су биле умирене. Мудре око њих су биле су оштре око наређења, судећи по гестовима које су правиле и затегнутих лица сестара. Можда су Мудре биле и боље него да их Ранд задржи. Када би само био сигуран.

„Да ли си видела нешто, Мин?“ рекао је Ранд.

Перин се тргнуо и упутио упозоравајући поглед ка Сулин и Нандери, али се Мин благо насмејала. Ослонивши главу на Рандово колено, стварно је изгледала као Мин коју је познавао, први пут пошто ју је нашао на изворима. „Перине, оне знају за мене. Мудре, Девице, можда сви они. И није их брига.“ Сакривала је свој дар колико и он вукове. Понекад је видела слике и ауре око људи, а понекад је знала и шта значе. „Не можеш да знаш како је то, Перине. Имала сам дванаест година када је почело, и нисам умела да то притајим. Сви су мислили да просто измишљам ствари. Док нисам рекла да ће човек из суседне улице да се ожени женом са којим сам га видела, само што је он већ био ожењен. Кад је побегао с њом, његова жена је довела руљу на врата куће мојих тетака тврдећи да сам ја одговорна, да сам употребила Једну моћ на њеном мужу или да сам њима двома дала некакав напитак.“ Мин је одмахнула главом. „Није била баш јасна. Само је морала да окриви неког. Било је прича и да сам Пријатељ Мрака. Неки Бели плаштови су били у граду раније, покушавали су да побуне народ. У сваком случају, тетка Рана ме је убедила да кажем да сам само чула како разговарају, а тетка Мирен је обећала да ће да ме изудара због трачарења, а тетка Џан је рекла да ће да ми даје лекове. Нису, наравно—оне су знале истину—али да нису биле тако приземне око тога, да сам ја само дете, могли су да ме повреде, или чак убију. Већина људи не воли да неко зна нешто о њиховој будућности; већина људи ни сама не жели да зна, не ако није добро. Чак ни моје тетке нису. Али Аијелима, ја сам нека врста Мудре по заслугама.“

„Неки могу да раде ствари које други не могу“, рече Нандера, као да је то било довољно објашњење.

Мин се поново насмејала и испружила руку да додирне Девичино колено. „Хвала ти.“ Стављајући стопала испод себе, подигла је поглед на Ранда. Сада кад се поново смејала, изгледало је као да сија. То се задржало чак и кад се уозбиљила. Озбиљна и не баш задовољна. „Што се тиче твог питања, ништа корисно. Таим има крв у прошлости и крв у будућности, али то си могао и да погодиш. Он је опасан човек. Они, изгледа, скупљају слике као Аес Седаи.“ Искоса је погледала кроз спуштене трепавице Дашиву и друге Аша’мане да покаже на кога је мислила. Већина људи има мало слика око себе, али је Мин рекла да Аес Седаи и Заштитници увек имају. „Проблем је у томе што је све што видим замрљано. Мислим да је то због тога што држе Моћ. То је често тачно са Аес Седаи, а још је горе када стварно усмервају. Кируна и то друштво доле имају свакакве ствари око себе, али се држе тако близу једна другој да је све... па... углавном набацано заједно. Још је нејасније са заробљеницама.“

„Не обраћај пажњу на заробљенице“, рече јој Ранд. „То ће и остати.“

„Али Ранде, стално осећам да ту постоји нешто важно, када бих само успела да га извучем. Мораш да знаш.“

„Ако не знаш све, мораш да наставиш са оним што знаш“, цитирао је Ранд јетко. „Изгледа да никада не знам све. Једва довољно, углавном. Али нема избора осим да се настави, је ли тако.“ То никако није било питање.

Лоијал се пењао, кипећи од енергије упркос очигледном умору. „Ранде, кажу да су спремни да пођу, али си обећао да ћеш да причаш са мном док је још свеже.“ Уши су му се изненада тргнуле од посрамљености, а тај одзвањајући галс постао плачан. „Жао ми је; знам да то не може да буде ужитак. Али морам да знам. За књигу. За Доба.“

Смејући се, Ранд је устао и повукао Огијеров откопчани капут. „За Доба? Да ли сви писци тако причају? Не брини, Лоијале. Још увек ће бити свеже када ти будем причао. Нећу заборавити.“ Таман, кисео мирис бљеснуо је од њега упркос осмеху, па нестао. „Али назад у Каирхијену, пошто се сви окупамо и наспавамо у кревету.“ Ранд је махнуо Дашиви да дође ближе.

Тај човек није био мршав, али се кретао оклевајуће, шуњајуће, руку скрштених на струку, па је тако изгледао. „Мој господару Змају?“ рекао је, накрививши главу.

„Можеш ли да направиш капију, Дашива?“

„Наравно.“ Дашива је почео да трља руке, лижућући усне врхом језика, и Перин се запитао је ли човек увек тако напет, или само када се обраћа Поноворођеном Змају. „Хоћу да кажем, М’хејл учи Путовање чим ученик покаже да је довољно јак.“

„М’хејл?“ рече Ранд, трепћући.

„Титула лорда Мазрима Таима, мој господару Змају. Значи „вођа“. На Старом језику.“ Човеков осмех је успео буде нервозан и улизички у исто време. „Много читам на фарми. Сваку књигу коју торбари донесу.“

„М’хејл“, промрмљао је Ранд неодобравајуће. „Па, било како било. Направи ми капију до близу Каирхијена, Дашива. Време је да видим шта је свет радио док мене није било, и шта морам да учиним поводом тога.“ Онда се насмејао, тужно, али је се од тог звука Перину најежила кожа.