Точак времена се окреће и Доба долазе и пролазе остављајући за собом успомене које прерастају у легенде. Легенде бледе и постају митови, и чак и митови бивају давно заборављени када поново наиђе Доба које их је изнедрило. У једном Добу, које неки називају Трећим, Доба које ће доћи, Доба давно прошло, ветар се подигао у великој Браемској шуми. Ветар није био почетак. Нема почетака и свршетака у окретима Точка времена. Али ово је био један почетак.
Северно и источно ветар је дувао док се пржеће сунце дизало све више по чистом небу, северно и источно кроз оголело дрвеће голих грана, браон листова, кроз раштркана села где је ваздух треперио од јаре. Ветар није доносио олакшање, нити икакву назнаку кише, а камоли снега. Северно и источно он је дувао, поред древног лука од пажљиво изрезбареног камена за који су неки говорили да је некада представљао капију једног великог града а други да је лук представљао спомен на неку давно заборављену битку. Једино су излзани једва читљиви натписи на масивном камењу остали да подсећају на славу и успјехе древне Кореманде. Неколико кола је пролазило крај масивног лука дуж Тарвалонског пута, а народ који је ишао пешке је заклањао очи од прашине коју су подизала копита и точкови а ветар носио. Већина њих није имала појма где су се запутили осим да им се чинило да се свет окренуо наглавачке, да је сав ред нестао или је нестајао онде где га је још било. Страх је неке гонио, док су други бивали повучени од стране нечега што нису сасвим умели да разумеју, а и они су такође већином били уплашени.
Ветар је даље наставио свој пут дувајући преко сиво зелене реке Еринин пратећи бродове који су и даље превозили робу ка северу или југу иако нико на њима није био сигуран где ће бити довољно сигурно за трговину. Источно од реке, шума поче да се проређује, да би на крају прерасла у скоро гола валовита брда која су била прекривена сувом травом и прошарана повременим шумарцима. На врху једног од тих брда стојао је круг начињен од кола, од којих су многа или имала нагореле тенде или су била поприлично опаљена. На привременом јарболу, начињеном од окаштрене младице која се осушила током суше, који је био прикачен за празна кола вијорила се крваво црвена застава са црно белим диском у средини. Барјаком Светлости су је неки називали, или ал’Торовим барјаком. Други су имали мрачнија имена, и дрхтали су док су их изговарали са шапатом. Ветар је завиорио заставу тек накратко као да му је било драго што је умакао.
Перин Ајбара је седео на земљи ослонивши своја широка рамена на колски точак, жалећи што ветар није дуже потрајао. Било је свежије на тренутак. Такође, јужни ветар је на тренутак одувао мирис смрти са његових ноздрва, мирис који га је подсећао на то где би сада требао да буде, на последњем месту на коме би желио да се нађе. Много је боље овде у кругу кола са леђима окренутим северу, где би на наеки начин на то могао да заборави. Преживаела кола су била одвучена на брдо јуче поподне, када су људи најзад сакупили довољно снаге како би урадили ишта друго осим да се захваљују Светлости што још увек дишу. А сад сунце се опет пење а са њим расте и врелина.
Иритантно он почеша своју кратку коврџаву браду. Што се више знојио више га је сврбела. Зној је липтао на лицима свих људи које је могао да види сем Аијела, а вода је била скоро миљу северно. Али такође су били и ужаси, и мириси. Већина је сада сматрала то паметном разменом. Он је требао обавити своју дужност, али ипак ни грижа савести га није могла померити. Данас је био Велики Часлајн, и сада би у Две Реке славио и гостио се читав дан, и плесао читаву ноћ. То је био Дан Присећања, када би требао да се сећаш само лепих ствари у животу а било ко ко би се пожалио на нешто би могао да нађе канту воде изливену на његову главу, како би се опрао малер. Није то било нешто што би ико пожелио по хладном времену, као што је требало бити. Ведро воде би сада било права уживанција. За некога ко је био срећан што је жив, било му је изненађујуће тешко да има лепе мисли. Открио је неке ствари о себи јуче. Или је то можда било јутрос, после свега што је учињено.
Могао је осетити и даље неколико вукова, шачицу од оних који су преживели и који су се сада запутили негде даље, далеко одавде, далеко од људи. Вукови су и даље били тема разговора у логору, нелагодна нагађања о томе одакле су се створили и зашто. Неколицина је веровала да их је Ранд призвао. Већина је мислила да су то биле Аес Седаи. Аес Седаи нису говориле шта су оне мислиле. Вукови се нису жалили—оно што се десило, десило се—али он није могао да прихвати њихову помиреност са оним што се десило. Они су дошли зато што их је он позвао. Рамена која су му била довољно широка да га начине нижим него што је био, слегнуше се под тежином кривице. Повремено би чуо друге вукове, оне који нису дошли, како причају са презиром о онима који јесу: само ово се могло изродити из мешања у послове двоногих. Ништа друго није било за очекивати.
Било му је тешко да задржава мисли за себе. Желио је да буде кући, у Две Реке. Мале су биле шансе за то, можда се никада неће вратити. Желео је да завија да су они који су говорили са презиром у праву. Желио је да буде са својом женом, и да ствари буду као што су биле раније. Шансе за то нису нимало биле боље, можда чак и горе. Више него жеље за домом, више него вукови, брига за Фаилу га је изједала изнутра налик ласици која покушава да прокопа пут из њега. Било јој је стварно драго што је напустио Каирхијен. Шта да ради поводом ње? Није могао да осмисли речи којима би описао колико воли своју жену, и колико му је била потребна, али она је била љубоморна онда када за то није имала разлога, осећала би се повређеном када ништа не би урадио, а побеснела би без разлога. Он је морао урадити нешто, али шта? Није могао да пронађе одговор. Он је само умео да размишља сталожено и полако док је Фаила лисица.
„Аијели би требало да их обуку у нешто“, Арам промрља уштогљено, мрштећи се на тло. Он је стојао у близини, сталожено држећи узде сивог ушкопљеника. Ретко кад би се одвајао од Перина. Мач на његовим леђима је одударао од његовог пругастог зеленог крпарског капута, кога је раскопчао због јаре. Марамица коју је везао изнад очију спречавала је зној да му не уђе у очи. Некад је Перин мислио да је он исувише згодан да би био мушкарац. Али сада у њему је постојала нека тмина, и сада се он веома често мргодио. „Није пристојно, лорде Перине“.
Перин невољно престаде да мисли на Фајлу. Са временом он ће и то схватити. Мора то урадити. Некако. „То је њихов обичај Араме“.
Арам се нарогуши као да ће да пљуне. „Е па то није пристојан обичај. То их држи под контролом. Претпостављам—нико не би одјурио да прави невоље такав—али то није пристојно.“
Било је Аијела свукуда наравно. Високих људи обучени у сиве, браон и зелене боје са црвеном тканином везаном око главе на којој је био црно-бели диск који је им стојао на челима. Називали су себе сисваи’аманима. Понекад би та реч му заголицала памћење као да је то нека реч коју би требао познавати. Упитај неког Аијела за то и он би те погледао као да блебећеш глупости. Али са друге стране и они су игнорисали ту тканину. Ниједна Девица није носила крваво црвену тканину. Било да су биле седокосе или једва довољно старо да се одвајају од мајке, свака Девица је ходила унаоколо изазивачки гледајући сисваи’амане, који су изгледали некако самозадовољно, док су мушкарци одговарали мирним погледима, док се у њиховом мирису осећала глад. По мирису у питању је била љубомора, али зашто би били љубоморни, Перин није могао да схвати. Шта год да је то било, није било нешто ново, и није изгледало да ће да се покољу око тога. Неколико Мудрих је такође било међу колима, са њиховим гломазним сукњама и белим блузама, носећи тамне шалове, тиме пркосећи врелини. Светлуцаве наруквице и огрлице од злата и слоноваче су надомештавале једноставност остатка њихове одеће. Неке су изгледале као да их забављају односи између Девица и сисваи’амана, а дуге су због тога биле љуте. Сви они—Мудре, Девице и сисваи’аман—су игнорисали Шаидое као што би Перин столицу или тепих.
Аијели су заробили око стотину Шаидоа јуче, мушкараца и Девица—не превише узевши у обзир колико их је учествовало у битци—и они су се слободно кретали унаоколо. Перину би на неки начин било драже да их неко чува. И да их обуку. Уместо тога, они су слани по воду и на задатке, онако голи, као од мајке рођени. Према другим Аијелима они су се понашали питомо као јагњад. Сви други би добили пркосан поглед ако би их макар и приметили. Перин није био једини који није покушавао да их примети, а Арам није био једини који је гунђао. Добар део Дворечана је радио или једно од тога или обоје. Доста Каирхијењана само што кап не би стрефила сваки пут када би видели некога од Шаидоа. Мајанци би само одмахивали главом као да је све то шала. И наравно, посматрали жене. Имали су исто онолико срама колико и Аијели, ти Мајанци.
„Гаул ми је то објаснио, Араме. Знаш ли ко је то гаи’шаин? Знаш ли за ђи’е’тох и одслуживање године и једног дана и све у вези са тим?“ Он климну, што је бо добар знак. Перин није знао много ни сам о томе. Гаулова објашњења аијелских обичаја обично би га још више збунила. Гаул је увек сматрао да је све то очигледно и једноставно. „Па, гаи’шаинима није дозвољено да носе ништа што би можда алгаи’д’сисваи могли носити—то значи ‘борац са копљем’“, он додаде каа се Арам неразумевајући намршти. Одједном од схвати да је гледао право у неку Шаидоуку док је она каскала у његовом правцу. Она је била висока девојка, златне косе и била је лепа упркос дугом танком ожиљку на образу и другим ожиљцима. Могао је осетити лице како му се зајапурује. „Све у свему, због тога су они . . . онакви какви су. Гаи’шаини носе само белу одећу, и немају овде ништа бело да обуку. То је једноставно њихов обичај.“ Сажежен био Гаул и његова пламена објашњења, он помисли. Стварно би могли да их прекрију нечим!
„Перине Златотоки“, рече женски глас, „Кархуин ме је послала да питам желиш ли воде.“ Арамово лице поплави, и он јој тренутно окрете леђа.
„Не, хвала ти.“ Перин није морао да подигне главу да зна да је то она златнокоса Шаидојка. И даље је гледао у празно у супротном смеру. Аијели су имали чудан смисао за хумор, а Девице копља—Кархуин је била Девица—су имале најчуднији. Брзо су увиделе како мокроземци реагују на Шаидое—морале би бити слепе да то не примете—и одједном гаи’шаини су бивали послати разним мокроземцима док Аијели само што се нису ваљали по земљи од смеха због црвенила, дахтања и понекад вике мокроземаца. Био је сигуран да га Карахуин и њене пријатељице управо посматрају. Ово је био сигурно десети пут како је нека гаи’шанка била послата да га приупита да ли жели воде или да ли има брусни камен вишка, или за такву неку проклето глупу ствар.
Одједном паде му на ум помисао. Мајанце су ретко овако гњавили. Неколико Каирхијењана је изгледа чак и уживали у погледу, иако не толико отворено колико и Мајанци, као и неки старији Дворечани, који би требали боље да знају. Ствар је била у томе да нико од њих није више био гњављен оваквим лажним порукама, колико је он знао. А са друге стране они који су реаговали највише . . . Каирхијењани, који су се најгласније бунили због непристојности, као и двојица или тројица млађаних Дворечана, којима је дах стајао или би се црвенели као да ће да се отопе, били су толико гњављени све док нису у потпуности напустили кола . . .
Са напором, Перин погледа гаи’шаинку у лице. У очи. Фокусирај се на очи, мислио је френетично. Оне су биле зелене, велике, и нимало благе. Њен мирис је био сачињен од чистог беса. „Захвали се Карахуин у моје име, и реци јој да можеш да ми угланцаш резервно седло ако јој не смета. А такође ја немам нити једну чисту кошуљу. Ако она нема ништа против могла би се позабавити прањем?“
„Неће јој сметати“, она рече тврдо, онда се окрену и отрча.
Перин обриса очи, иако ће му та слика још дуго остати у глави. Светлости, Арам је био у праву! Али са мало среће можда је управо зауставио те посете. Мораће ово да нагласи Араму и Дворечанима. Можда га и Каирхијењани саслушају.
„Шта ћемо да радимо по питању њих, лорде Перине?“ И даље окренут, Арам више није помињао гаи’шаине.
„То је на Ранду да одлучи“, Перин рече полако. Задовољство у њему је нестајало. Можда је било чудно размишљати о људима који ходају унаоколо голи као о малом проблему, али ово је стварно био већи. И он је избјегавао што је више могао оно што је лежало на северу.
На другој страни круга кола, скоро два туцета жена је седело на земљи. Све су биле фино обучене за пут, доста њих је носило свилу, већина је имала лагане ланене плаштове, али ниједна се није знојила. Троје њих је изгледало довољно младо да би их упитао за плес да није ожењен Фаилом.
Да нису Аес Седаи, у сваком случају, он помисли. Једном је плесао са Аес Седаи, и умало није прогутао језик када је схбатио са киме се њише. И она је била пријатељ, ако би се та реч могла применити на Аес Седаи. Колико нова Аес Седаи мора да буде како бих могао да јој одредим године? Остале су изгледале безвремено, наравно. Можда су биле у својим двадесетим, можда у четрдесетим, и то се мењало из погледа у поглед, и никада није био сигуран. То је оно што су лица говорила, иако је већина имала седе власи у коси. Једноставно никада ниси могао то одредити када су Аес Седаи у питању. Када је ишта у вези Аес Седаи у питању.
„Макар оне не представљају више опасност“, Арам рече, показавши главом према три сестре које су биле мало издвојене од осталих.
Једна од њих је ридала са лицем на кољенима. Остале две су гледале у празно, док је једна од њих непрестано чупкала сукњу. Такве су биле од јуче. Макар више ниједна није вриштала. Ако је Перин схватио добро, није био сигуран, оне су биле некако умирене јуче када се Ранд ослободио. Никада више неће моћи да усмеравају. Највероватније би им било драже да су мртве
Очекивао је да е их остале Аес Сеаи тешити, да ће им бити стало због њих, али већина их је употпуности игнорисала, иако мало исувише предано, покушавајући да гледају свугде осим у њиховом правцу. Што се тога тиче, умирене Аес Седаи су одбијале да примете остале, такође. У почетку, макар је неколико осталих сестара пришло, једна по једна, наизглед смирено али ипак јако воњајући на одбојност и нерадост, али ништа нису добиле заузврат за труд. Нити реч, чак ни поглед. Ниједна им није пришла јутрос.
Перин одмахну главом. Аес Седаи у изгледа игнорисале доста ствари које нису желеле да спознају. Као на пример људе у црном који су стојали крај њих. Био је за сваку сестру по један Аша’мен, чак и за оне три које су биле умирене, а оне ни да трепну. Што се њих тиче Аес Седаи су већином гледале покрај Аша’мена или право кроз њих, као да они не постоје.
То је био прави трик. Он лично не би могао да не обрати пажњу на Аша’мене, а он чак није био под њиховом стражом. Њихова старост се протезала од голобрадих младића па до проседих, проћелавих људи, и то нису били њихови страшни црни капути високих оковратника, или мачеви које су носили на куковима, који су их чинили опаснима. Сваки Аша’мен је могао да усмерава, и некако су спречавали Аес Седаи да не усмеравају. Мушкарци који могу да владају Моћи, ствар као да је произашла из ноћних мора. Ранд је умео, наравно, али он је био Ранд, као и Поноворођени Змај поред тога. Ови типови су дизали косу на глави Перину.
Преживели Заштитници заробљених Аес Седаи су седели мало даље, под сопственом стражом. Тридесетак Добраининих војника са каирхијенским звонастим шлемовима и исто толико мајанских Крилатих гардиста у црвеном оклопу, и свако од њих је био веома пажљив. Као да чувају леопарде. Што је било паметно, под тим условима. Више Заштитника него што је било Аес Седаи. Доста заробљеница је изгледа припадало Зеленом ађаху. Више чувара је било него Заштитника, доста више, и поврх тога још њих.
„Светлост послала да не будемо имали више проблема са том групом“, Перин промрмља. Двапут током ноћи, Заштитници су покушали да се ослободе. Уистину, ти покушају су били угушени више од стране Аша’мена него од Каирхијењанаца или Мајанаца, и они нису били нежни. Ниједан Заштитник није био убијен, али макар туце њих је сада неговало сломљене кости и ниједној сестри није било дозвољено да Лечи.
„Ако Господар Змај не може да се одлучи“, Арам рече тихо, „можда одлука треба бити донесена од стране неког другог. Да би га заштитили.“
Перин га искоса погледа. „Коју одлуку? Сестре су им рекле да то више не покушавау, а они слушају своје Аес Седаи.“ Сломљених костију или не, онако ненаоружани и везаних руку иза леђа, Заштитници су и даље изгледали као чопор вукова који само чека на знак вође чопора, па да нападне. Ниједан од њих неће ни тренути док његова Аес Седаи не буде слободна, а можда чак ни док све Аес Седаи не буду слободне. Аес Седаи и Заштитници су били као гомила суве храстовине, која само чека да плане. Али чак ни Аес Седаи и Заштитници нису имали шансе против Аша’мена.
„Нисам мислио на Заштитнике.“ Арам рече оклевајући, а онда се приближи Перину и спусти глас још више, и шапну. „Аес Седаи су киднаповале Господара Змаја. Он не може више да им верује, више никада, али неће ни да уради оно што мора такође. Ако оне умру пре него што он за то сазна—“
„Шта то говориш?“ Перин се умало загрцну приликом устајања. Не по први пут он се упита да ли је ишта од Крпара остало у том момку. „Оне су беспомоћне, Араме! Беспомоћне жене!“
„Оне су Аес Седаи.“ Тамне очи спремно се сусретоше са Периновим златооким погледом. „Њима се не може веровати, и не можемо их ослободити. Колико дуго можеш држати Аес Седаи заробљену противно њеној вољи? Оне су то радиле дуже од Аша’мена. Оне мора да знају више. Оне су опасност по Господара Змаја и по тебе лорде Перине. Видио сам како их посматраш.“
Са друге стране круга кола, сестре су причале међу собом шапатом који чак ни Перин није могао да разуме, држећи уста близу ушију саговорника. Свако мало нека од њих би погледала њега и Арама. Њега су гледале, не Арама. Ухватио је доста имена: Несуна Билхара, Еријан Болерос, Катарина Алдрудин, Коријен Саелдаин, Сарена Немдал, Елза Пенфел, Џанина Павлара, Белдеина Њурам, Марит Ривен. Ова последњеа су припадала младим сестрама, али биле оне младе или безвремене, посматрале су га са лицима тако смиреним да је изгледало упркос Аша’манима као да су оне победиле. Победити Аес Седаи није лако. Натерати их да признају пораз, стојало је тамо негде са друге стране немогућег.
Натерао је шаке да се расплету и да се положе на његова кољена, што му је давало изглед смирености коју није осећао. Оне знају да је он та’верен, један од неколико оних око којих се Шара обликује на неко време. Још горе знале су да је он био повезан са Рандом на неки начин који нико није разумео, а најмање он и Ранд. Или Мет. Мет је био уплетен, такође. Он је био још један та’верен, иако ниједан он њих двојице није био јак колико и Ранд. Уколико им се укаже и најмања прилика, ове жене би покушале да њега—и Мета—стрпају у Тар Валон исто толико брзо колико и Ранда. Да их затворе тамо као козе у обор све док лавови не дођу. Оне су отеле Ранда, и злостављале га. Арам је био у праву око једне ствари, њима се није могло веровати. Али оно што је Арам предложио . . . —он то није желео—није могао!—подржати тако нешто. Сама помисао на то била му је мучна.
„Нећу за то више да чујем“, он зарежа. Некадашњи Крпар отвори уста да нешто заусти али Перин га пресече. „Нити једну реч, Араме. Да ли ме чујеш? Ни реч!“
„Како мој лорд Перин заповеда“, Арам промрмља, окренувши главу.
Перин је жалио што није видео његово лице. Није било мириса беса на њему, нити срџбе. А то је било оно најгоре. Није било мириса беса чак ни када је предлагао покољ.
Пар Дворечана се попе на точкове суседних кола, и загледа се преко кола и низ брдо ка северу. Обојица су носила по пун тоболац на десном куку као и добар дуги нож, скоро кратки мач на левом. Добрих три стотине људи је дошло овде за Перином из дома. Проклињао је оне који су га први прозвали лордом Перином, проклињао је дан када је престао да покушава да их ићутка. Чак и са буком која је била уобичајена за логор те величине, није имао проблема да чује ту двојицу.
Тод ал’Кар који је био годину дана млађи од Перина, испусти дуг уздах, као да по први пут види оно што је тамо лежало. Тодова мајка је допустила му да оде једино због части што ће њен син следити Перина Златооког. „Велика победа“, Тод рече најзад. „То је оно што смо извојевали. Зар не, Џондјине?“
Проседи Џондјин Баран, чворноват као корјен храста, је био један од неколико старијих људи међу те три стотине. Био је бољи стрелац него било ко у Две Реке осим газде ал’Тора и бољи ловац но ико. Он је био један од непознатијих становника Две Реке. Џондјин није радио ни дан више него што је морао после што је постао довољно стар да напусти очеву фарму. Шуме и лов су биле једине ствари за које је марио, то и опијање на празницима. Сад он пљуну гласно. „Ако ти тако кажеш, дечаче. Они проклети Тос’ биле оне проклетиње Аша’мени који су је извојевали у сваком случају. И нека им, ја кажем. Само жалим што сад не оду и нек пролављају негде другде.“
„Они нису толико лоши“, Тод се побуни. „Не бих ми засметао да будем један од њих.“ То је звучало више као хваљење и лаж него истина. Тако је мирисало, такође. Без да га погледа, Перин је био сигуран да момак сад облизује усне. Веома вероватно је Тодова мајка користила приче о мушким усмеравачима да му прети не толико година раније. „Мислим, хтео сам да кажем, Ранд—то јест Господар Змај—и даље то звучи чудно зар не, Ранд ал’Тор је Поноворођени Змај и све то?“ Тод се нелагодно насмеја. „Па, он може да усмерава , и не изгледа тако—он не—мислим . . .“ Гласно прогута пљувачку, „Поред тога, шта би смо урадили у вези свих ових Аес Седаи без њих?“ То је рекао шапатом. Сада је мирисао на уплашеност. “Џондјине, шта ћемо да урадимо? Мислим, око заробљених Аес Седаи?“
Старији човек пљуну поново, гласније но пре. Није га било брига да говори тишим тоном, такође. Џондјин је увек говорио оно што је мислио ма ко га чуо, што је био још један од разлога за његову лошу репутацију. „Било би боље по нас да су све оне погинуле јуче. Ми ћемо за то овако платити пре краја. Запамти што сам рекао, много ћемо платити.“
Перин није хтео да чује остатак, што није било лако са његовим ушима. Прво Арам, а сад Џондјин и Тод, иако не тако директно. Џондјине, спаљен да си! Не, иако је према њему Мет изгледао вредно и радно чељаде, ако је он отворено о том говорио, други су помишљали на то. Ниједан Дворечанин не би намерно повредио жену, али ко још жели да види заробљене Аес Седаи мртве? И ко би покушао да то уради?
Он полако и нелагодно погледа по кругу. Помисао на то да ће можда морати да штити Аес Седаи заробљенице није била пријатна, али он није бежао од ње. Мало је волео икоју Аес Седаи, а најмање ове, али он је одрастао у неизговореној сигурности да мушкарац мора да ризикује свој живот како би спасио жену док год би она то дозволила. Да ли му се она свиђала или је познајао није било битно. Истина, Аес Седаи може да веже човека у чвор девет пута од прошлог празника, али овако одсечене од Моћи, оне су постајале обичне жене. У томе је била борба сваки пут када би их погледао. Два туцета Аес Седаи. Два туцета жена које можда не знају како да се одбране без Моћи.
На тренутак он је проучавао аша’менске стражаре. Сваки од њих је имао лице у гримаси ужасној као смрт. Осим тројице који су надгледали умирене. Они су такође покушавали да изгледају мрачно као и остали, али испод тог покушаја стојало је нешто друго. Задовољство, можда. Само да је био довољно близу да им осети мирис. Било која Аес Седао је била претња по Аша’мене. Можда је и обрнуто важило. Можда ће их само умирити. Од онога што је начуо, умиривање Аес Седаи је било исто што и убиство, само што је требало пар гоина да прође да леш најзад умре.
Шта год био разлог, одлучио је невољно да мора оставити Аша’мене Ранду. Они су се једино обраћали један другоме и заробљеницама, и Перин је сумњао да ће послушати било кога сем Ранда. Питање је значи било шта ће Ранд рећи? Као и шта би Перин могао да уради ако он каже погрешну ствар?
Стављајући тај проблем са стране, он почеша браду једним прстом. Каирхијењани су били исувише нервозни када су Аес Седаи биле у питању да би и помислили да их повреде, а Мајанци су их исувише поштовали, али он ће пазити на њих за сваки случај. Ко би помислио да ће Џондјин отићи тако далеко? Међу Каирхијењанима и Мајанцима имао је неки утицај, иако ће и он нестати ако они макар мало промисле. Напокон, он је само био ковач. То је остављало Аијеле. Перин уздахну. Није био сигуран колики утицај сам Ранд има међу Аијелима.
Тешко је било разазнати појединачне мирисе са толико људи унаоколо, али он се навикао да проучава ствари из онога што види и мирише. Сисваи’амани који би пришли довољно близу мирисали су на мирноћу али и на опрезност, лаки снажан мирис. Они једва да су примећивали Аес Седаи. Мириси Девица су били опори од пригушеног беса и постајали би опорији када би погледали заробљенице. А Мудре . . .
Свака Мудра која је дошла из Каирхијена умела је да усмерава, иако ниједна није имала безвремено лице. Претпостављао је да су користиле Једну моћ ретко. Ипак, биле оне глатких образа као Едара или кожастих набораних као седокоца Соиреила, оне су се кретале усправно са самодржањем које је лако било једнако ономе од Аес Седао. То су биле већином грациозне жене, и већином високе, скоро високе колико и Аијели, а оне су наизглед у потпуности игнорисале сестре.
Соиреилине очи пређоше преко заробљеница без застајања, и она одмах настави са разговором са Едаром и још једном Мудром, која је била једна витка, плавокоса жена чије име му није било познато. Само када би могао да разуме шта говоре. Оне прођоше без икакве промене на лицима, али њихови мириси су били нешто сасвим друго. Када је Соиреилин поглед прешао преко Аес Седао, њен мирис је постао хладан и удаљен, рђав и усресређен, а када је поразговарала са остале две, и њихови су постали као њен.
„Предивна крвава чорба“, он прогунђа.
„Невоље?“ Арам упита, усправивши се још више и припремивши десну руку да скочи на дршку са вуковом главом на јабуци. Постао је веома добар са тим мачем за веома кратко време, и никад се није устезао да га користи.
„Нема проблема, Араме.“ То није баш и била лаж. Извучен из свог тамног мргођења, Перин по први пут стварно погледа све остале у логору. Све њих заједно. Није му се свидело шта је видео, а Аес Седаи су биле само део тога.
Каирхијењани и Мајанци су подозрљиво гледали Аијеле што није било ништа до узвраћање на аијелску подозрљивост према мокроземцима, а посебно према Каирхијењанима. То није било стварно изненађење. Аијели стврно јесу имали одређену репутацију, да нису били пријатељски расположени према никоме ко је рођен са ове стране Кичме света, а најмање од свих према Каирхијењанима. Истина је била да се Каирхијењани и Аијели једноставно нису подносили. Ни једни ни други нису то непријатељство једноставно ставили у страну, најбоље би било рећи да су сад једино били на краткој узици, али до сада је макар био убеђен да ће се сусдржати. Због Ранда, ако због ничега другог. Једна врста општег расположења се надносила над логором, расположење због чега су сви били на самој ивици. Ранд је сада слободан, а привремени савези су били управо то само привемени. Аијели су се хватали за копља када би гледали Каирхијењане, а Каирхијењани би свирепо додиривали мачеве. То су радили и Мајанци. Они нису имали никаквих проблема са Аијелима, никада се са њима нису сукобили осим у Аијелском рату када су сви ратовали, али ако би се неко покачио није било сумње на чијој би они страни били. Као и Дворечани, највероватније.
То мрачно расположење се ипак највише осећало у Аша’менима и Мудрама. Људи у црнум капутима нису обраћали пажњу на Девице и сисваи’амане ништа више но Каирхијењане, Мајанце или Дворечане, али су зато проучавали Мудре мрачним погледима колико и Аес Седаи. Највероватније нису правили велику разлику између једних и других жена које могу да усмеравају Моћ. Било која од њих може постати непријатељ или опасност по њих, а тринаест жена заједно представљале би смртоносну опасност, а било је више од деведесет Мудрих у логору и околини. Мало мање од пола броја Аша’мена, али ипак и је било довољно да направе штету ако се на то одлуче. Жене које усмеравају, али су изгледа следиле Ранда. Изгледа да су га следиле, али ипак су биле жене које могу да усмеравају.
Мудре су посматрале Аша’мене само мало хладније него Аес Седаи. Аша’мени су били мушки усмеравачи, али и следили су Ранда, ону су следили Ранда, али . . . Ранд је био посебан случај. Према Гаулу, то да он може да усмерава није било поменуто у пророчанствима Кар’а’карна, али Аијели су се правили да та неугодна чињеница не постоји. За Аша’мене пак није било места у пророчанствима. Мора да је то било као да сазнаш да се чопор лавова бори на твојој страни. Колико дуго ће бити лојални? Можда би било најбоље ако их средимо сада.
Он забаци главу и наслони је на колски точак, затворених очију, његове груди се затресоше од нерадосног смеха. Треба мислити о добрим стварима на Велики Часлајн. Спаљен да сам, помисли, боље да сам пошао са Рандом. Не, боље је знати, боље сад него касније. Али шта под Светлошћу може он да уради поводом тога? Ако се Аијели и Каирхијењани и Мајанци покаче, или још горе Аша’мени и Мудре . . . Ово је буре змија, а једини начин да откријеш које од њих су отровнице је да завучеш руку. Светлости, што нисам код куће, са Фаилом и ковачницом да у њој радим, и да ме нико не зове проклетим лордом.
„Ваш коњ, лорде Перине. Нисте рекли желите ли Корака или Стаменог, зато сам оседлао—“ Ухвативши Перинов златооки поглед, Кенли Маерин одступи уназад према сивом пастуву кога је довео.
Перин направи умирујући покрет руком. Није то била Кенлијева кривица. Оно што се не да поправити мора се истрпети. „У реду, момче. Добро си урадио. Корак ће ми таман пасовати. Добро си одабрао.“ Није волео што мора на тај начин да прича са Кенлијем на тај начин. Низак и здепаст, Кенли је једва био довољно стар да се ожени или напусти Две Реке—и сигурно недовољно стар за слабу браду коју је покушавао да узгоји по угледу на Перина—али ипак он се борио са Тролоцима и добро се показао јуче. Али зато се задовољно смејао што га је похвалио лорд Перин проклети Златооки.
Устајући, Перин узе секиру са места гдје је оставио испод кола, како је не би морао макар на неко време мислити о њој, и задену је за омчу на појасу. Тешка оштрица облика полумесеца којој је противтежу чинио дебели закривљени шиљак. То је била ствар која је направљена само ради једне сврхе. Убијања. Дршка секире је исувише пасовала његовој руци да би се осећао угодно. Да ли се уопште сећао који је осећај имати добар ковачки чекић у руци? Изгледа да је било још ствари поред „лорда Перина“ за које је било прекасно да се промене. Пријатељ му је једном рекао да је задржи све док не почне да му се свиђа да је користи. Стресе се на ту помисао упркос јари.
Баци се у Кораково седло, и заједно са Арамом који је јахао на сивку, и намести се тако да гледа ка југу у колски круг. Сигурно упола виши од највишег Аијела, Лоијал је управо пажљибо прескакао колске руде. Колики је био стварно је изгледало да ће сломити једну од тих тешких дрвених рукница ако буде и најмање наопрезан. Као и обично, Огијер је држао књигу у руци, док је један од његових дебелих прстију обележавао где је стао, а огромни џепови његовог капута су садржали још њих. Провео је јутро у малом шумарку кога је описао мирним и сеновитим, али ма колико сеновито тамо било, врелина је и на њега утицала. Изгледао је уморно, и његов капут је био неуредан и откопчан као и његова кошуља, а чизме је засукао до испод кољена. А можда није само у питањ била врелина. Чим је ушао у круг, Лоијал се заустави и погледа Аес Седаи и Аша’мене, а његове чупаве уши се затресоше нелагодно. Очи величине шољица се окренуше ка Мудрама и уши се затресоше поново. Огијери су осетљиви на расположење околине.
Када је угледао Перина, Лоијал пође ка њему. Седећи у седлу, Перин је био две или три шаке нижи од Лоијала који је стојао. „Перине“, Лоијал прошапута, „све ово није у реду. Није право, и поред тога, опасно је.“ За једног Огијера то јесте био шапат. Звучао је као бумбар величине мастифа. Неке од Аес Седао се окретоше ка њима.
„Можеш ли говорити мало гласније?“ Перин рече шапатом. „мислим да неко у Андору није добро чуо. У западном Андору.“
Лоијал је изгледао запањено, а онда се намршти. Дуге обрве су му додиривале образе. „Ја знам како да шапућем, знаш.“ Овога пута нико ко би био даљи од три корака не би могао да га разуме. „Шта ћемо да урадимо, Перине? Погрешно је држати Аес Седаи противно њиховој вољи, погрешно и лудо. И раније сам то рекао и поновићу. А само то није најгоре. Осећам да овде . . . Једна варница, и све ће да букне као кола пуна ватромета. Да ли Ранд зна за ово?“
„Не знам“ Перин одговори на оба питања, и након тренутка Огијер невољно климну.
„Неко мора бити обавештен, Перине. Неко мора нешто урадити.“ Лоијал погледа ка северу, преко кола иза Перина, и Перин схвати да не може више то да одлаже.
Невољно, он окрете Корака. Радије бих се бринуо о Аша’менима, Аес Седаи и Мудрама док му сва коса не опадне, али оно што се мора учинити мора бити учињено. Размишљај о финим стварима на Велики Часлајн.
