Ранд је пролазио кроз густу руљу без икаквих потешкоћа, наравно. Можда је то било због присуства Девица и Аша’мана, или је можда Ранд или неко од у црно одевених момака, радио нешто са Моћи, али светина се уклањала пред њим, са Мин која се држала за његову руку, и веома покорном Аноуром која је покушавала да прича са њим, и Лоијалом, који је још увек покушавао са потешкоћом да пише у књигу и носи своју секиру. Зурећи једно у друго, Перин и Фаила су пропустили своју прилику да им се придруже пре него што се руља поново затворила.
За неко време није рекла ништа, а није ни он, не оно што је хтео да каже, не са Арамом ту, који је зурио у њих као послушни пас. И Добраином, који се мрштио на онесвештену жену која је била стављена под његов надзор. Нико други није остао на узвишеном подножју. Хавијен је отишао са Рандом, да пронађе Берелајн, и чим је Ранд отишао, остали дворани су кренули ка вратима не обзирујући се на Перина и Фаилу. Или на Колаверу. Без иједног погледа, што се тога тиче. Само су подигли своје узане хаљине и потрчали. Неслагање и псовке су се чули из гомиле, и нису сви били мушки гласови. Чак иако Ранд није био ту ови људи су хтели да буду негде другде, и то одмах. Можда су мислили да је Перин остао да их гледа и извести, и да је иједан од њих погледао назад, видели би да његове очи не почивају на њима.
Прелазећи остатак пута, узео је Фаилину руку и удахнуо њен мирис. Овако близу, тешки парфеми нису ништа значили. Све остало је могло да чека. Однекуда је извадила црвену чипкасту лепезу и пре него што ју је раширила да се расхлади, додирнула је прво свој образ, па онда његов. Постојао је читав језик лепеза у њеној домовини Салдеји. Научила га је нешто мало. Волео би да зна шта је додир образа значио; мора да је значио нешто добро. Са друге стране, њен мирис је носио оштри наговештај који је добро познавао.
„Требао ју је послати на гиљотину“, промрмља Добраин, и Перин неугодно слегну раменима. Из човековог гласа, није било јасно да ли је то било оно што је закон прописивао или да би то било много милосрдније. Добраин није схватао. Ранду би пре никла крила.
Фаилина лепеза је успорила једва се кретајући, и одмеравала је Добраина преко црвене чипке. „Њена смрт би била најбоља за све. То је прописана казна. Шта ћете учинити, лорде Добраине?“ Одмеравајући поглед или не, опет је био веома директан, веома значајан поглед.
Перин се намршти. Без иједне речи са њим, али са питањима за Добраина? И ту је био и тај тон љубоморе у њеном мирису, због ког је уздахнуо.
Каирхињанин јој је заузврат уделио раван поглед док је гурао своје рукавице иза свог опасача за мач. „Оно што ми је наређено. Ја се држим своје заклетве, госпо Фаила.“
Лепеза се отвори и затвори, брже од мисли. „Стварно је послао Аес Седаи Аијелима? Као затворенике?“ неверица обоји њен глас.
„Неке, госпо Фаила“. Добраин је оклевао. „Неке су му се заклеле на верност на својим коленима. Ово сам видио својим очима. И оне су отишле Аијелима, такође, али не мислим да се оне могу назвати заробљеницима.“
„И ја сам то видео, моја госпо“, убаци Арам са свог места на степеницама, и широк осмех обасја његово лице када погледа ка њему.
Црвена чипка описа дрхтави трзај. Оно што је радила са лепезом чинила је несвесно. „Обојица сте то видели.“ Олакшање у њеном гласу—и њеном мирису—је био тако јак да је Перин зурио.
„Шта си мислила, Фаила? Зашто би Ранд лагао, нарочито када би сви сазнали за дан.“
Уместо да одмах одговори, намрштила се на Колаверу. „Да ли је још увек доле? Не да то ишта значи, ваљда. Она зна више него што бих рекла овде. Све на чему смо јако хтели да чувамо скривеним. Допустила је да то чује и Маире, такође. Она зна ревише.“
Добраин отвори прстом Колаваерине очи нимало нежно. „Као да је ударена буздованом. Штета што није сломила врат на степеницама. Али отићи ће у прогнанство и научити да живи као фармер.“ Кратак, оштар мирис заструја од Фаиле.
Перин се одједном досети шта је његова жена предлагала тако непосредно; шта је Добраин одбио исто тако индиректно. Свака длака на његовом телу се подигла. Од почетка је знао да је оженио веома опасну жену. Тек сад зна колико опасну. Арам је зурио у Колаваеру, са уснама намрштеним у мрачним мислима; човек би урадио све за Фаилу.
„Мислим да Ранд не би волео да је нешто спречи да дође до фарме“, рече Перин чврсто, одмеравајући Арама и Фаилу понаособ. „Ја то не бих волео, такође.“ Осетио се поносним на себе. То је, такође, било непосредно како су и они говорили.
Арам је кратко климнуо главом—он је разумео—али Фаила је покушавала да изгледа невино изнад њене лако подрхтавајуће лепезе, без икаквог знака о томе о чему он прича. Одједном је схватио да није сав мирис страха долазио од људи који су били на вратима. Танка, дрхтава нит страха је потицао из ње. Страх под контролом, али опет је био ту.
„Шта није у реду, Фаила? Светлости, помислио бих да су Коирен и његови победили уместо...“ Њено лице се није променило, али је нит постала дебља. „Да ли због тога ниси испочетка ништа рекла?“ нежно је упита. „Да ли си била уплашена да смо се вратили као лутке, са њима који су повлачили конце?“
Одмерила је брзо нестајућу гомилу преко Велике дворане. Најближи од њих су били далеко, и сви су стварали велику буку, али она је упркос томе спустила свој глас. „Аес Седаи могу направити такве ствари, тако сам чула. Мој мужу, нико не зна више него ја да ће се чак и Аес Седаи напатити покушавајући да те натерају да играш као лутка, много теже него човека који је само Поноворођени Змај, али када сте ушетали овамо, била сам више уплашена него и један пут од када сте отишли“. Задивљеност је цурила док је то прво говорила, као мали мехури у његовом носу, и топла наклоњеност, и љубав, мирис њен, чист и невин и јак, али сви ови су избледели при крају, остављајући танку дрхтаву нит.
„Светлости, Фаила, то је истина. Све и једна реч коју је Ранд рекао. Чула си Добраина, и Арама“. Насмејала се, и климнула, махајући лепезом. Та нит је ипак још подрхтавала у његовим носницама. Крв и пепео, шта треба учинити да је убедми? „Да ли ће помоћи да учини да Верин плеше са’сару? Она ће то урадити, ако јој он то каже“. Намеравао је да то буде шала. Све што је он знао о са’сари је да је била скандалозна—и да је Фаила једном признала да зна да је плеше, али у скорије време је то избегавала и чинила све сем да то порекне. Намеравао је да то буде шала, али она је затворила своју лепезу и њоме лако ударила о зглоб. Знао је шта то значи: Озбиљно размишљам о твом предлогу.
„Не знам шта би било довољно, Перине“. Незнатно се стресла. „Да ли постоји ишта што Аес Седаи не би урадила, или са чиме се не би носила, ако јој Бела кула каже? Проучавала сам своју исторују, и учили су ме да читам између редова. Машера Донавел је родила седмеро деце човеку којег није волела, шта год приче говориле, и Исабаил Тобањи је предала браћу коју је волела њиховим непријатељима и престо Арад Домана са њима, и Јестиан Црвенобрди...“ Поново се стресла, не тако слабо.
„У реду је“, промрмља, грлећи је својим рукама. Он је проучавао неколико историјских књига такође, али никада није видео ова имена. Кћерка лорда је имала другачије образовање од ковачевог шегрта. „То је стварно истина.“ Добраин је окренуо свој поглед, као и Арам, уз пријатан кез.
Испрва се опирала, али не тако јако. Никада није био сигуран када ће избећи јавни загрљај а када ће га прихватити, само то да ако није хтела, то је умела да покаже, са или без речи. Овог пута је привила своје лице уз његове груди и узвратила загрљај, стежући га јаче.
„Ако ти и једна Аес Седаи науди“, прошапутала је, „Убићу је“. Веоравао јој је. „Ти припадаш мени, Перине т’ Башер Ајбара. Мени“. И то јој је поверовао, такође. Како је њен загрљај бивао све ватренији, тако је и бивао трновити мирис љубоморе. Скоро да се насмејао. Чинило се праведним да нож који ће бити у њега забијен буде њен. Насмејао би се, да није та нит страха још била присутна. То, и оно што је рекла о Маири. Није могао себе да намириши, али знао је шта је ту. Страх. Стари страх, и нови страх, за следећи пут.
Последњи племићи су изашли из Велике дворане, а да се нико није саплео. Шаљући Арама да каже Данилу да доведе Дворечане у град—и питајући се како ће да их све нахрани—Перин је понудио своју руку Фаили и одвео је напоље, остављајући Добраина са Колаваером, која је напокон показивала знаке буђења. Није имао жељу да буде ту када се пробуди, и Фаила, сасвојом руком на његовом зглобу, то такође није желела. Ходали су брзо, жељни да се дочепају своје собе, иако не из истих разлога.
Изгледа да племићи нису прекинули свој бег када су били ван Велике дворане. Ходници су били празни поред слугу који су држали своје погледе ка доле у тихој журби, али пре него што су прешли велику раздаљину, Перин је ухватио звук корака и схватио да их неко прати. Чинило се невероватним да је Колаваера још увек имала неких отворених присталица, али ако је било неких, могли би да помисле да могу ударити на Ранда кроз његовог пријатеља, који је шетао сам са својом женом док је Поноворођени Змај био негде другде.
Само, када се Перин окренуо, са руком на својој секири, забуљио се уместо да извуче оружје. Била је то Селанда и њени пријатељи из улазне дворане, са осам или девет нових лица. Трзнуле су се када се окренуо, и размениле збуњене погледе. Неки од њих су били Таиренци, укључујући жену која је била виша од свих сем једног Каирхињанина. Носила је мушки капут и уске панталоне, баш као Селанда и остале жене, са мачем на њеном боку. Није чуо да се ова будалаштина проширила и на Таиренце.
„Зашто нас пратите?“ захтевао је. „Ако покушате да ми направите било какву од ваших вуноглавих невоља, кунем се да ћу вас послати одавде до Бел Тина!“ Имао је и пре проблема са овим идиотима, или са некима као они, у сваком случају. Све на шта су они мислили била је њихова част, и борбени дуели, и присвајајући једни друге за гаи’шаине. Због овог последњег, Аијели су шкргутали зубима.
„Побрините се за мог мужа и послушајте“, убаци Фаила оштро. „Он није човек са којим треба трошити време“. Сметени погледи нестадоше, и они се одмакоше, клањајући се, такмичеићи се у црвењењу. Још су то чинили када они нестадоше иза кривине.
„Крвави млади лакрдијаши“, промрмља Перин, нудећи Фаили поновосвој зглоб.
„Мој муж је мудар у својим годинама“, промрмља. Њен тон је био веома озбиљан; њен мирис је био нешто друго.
Перин се некако суздржа да не прасне у смех. Истина, неколико њих би могли бити годину или две старији од њега, али сви они су били деца када су се играли Аијела. Сада, са Фаилом у добром расположењу, чинило се да је добро време да попричају о ономе што требају да причају. О оне о чему је он требао да прича. „Фаила, како то да си постала једна од Колаваериних дворана?“
„Слуга, Перине.“ Меко је проговорила; ни они који су били два корака далеко не би могли чути ни реч. Она је знала све о његовом слуху, и вуковима. То није било нешто што би човек требао да крије од своје жене. Њена лепеза додирну њено ухо, опомињајући опрез у говору. „Много људи заборавља да су слуге овде, али и слуге слушају, такође. У Каирхијену, слушају и превише“.
Нико од ливрејисаних људи које је видео није прислушкивао. Неколико њих који се нису склањали низ ходнике када би угледали њега и Фаилу ишли су скоро трчећи, са погледима на поду и обузети собом. Било каква врста вести се брзо ширила у Каирхијену. Догађаји у Великој дворани су летели. Гласине су биле на улицама до сада, вероватно на свом путу ван града. Без икакве сумње постојали су очи и уши у Каирхијену за Аес Седаи, и Беле Плаштове, и вероватно за више престола него не.
Тим пригушеним гласом, наставила је упркос обазривости према њему. „Колаваере није могла брже да ме прими, када је сазнала ко сам. Име мога оца ју је импресионирало скоро колико и име моје рођаке.“ Завршила је климајући главом, као да је све тиме рекла.
Био је то довољно добар одговор. Скоро. Њен отац је био Даврам, Високо Седиште Куће Башер, лорд Башера, Тајра и Сидоне, Чувар Границе Пустоши, Бранитељ Средишта, и маршал—генерал краљице Тенобије од Салдеје. Фаилина рођака је била сама краљица Тенобија. Довољан разлог да учини Фаилу једном од својих дворана. Али он је до сада имао довољно времена да поразмисли о стварима, и поносио се мишљу да је постао навикнут на њене начине. Брачни живот је учио мушкарца о женама; или о једној жени, да будемо прецизни. Одговор који није дала је нешто потврдио. Фаила није имала појма о опасности, не када је она била у њу укључена.
Није могао о томе да говори у ходнику, наравно. Шапућући како би хтео, она није имала његов слух, и вероватно би инсистирала да сваки слуга унутар педесет корака прсилушкује. Стрпљајући се, кретао се даље са њом све док нису стигли до соба које су биле предодређене за њих, чинило се пре читавог века сада. Лампе су биле упаљене, правећи сенке на црно углађеним зидовима, свака висока дрвена оплата резбарена у концентричне правоугаонике. У квадратном каменом камину огњиште је било чисто и у њему је било неколико јадних гранчица кожолиста. Били су скоро зелени.
Фаила оде до малог стола где су два крчага стајала окружени влагом на послужавнику. „Оставили су нам чај од купине, мој мужу, и пунч од вина. Вино је из Тарона, мислим. Расхлађују пунч у цистернама испод палате. Шта би ти желео?“
Перин одвеза свој појас и пребаци појас и секиру преко столице. Испланирао је шта ће да каже на путу ка овамо. Она је знала бити она је знала тешка жена. „Фаила, недостајала си ми више него што ти могу рећи, и бринуо сам за тебе, али—„
„Бринуо се за мене!“ одреза, окрећући се да се суочи са њим. Стајала је усправно и високо, очију оштрих као у јастреба по ком је добила име, и њена лепеза начини покрет ка његовом средишту. То није био део језика лепеза; чинила је исти такав покрет са ножевима понекад. „Када су скоро прве речи које си проговорио биле да би питао о тој...жени!“
Његова уста се отворише. Како је могао да заборави на мирис који је испуњавао његове ноздрве? Скоро је ставио руку на нос не били видео да ли му нос крвари. „Хтео сам њене хватаче лопова. Бе—„ Не, неће бити довољно глупа да понови то име. „Рекла је да има доказ о отрову пре него што сам отишао. Чула си је! Само сам желио доказ, Фаила“.
То није поправило ствари. Оштри мирис се није нимало променио, и танки, горки мирис боли му се придружио. Шта је то под Светлости рекао сада да би је повредило?
„Њен доказ! Оно што сам ја сакупила није важно, али њен доказ је ставио Колаваерину главу на пањ. Или би требао.“ Ту је било место за удар, али му није допустила да каже било шта. Кренула је на њега, тражећи ножеве, са лепезом која је стрељала као један. Све што је могао да уради је да се повуче. „Знаш ли какву је причу ова жена причала около?“ Фаила скоро просикта. Црна гуја не би могла испустити толико отрова. „Знаш ли? Рекла је да разлог због ког ниси ту је због тога што си на имању недалеко од града. Где би те она могла посетити! Ја сам испричала причу коју сам је припремила—да си у лову, а Светлост зна да много дана проводиш у лову!—али сви су веровали да окрећем главу од онога што се дешава! Заједно! Колаваере је била одушевљена тиме. Могу да поверујем да је узела ту мајенску фуфицу за дворанина само да би нас саставила заједно. ‘Фаила, Берелајн, откопчајте ми хаљину’. Фаила, Берелајн, дођите и придржите огледало за мог фризера’. ‘Фаила, Берелајн, оперите ми леђа’. Само да би се забавила чекајући да једна другој извадимо очи! То сам морала да трпим! За тебе, ти чупави, клемпави—!“
Његова леђа ударише о зид. И нешто пуче у њему. Био је до костију уплашен за њу, престрашен, спреман да се супротстави и Ранду и самом Мрачном. И никад није урадио нешто, охрабривао Берелајн, радио је све што је било у његовој моћи да је отера. За што му је хвала било ово.
Нежно ју је ухватио за рамена и подигао је док се те велике косе очи нису изравнале са његовим. „Слушај ме“, мирно је рекао. Покушао је да глас учини мирним; изашао је као режање из његовог грла. „Како се усуђеш да са мном причаш тако? Како се усуђујеш? Бринуо сам до бесвести од страха да те неко не повреди. Волим те, и никога другог сем тебе. Не желим ниједну другу жену сем тебе. Чујеш ли ме? Чујеш ли?“ повијајаући је на груди, држао ју је, не желећи да је никад више пусти. Светлости, био је толико уплашен. Још се тресао, због онога што се могло десити. „Ако би ти си било шта десило, Фаила, умро бих. Легао бих на твој гроб и умро бих! Мислиш ли да не знам како је Колаваера открила ко си? Ти си се постарала да она то сазна.“ Шпијунажа, рекла му је једном, је женски посао. „Светлости, жено, могла си завршити као Маира. Колаваера зна да си ти моја жена. Моја жена. Перина Ајбаре, Ранд ал’Торовог пријатеља. Да ли ти је икад пало на памет да би могла посумњати? Могла је...Светлости, Фаила, могла је...“
Одједном је схватио шта ради. Производила је звуке о његове груди, али никаквих речи које био он могао препознати. Чудио се што није чуо како јој ребра пуцају. Називајући се будалом, пустио ју је, ширећи руке, али пре него што је и покушао да се извини, њени прсти ухватише његову браду.
„Значи, волиш ме?“ упитала је нежно. Веома нежно. Веома топло. Смејала се, такође. „Жена воли када јој се то каже на прави начин.“ Спустила је своју лепезу, и њена слободна рука је вукла нокте низ његов образ, јако скоро да пусти његову крв, али њен грлени смех је садржао топлину, и жар у њеним очима је био далеко од беса колико је то било могуће. „Добро је да ниси рекао да нећеш погледати у другу жену, иначе би помислила да си ослепео.“
Био је толико збуњен да није могао да проговори, толико збуњен чак и да зури. Ранд је разумео жене, Мет је разумео жене, али Перин је знао да их он никада неће разумети. Она је увек била орао-рибар, као и соко, мењајући правац брже него што је он могао да мисли, али ово...Тај оштри мирис је потпуно нестао, и на његово место је дошао мирис који је он добро познавао. Мирис који је био њен, чист, јак и невин. Додајући то њеним очима, и сваког трена би рекла нешто о сељанкама на пољу. Изгледа да су биле чувене, салдејске сељанке.
„А што се тиче тога да ћеш умрети на моме гробу“, наставила је, „ако то урадиш, моја душа ће прогањати твоју, то ти обећавам. Жалићеш за мном одређено време, а онда ћеш себи пронаћи фину жену. Некога кога бих ја одабрала, надам се.“ Уз мек осмех, помиловала је његову браду. „Стварно ниси у стању да се бринеш о себи, знаш. Желим да ми то обећаш.“
Боље да не зановјета око тога. Он то неће рећи, и ово дивно расположење би могло бити замењено ватреном стихијом. Брзоплетост није имала ништа са тим, у ствари. Он ће рећи....По њеном мирису, све и једна реч је била истина под Светлошћу, али он ће у то поверовати када се коњи буду узгајали на дрвећу. Прочистио је грло. „Требам да се окупам. Нисам видео сапун ко зна колико дуго. Мора да смрдим као стара штала.“
Ослањајући се о његове груди, она дубоко уздахну. „Дивно миришеш. Миришеш на самог себе.“ Њене руке се помакоше на његовим раменима. „Осећам се као—„ Врата се гласно отворише.
„Перине, Берелајн није—Извињавам се. Опростите ми.“ Ранд је стајао премештајући се са ноге на ногу, нимало налик Поноворођеном Змају. Биле су ту и Девице напољу у ходнику. Мин провири преко прага, погледа их једном, насмеја се Перину и нестаде са видика.
Фаила се одвоји од њега тако углађено, тако величанствено, да нико не би могао ни погодити шта је говорила само неколико тренутака раније. Или шта је то хтела да каже. Било је ту ипак боје у њеним образима, светле и вруће. „Баш љубазно од вас, мој господару Змају“, хладно је рекла, „да упаднете тако неочекивано. Извињавам се што вас нисам чула да куцате.“ Можда је ова боја у образима била колико од збуњености толико и од беса.
Сад је био ред на Ранда да се зацрвени, и прође руком кроз косу. „Берелајн није у палати. Проводи ноћ на броду Морског народа који је усидрен у реци, након свега. Аноура ми то није споменула док нисам скоро био пред Берелајниним одајама“.
Перин се савладавао да не задрхти. Зашто је уопште спомињао женинио име? „Хтео си да са мном попричаш о нечему другом, Ранде?“ надао се да није ставио много нагласка на то све, али се надао и да га је Ранд ухватио. Није гледао ка Фаили, али окусио је ваздух опрезно. Није ту било љубоморе, још. Опет, много беса.
За тренутак је Ранд зурио у њега, гледајући кроз њега. Слушајући нешто друго. Перин прекрсти своје руке не били спречио дрхтање.
„Морам знати“, напокон рече Ранд. „Да ли још увек нећеш да командујеш војском која иде ка Илијану? Морам то знати сада.“
„Нисам ја никакав генерал“, рече куштраво Перин. Биће битака у Илијану. Слике су пролетале кроз његову главу. Људи око њега, са својом секиром у његовој руци која се окретала, пробијајући му пут. Увек би било још људи, без обзира на то колико би их он секао, у безбројним редовима. А у његовом срцу, семе које расте. Није се могао поново суочити са тим. Неће се суочити. „Поред тога, мислио сам да морам остати у твојој близини.“ Било је то оно што је Мин рекла, из једне од њених визија. Двапут ће Перин морати бити ту, или ће Ранд пропасти. Једном је то било код Думаи извора, можда, али опет је постојао још један пут.
„Сви ми морамо да ризикујемо.“ Рандов глас је био веома тих. И веома чврст. Мин провири преко прага поново, желећи да му приђе, али погледала је ка Фаили и остала напољу.
„Ранде, Аес Седаи...“ Паметан човек би вероватно то оставио на миру. Он никада није тврдио да је нешто посебно интелигентан. „Мудре су спремне да им одеру кожу са леђа, или нешто слично томе. Не можеш допустити да их повреде, Ранде.“ У ходнику, Сулин се окренула да га погледа преко прага.
Човек за ког је сматрао да му је пријатељ насмеја се, тешко дишући. „Сви ми морамо да ризикујемо“, поновио је.
„Нећу допустити да их ико повреди, Ранде.“
Хладне плаве очи сусретоше његов поглед. „Ти то нећеш дозволити?“
„Нећу“, равно рече Перин. Није узмакнуо од тог погледа, такође. „Оне су заробљеници, и нису никаква претња. Оне су жене.“
„Оне су Аес Седаи.“ Рандов глас је био толико сличан Арамовом тамо код Думаи извора да је Перин скоро изгубио дах.
„Ранде—“
„Радим оно што морам радити, Перине.“ На тренутак је то био онај стари Ранд, коме се није свиђало то што се дешава. На тренутак је изгледао уморан до смрти. Само на тренутак. Онда је поново постао нови Ранд, чврст као челик. „Нећу повредити ниједну Аес Седаи која то не заслужује, Перине. Не могу више да обећам. Пошто нећеш да водиш војску, користићеш ми негде другде. Подјенако добро, уствари. Волео бих да ти могу допустити да се одмориш више од дан или два, али не могу. Нема времена. Нема времена, а морамо учинити оно што морамо. Извињавам се што сам вас прекинуо.“ Наклонио се, са једном руком на дршци свог мача. „Фаила.“
Перин покуша ухватити његову руку, али он је нестао из собе, и врата су се затворила иза њега пре него што се Перин могао померити. Ранд није више био Ранд, изгледа. Дан или два? Где га је под Светлошћу Ранд канио послати, ако не ка восјци која се окупљала на равницама Македа?
„Мој мужу“, продахта Фаила, „Имаш храбрости за три мушкарца. И памет као дете на жици. Зашто је то увек тако, када мушкарчева храброст крена на горе, његова памет иде на доле?“
Перин озлојађено фркну. Уздржавао се од помена жена које су шпијунирале људе који су починили убиства и који су скоро сигурно знали да их они шпијунирају. Жене су увек причале о томе како су оне логичне у успоредби са мушкарцима, али што се њега тиче, он је тога веома мало видео.
„Па можда ја не желим одговор, чак и ако га ти знаш.“ Ширећи руке изнад своје главе, она се грлено насмеја. „Поред тога, не желим да ми он поквари расположење. Још увек се осећам спремна коа сељанка на—Зашто се смејеш? Престани да ме исмеваш, Перине т’ Башер Ајбара! Престани, кад ти кажем, ти неошишани воле! Ако не престанеш—„
Једини начин на који би је натерао да стане, био је да је пољуби. У њеном наручју заборавио је на Ранда и Аес Седаи и битке. Тамо где је била Фаила, ту је био дом.
