Ранд је осећао Змајев скиптар у својој руци, осећао је сваки обрис извајаних змајева како пролази испод његовог длана, толико јасно као да је сам прелазио прстима преко њих, али се ипак чинило као да је нечија друга рука.Ако би је мач одсекао, осетио би бол—али опет наставио. Био би то бол неког другог.
Лебдео је у бездану, окружен празнином изван спознаје, и саидин га је испунио, покушавајући да га смрви у судару оштре хладноће и врућине која би камен претворила у ватру, носећи са собом поквареност Мрачног, терајући је у његове кости. У његову душу, како се понекад плашио. Није га више мучио бол у стомаку као некад. Тога се плашио још више. Плутао је кроз бујицу ватре , леда и нечистоће—живота. То је била реч. Саидин је покушавао да га уништи. Саидин га је испуњавао животом. У својој заводљивости претио је да га уништи. Рат за преживљавање, борба против тога да га не прождре, само је увећавало осјећај испуњености животом. Тако слатког, чак ис са свом нечистоћом. Како би онда, изгледао чист? Није могао да замисли. Хтео је да извуче још, да извуче све.
Ту се скривала смртосносна заводљивост тога. Једна грешка, и заувек би изгубио способност да усмерава. Једна погрешка и његов ум би отишао у неповрат, остао би уништен на месту, као можда и све око њега. Није било лудило, борити се за свој живот; више је личило на шетњу завезаних очију преко провалије пуне оштрих шиљака, толико уживајући потпуно чистом осјећају живота, тако да је помисао о предаји је била једнака тој да заувек гледаш свет у нијансама сиве. Није лудило.
Мисли су му се усковитлале уз његов плес са саидином, летивши преко бездана. Аноура га је гледала оним погледом Аес Сеадаи. Шта Берелаин мисли да изводи? Никад није поменуо Аес Сеадаи као надзорника. А оне Аес Седаи из Каирхијерна. Одакле су оне дошле и зашто? А побумјеници изван града. Шта је њих охрабрило да крену? Шта су сада намеравали? Како би их могао искористити, или спречити? Постајао је добар у томе да управља људима; некад му је била мука од тога. Севана и Шаидо. Руарк је већ послао уходе по Родоубичином бодежу, али најбоље што су могли јесте да сазнају где и када. Мудри су могли да открију зашто, и зашто не. Било је пуно питања ваезано за Севану. Елејна и Авијенда. Не, неће милити на њих. Без мисли о њима. Ниједне. Перин, и Фаил. Ватрена жена, јастреб по имену и природи. Да ли је заједно с Колавером само да би сакупила доказе? Покушала би да заштити Перина, ако Поноворођени Змај падне. Да га заштити од Поноворођеног Змаја, ако одлучи да је потребно; била је лојална Перину, али било је на њој да одлучи како да суочи са њима. Фаил није била једна од жена која је била покорна мужевљим жељама, ако је таква жена постојала. Златних очију, зрачећи изазовом и непокором. Зашто је Перин био толико плашљив када су у питању биле Аес Седаи? Дуго времана је провео са Кируном и њеним пратиоцима на путу ка Думаиним изворима. Да ли би му Аес седаи могла урадити оно чега су се сви плашили? Аес Седаи. Климнуо је главом, несвестан тога. Никада поново. Никада! Веровати је значило издају, поверење је значило бол.
Покушао је да се реши те мисли. Готово се приближило бунцању. Нико не би могао да живи без тог да неком верује. Само не Аес Седаи. Мету, Перину. Ако не би могао да им верује онда би могао... Мини. Никада му није пало на памет да не може веровати Мини. Желео је да је она сада ту с њим, уместо у свом кревету. Затвореник свих оних дана, дана бриге—више за њега него за себе, да ју је познавао—у данима када ју је испитивала Галина и угњетавала када је њени одговори нису задовољавали—несвесно је стегао зубе—због свега тога и поврх тога, мука због тога сто је излечен, напокон је је сустигала. Стајала је поред њега док је ноге нису издале, и он ју је однео до њене спаваонице, док је поспано зановетала да је треба поред себе. Мин није била овде, није било њеног утешног присуства које би га натеало на смех, натерало да заборави Поноворођеног Змаја. Само рат са саидином и ковитлац његових мисли и...
Морамо их се решити. Мораш то урадити. Зар се не сећаш поледњег пута? То мјесто поред извора је било ситница. Градов су горели дуж целе земље. Уништили смо свет! ДА ЛИ МЕ ЧУЈЕШ?МОРАЈУ БИТИ УНИШТЕНИ, ОБРИСАНИ СА ЛИЦА...!
Глас који је вриштао у његовој глави није био његов. Не глас Ранда ал’Тора. Лијус Терин Теламон, који је био мртав већ више од три хиљаде година. А причао је у глави Ранда ал’Тора. Моћ га је често знала извућу из сјена Рановог ума. Понекад се и Ранд запитао како је то могуће. Био је инкарнација Лијуса Терина, Поноворођени Змај, то није порицао, али свако је био нечија инкарнација, на стотине, хиљаде њих и више. То је био начин на који је точак радио, сви су умирали и бивали поново рођени, све изнова док се точак окреће, заувек без краја. Али нико досада није причао с неким ко је пије био. Нико други није чуо гласове у глави. Нико осим лудака.
А шта је са мном, помисли Ранд. Једна рука је стискала Змајев скиптар, а друга балчак његоваог мача. Шта с тобом?Како се ми разликујемо од њих?
Није било ничега осим тишине. Дешавало се много пута да Лијус Терин није одговарао. Можда би било боље да никад и није.
Јеси ли ти стваран? рече глас напокон, упитно. Порицање Рандовог постојања је било уобичајно као и одбијање да одговори. Јесам ли?Причао сам с неким. Мислим да јесам. Унутар кутије. Ковчега. Лаган, пригушен смех. Јесам ли мртав или луд, или обоје? Није важно. Засигурно сам проклет. Ја сам проклет, а ово је Јама проклетсва. Ја сам...п-проклет, сада се дивље смејајући, ово је - Јама п-прок...-
Ранд је пригушио глас до звука зујања инсекта, нешто што је научио док је био скучен у тој кутији. Сам, у тами. Само он, бол, жеђ и глас дуго мртвог манијака. Глас је понекад био утеха, његово једино друштво. Његов пријатељ. Нешто је синуло у његовој глави. Нису слике, већ само треперење боја у покрету. Због нечега су га подсетиле на Мета и Перина. Блескови су почели у кутији, а за њима још хиљаде халуцинација. У кутији, где су га Галине, Ериан, Катарина и остали товили, након батина које је примао сваки дан. Климнуо је главом. Не. Више није био у кутији. Прсти су га болели стиснути око скиптара и дршке мача. Све што је остало била су сећања, а сећања немају снагу. Он није био—
„Ако треба да путујемо прије јела, онда хајдемо. Вечерашњи оброк је већ одавно завршен за све остале.“
Ранд трепну, а Сулин се удаљи из његовог погледа. Сулин, која би стајала очи у очи са леопардом. Умирио је своје лице, или је бар покушао. Осетио је како носи маску нечијег другог лица.
„Јеси ли у реду“, упита она?
„Размишљао сам.“ Расплео је руке и огрнуо капут. Капут који је боље пристајао од онога који је донео са Думаиних извора, једноставан и тамно плав. Чак и после купања се није осећао чисто, не са саидином у њему. „Понекад превише размишљам.“
Скоро још двадесет Девица се искупило на крају без прозора, од мрког дрвета. Осам позлаћених светиљки је стајало окачено на зидове, углачане да појачају светлост, осветљавало је собу. Било му је драго због тога, више му се нису допадала мрачна места. Тројица Ашамана су били тамо такође, Аијелке на једој страни собе , а Ашамани на другој. Јонан Адли, Алтаранац упркос свом имену, стајао је прекрштених руку, мрдајући обрвама попут црних гусеница, задубљен у своје мисли. Можда четри године старији од Ранда намеравао је да заради сребрни мач Посвећених. Ебен Хопвил је изгледао пунији и имао пар мрља на лицу када га је Ранд први пут угледао, иако су његов нос и уши изгледале као највећи део њега. Прстима је увртао иглицу у облику мача с његове огрлице, као да је изненађен због њеног проналаска. Фодвин Мор би такође носио мач да није био одевен у капут, који би пристајао каквом добростојећем трговцу или мањем племићу, с малим сребрним везом на манжетама и реверима. Био је Ебенових година, али крупнији и скоро без иједне мрље на лицу, и није изгледао срећно због његовог капут уштављен кожом који му се вукао за ногама. Они су били ти о којима је Лијус Терин грмео, они и стали Ашамани. Ашаман, Аес седаи, било ко би могао да усмерава често га би га могао покренути.
„Размишљаш превише, Ранде ал’Торе?“ Енаила је држала копље и мали округли штит у једној и још три копља у другој руци, но ипак је звучала као да показује прстом на њега. Ашаман се намрштио на њу. „Твоја је невоља то, што уопште не мислиш.“ Неке од Девица су се благо насмејале, али она се није шалила. Нижа од сваке Девице за бар дужину руке, имала је косу ватрену као и њену нарав, и чудан поглед на њену везу са њим. Њена пријатељица ланене косе, Сомара, која је стајалапоред ње, за главу и рамена већа, климнула је главом у знак одобравања; и она је задржала исти нарочит поглед.
Игнорисао је коментар , али није могао зауставити уздах. Сомара и Енаила су биле најгоре, али ипак ниједна од Девица није могла засигурно рећи да ли је он Кар’а’карн, да слушају његове наредбе, или се према једином детету Девица досада познатом, требало односити као према брату, код неких и према сину. Чак је и Јалани била тамо, која се не пре много година играла луткама, мислећи да је он био њен млађи брат, док је Корана посивеле косе и очврслог лица као у Сулин, се према њему односила као према старијем. Но ипак, то су радиле само међу собом, не често где би други Аиели могли да их чују. Када се то рачунало, он би био Кар’а’карн. Све је то њима дуговао. Оне су умирале за њега. Он им је за узврат давао оно штогод су желеле.
„Не намеравам провести целу ноћ овде, док се ви играте хоћу—нећу“, рече он. Сулин га је погледала оним својим погледом—у хаљинама или кадин’сору, жене су сијале погледе уоколо, као што фармери разбацују семенке—док су Ашамани престали да гледају у Девице и пребацили каиш преко свог рамена. Јако их притисни, рекао је Таиму, наоружај их, и Таим је то испоштовао. Оружје је пратило покрете човека који га је држао. Да је само могао бити сигуран да му неће испасти из руку.
Морао је стићи на три места вечерас, али за једно од њих Девице не би требало да знају. Нико осим њега. За једно од прва два се одлучио још раније, но ипак је оклевао. За путовање ће се убрзо сазнати, али је ипак имао разлога да га учини тајним, колико је могао.
Када су се врата отворила, на средини просторије, слаткаст мирис познат сваком фармеру је прошао туда. Коњска балега. Држећи се за нос, Сулин је повела половицу Девица уз трк. После кратког погледа упућеног њему, Ашаман их је је пратио, повлачећи моћ из Извора док су се кретали, онолико колико су могли поднети.
У сврху тога, могао је да осети њихову снагу док су пролазили крај њега. Чак и без тога, било је тешко рећи да ли човек може да усмерава дуже, без нечије помоћи. Нико није био ни упола снажан као он. Бар не још увек; не може се са сигурношћу рећи колико је човек снажан, док не престане да јача. Федвин је стајао највиши међу тројицом, али имао је нешто што је Таим звао препреком. Федвин није веровао да може утицати на било шта са даљине, користећи Једну моћ. Као резултат тога, на педесет корака његове спосбности су почињале да бледе, а на хиљаду није могао да изатка ниједну нит саидина. Мушкарци су добијали снагу брже од жена, тако се чинило, и била је то добра ствар. Ова тројица су били довољно снажни да начине пролаз корисне величине, или једва у Јонановом случају. Сваки је усмеравао за себе.
Убиј их док не буде прекасно, пре него полуде, Лијус Терин прошапута. Убиј их, прогањај Самаела и Демандреда и све Изгубљене. Морам их све убити, пре него буде прекасно! Уследио је тренутак борбе, док је покушао да отме Ранду моћ и притом није успео. У задње време је то чешће покушавао, или да преузме саидин сам на своју руку. Друго је представљало већу опасност од првог. Ранд је сумњао да Лијус терин може пригрлити Извор, када га је он држао; такође није био сигуран у то, да ли био могао отети Извор од Лијуса Терина ако би га овај први шчепао.
Шта је са мном? Ранд је помислио поново. Било је то само гунђање, нимало умањено својом краткоћом. Док је био окружен моћи, гњев је поскакивао по ивици бездана стварајући нит. Ја такође могу да усмеравам. Лудило чека на мене, али тебе је већ ухватило! Убио си сам себе, Родоубице, након што си убио своју жену и своју децу и сама светлост зна колико још других. Нећу убијати тамо где не морам! Да ли ме чујеш, Родоубице! Није било одговора.
Удахнуо је дубоко и неједнако. Та мрежа од ватре је треперила, пламтећи у даљини. Никада није причао са човеком—био је то човек, не само глас; човек, у целини са сећањима—који никада раније није тако говорио са њим. Можда ће моћи отерати ЛијусаТерина за сва времена. Половица човекових лудачких бунцања су биле сузе, над његовом убијеном женом. Да ли би желио да се реши Лијуса Терина? Његовог јединог пријатеља у тој кутији.
Обећао је Сулин, да ће бројати до сто прије него их крене пратити, али бројао је по пет, а онда прешао више од стотину педесет миља до Каемлина.
Ноће се спустила на краљевску палату у Андору, са месечевим сенкама које су покривале осетљиве врхове кула и златне куполе, а лагани поветарац није могао учинити ништа да разбије врућину. Месец је висио изнад, скоро пун бацајући нешто светлости. Скривене Девице су се шћућуриле иза кола пореданих иза највеће штале у палати. Мирис штала се завукао у кола свакодневно вучена, док није продро до сржи. Ашамани су рукама покрили лица, Ебен је чак запушио нос.
„Кар’а’карн броји брзо,” Сулин проговори, док је спуштала свој вео. Овде неће бити изненађења. Нико неће остати поред тих кола, ко не буде морао.
Ранд пусти капију да се затвори, чим преостале Девице прођоше после њега, и док је нестајала из постојања, Лијус Терин је прошаптао, Нестала је. Скоро нестала. Осећало се олакшање у његовом гласу; Тамничарска веза и Аес Седаи нису постојале у Добу легенди.
Алана није заиста нестала, била је још присутна због везивања Ранда против његове воље, али њено присуство је ослабило, и била је то ослабљење које Ранда учинило истински свесним. Можеш се навићи на било шта, узимати га здраво за готово. У њеној близини, кретао се с њеним мислима угњежђеним у позадини свог ума, као и њено физичко стање, ако је размишљао о њему и знао је тачно где се налазила као положај сопствене руке; док год је размишљао о њој. Само је даљина имала учинка, али још увек је могао да осети да се налази негде источно од њега. Желео је бити свестан ње. Ако би Лијус Терин случајно нестао, за њим би из његове главе, нестала и сећања на кутију, увек би имао везивање да га подсети, „никада не веруј Аес Седаи.“
Изненада је схватио да Јонан и Ебен још држе саидин. „Пустите га“, рече он оштро—то је била заповед коју је Таим користио—и осетио је како је моћ нестала из њих. Добро оружје. Тако далеко. Убиј их пре него што буде прекасно, Лијус Терин прогунђа. Ранд одбаци Извор намерно и без воље. Увек је мрзео напуштање живота и појачаних чула које је Извор носио.Унутрашња борба, с друге стране је била напета, скакач спреман на скок, да је зграби још једанпут. Сада, је увек био.
Морам их убити, шапутао је Лијус Терен.
Утишавши глас, Ранд посла једну од Девица, Нерилеу, жену четвртастог лица, у палату и наставио корачати поред вагона, са мислима које су бивале све брже и брже, него прошли пут. Није требао долазити овде. Требао је послати Федвина, с писмом. Све се вртело. Елејна. Авијенда. Перин. Фаила. Аноура.Берелаин. Мет. Светлости, није требао долазити. Елејна и Авијенда. Аноура и Берелаин. Фаила и Перин и Мет. Треперење боја, брзи покрети изван погледа, и лудак који гунђа гњевно негде у даљини.
Полако, постао је светан да Девице причају међусобно. Било је то о смраду. Указивале су на то да је дошао од Ашамана. Желеле су да их чују или би иначе користили говор руку; месечина би се побринула за то. Било је довољно месечине да види боја на Ебеновом лицу, као и положај Федвинове вилице. Можда више нису били дечаци, не после Думаиних Извора, али су још увек има око петнаест или шеснаест година. Јонанове обрве су се толико спустиле, да је изгледало да му седе на образима. Бар нико није повукао саидин. За сада.
Почео је корачати преко тројице људи, а онда уместо тога повисио глас. Нека сви чују. „Ако се ја могу носити са неозбиљношћу Девица, онда можете и ви.“
Ако ништа, бар се Ебеново лице озарило. Јонан је застењао. Сва тројица су поздравили Ранда, стављајући песницу на груди, а онда су се окренули једни напрема другим. Јонан изусти нешто тихим гласом, гледајући у Девице, а Ебен и Федвин се насмејаше. Први пут када су угледали Девице, хтели су да напасају очи овим необичним бићима о којима су само читали, и да побегну пре него што их крвожедни Аијели из приче не убију. Ништа их више није плашило. Морали су да обнове страх.
Девице су пиљиле у Ранда и почеле да разговарају рукама, повремено се благо смејући. Каква год била лукавост Ашамана, Девице су биле Девице, а Аијели Аијели, напетост је учинила доскочице још забавнијим. Сомара је гласно зујала о томе да га Авијенда смири, што је резултирало сигурним климањем главом у знак одабрења. Ничији живот није био уплетен у једну од ових прича.
Чим се Нериела вратила са вести да је пронашла Даврама Башера и Баела, поглавара клана Аијела овде у Каемлину, Ранд је скинуо свој појас с мачем, а то је учинио и Федвин. Јалани је извадила велику кожну торбу за мачеве и Змајев Скиптар, држећи их као да су мачеви били отровне змије, или можда већ задуго мртве и труле. Уистину, не бих држала с таквим опрезом нити у једном случају. Облачећи огртач с капуљачом који му је Корана додала, Ранд је ставио руке иза леђа, док их је Сурин везала врпцом. Чврсто, гунђајући себи у браду.
„Ово је глупост. Чак и мокроземци би је назвали глупошћу.“
Покушао је да се не трза. Била је снажна, и користила је сваку унцу снаге коју је имала. „Превише често си бежао од нас, Ранде ал’Торе. Премало бринеш о себи.“ Мислила је о њему као брату њених, само неодговорном с времена на време. „Фар Дареис Маи носи твоју част, а тебе није брига.”
Федвин их је мрко погледао док су га везали, и упркос томе Девице нису имале пуно проблема. Док су их гледали, Јонан и Ебен су се јако намрштили. Презирали су овај план, колико и Сулин, и исто толико га разумели. Поноворођени Змај се није морао објашњавати, а и Фар Дареис Маи је то ретко чинио. Нико ништа није проговорио. Оружје се није жалило.
Након што је Сулин искорачила пред Ранда, погледала га је и дах јој је стао. “Они су ти ово учинили”, ракла је тихим гласом и посегла за тешким бодежом, начињеним од челика дужег од једне стопе, налик кратком мачу, али би само будала рекла нешто такво једном Аијелу.
“Закопчај ми капуљачу”, рече јој Ранд грубо. “Циљ свега овога је да ме нико не препозна, док не дођем до Баела и Башера.” Оклевала је, загледавши се у његове очи. “Рекао сам ти да је закопчаш”, зарежа он. Сулин је могла убити већину људи голим рукама, али су њени прсти нежно наместили капуљачу око његовог лица.
Уз смех, Јалани му навуче капуљачу преко очију. “Сада можеш бити сигуран да те нико неће препознати Ранде ал’Торе. Сада мораш препустити нама да те водимо.” Неколико Девица се насмеја.
Спутан, једва се уздржао од употребе саидина. Једва. Лијус Терин је гунђао и мрмљао. Ранд се натера да поврати дах. Није био у потпуном мраку. Могао је докучити месечину преко обода капуљаче. Упркос томе, почео је посртати када су га Сулин и Еналиа ухватиле за руке и повеле напред.
“Мислила сам да си довољно стар да знаш како се хода”, Енаила промрмља подругљиво уз изненађење. Сулина рука се померила. За тренутак је схватио да му милује руку.
Све што је могао видети, простирало се испред њега, заставнике на шталама, затим камене степенице, мермерни подови осветљени светиљкама, понекад уз дуги тепих. Напрезао је очи пратећи сјене, остио испуњавајуће присуство саидина, или горе, пецкање које је осећао када је жена држала саидар. Овако заслепљен, не би знао да је нападнут, док не би било прекасно. Чуо је шапате пар слугу, који су журили да обаве своје вечерње дужности, али се нико није усудио изазвати пет Девица, које су наизглед пратиле два затвореникапод капуљачама. Како су Баел и Башер, живели у овом месту и надгледали га са својим људима, необична збивања су се одвијала у овим ходницима. Изгледало је као шетња у лавиринту. Још откада је напустио Емондово Поље, скоро увек му се чинило да је у лавиринту, чак и када је мислио да хода правим путем.
Да ли би препознао прави пут, да видим један? Запитао се. Или већ превише ходам овим, па ми се чини као замка?
Не постоје прави путеви, већ само замке и провалије и тама. Лијус Терин је звучао безнадежно. Онако како се Ранд осећао.
Када их је Сулин напокон увела у просторију и затворила врата, Ранд је снажно замахнуо главом и збацио капуљачу, те се загледао. Очекиавао је Баела и Даврама, али не и Даврамову жену Деиру, нити Мелаину, нити Доринду. „Видим те, Кар’а’карне.” Баел, највиши човек којег је Ранд видео у свом животу, седео је прекрштених ногу на поду од зелених и белих плочица, и при самом погледу на њега чинилио се да је спреман на покрет у делићу секунде. Поглавар клана Гошијенских Аијела није био млад—ниједан поглавар никада није био—са седим које су се назирале у његовој мркоцрвеној коси, и ко би помислио да су га године омекшале, грдно би се преварио. “Нек увек пронађеш воду и хлад. Стојим у присуству Кар’а’карна, а моје копље стоји са мном.
“Вода и хлад звуче добро”, рече Даврам притом пребацивши ногу преко позлаћене столице, “али ја би се радије задовољио са мало зачињеног вина.” Замало виши од Енаиле, био је одевен у развезани плави огртач, са знојем који је блистао са његовог мрког лица. Упркос својој очитој лењости, изгледао је чак чвршће од Баела, с ватреним очима које су поигравале, и носа који је подсећао на орлов кљун са седим распуштеним брковима. “Честитам ти на твом бегу, и твојој победи. Али зашто долазиш прерушен у заробљеника?”
“Више би волела да знам, да ли је довео Аес Седаи до нас”, убаци се Деира. Крупна жена одевена у зелену свилу, проткану златом, Фаилина мајка је била висока колико и свака Девица, осим Сомаре, са дугом црном косом прекинутом седим преко слепочница, са носом нешто мање кривим него уњеног мужа. Уистину, она би му могла давати лекције како да изгледа жустро, и као и њена кћерка била је иста у једном погледу. Била је лојална свом мужу, а не Ранду. “Узео си Аес Седаи као заробљенице! Да ли треба да очекујемо да нам се читава Бела кула обруши на главу?”
“Ако се ипак усуде,” рече Мелаина оштро, намештајући шал, “добиће оно што заслужују.” Она, косе боје Сунца, зелених очију и изузетно лепа, чије лице је говорило да је само пар година старија од Ранда, била је Мудра, и удата за Баела. Што год је погодило Мудре да промене мишљене о Аес Седаи, понајвише је погодило Мелаину, Амис и Баир.
“Оно што ја желим да знам”, рече трећа жена, “јесте шта ћеш урадити у вези Колавере Саиган.” Док су Деира и Мелаина имале велик удео, заиста велик, Доринда их је надгласала обе, иако је било тешко приметити како. Господарица поседа Магловитих Извора, је била чврста, мајчинског држања, више згодна него лепа, са наборима поред својих плавих очију и са онолико праменовима беле косе преко избледеле црвене, колико је Баел имао седих, са погледом иза кога се налазила мудрост која је држала превагу над осталим женама. “Мелаина каже да Баир сматра Колаверу Саигам, готово неважном,” Доринда настави, “али Мудре могу бити исто толико слепе као и свако други код предвиђања битке и не видети шкорпиона пред ногама.” Мелаина се намешила тако умекшавши речи, од њиховг убода; Мелаинин повратни смешак је значио, да она није претрпила њедан. “Посао господарице јесте, да пронађе те шкорпионе пре него некога убоду.” И она је такође била Баелова жена, чињеница која је још увек збуњивала Ранда, али то је било између ње и Мелаине. Можда баш зато што је то била њихова ствар; између Аијела човек није имао пуно тога да каже, ако је његова жена одабрала сестрожену. Чак и међу њима, то није био чест случај.
“Колавера се бави узгајањем”, зарежа он. Они трепнуше према њему, питајући се да ли је у питању шала. “Сунчев престо је поново упражњен и чека на Елејну.” Размишљао је о томе да изатка штит против прислушкивача, али штит би могао приметити свако ко је тражио, мушкарац или жена, а његово присуство би значило да се нешто занимљиво има за рећи. Па добро, све што се каже овде, убрзо ће се прочути од Змајевог зида до мора.
Федвин је већ трљао зглобове, док је Јалани вратила нож у корице. Нико их није погледао двапут; све очи су биле упрте у Ранда. Мрштећи се на Нерилеу, врпољио се док Сулин није пресекла конопце. “Нисам знао да ће ово бити породично окупљање.”Нерилеа је можда изгледала помало збуњена, али нико други није приметио.
“Након што се ожениш,” Даврам прогунђа уз осмех, “мораћеш научити веома пажљиво, што да скриваш од своје жене.” Деира га накратко погледа, стиснувши усне.
“Жене су велика утеха,” Баел се смејао, “ако им човек не говори превише.” Смешећи се, Доринда му прође прстима кроз косу—и за тренутак је тргнула, као да му је мислила откинути главу. Баел загрокта, али не само због Доринде. Мелаина је обрисала свој мали нож за појасом, о своју тешку сукњу и вратила га у корице. Две жене се нацерише једна другој преко његове главе, док се чешао по рамену, где је мала мрља од крви запрљала његов кадин’сор. Деира замишљено климну главом; изгледало је као да јој је на памет управо пала идеја.
“Коју жену би могао толико мрзети, да је натерам да се уда за Поноворођеног Змаја?” Рече Ранд хладно. То начини тишину, довољно чвртом за дотаћи.
Покушао је да обузда свој гњев. Требао је ово очекивати. Мелаина није била само Мудра, већ и шетач кроз снове, као и Амин и Баир. Између осталог, могли су да причају једни са другим у њиховим сновима, ако и са другим; корисна вештина, иако су је користили на њему само једанпут. То је било у опису посла Мудрих. Уопште није чудо, да је Мелаина у току свега што се десило. Није чудо што је све рекла Доринди, био то посао Мудрих или не; две жене су биле најбоље пријатељице а уз то и сестре, све у једном. Једном када би Мелаина рекла Баелу о киднаповању, он би наравно рекао Башеру; очекивати од Башера да то сакрије од своје жене било је као сачувати тајну да им кућа гори. Мало по мало, гутао је свој бес, притискајући га према доле,
“Да ли је Елејна стигла?” Покушао је да звучи уобичајно, али без успеха. Није ни важно. Сви су знал да је имао разлога бити нервозан. Андор можда није био бучан као Каирхијерн, али са Елејном на престолу, то је био најбржи начин да се задовоље обе земље. Можда и једини начин.
“Не још”, Башер слегну раменима. “Али чули смо приче северно од Аес Седаи са својом војском неге у Мурандији, или можда у Алтари. То би могао бити млади Мет и његова дружина Црвене Шаке, с кћерком-наследницом и сестрама које су побегле из Куле када је Сијуан Санче свргнута.”
Ранд је протрљао зглобове, тамо где су се конопци усекли. Сва ова “игра” заробљеника је била зато што је постојала шанса да је Елејна већ била овде. Елејна, не Авијенда. Тако да је могао долазити и одлазити, без њиховог знања док не би отишао. Можда би пронашао начин да их шпијунира. Можда…био је будала, и није постојало можда у том случају.
“Да ли мислиш да ти те сестре положе заклетву, такође?” Деирин тон је био леден, као њено лице. Није јој се допадао; како се њој чинило, њен муж је кренуо путем који ће вероватно завршити са његовом главом на шиљку изнад капија Тар Валона, а Ранд га је повео тим путем. “Бела кула неће мировати, због твојих обузданих Аес Седаи.”
Ранд јој се благо наклонио, и спалио би је да га је исмејала. Деира ни Галине т’Башер га никада није назвала његовом титулом, нити користила његово име; готово исто да је причала с обичним пешаком, а не изузтно интелигентним и поверљивим појединцем. “Ако се одлуче заклети, прихватићу њихове заклетве. Не верујем да су многи нарочито жељни да се врате у Тар Валон. Ако одлуче другачије, слободне су да иду својим путем, све док се не окрећу против мене.”
“Бела кула се окренула против тебе”, рече Баел нагињући се напред са песницама на коленима. Његове плаве очи учиниле су Деирин глас наизглед топлим. “Непријатељ који дође једном, доћи ће поново. Осим ако их не зауставимо. Моја копља ће пратити где Кар’а’карн води.” Мелаина је климнула главом, наравно; желела је видети Аес Седаи до последње у оковима или под стражом. То су урадиле и Доринда и Сулин, и Башер је замишљено прочешљао бркове. Ранд није знао да ли му је до плача или смеха.
“За не мислиш да имам довољно на тањиру и без рата са Белом кулом? Елаида ме ухватила за врат, те сам је одаламио.” Површина земље је буктала ватром и покиданим телима. Гозба за гавране и лешинаре. Колико мртвих? Колико палих? “Ако има разума да стане овде, онда имам и ја.” Док год га нису питали да им верује. Кутија. Одмахивао је главом, полусвестан Лијуса Терина како јадикује о тами и жеђи. Могао је да игнорише, морао је да игнорише, али не и да заборави, или верује.
Оставивши Баела и Башета да расправе да ли Елаида има довољно разума да заустави оно што је започела, дошао је до стола покривеног мапом, који се налазио насупрот зиду, испод таписерије неке битке са Белим лавовима Андора у првом плану. Наиме, чинило се да су Баел и Башер користили ову собу за своје планове. Уз мало муке, пронашао је мапу коју је тражио, велики свитак са приказом целог Андора од Маглених планина до реке Еринин, као и делове земаља на југу, Гелатан и Алтара и Мурандија.
“Женама заробљеним у земљи дрвоубица, није дозвољено да стварају невољу, па зашто би онда ико други хтео?” Рекла је Мелаина, у одговор нечему што није чуо. Звучала је љутито.
„Урадићемо оно што морамо, Деира т’Башер”, рече Доринда смирено; иако је таква била ретко. “Држи се своје храбрости и стићи ћемо тамо где морамо ићи.”
“Када скочиш с литице,” одговори Деира, “прекасно је за било шта осим држања за сопствену храброст. Или се можда надати да на дану постоји неки сеник да се приземљиш.” Њен муже се церекао, као да је реч о шали. Међутим, није звучала као да се шали.
Ширећи карту преко стола, и причврстивши је на крајевима са флашицама за мастило и пешчаницима, почео је да мери раздаљину његовим прстима. Мет се није брзо кретао, ако гласина каже да је у Алтари или Мурандији. Поносио се тиме колико брзо његов одред може да маршира. Можда су га Аес Седаи успоравале, са својим слугама и колима. Можда је било више сестара него што је замислио. Ранд је схватио да је стегао руке у песнице, те их је исправио. Требала му је Елејна. Да преузме престо овде и у Каирхијерну; то било заиста оно за што ју је требао. Само због тога. Авијенда...њу није требао, никако, а она је била јасна по питању да јој он не треба. Била је сигурна, далеко од њега. Могао их је обе учинити безбедним, док год их је држао што даље од себе што је могао. Светлости, када би само могао да баци поглед на њих. Требао му је Мет, због тога што је Перин био тврдоглав. Није му било јасно како то да је Мет преко ноћи, постао експерт са свим што име везе с борбом, али чак и Башер је поштовао Метове одлуке. Бар оне о рату, то јест.
„Понашају се према њему као да је да’тсанг”, Сулин зарежа, а пар Девица одјекну за њом.
“Знамо”, рече Мелаина смркнуто. “Они немају части.”
“Хоће ли се заиста обуздавати, када чује оно што ти описујеш?” Деира је захтевнички наваљивала у неверици.
Мапа се није простирала довољно да обухвати Илијан—ниједна мапа на столу није показивала ниједан део те земље—али Ранд је прешао преко Мурандије и могао је да замисли Дорионске Врхове, недалеко унутар Илијанских граница са низом утврда, које ниједна нападачка војска не би требало да занемари. Неких двестапедесет миља источно, преко Мередских Равница налазила се војска још невиђена од окупљања народа пред Тар Валоном, за време Аијелских ратова, или можда од времена Артура Хоквинга. Таиренци, Каирхијерци, Аијели, сви спремни да згроме Илијан. Ако Перин не ће да води напад, онда Мет мора. Само што није било времена. Никада није било довољно времена.
„Очи ми изгореле“, Даврам замуца. „То ниси досад спомињала, Мелаина. Госпа Каралајн и лорд Торам су камповали испред града, као и Високи Лорд Дарлин? Засигурно није случајност то, да су дошли заједно, није , сигурно не у ово време. То је змијско клупко пред вратима, за било кога.“
„Нека алгаи’д’сисваи, заплешу”, одговори Баел. “Мртве змије не могу угристи.
Самаел је у свом најбољем издању био по питању одбране. То је било сећање Лијуса Терина, из рата Сенке. Са два човека под једним скалпом, неко би помислио да би неко сећање пролетело између њих. Шта ако се Лијус Терин сетио да можда води овце, или цепа дрва или храни пилиће? Ранд га је могао само слабо чути, када је беснео о томе да убије, да уништи; сећања на Изгубљене скоро увек су доводили Лијуса Терина преко ивице.
“Деира т’Башер говори истину”, рече Баел. “Морамо остати на путу, којим смо кренули, док не унишимо наше непријатеље, или они нас.”
“То није било оно што сам мислила”, рече Деира трезвено. “Али ти си у праву. Сада немамо избора. Све док не уништимо наше непријатеље или они нас.”
Смрт, уништење и лудуло су пловили у Рандовој глави, док је проучавао карту. Самаел би требао бити код ових утврда, чим би војска напала, Самаел са снагом Изгубљених и знањем из Доба легенди. Лорд Бренд, како је називао сам себе, један од чланова Савета Деветорице, и лорд Бренд како су га они звали, је одбио да призна да су Изгубљени на слободи, али Ранд га је познавао. Уз сећање Лијуса Терина, познавао је његово лице, знао га је у танчине.
“Шта Дајелин Таравин намерава са Наеном Аравн и Елениом Саранд?”Доринда упита. “Признајем да се не разумем пуно у ово о затварању људи.”
“Оно што она тамо ради је мање важно”, рече Даврам. “Њени састанци са Аес Седаи су оно што мене занима.”
“Дајевин Таравин је будала”, прогунђа Мелаина. “Верује у гласине да Кар’а’карн клечи пред Амирлиним престолом. “Неће се ни почешљати, осим ако јој те Аес Седаи не дају допуштење.”
“Вараш се”, рече Деира чврсто. “Дајелин је довољно снажна да влада Андором; то је показала код Арингила. Наравно, она слуша Аес Седаи—само би их луд игнорисао—али слушати не значи и послушати.”
Кола која су довезена са Думаиних Извора, су морала бити поново претражена. Ангреал у облику малог дебељка, је морао бити ту негде. Ниједна од сестара које су побегле, нису имале појме што би то могло да буде. Осим можда, ако је нека од њих понела сувенир Поноворођеног Змаја у својој торбици. Не. Морао је бити негде међу колима. Са тим био је више него спреман за иједног Изгубљеног. Без тога…смрт, уништење и лудило.
Изненада оно што је био слушао је полетело напред. „Што је било то“, запитао је он окренувши се од стола положеног слоновачом.
Изненађених лица, погледали су у њега. Јонан је поскочио с места на довратнику. Где се излежавао. На знак наводне узбуне, Девице се склупчаше на врховима прстију. На празно су причале између себе; чак и оне су сада биле на опрезу око њега.
Држећи се за једну од својих оргрлица од слоноваче, Мелаина је разменила одлучан поглед, са Баелом и Даврамом, а затим проговорила пре свих осталих.“Девет Аес Седаи се налази у крчми под именом Сребрени Лабуд у месту које Даврам Башер назива Новим Градом.“ Реч „крчма“ је изговорила на чудан начин, као и „град“; чула је за њих само из књига, пре преласка Змајевог Зида. „Он и Баел кажу да треба да их оставимо на миру, осим ако учине нешто против тебе. Ја мислим да си научио пар ствари о чекању Аес Седаи, Ранде ал’Торе.“
„Грешка је моја“, Башер уздахну, „ако таква постоји. Иако не знам шта Мелаина очекује да уради. Осам сестара се заутавило код Сребреног Лабуда пре скоро месец, одмах након твог одласка. С времена на време поајвило би их се још, али никада више од десет одједном. Биле су притајене, клониле се невоље, нити су питале никаква питања од користи мени и Баелу. Пар црвених сестара је дошло у град, такође двапут. Они код Сребреног Лабуда су имали изаткане штитове, док ове никада нису. Сигуран сам да су Црвене. Пар њих се појавило питајући за људе који су отишли за Црну кулу, те су за који дан отишле. Без тога да су пуно сазнале, рекао бих. Та Црна кула је добра као тврђава за чување тајни. Нико од њих није стварао невоље, и радије их не би узнемиравао док не будем знао да је неопходно.“
„Нисам тако мислио“, рече Ранда лагано. Сео је у столицу насупрот Башеру, стежући дршке на столици, док га зглобови нису заболели. Аес Седаи се окупљају овде, Аес Седаи се окупљају у Каирхијерну. Случајност? Лијус Терин је тутњао попут грома о смрти и издаји. Мора да упозори Таима. Не о Аес Седаи које су одселе код Сребреног Лабуда—то је засигурно знао, али зашто није рекао ништа о томе?—о томе да се клони њих и чувао Ашамане. Ако би Думаини Извори означили крај, онда не би било новог почетка овде. Изгледало је да се превише ствари измиче контроли. Што се више трудио да их окупи, то су се више измицале контроли. Пре или касније, све би требало пасти и разбити се. Од саме помисли му се осушило грло. Том Мерилин га је мало подучио жонглирању, али му никад није ишло баш најбоље. Сада му је то стварно требало. Пожелио је да има нешто да покваси грло.
Није схватио да је ово задње изговорио наглас, док се Јалани није исправила из свог чучња и дијагонално прешла до дела просторије где је високи сребрени крчаг, стајао на столу. Напунивши сребрени исковани пехар, донела га је Ранду уз смешак, отварајући уста док га је нудила. Очекивао је нешто грубо, али њено лице се изменило. Све што је рекла било је “кар’а’карн” , а онда је отишла и стала са осталим Девицама, тако достојанствено да је изгледала као да имитра Доринду, или можда Деиру. Сомара је говорила рукама, и изненада Свака од Девица се зацрвенила, гризући усне да се не би насмејала. Свака Девица осим Јалани, која се само црвенила.
Пунч од вина је имао окус шљива. Ранд се сећао крупних слатких шљива из воћњака преко реке, када је био дете, пентрајући се по дрвећу да их сам набере…нагињући главу назад испијо је пехар. Постојала су дрвећа шљива Две Реке, али не и воћњаци, а дефинитивно не преко било које реке. Задржи своја проклета сећања за себе, зарежа он на Лијуса Терина. Човек у његовој глави се смејао нечему, церекајући се сам за себе.
Башер се намрштио на Девице, затим накратко погледао Баела и његове жене, непокретне као стена, и одмахнуо главом. Добро се слагао са Баелом, али су Аијели углавном били у заблуди када је он био у питању.”Кад нико мени не жели даонети пиће”, рече док је устајао и оде да себи наспе једно. Отпио је велики гутљај и притом поквасио бркове. “Е сад, то је освежавајуће. Изгледа да се Таимов начин регрутовања људи састоји у томе, да покупи сваког човека који био волео пратити Поноворођеног Змаја. Набавио ми је лепу војску, људи којима недостаје оно што треба твојим Ашаманима. Сви усхићено причају о проласку кроз рупе у ваздуху, али нико никада није био ни близу Црне куле. Само износим пар замисли које је Мет имао.”
Ранд је то одагнао са празним пехаром. “Причај ми о Дајелин.” Дајелин од куће Таравина је била следећа у низу за престол, ако би се нешто десило Елејни, али јој је он рекао да доводи Елејну у Каемлин. “Ако мисли да може преузети Лављи престо, могу и њој пронаћи фарму, такође.”
“Да преузме престо?”, Деира рече уз неверицу, док се њен муж смејао на сав глас.
“Ни ја се не разумем у обичаје мокроземаца”, рече Баел, “али ја не мислим да је то оно што је учинила.”
“Далеко од тога.” Даврам је донео кречаг да сипа још пунча за Ранда. “Неки мањи лордови и госпе су мисли да извуку неку корист од тога, су је подржали код Ангрила. Брзо се креће та госпа Дајелин. За четри дана обесила је двојицу вођа, због издаје према кћерки-наследници Елејни, и наредила да избичују још двадесет.” Закикотао се с одобравањем. Његова жена фркну. Да је по њој, украсила би цели пут вешалима од Арингила до Кејмлина.
“Шта је онда било то да ће она владати Андором?” Рече Ранд захтевно. “И заробљавање Еление и Наеан.”
“Они су ти који су покушали да преузму престол,” рече Деира, с бесом који је севао у њеним црним очима.
Башер климну главом. Био је много сталоженији. “Пре само три дана, када је стигла реч о Калаверовом крунисању, и гласине из Каирхијерна да си отишао у Тар Валон су почеле да звуче реално. Како трговина поново почиње, има толико голубова писмоноша да можеш ходати по њиховим леђима.” Остављајући крчаг натраг, вратио се у своју столицу. “Наеан се прогласила наследницом Лављег престола ујутру, Елениа пре поднева, а пред вече Дајелин, Пеливар и Луан су их обе ухапсили. Следеће јутро, прогласили су Дајелин регентом. У Елејнино име, док се она не врати. Већина кућа у Андору је упутила подршку Дајелин. Мислим да би неки и хтели да она преузме престо, али Арингил држи чак и најмоћније да пазе шта говоре.” Затварајући једно око, Башер показа на Ранда. “Тебе, уопште не помињу. Да ли је ово сад добро или лоше, требаће неко мудрији од мене да одлучи.”
Деира се хладно насмејала, гледајући низ онај њен нос. “Ти…увлакачи…понудио си им палату, када су сви напустили град, чини ми се. Побегли из Андора, или бар неки од њих, према гласини. Требало је да знаш су сви били иза Еление или Наеан.”
Ранд је пажљиво спустио чашу на под, поред своје столице. Пустио је Лир и Аримилу и преостале, како би натерао Дајелин и оне који су је подржавали да сарађују са њим. Никада не би напустили Андор због таквих као што је лорд Лир. С временом и Елејниним повратком, још увек би могло упалити. Али све се ковитлало брже и брже, удаљавајући се од његових прстију. Ипак је било пар ствари које није могао котролисати.
“Федвин, овде, је Ашаман”, рече он. “Може ми пренети поруку у Каирхијен, ако затреба.” Погледао је притом Мелаину, која му је упутила најласкавији поглед који је могла. Деира је проучавала Федвина, као што би проучавала мртвог пацова, којег је неки нестрпљив пас избацио на њен тепих. Даврам и Баел су били увиђавнији; Федвин је покушавао да стоји право пред њиховим погледима. “Немојте допустити да ико зна ко је он”, наставио је Ранд. “Баш нико. То је и разлог зашто не носи црно. Водим још двојицу лорду Семарадриду и Високом Лорду Веирамону, вечерас. Затребаће им када се суоче са Самаелом у Дорилонским брдима. Чини ми се да ћу ја бити помало заузет гризући Каирхијен неко време, а можда и Андор.”
“Да ли ово значи да ћеш коначно послати копља у рат”, рече Баел? “Хоћеш ли вечерас издати наређења?”
Ранд је климнуо главом, а Башер се громогласно насмејао. “Сад, ово треба прелити добрим вином. Можда и би требало, да није толико јако да се човеку крв згусне као овсена каша. Осмех се претворио у гримасу. “Спали ме, али волео би да могу да будем тамо. Ипак, претпостављам да чување Каемлина за Поноворођеног Змаја није мала ствар.”
“Увек желиш да будеш где су сами мачеви.” Рекла је Деира задовољно.
“Петина”, рече Баел. “Даћеш нам петину у Илијану када Самаел падне?” Аијелски обичај је дозвољавао узмање петине свега што је војска заузела. Ранд је то забранио овд у Каемлину; неће испоручити Елејни град који је опљачкан, чак и толико.
“Имаће своју петину”, рече Ранд, али није мислио на Самаела или Илијан. Мет, доведи Елејну брзо. Беснело му је кроз главу, преко церекања Лијуса Терина. Доведи је брзо, пре него ми Андор и Каирхијен не експлодирају у лице.
