Каридин није одмах подигао поглед са писма које је писао када се gоспа Шиjаина, како се називала, приказала. Три мрава су се узалудно борила заробљена у мокром мастилу. Све друго може умирати, а мрави, бубашвабе и друге штеточине ће, изгледа, бујати. Полако је притиснуо сушилом. Није хтео поново почињати због неколико мрава. Ако омане да пошаље овај извештај, или извештај о пропадању, to би га могло упропастити исто тако сигурно као и ови улепљени инсекти, ипак страх од другог пропадања је био тај који му је ровио по стомаку.
Није страховао од тога да ће Шиjaина прочитати шта је написао. Било је то исписано шифрованим писмом знаним само двојици људи осим њега. Толико банди „Змајузаклетих“ харају, свака под командом језгра њему најоданијих људи, толико их још има који би могли бити бандити или чак истински заклети том ђубрету, ал’Тору. Педрону Нијалу се то последње можда није свиђало, али његова наредба је била да се Алтара и Мурандија баце у крв и хаос из којега би их само Нијал и Деца Светла могли спасити, лудило које би се требало бацити пред ноге том такозваном Поноворођеном Змају, и да је он то урадио. Страх је држао обе земље за гркљан. Приче да су вештице марширале том истом земљом су биле додата награда. Вештице из Тар Валона и Змајузаклети, Аес Седаи односе младе жене и постављају лажне Змајеве, села у пламену и мушкарци закуцани за врата њихових штала – све је то било једно у пола уличних трачева, сада. Нијал ће бити задовољан. Послаће још наредби. Како је очекивао да Каридин отме Елејну Траканд из Тарасинске палате је било ван разума.
Још један мрав претрча преко, слоновачом обложеног, стола на страну, он убоде палцем дробећи га. Притом размаза реч до нечитљивости. Комплетан извештај је морао бити поновно написан. Очајно му је требало пиће. Било је брендија у кристалној плоски на столу поред врата, али није желео да га жена види како пије. Сузбијајући жудљив уздах, одгурнуо је писмо у страну и извадио марамицу да обрише руку. „Па, Шијаина, напокон имаш да пријавиш напредак? Или си само дошла по још новца?“
Насмејала му се лењо са високе изрезбарене наслоњаче. „Постоје трошкови везани за истрагу“, рекла је скоро акцентом андорског племства. „Посебно када не желимо постављање икаквих питања.“
Већина људи би била узнемирена од погледа на Џаихима Каридина, чак и док чисти врх пера, са његовим челичним лицем и упалим очима – бела кратка витешка одора преко капута и златно сунце са зрацима Деце Светла утиснуто у тамноцрвени пастирски штап Руке. Али не и Мили Скејн. То је било њено право име, мада није знала да он то зна. Била је седларева кћи из села близу Белог Моста, отишла је у Белу кулу када јој је било петнаест, још једна ствар за коју је мислила да ће остати тајна. Тешко да се то могло назвати добрим почетком, постала је Пријатељ Мрака јер су јој вештице рекле да не може научити да усмерава, али пре краја те године не само да је нашла Круг у Каемлину него је и починила прво убиство. Седам година након тога, њему је додала још деветнаест. Била је један од најбољих слободних убица и ловац који је могао наћи било кога или било шта. Толико му је било речено када му је била послата. Круг ју је сада известио. Неке од њих су заиста биле племкиње и скоро све су биле старије, али ништа од тога није било битно међу онима који су служили Великом господару. Још један Круг који је радио за Каридина је био под командом убогог просјака са једним оком, без зуба и са навиком да се купа једном годишње. Да су околнисти биле другачије, Каридин лично би се клањао Старом Кулију, то је било једино име које је прљави зликовац признавао. Мили Скејн се, наравно, улагивала Старом Кулију, а то је радио и сваки други члан њеног Круга, био племић или не. То је иритирало Каридина, да би „госпа Шијаина“ пала одмах на колена ако би матори просјак неуредне косе ушао у собу, али пред њим је седела прекрштених ногу, смејући се и цупкајући папучом као да је била нестрпљива да заврши. Било јој је наређено да му се подређује у потпуности, од стране онога коме би се чак и Стари Кули улагивао, а поред тога, њему је очајно био потребан успех. Нијалове шеме су се могле претворити у прах и пепео, али ово не.
„Многе ствари могу да чекају“, рече остављајући перо на сталак од слоноваче и гурајући уназад столицу, „за оне који су извршили задатак који им је дат.“ Био је висок човек и надвисивао се над њом претећи. Био је потпуно свестан да су огледала позлаћених оквира одражавала снажну фигуру, опасног човека. „Чак и хаљине, ђинђуве и коцкања се могу платити новчићем који је намењен за плаћање за информацију.“ Нога којом је цупкала се примирила на тренутак, да би поново почела цупкати, али њен осмех је био усиљен, лице јој је било бледо. Њен Круг јој се беспоговорно подређивао, али они би је обесили наопачке и одерали ако би он рекао једну реч. „Ниси постигла много зар не? Ако ћемо искрено, чини се да ниси постигла ништа.“
„Постоје потешкоће, као што добро знаш“, рекла је уздахнувши. Успела је да се сусретне са његовим очима, усиљено додуше.
„Изговори. Реци ми о потешкоћама које те муче, не о оним о које си се већ спотакла и пала. Можеш дубоко да паднеш ако подбациш у овоме.“ Окрећући јој леђа, он откорача до најближег прозора. И он би могао дубоко да падне, није хтео да ризикује да му она види било шта у очима. Сунчева светлост се пробијала кроз орнаментирани, камени прозор. Соба са високим плафоном, са зелено и бело поплочаним подом и светло плавим зидовима, је била поприлично хладна иза дебелих зидова палате, али се топлота споља ипак осећала близу прозора. Скоро да је осећао бренди на другој страни собе. Није могао да дочека да она оде.
Мој лорде Каридине, како могу да дам да неко превише отворено пита о објектима Моћи? То би повукло питања, а сетићете се да има Аес Седаи у граду.“
Гледајући на улицу кроз орнаменталне резбарије, наборао је нос због мириса. Свакакве сорте је било нагурано доле. Арафелањанин, са косом уплетеном у две дугачке плетенице и закривљеним мачем на леђима, је бацио новчић једноруком просјаку, који се намрштио на дар пре него што га је ушушкао у своје крпе и наставио да испушта сажаљиве вапаје пред пролазницима. Збуњени момак, у светло црвеном капуту и још светлијим жутим кратким панталонама, истрча из продавнице стежући ролну тканине уз груди, бежао је од светлокосе жене која је викала за њим држећи сукње до изнад колена и пожуривала груболиког чувара који се гегао за њом машући палицом. Возач црвено лакиране кочије са златним новчићима зеленаша отворене шаке на вратима запретио је бичем возачу кола прекривених платном чија су се грла спетљала са његовим, улица се орила од његових псовки. Блатњава деца уличари чучала су скривена иза сломљених кола док су крала мршаво суво воће увезено са села. Тарабонка се гурала кроз гужву са велом на лицу, њена тамна коса је била уплетена у плетенице, привлачила је погледе сваког мушког ока, носила је прашњаву црвену хаљину која јој је била бесрамно припијена уз тело.
„Мој лорде, морам имати време. Морам! Не могу учинити немогуће, сигурно не за неколико дана.“
Ђубрад, сви заједно. Грабљивци на злато и Ловци на Рог, лопови, избеглице, чак и путујући Крпари. Олош. Биће лако започети немире, прилика ослободити се све ове прљавштине. Странци су увек били прве мете, увек су се окривљавали за све што је било погрешно, заједно са суседима који су имали ту несрећу да буду на погрешној страни пизме, жене које су мрвиле лековите траве и справљале лекове, и људи који нису имали пријатеља, поготово ако су живели сами. Правилно вођен, онолико колико те ствари могу бити, добар немир може спалити Тарасинску палату до темеља заједно са том бескорисном Таилин од Жада и вештицама скупа. Зурио је у рој испод. Немири су имали тенденцију да се отму контроли; Цивилна гарда би се могла расути, и неизбежно би шака истинских Пријатеља била сломљена. Није могао приуштити могућност да би неки од њих могли бити из Кругова које је дао да лове. Због тога, чак и неколико дана немира би омело њихов рад. Таилин није била довољно битна за то; истини за вољу, она није уопште била битна. Не, не још. Нијал, њега је могао приуштити да разочара, али не свог истинског господара.
„Мој лорде Каридине . . .“ Нота револта је ушла у Шијаинин глас. Пустио јој је да се пржи предуго. „Мој лорде Каридине, неки од мојих из Круга се питају зашто ми тражимо . . .“
Почео се окретати, да би је оштро прекинуо – њему је био потребан успех, не изговори, не питања! – али њен се глас губио до нечујности док су његове очи пале на младог мушкарца који је стајао дијагонално преко улице, у плавом капуту са довољно црвених и златних везова на рукавима и реверима за два племића. Био је виши од већине, хладио се црним шеширом широког обруба и поправљао ешарпу око врата док је причао са погрбљеним белокосим човеком. Каридин је препознао младића.
Одједном је осетио као да му је чворновати конопац био везан око врата и како је вучен јаче. На тренутак лице сакривено иза црвене маске му је испунило визију. Као ноћ тамне очи су зуриле у њега, а онда бесконачне јаме пламена, и даље зуриле. У његовој глави, свет је експлодирао у ватри, пролазеће слике које су га злостављале и наносиле му бол изван вриштања. Сенке тројице младића су лебделе у ваздуху, једна од њих је почела да сија, сенка човека на улици, сјајнија и сјајнија све док није постала тако сјајна да би вероватно претворила у пепео свачије очи, чак и јаче, горела. Завијени златни рог је јурио према њему, вапај рога му је вукао душу, затим је био убачен у прстен златног светла, гутајући га, престрављујући га све док и посљедњи његов део, који се сећао његовог имена, није био сигуран да ће му се кости морати распасти. Бодеж са рубинским врхом појури на њега, закривљено сечиво му се забило међу очи и продирало дубље и дубље, све док и позлаћена дршка није ушла унутра, и спознао је агонију која је избрисала сваку помисао да је оно што је био искусио била бол. Молио би Творцу којег је давно напустио да се само сећао како. Зајецао би да се сећао како, да се сећао да људи јецају, да је он човек. Изнова и изнова, све више и више . . .
Подигао је руку до чела, питао се зашто је дрхтала. И глава га је болела. Било је нешто . . . Кренуо је из улице испод. Све се променило у трептају ока, ту су били други људи, кола су се кретала, разнобојне кочије и столице су се мењале. Још горе, Каутон је отишао. Желео је да прогута целу плоску брендија у једном гутљају.
Одједном је схватио да је Шијаина престала причати. Окренуо се, спреман да настави и да јој покаже где јој је место.
Она се нагињала напред као да ће устати, једна јој је рука била на рукохвату њене столице, друга јој је била подигнута као да жели гестикулирати нешто. Њено узано лице је било фиксирано са злокобном дрскошћу, али не на Каридина. Није се померала. Није трептала. Није био сигуран да је и дисала. Једва да ју је приметио.
„Премишљаш се?“ Самаел рече. „Могу ли се барем надати да премишљаш о томе шта требаш да нађеш за мене овде?“ Био је тек нешто виши од просека, мишићав, снажан човек у капуту са високом крагном у илијенском стилу, тако прекривеном златом да је било тешко рећи да је одећа зелене боје, али то што је био један од Изабраних му је давало висину. Његове плаве очи биле су хладније од срца зиме. Бледи ожиљак му је секао лице од корена златне косе на врху чела до ивице златне право одсечене браде, и изгледао је као прикладна декорација. Шта год да му се нашло на путу било је сметено у страну, поклекло или уништено. Каридин је знао да би му Самаел претворио изнутрицу у воду да је он био само неко кога је срео случајно.
Журно се одмакао од прозора и пао на колена пред Изабраним. Презирао је вештице из Тар Валона; свакако, презирао је свакога ко је користио Једну моћ, бакћући се оним што је већ једном сломило свет, практикујући нешто што прости смртници не би требали додиривати. И овај мушкарац је користио Моћ, али Изабране не бисте могли називати простим смртницима. Можда не смртницима, уопште. И ако буде служио добро, неће ни њега. „Велики господару, видео сам Мета Каутона.“
„Овде?“ Зачудо, на тренутак, Самаел је изгледао одсутно. Промрмљао је нешто себи у браду, и крв се извуче из Каридиновог лица због једне речи коју је ухватио.
„Велики господару, ти знаш да ја никада не бих издао-“
„Ти? Будало! Немаш ти стомак за то. Јеси ли сигуран да је то био Каутон?“
„Да, Велики господару. На улици. Знам да га могу поново наћи.“
Самаел му се намрштио, милујући браду, гледао је кроз и иза Џаихима Каридина. Каридин није волео да се осећа небитним, посебно када је знао да је то истина.
„Не“, Самаел рече напокон. „Твоја потрага је најважнија ствар, једина ствар, а да се тиче тебе. Каутонова смрт би била погодна, наравно, али не ако би привукла пажњу овамо. Ако испадне да је пажња већ овде, требао би и он да буде предмет твоје претраге, онда ће он умрети, али у другом случају, он може чекати.“
„Али-“
„Ниси ме добро чуо?“ Самаелов ожиљак је искривио његов осмех на једној страни. „Видео сам скоро твоју сестру Ванору. Није изгледала добро, у почетку. Вриштала је и јецала, стално се трзала и вукла косу. Жене заиста пате више него мушкарци од пажње Мирдраала, али чак и Мирдраали морају наћи задовољство негде. Не брини што је патила сувише дуго. Тролоци су увек гладни.“ Осмех је избледео; глас му је био камен. „Они који не послушају такође се могу наћи изнад ватре, пржећи се. Ванора је изгледала као да се смеје, Каридине. Мислиш ли да би се ти смејао, док се окрећеш на ражњу?“
Каридин прогута пљувачку упркос себи, и сузбијеном болу за Ванором, и њеним спремним осмехом и вештином јахања коња, терајући их да галопирају тамо где би се други плашили да ходају. Она му је била омиљена сестра, ипак она је била мртва, а он није. Ако је било иоле милости у свету, није сазнала због чега. „Живим да бих служио и повиновао се Велики господару.“ Није сматрао да је кукавица, али нико се није понашао непослушно према једном од Изабраних. Не више од једном.
„Онда нађи оно што желим!“ Самаел заурла. „Знам да је сакривено негде у овом мувљем избљувку од града! Тер'ангреал, ангреал, чак и са'ангреал! Ушао сам им у траг, лоцирао их! Сада их ти нађи, Каридине. Немој да постанем нестрпљив.“
„Велики господару...“ Уста су му била потпуно сува. „Велики господару, има вештица ... Аес Седаи ... овде. Нисам сигуран колико. Ако оне чују и шапат ...“
Машући му да ућути, Самаел направи неколико брзих корака, три пута горе доле, руке је држао иза леђа. Није изгледао забринуто, само . . . је разматрао. Напокон климну главом. „Послаћу ти ... некога ... ко ће се побринути за те Аес Седаи.“ Пролаја кратак смех. „Скоро да желим да видим њихова лица. Врло добро. Имаш још мало времена. Онда ће можда неко други добити шансу.“ Померио је прстом прамен Шијаинине косе; и даље се није померала; очи јој и даље нису трептале. „Ово дете би сигурно скочило на ту прилику:“
Каридин се некако избори са налетом страха. Изабрани су свргавали брзо колико и унапређивали, и исто толико често. Пораз никада није пролазио некажњено. „Велики господару, желим те замолити за услугу. Ако могу знати... Јеси ли ... хоћеш ли-?“
„Немаш много среће, Каридине“ Самаел рече уз још један осмех. „Боље се надај да ћеш је имати више док будеш проводио моје наредбе. Чини се да се неко брине да се барем неке од Ишамаелових команди и даље проводе.“ Смејао се, али је изгледао далеко од доброг расположења. Или је можда то било због ожиљка. „Разочарао си га и због тога си изгубио читаву породицу. Само те моја рука сада штити. Једном, пре много времена, гледао сам три Мирдраала како чине да им човек да своју жену и ћерке једну по једну, онда их моли да му одсеку десну ногу, затим леву, онда руке и да му спале очи.“ Савршено миран тон његовог говора је чинио нарацију гором него што би било каква вика или режање икада могло. „То је била игра међу њима, разумеш, да виде колико га могу натерати да моли да му одузму. Оставили су његов језик за крај, наравно, али није много остало од њега до тада. Био је прилично моћан, наочит и познат. Завидели су му. Нико више никада није могао да завиди ономе што су на крају бацили Тролоцима. Не би могао ни да замислиш звуке које је то испуштало. Нађи оно што желим, Каридине. Не би ти се свидело да склоним руку.“
Изненађујуће, појавила се вертикална светлосна линија испред Изабраног. Изгледало је као да се мењала на неки начин, ширила се у правилну ... рупу. Каридин је зинуо. Зурио је кроз рупу у ваздуху, негде где је било много сивих стубова и густе магле. Самаел је закорачио унутра, и отвор се затворио, сијајући стуб светла је нестао, остављајући само љубичасту сенку слике из рупе која се осликавала Каридину пред очима.
Несигурно се насилио да стане на ноге. Неуспех је увек бивао кажњен, али нико није преживео непослушност према једном од Изабраних.
Изненада Шијаина се померила, завршавајући заустављено устајање са столице. „Забележи мене, Борсе.Пази шта ти кажем, Борсе“, почела је, онда је застала зурећи у прозор где је он стајао. Очи су јој претраживале, нашла га је и поскочила. Могао је бити и један од Изабраних лично на начин на који су те очи испале.
Нико није преживео непослушност према Изабранима. Рукама је притиснуо слепоочнице. Осећао се као да му се глава стегла до пуцања. „Један човек се налази у граду, Мет Каутон. Ти ћеш-“ Мало се трзнула, он се намршти. „Знаш га?“
„Чула сам име“, рекла је опрезно. И љутито, чинило му се. „Неколицина повезаних са ал'Тором дуго су остали непознати.“ Како је закорачио према њој, она је прекрстила руке пред собом у заштитничком ставу, задржала се на свом месту уз очигледан напор. „Шта прљави фармерчић ради у Ебоу Дару? Како је-“
„Не замарај ме глупим питањима, Шијаина.“ Глава га никада није тако болела; никада. Бол је био као да му је бодеж забијен у лобању између очију. Нико није преживео ... „Сазваћеш Круг да лоцирају Каутона, одмах. Сазваћеш све.“ Стари Кули долази вечерас, увући ће се кроз задња врата штала; није морала знати да ће ту бити и други. „Ништа друго се неће препречити на путу.“
„Али мислила сам-“
Заћутала је са уздахом док ју је ухватио за врат. Танки бодеж јој се појавио у руци, али он јој га је избио. Увртала се и цимала, али јој је лице гурнуо на сто, образом је замрљала још увек влажно мастило са одбаченог писма Педрону Нијалу. Бодеж, који се забио пред њеним очима, ју је следио. Случајно, сечиво које је пробило папир је ухватило мрава за врх ноге. Борио се узалудно колико и она.
„Ти си инсект, Мили.“ Бол у глави је чинио да му глас зазвучи храпаво. „Време је да то схватиш. Један инсект је сличан као и други, и ако један не уради посао ... “ Њене очи су пратиле његов прст који се спуштао и када се спустио на мрава, она се тргла.
„Живим да бих служила и повиновала се господару“, рекла је у једном даху. То је говорила Старом Кулију сваки пут када би их видео заједно, али никада њему.
„Сад, ево како ћеш се повиновати . . .“ Нико није преживео непослужност. Нико.
