Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 13
Posao u gradu
Janić
Mogli su da naruče da im se hrana donese u sobe, ali nakon što je Moiraina Izlečila Sijuan, sišle su na svoju prvu večeru. Nijedna nije želela da propusti svoj prvi obrok kao Aes Sedai u glavnoj hali za ručavanje sestara. To je bila prostrana, visoka soba, dok su tapiserije zimskih boja ukrašavale bele zidove, a venci sa zidovima su blještali pod gomilom zlatnih listića.
Stolovi u obliku kvadrata, sa tankim, elegantno izrezbarenim nogama su bili jedva dovoljni za četvoro, a većina je bila udaljena jedna od drugog koliko je bilo dovoljno za privatnost razgovora, iako su danas neki postavljani zajedno da bi primili veće grupe. Bile su jedine sa šalovima, što je privlačilo poglede ostalih sestara, kao i nekoliko podsmeha.
Moiraina je osetila kako crveni, ali je bilo potrebno nešto više od osmeha da je natera da ostavi šal kad god izađe iz svoje sobe. Više od otvorenog podsmevanja. Radila je previše naporno da bi ga zaradila. Sijuan je umarširala preko svetlih pločica, u bojama svih Ađaha, kraljevskom elegancijom, opušteno nameštajući šal preko ramena, kao da želi da privuče pažnju. Sijuan je retko kada bila stidljiva.
Ovde nije bilo klupa, ali su se stolice sa niskim naslonima rezbarene da se poklope sa stolovima. Dok su svojim trpezarijama Prihvaćene jele šta god kuhinja pripremala, mlade sluškinje sa Plamenom Tar Valona na grudima su se poklanjale pre nego što bi izrecitovale šta je kuhinja nudila raspevanim glasovima koji su odisali rutinom. Prihvaćene su jele na teškim posudama i morale su da posluže i rasklone za sobom, dok su im iste te sluškinje donosile hranu na posrebrenim tanjirima od finog tarabonskog porcelana, sa Plamenom Tar Valona izrezbarenim po ivicama. Tarabonski porcelan se nije mogao meriti sa onim što je dolazilo sa ostrva Ata’an Miera, ali nije bilo ni jeftino.
Sijuan se požalila da je njena riba previše začinjena, ali ipak nije ostavila ništa osim kostiju i dvoumila se da li da traži još jednu porciju. Moiraina je naručila supu od povrća i mesa, ali nije imala apetita, pa je na kraju pojela samo malo parče crnog hleba i popila šolju čaja. Morala je da pobegne, a izlaza nije bilo. Odbijanje zadatka koji joj je Amirilin postavila je bilo nezamislivo. Možda će Dvorana odlučiti da je plan neizvodljiv. Niko joj nije prišao što se te teme tiče, još od kada ju je Kitama pitala šta misli o tome da postane kraljica Andora. Možda će doneti tu odluku. Činilo joj se da je to tanka slamka, ali su joj slabe nade jedine preostale.
Čim su se vratile u odaje Plavih, Edit ih je pozvala u svoju sobu i bez ceremonija, svakoj uručila papire u vrednosti od hiljadu zlatnih kruna. “Dobićete od Kule svake godine istu sumu na ovaj dan,” reče “li, ako niste prisutne, na mesto koje vi naznačite.” Neprijatnost od njene predhodne lekcije je u potpunosti nestala. Široko se osmehivala, prijatno i zadovoljno jer je dobila dve nove Plave. ‘Trošite ih mudro. Možete dobiti više ako je potrebno, ali ako prečesto tražite moraćete da odgovarate na pitanja u Dvorani. Verujte mi, ispitivanja u Dvorani nikada nisu prijatna. Nikada.”
Sijuanine oči su se jako raširile pri spominjanju te sume, i ako je bilo moguće, postale su još veće kada je spomenuto još više. Tek nekoliko trgovaca je zarađivalo više zlata godišnje, a mnogi niži plemići su preživljavali sa mnogo manje, Kula nije mogla da priušti da sestre budu viđene u siromaštvu. Sunčana palata je naučila Moirainu da je moć često dolazila iz odluka drugih da neko već ima moć, a izgled bogatstva je mogao da prevagne.
Ona je imala sopstvenog bankara, dok je Sijuan ostavila svoje papire od vrednosti Kuli, uprkos drugim mogućnostima. Sijuanin otac nije zaradio hiljadu kruna tokom celog života i nije želela da rizikuje tu sumu. Ništa što je Moiraina rekla nije moglo da je ubedi. Bezbednost ju je jedino interesovala i činilo se da banka sa tradicijom dovoljno dugom da pozajmi zlato Arturu Hokvingu nije mogla da parira, po tom pitanju, prvoj banci koja je osnovana nakon Slamanja.
Noseći ponosno svoj plavi šal na ramenima, Moiraina je unajmila nosiljku na velikom trgu ispred Kule gde je užurbana gomila šetača, golubara, gimnastičara, muzičara i prodavaca, nudila meso i pečene lešnike, dok su izbegavali veliku građevinu. Retko ko je prilazio bliže od stotinu koraka osim kada su imali posla sa Kulom, ili su želeli da predaju peticiju. Dvojica nosača, razvijeni momci u mračno braon ogrtačima, sa dugačkim kosama u repovima su je mirno nosili kroz ulice, dok je čovek na čelu vikao, “Napravite mesta za Aes Sedai! Mesta za Aes Sedai!”
Niko nije bio impresioniran vikom, a verovatno niko nije verovao. Čak i sa teškim zavesama koje su bile povučene, ukrasi na njenom šalu su ostali skriveni, osim kada bi zaboravila na eleganciju i proturila ruku kroz prozor. Niko se nije pomerao ništa brže nego što su se pomerali zbog povika vozača kola, a češće i sporije, s obzirom da su oni nosili dugačke bičeve i nisu oklevali da ih upotrebe. I pored toga, ubrzo su stigli do građevine koja je ličila na malu palatu, na širokom bulevaru sa drvoredom širokog drveća po sredini, koje trenutno nije imalo lišće, kada su joj njeni nosači otključali bravu na nosiljci, da bi mogla da otvori vrata. Građevina je bila južnjačkog stila, sa visokim, okruglim belim svodom i uskim tornjevima na sva četiri ugla, mermernim stepeništima koje su se pele ka širokom ulazu, a ipak je bilo mere. Figure izrezbarene u kamenu, u obliku vinovih loza i lišća, dobre izrade, jednostavne, a opet ne preterano. Niko ne bi ostavio novac bankarskoj kući koja je bila siromašna, ali ni koja troši previše na svoj izgled.
Vratar, koji je imao dve crvene trake na rukavima se poklonio i propustio je kroz visoka prednja vrata i predao joj na službu jednostavno obučenog službenika, lepog mladića, previsokog za njen ukus, koji ju je sproveo do soba gospodarice Dormaile, tanke, osedele ženice koja je bila za čitavu ruku niža od Moiraine. Njen otac je polagao svoj novac kod starijeg brata Ilejn Dormaile, kod kojeg je još uvek imala račun u Kairhijenu, što joj je olakšavalo izbor u Tar Valonu.
Osmeh se proneo preko lica gospodarice Dormaile koje je obično bilo ozbiljno kada je ugledala šal. Raširila je njenu mračnu suknju sa crvenim šarama u preciznom poklonu, ni prekratkom, ni predubokom. Taj isti poklon je izvodila čak i kada je Moiraina dolazila u haljini Prihvaćene. Ipak, znala je koliko je Moiraina ostavila u banci pri prvom dolasku u grad i koliko još su njeni posedi poslali tokom godina. Bez obzira na to, osmeh je bio iskren‚“Smem li da vam čestitam, Moraina Sedai?” reče srdačno, dok je sa Moirainom sedala na stolice sa visokim, izrezbarenim naslonom. “Želite li začinjeno vino ili čaj? Možda malo zaslađenih kolača ili seme bulke?”
“Samo vino, hvala,” Moiraina odgovori uz osmeh. “To će biti dovoljno.” Moiraina Sedai. Ovo je bio prvi put da ju je neko nazvao tim imenom i sviđalo joj se kako to zvuči. Čim je naredila službeniku da donese vino, sela je na stolicu suprotno od Moiraine bez pitanja. Nije se od bankara zahtevalo da prestoji ceo razgovor.
“Pretpostavljam da ste došli da položite vašu stipendiju.” Naravno da će bankarka znati za to. “Ako tražite više informacija, bojim se da više ništa ne znam, jer sam napisala sve što sam znala u pismu koje sam vam poslala, a ništa novo nisam saznala.”
Za trenutak, Moirainin osmeh se zamrznuo. Snagom volje, odmrzla ga je i normalizovala glas. “Ponovite mi. Možda ću shvatiti nešto novo ako ga ponovo čujem.”
Gospodarica Dormail malo klimnu glavom. “Kako kažete. Pre devet dana posetio me je jedan čovek, Kairhijenjanin, koji je nosio uniformu kapetana Straže Kule i predstavio se kao Ries Gortanes. Govorio je kulturno, obrazovano, možda je čak bio i plemić, visok, tri ili više dlana viši od mene, širokih ramena, vojničkog držanja. Naravno, bio je uredno obrijan, umerenih crta lica, zgodan, uprkos ožiljku dugačkom oko jednog inča, ovde.” Jednim prstom je povukla liniju od ugla levog oka prema uhu.
Ni ime niti opis nisu značili ništa Moiraini, a ona ne bi ništa rekla čak ni da jesu. Napravila je mali znak bankarki da nastavi.
“Predao mi je naređenje koje je, navodno, potpisala i zapečatila Amirilin, a koje mi naređuje da mu predam na uvid vaš račun. Na njegovu žalost, dobro poznajem potpis Tamre Ospenie, a Bela kula zna da nikada ne bih odala poslove mojih mušterija. Naredila sam nekolicini stražara da ga zarobe i zatvore u praznu ostavu, a onda sam pozvala prave Stražare Kule. Žalim što nisam iskoristila mogućnost da izbijem iz njega ime njegove gospodarice ili gospodara, ali kao što znate, zakon Bele kule ne gleda baš blagonaklono na takve stvari.”
Sluga se vratio sa ukrašenim srebrnim poslužavnikom na kome su bile dva srebrna pehara na podmetačima a bankarka je sačekala dok nije otišao. “Pobegao je pre nego što je Straža stigla,” nastavila je, sipajući tamno crveno vino koje je odavalo sladak miris začina. “Podmitio je nekoga.”
Na trenutak je napravila je grimasu kao da je probala nešto odvratno, dok je prinosila Moiraini pehar uz mali naklon. “Toliko su izbičovali mladića da mogu da se kladim da to i dalje oseća dok sedi. Onda sam ga zaposlila kao čistača na brodu koji je prenosi ledene papričice niz reku, za Tir gde će biti izbačen na obalu bez prebijene pare, osim ako ne ubedi kapetana da ga zadrži. Za to sam se postarala tako što sam ubedila Kapetana da mi da čitavu njegovu platu unapred. On je lep mladić. Možda će je ubediti. Mislim da je to imala na umu kada mi je predavala novac.”
Direktno gledajući ženu preko puta svog pehara, Moiraina je upitno podigla obrvu. Bila je veoma ponosna na svoju spoljašnju smirenost, koliko i u bilo kom trenutku testiranja.
“Lažni kapetan Straže je prekršio zakone kule, Moiraina Sedai,” gospodarica Dormail odgovori na neizgovoreno pitanje, “Tražili su od mene da ga predam pravdi Kule, ali interne stvari više volim da ostanu interne. Vama govorim samo zato što ste bili umešani. Razumete?”
Moiraina klimnu glavom. Naravno. Nijedna banka nije mogla da priušti da se pročuje da je jedan od njenih zaposlenih primao mito. Predpostavljala je da se mladić izvukao tako lako jer je bio nečiji sin ili nećak, inače mu ne bi trebao prevoz niz reku.
Bankari su bili čvrsti ljudi.
Gospodarica Dormaila nije pitala šta je Moiraina znala ili mislila o tome. To je se nije ticalo. Njeno lice nije odavalo čak ni utisak ljubopitljivosti. Diskrecija je bila jedan od razloga zašto je Moiraina držala samo malo novca unutar Kule. Kao početnica, bez pristupa gradu, to nije bilo neophodno, ali ju je njen sopstveni osećaj privatnosti naterao da nastavi tu tradiciju kao Prihvaćena. Zakon Kule je zahtevao podjednako predstavništvo svih Ađaha u Kulinoj banci, a sada kada je nosila šal, nije želela da njene poslove znaju ni Plave, a kamoli sestre ostalih Ađaha, naročito nakon ovog što je upravo čula.
Jedini razlog zbog kog bi Kula zadržala pismo gospodarice Dormaile je bio taj što je Dvorana želela da je ona misli da su odlučile da je ne postavljaju na Sunčev presto. One su napravile prve korake, ili možda još tačnije, s’ obzirom da su sigurno bili pažljivi koliko i lopov koji pokušava da preseče vrećicu sa zlatom dobro čuvane dame, mnogo više od prvog.
Napravili su dovoljno koraka da bi neko protumačio njihove namere. Ništa drugo ne bi objasnilo Kairhijenjanina koji je pokušao da sazna kako je trošila novac i na koga. Oh, Svetlosti, hteli su to da urade pre nego što bi saznala šta se događa, osim ako ne pronađe način da se izvuče.
Naravno, nijedna od ovih misli se nije pokazala na njenom licu, već je jednostavno pila vino, dok joj je slatka tečnost klizila niz grlo. Izgledala je smireno. “Vrlo sam zadovoljna vama, gospodarice Dormaila, iako znam da se to uradili na uštrb svoje banke. Molim vas, prebacite odgovarajuću nadoknadu sa mog na vaš sopstveni račun.” To je bilo veoma dobro izvedeno, a bankarka se dva puta zahvalila, klanjajući glavu, pre nego što je prihvatila uz negodovanje koje je skoro promaklo Moiraini. Svetlosti, morala je da pronađe način da se izvuče.
Počela je da kuje planove. Ne da pobegne, već da bude spremna. Dala joj je svoje papire od vrednosti i pre nego što je otišla dodala instrukcije zbog kojih gospodarica Dormail nije pokazala ni malo iznenađenja.
Nije se iznenadila možda zbog kairhijenskog porekla i Daes Dae’mara, ili možda su svi bankari bili toliki stoici. Možda je imala i ostale Aes Sedai mušterije. Ako je to bio slučaj, Moiraina će saznati za to samo ako joj druge sestre kažu. Grob je bio manje diskretan od Ilejn Dormail.
Kada se vratila natrag u Kulu, raspitala se o imenima krojača, sve dok se nije odlučila za jednu. Najmanje pet Plavih je imenovalo Tamore Alkohimu za najbolju u Tar Valonu, a čak i one koje su preporučile druge su priznale da je Tamora veoma dobra, tako da su se narednog popodneva, ona i Sijuan odvezle do radnje gazdarice Alkohime, dok je Sijuan kukala zbog cene prevoza. Stvarno. Koštalo je samo srebrni novčić. Bio je potreban veliki napor da nagovori Sijuan da ide sa njom. Kako je ta žena mogla da misli da su četiri haljine dovoljne? Moraće da nauči da ne bude škrtica.
Prodavnica gazdarice Alkohime, sa zidovima na kojima su se nalazile krcate police sa svilom i finom vunom svake moguće vrste, je bila samo jedna od brojnih velikih radnji koje su bile smeštene u prizemlju zgrad koja se činila da je sačinjena samo od krivina. Savršeno je odgovarala Tamori. Ona je bila Domanka svetlog tena, pored nje se Gitara činila skoro dečački. Kada je došla da ih pozdravi – njihovi ukrašeni šalovi su im osiguravali sastanak – umesto da hoda, činilo se da je elegantno plovila između polica punih vrpci i krpa i poluzavršenih haljina. Pola tuceta njenih asistenata se duboko klanjalo. Bile su to lepe devojke obučene u fino šivene primerke stilova oblačenja njihovih rodnih zemalja, svaka drugčije obučene. Za razliku od njih, Alkohima se nije poklonila. Znala je koliko vredi. Njena svetlozelena, elegantna i jednostavna u isto vreme je dobro prikazivala njen talenat, iako joj je nezgodno stajala, prikazujući je na način koji nije ostavljao nikakve sumnje šta je ispod svile.
Tamorin bogat osmeh se još više proširio kada je čula njihovu narudžbinu, a to je bilo dostojno. Retko ko od njenih mušterija bi došao da iz jednog puta uzme celu garderobu. Nakon pregovora, Sijuan je pristala na šest haljijna, da bi imala jednu za svaki dan u nedelji, zajedno sa onim što je već imala, ali da budu u vuni. Moraina je naručila dvadeset, polovinu za jahanje, sve od najbolje svile. Mogla je da naruči i manje, ali bi Dvorana mogla proveriti. Narudžbina od dvadeset haljina će ih navesti da pomisle da se smestila u Tar Valonu.
Ona i Sijuan su se ubrzo našle u zadnjoj sobi, gde je Tamora nadgledala dok su ih četvoro njenih asistenata svlačili do gole kože i premeravali ih, okrećući ih na sve strane da bi znala sa čim je morala da radi. U skoro svakoj drugoj situaciji, to bi smrtno osramotilo Moirainu. Ali, ovo je bilo za tkalju, što je predstavljalo čitavu razliku. Nakon toga je došlo vreme da se biraju tkanine. Tamora je znala šta su ukrasi na njihovim šalovima značili i zbog toga su nijanse plave dominirale.
“Želim pristojnu haljinu,” Sijuan reče. “Visoki okovratnici, ništa previše otvoreno.” To je dodala uz pogled na Tamorinu odeću. Moraini se skoro ote uzvik. Nadala se da Sijuan nije nameravala da nastavi ovako!
“Mislim da je ovo previše svetlo za mene,” Moiraina promrmlja dok joj je visoka plavokosa devojka u zelenoj haljini četvrtastog izraza, koja je prikazivala previše od grudi pokazivala nebeski plavu svilu. “Mislila sam na kairhijenske stilove, bez boja ili ukrasa određenih Kuća,” ona predloži. Nikada ne bi mogla da nosi boje Damodreda unutar Kule.
“Kairhienski stil, naravno,” Tamora reče, zamišljeno grickajući svoju donju usnu. “To će vam odlično stajati. Ali, ta boja se divno slaže uz vaš svetao ten. Polovina vaših haljina moraju biti u svetlim bojama, polovinu ukrašene. Vama treba elegancija, ne jednostavnost.”
“Možda samo četvrtinu na svakoj?” Kairhienski kroj joj stoji odlično? Da li je ta žena implicirala da ne bi uspela da nosi domansku haljinu? Nije da bi htela.
Tamorina odeća je bila nepristojna! To je stvar principa.
Tkalja odmahnu glavom. “Najmanje trećina u svetlim bojama,” čvrsto reče. “Najmanje. I polovina će biti ukrašena.” Ponovo je prevukla palcem preko donje usne, uz mali smešak.
“Tri četvrtine,” Moiraina se složila pre nego što žena podigne broj, kako se činilo da će učiniti. Sa dobrom tkaljom, svaki put je bilo pregovora. Mogla je da preživi sa malo ukrasa.
“Da li imate nešto jeftinije, gazdarice Alkohima?” Sijuan upita, mršteći se na finu plavu vunu naslonjenu na nju. Svetlosti, pitala je za cenu! Nije ni čudo što su pomoćnice bile skandalizovane.
“Izvinite me samo na trenutak, Tamora.” Moiraina reče i kada je tkalja klimnula glavom, preda svilu devojci iz Andora i brzo odvede Sijuan sa strane.
“Slušaj me, Sijuan, i ne raspravljaj se,” brzo prošapta. “Ne smemo da ostavimo Tamoru dugo da čeka. Nemoj da pitaš za cene; reći će nam cene nakon što izaberemo. Ništa što ove kupimo neće biti jeftino, ali će haljine Tamore načiniti da izgledaš kao Aes Sedai isto koliko i šal to čini. I kaže se Tamora, ne gazdarica Alkohima. Moraš poštovati pravila, ili će verovati da joj se rugaš. Pokušaj da misliš o njoj kao o sestri koja je samo malo iznad tebe. Potrebno je da budeš samo malo snishodljiva. Samo malo, ali će i dalje da ti kaže šta da nosiš, isto koliko i da te pita.”
Sijuan je besno gledala preko njenog ramena Domanku. Svetlosti, bila je besna! “A da li će prokleti šuster da mi kaže kakav tip papuča da kupim i da mi naplati cenu dovoljnu da kupim pedeset novih mreža?”
“Ne.” Moiraina reče nestrpljivo. Tamora je podigla samo jednu obrvu, njeno lice je moglo da bude i olujno besno. Značenje te obrve je bilo kristalno jasno. Već su ostavili tkalju predugo da čeka, a to će koštati. I taj pogled! Nastavila je, šaputaći što je brže mogla. “Šuster će napraviti šta mi hoćemo i cenjkaćemo se sa njim, iako ne previše, ako želimo da dobijemo njegov najbolji rad. Isto to važi i za majstora za rukavice, čarape i presvlake, kao i za sve druge. Budi srećna što nam ne treba frizer. Najbolji frizeri su pravi tirani, skoro su loši kao spravljači parfema.” Sijuan se zasmeja, kao da je to bila šala, ali će shvatiti ako ikada bude došla kod frizera, kada neće znati kakva joj je kosa sve dok nije završena i dok joj ne da da se pogleda u ogledalo. Tako je barem bilo u Kairhijenu.
Čim su izabrale boje i vrste ukrasa – čak i tu su bili neophodni pregovori, kao i na koje haljine će ukrasi biti postavljeni – morale su da ostanu da se sašiju prve haljine i stave na njih, zadatak koji je Tamora sama stručno obavljala sa iglom zakačenom o struku. Moiraina je ubrzo saznala cenu čekanja. Tkanina koju je Tamora predvidela za Moirainu je bila svetlija čak i od nebeski plave, skoro bela sa naznakama plave, a način na koji je premeravala Sijuaninu tamno plavu vunu je obećavao da će njena haljina biti uska u kukovima skoro isto koliko i njena. Moglo je biti gore. Tkalja je mogla ‘slučajno’ da ih ubode desetine puta i da zahteva premeravanje svake haljine.
I pored toga, Moiraina je bila sigurna da će njene prve haljine biti u svetlim tonovima.
Od cena koje je Tamora izrekla, čim je nakačena odeća skliznula sa njih na sto majstora, Sijuanine oči su iskočile, iako je ćutala.
Naučiće. U gradu kakav je Tar Valon, zlatna kruna za vunenu haljinu i deset za svilenu su bile razumne za tkalju Tamorinog kvaliteta. Ipak, Moiraina je promrmljala da će dati bogatu nagradu za brz završetak. U suprotnom, ne bi ništa videle mesecima.
Pre nego što su otišle, naručila je Tamori još pet haljina za jahanje, najstrožijeg kairhijenskog stila, koji je bio taman, iako to nije naglasila, na svakoj šest linija preko grudi u crvene, zelene i bele boje, mnogo manje nego na šta je imala pravo. Izraz Domanke se nije promenio zbog činjenice da je bila manja članica plemićke Kuće. Šivenje za Aes Sedai se računa kao za Visoko Sedište Kuće, ili možda čak u nivou vladara.
“Volela bih da mi potraju, ako može.” Moiraina joj reče. “Nemojte ih slati. Doći će neko da ih pokupi.”
“Obećavam vam da će trajati, Aes Sedai.”
O, da; njene prve haljine će biti svetle. Ali, drugi deo njenog plana je završen. Trenutno, bila je spremna koliko je mogla.