Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 15
Ulazak u Kanlum
Tulamore
Vazduh Kandora zadrža oblik novog proleća kada se Lan vratio u zemlju u kojoj je oduvek mislio da zna da će tu umreti. Prošlo je izvesno vreme od njenog dolaska u ove zemlje, i po koji list sa drveća je već obukao crvenu boju, dok su rasuti divlji cvetovi rasli mešajući se sa jesenjom braonkastom travom očekujući hladnija vremena, sunce se opiralo tim stanjem dajući još uvek toplotu, prkoseći tamnim sivim oblacima sa juga koji su najavljivali kišu i koje je pratio hladni vetar koji se zavlačio ispod toplog kaputa. Možda ga je jug omekšao više nego što je mislio. Šteta ako je to bio slučaj. Bio je skoro kući. Skoro.
Hiljadu generacija unazad je pobeđivalo ovaj divlji put sa istom uspešnošću ko što je to radilo neuništivo kamenje koje je okruživalo brda, ali opet sa nadljudskom težinom i napornošću. Danas, svuda su se mogla videti kola upregnuta sa volovima, kako dolaze i odlaze sa lokalnog marketa, dok su ih ljudi čuvali i nadzirali na zidinama u oklopima i od oružijem.
Ovde i tamo lanac kandorskih trgovaca su se mogli videti svuda. Neki su nosili cveće u kosi, neke je krasila rubin u uvetu a neke su žene imale biserni broš, dok su ipak većinom svi trgovci bili ozbiljno obučeni da bi odavali takav utisak. Trgovac koji se previše šepuri će teško naći pogodbu za sebe.
Ali po kontrastu, farmeri su pokazivali sve svoje uspehe, kada su došli u grad. Veseli vezovi koji su krasili vreće seljaka, ženske široke pantalone, njihovi široki ogrtači koji su podrhtavali na vetru. Neki su nosili šarene vrpce u kosi, ili uske krznene ogrlice. Izgledali su kao da su došli na neku plesnu zabavu ili gozbu. Ali opet oči seljaka su oprezno gledale na svakog čuvara i stranca, čvrsto stiskajući vile i sekire dok su požurivali napred. Ovakvo vreme je donosilo napetost u Kandoru, možda se to protezalo po svim Krajinama. Razbojnici su se razmnožili kao korenje protekle godine i donosili su više problema od bilo koje propasti. Ovde je čak postojao i trač da ovde postoji muškarac koji može koristiti Jednu moć, ali tračevi će uvek i biti tračevi.
Vodeći Mačijeg Igrača do Kanluuma, Lan je privukao malo pogleda koji su buljili u njega privučeni njime, i njegovim mrgodnim saputnikom. Uprkos svim pričama o odmoru, što su više odmicali ka jugu, tim je više Bukamino mrgođenje raslo.
Ovog puta mrgođenje je bilo izazvano zbog lošeg puta koji ga je naterao da ide pešice.
Privlačili su pažnju ljudi, dvojica veoma visokih ljudi koji su hodali noseći svoje zavežljaje, i obućeni u svoju putnu odeću su ih već očigledno opazili. Njihova oprema i oružije su im bili na dohvat ruke. To je bio jedan stariji čovek i mlađi, a kosa im je visila do ramena. Vidno su ih gledali. Naročito ovde u Krajinama, gde su svi ljudi bili sumnjičavi.
"Budale," Bukama zagrme. "Da li oni misle da smo mi razbojnici? Da li smatraju da ćemo ih opljačkati, ovako u sred belog dana na sred otvorenog puta?" On namesti bolje mač na svoj kuk i nastavi da strelja čuvare pogledom, dok je odnekud usamljeni farmer poterao svog bika pored njih.
Lan je bio tih. Izvesna reputacija prijanjala je za Malkijere koji još uvek nosi hadori, ali ne za razbojništvo, što je uvek budilo u Bukami tamno raspoloženje. Uvek je mrmljao o šansi za pristojan krevet tokom noći, i za pristojan obrok pre toga. Bukama je očekivao malo, a verovao je još manje.
Niti je hrana, niti sklonište bilo u Lanovim mislima, uprkos distanci koju su prešli. Njegova glava se i dalje mirno lelujala. Zadržao je opreznost prema svima u njegovoj blizini, naročito prema ljudima u koje je sumnjao, oprezno slušajući zvukove i zveckanje opreme.
Bilo kakav jači zvuk bi ga odmah trgao,ali zadržao je budnost i opreznost, dok je propast ležala na Severu.
Miljama je bio daleko od brda, a opet je imao osećaj, osećaj korupcije.
To je bila samo njegova imaginacija, ali nije bilo manje realno zbog toga. Povuklo ga je na jug, u Kairhijen i Andor, čak i do Tear, skoro pet stotina milja dalje. Dve godine daleko od Krajina, napustio je svoj lični rat zbog drugog rata, i svakog dana trzavice su sve jače rasle. Nikada neće dozvoliti Bukami da ga nagovori na čekanje, niti će dozvoliti da ga jug omekša. Aijeli su mu pomagali da zadrži svoju ratobornost.
Situacija na severu je značila smrt za mnoge ljude. Smrt i senku, u tulućoj zemlji zagađenom dahom Mračnoga, gde je sve moglo ubiti, ujed insekta, ubod trna ili dodir pogrešnog lista. To je bilo prebivalište Troloka, Mirddraala, i još gorih stvari.
Dva bacanja novčića je odlučilo gde započeti iznova. Četiri nacije su okupirale tu bolest, ali se taj rat proširio od Aritskog okeana do Kičme sveta. Jedno mesto podesno za umiranje se nije razlikovalo od drugog. Bio je skoro kući. Udaljen od te bolesti što se širila. Bio je odsutan suviše dugo.
Suv jarak okruživao je kanluumski zid, pedeset koraka širok i deset koraka dubok, premošten sa pet prostranih kamenih mostova sa kulama na kraju visokim kao i sam zid.
Upad u nju od strane Troloka i Mirddraala obično napreduje mnogo bolje u Kandoru nego u Kanluumu, ali niko ikada nije uspeo da prodre do kraja. Znak crvenog jelena viorio se na svakoj kuli. Ponosan čovek je, lord Varan, glavni čovek od kuće Markasijev; Čak ni kraljica Etenijela nikad nije isticala toliko svojih obeležija, pa čak ni u Čačinu.
Garda na spoljašnjim zidinama, sa kacigama koje su imale nacrtane Varanovu krunu od jelenskih rogova i koji su nosili na grudima crvenog jelena, virili su podupirajući se leđima o zidine, pre nego što su im dopustili da se dokotrljaju preko mosta, ili su pak savetovali jednim drugima da se uzmaknu od dotične družine, i povuku nazad kapuljače. Nijedan jedini gest nije bio potreban; Zakon u svakom Krajini zabranjivao je da se kriju lica u gradu ili selu, i niko nije želeo da ga zamene za jednog od Mirdraala koji pokušava da se uvuče u grad. Tvrd hod pratio je Lana i Bukamu do mosta. Njihova lica su skoro bila vidljiva. Video je njihove poglede. Nikakvo prepoznavanje nije video u njihovim očima.
Dve godine su zaista veliki period u Krajinama. Zaista veliki ljudi su mogli poginuti u te dve godine.
Lan primeti da je Bukama postao veoma tih, što je uvek bio loš znak. "Samo polako, Bukama."
"Ja nikad ne započinjem nevolju," odgovori stariji čovek, ali ne pusti držač svoga mača.
Garda visoko na zidinama je otvorila tešku metalnu kapiju. Oni na mostu nosili su samo zaštitnike za grudi i leđa umesto oklopa, što se nije dalo samo to loše videti, već i činjenica da su par Malkijeraca nosili zavezanu kosu. Bukamine usne su bile sve tanje i tanje sa svakim korakom.
"Al'Lan Mandragoran! Svetlost nas sačuvala, čuli smo da ste poginuli boreći se protiv Aijel pod Svetlucavih zidova!" Objašnjenje dođe od mladog čuvara, višeg od svih ostalih, skoro prestizući Lanovu visinu. Bio je mlad, možda mlađi dve godine od Lana, a opet činilo se da je u službi već deset godina. Čitav jedan život. Čuvar se duboko pokloni, stavljajući levu ruku na koleno. "Tai'šar Malkijer!"
Istinska krv Malkiera. "Stojim na usluzi, veličanstvo."
"Ja nisam kralj," Lan reče tiho. Malkijeri su bili mrtvi. Samo je rat još uvek živeo. Barem još uvek u njemu.
Bukama nije bio tih. "Stojiš na usluzi zbog čega, dečko?" Njegova ogromna šaka gurnu mladića u grubi baš kod amblema crvenog jelena, terajući mladića da ustukne jedan korak nazad. "Skratio si kosu i ostavio je nevezanu!" Bukama naglasi sopstvene reči. "Zakleo si se kandorskom lordu! Kojim pravom nazivaš sebe Malkijerom?"
Lice mladog čoveka crvenelo je dok je tražio odgovore. Drugi stražari krenuli su prema paru, ali su zastali kada je Lan pustio uzde. Samo to je uradio, ali su sada barem znali kako se zove. Posmatrali su njegovog pastuva, stajajući po strani, svesni jedne činjenice. Ratni konj bio je sam po sebi teško oružje, a oni nisu mogli znati da je Mačiji Igrač samo dopola istreniran.
Ljudi koji su bili u blizini brzo su se kretali napredili nazad, želeći da naprave izvestan prostor da bi mogli sa bezbedne udaljenosti da gledaju situaciju. Silno komešanje se stvori i to napravi zastoj. Glave ljudi su se svuda pomaljale u želji da doznaju šta zadržava saobraćaj. Bukama je sve to ignorisao, još uvek se naginjujući ka pocrvenelom čuvaru. On još uvek nije bacio uzde svoga konja. To je bila nada da će se možda izvući iz ove situacije bez vađenja oružija.
Glavnokomandujući se pojavi iza kamene čuvarske odaje postavljajući sebe ispred kapije, sa vrhom kacige koja mu je virile ispod ruke, dok mu se druga nalazila na držalji mača. To je bio siv čovek sa velikim belim ožiljkom po licu, poi menu Alin Seroku koji je služio već četrdeset godina, i činje su se oči širom otvorile pri pojavi Lana. Očigledno je i on takođe čuo priče o Lanovoj smrti.
"Svetlost te obasjala, lorde Mandragorane. Sinovi El'Leanna i Al'Akir, blagoslovene da su njihove uspomene, su uvek dobrodošli." Serokine oči pogledaše Bukamu, ali ne u dobrodošlici. On se pomeri i stade nasred prolaza. Pet konjanika je lako moglo proći i sa jedne i sa druge strane, ali sebe je smatrao kao dobru prepreku, što je i bio. Niko od čuvara nije učestvovao u pravoj borbi, ali opet svako je sa sobom nosio oružje. Svi osim mladog čoveka čiji se pogled našao sa Bukaminim. "Lord Markasijev nam je zapovedio da strogo održavamo mir," Seroku nastavi, upola se izvinjavajući. Ali samo upola. "Grad je na ivici. Sve te priče o čoveku koji usmerva su dovoljno loše, ali dešavala su se još i ubistva na ulicama već više od mesec dana, i to usred dana, što je jako čudna slučajnost. Ljudi šapuću o Senkostvorenima unutar ovih zidina."
Lan blago klimnu. Sa Pustoši ovako blizu, ljudi su uvek šapućali i govorili o Senkostvorenima svaki put kada nisu imali objašnjenje za nešto, bilo da se radilo o iznenadnoj smrti ili o lošoj godini za usev. Ali opet za svaki slučaj nije uzeo uzde Mačijeg Igrača nazad. "Mi planiramo da se odmorimo ovde par dana pre nego što odemo prema severu." Bio im je potreban odmor i vreme za dalje isplaniranje.
Za trenutak izgledalo je kao da je Seroku bio iznenađen. Da li je očekivao pohvalu što održava mir, ili izvinjenje zbog Bukaminog ponašanja? Bilo šta od toga bi sada osramotilo Bukamu. Bilo bi šteta da se rat završi ovde. Lan nije želeo da umre uništavajući Kandorce.
Njegov stari prijatelj se odmaknu od momka, koji je stajao trepćući, stiskajući zube i ruke u pesnice. "Greška je moja," Bukama objavi suvim glasom. "Nemam opravdanja za ono što sam uradio. Tako mi majčinog imena, poštovaću lord Markasijev mir. Tako mi majčinog imana, neću isući mač unutra kanluumskih zidina."
Serokina vilica ostade široko otvorena, a Lan prikri sopstveni šok sa popriličnim poteškoćama.
Oklevajući na trenutak, glavnokomandujući sa ožiljkom na licu, se pokloni dodirujući balčak mača pa onda srce. "Ovde je uvek dobrodošao Lan Mandragoran Dai Šan," on reče formalno. "i naravno Bukama Marenellin, heroj Salmarne. Neka oboje upoznate mir, jednog dana."
"Postoji mir u majčinom poslednjem zagrljaju," Lan odgovori sa istom formalnošću, dodirnuvči dršku mača pa srce.
"Neka vas bezbedno dočeka kući jednoga dana," Seroku završi. Niko zaista nije želeo za sebe grob, ali to je bila jedina čansa da se nađe mir u Krajinama.
Čeličnog lica, Bukama krenu napred vukući tovarnog konja, ne čekajuči pritom Lana. To nije bio dobar znak.
Kanluum je bio grad od kamenja i cigala, i zbog terena je imao brdovite ulice. Aijelska invazija nikad nije došla do Krajina, ali odjeci rata su uvek umanjivali trgovinu i to dalje od bilo koje bitke, i sada kada se sve to završilo, grad je bio pun ljudi iz svih mogućih mesta. Uprkos katastrofi koja je prektično bila na njihovom pragu, rudnici dragulja koji su se nalazili u obližnjim brdima, održavao je Kanluum bogatim.
I što je bilo još čudnije, neki od najpreciznijih majstora satničara su se nalazili ovde. Povici sokolara i vika prodavača koji su pozivali kupce nije mogla nešto posebno nadvisiti buku i komešanje svih ljudi koji su se nalazili na trgovima i javnim mestima. Šareno obučeni muzičari, žongleri, i umetnici privlačili od svakog pažnju. Tu su se nalazili i par neobičnih lakiranih kola sa odličnim konjima sa zlatnim ili prosrebrenim uzicama i postoljima za sedla koji su se probijali kroz masu ljudi. Na njihovoj odeći bile su iscrtane lisica, lasica i hermelin.
Grad je bio krcat svakakvih ljudi. Lan je čak video par Aes Sedai, žena sa uzvišenim i neprozirnim licima. Bilo je dosta ljudi koji su ih prepoznali, pa su se vrlo brzo sklanjali sa vidika, raščišćavajući im put. Da li zbog poštovanja ili opasnosti, ili straha, uvek su postojali dobri razlozi da se kralj drži dalje od sestara. Ponekad bi i godina prošla, pa da ne vidi Aes Sedai u Krajinama, ali sestre su izgleda bile svuda od kako je stara Amirlin umrla. Možda je sve to zbog priča o čoveku koji može da usmerava; ako je i postojao, one neće dozvoliti da on bude tu, negde slobodan.
On skrenu pogled od njih, krećući se brzo da bi izbegao sumnje.Hadori su mogli biti dovoljni da privuku pažnju sestara koje su tražile Zaštitnika. Navodno postojala je priča da one uvek prvo pitaju muškarca pre nego što ga vežu, ali poznavao je par ljudi koji su tako nešto prihvatili, koji su govorili da svaki put to dođe sa iznenađenjem. Ko bi se odrekao slobode i dozvolio naređenja Aes Sedai osim ako nije bilo nečega višeg i ozbiljnijeg od samog pitanja?
Iznenađujuće, velovi su ovde pokrivali lica većinu žena. Tanke uzice koje su savršeno vezivale pomagale su im da otkriju dovoljno da bi se videlo da te žene imaju oči, a uostalom niko ikada nije čuo za ženske Mirddraale, samo je Lana čudila ta činjenica jer nikada ne bi očekivao da bi do te mere išle u očuvanju mode. Sledeće što bi mogle da urade je da poskidaju uljane lampe sa ulica i počnu da gaje mrak. Ali ono što je bilo još šokantnije od velova je činjenica da je Bukama pogledao te žene, a da nije ništa progovorio.Čak nije ni zinuo. A onda kada je jedan nosati čovek po imenu Nazar Kurenin izleteo jahajući konja ispred Bukame, ovaj nije ni trepnuo. Mladi momci koji su sad bili stražari je i mogao da shvati posle onoga što se desilo sa Malkijerom, ali Kurenin, koji je skratio kosu i nosio bradu, bio je dva puta stariji od Lana. Godine opet nisu kompletno izbrisale tragove nošenja njegovog hadori. Postojalo ih je njih dosta kao Kurenin, i na samo jedan pogled na njih Bukama bi počeo da se svađa. Lan je zabrinuto pogledao prijatelja.
Kretali su se prema centru grada, penjući se na najveće brdo, Stag's Stand. Lord Markasijeva tvrđava, kao i palata bila je pokrivena zastavama i obeležijima manje važnih lordova i gospama, terasama ispod. Svaki prag tamo je nudio toplu dobrodošlicu Al'Lan Mandragoranu. Možda čak i topliju nego što bi želeo. Zabave i organizovani lovovi, sa plemićima koji su dolazili i od pedeset milja udaljenosti, uljučujući i ljude sa granice koja se graničila sa Arafelom. Ljudi su prosto žudeli da čuju nešto više o njegovim "avanturama". Mladi momci su imali želu da mu se pridruže u pohodu koji je vodio, a stariji su hteli da uporede svoja iskustva sa njegovim.
Žene su žudele da dele krevet sa čovekom, takvih iskustava, punih glupih priča i laži kako je neuništiv i kako ga ništa ne može ubiti.
Kandor i Arafel su bili dovoljno južno u ovoj situaciji; i većina tih žena je mogla biti i udata.
A tu će biti i ljudi kao Kurenin, radeći sve da potisne sva sećanja vezane za izgubljene Malkijerce, kao i žena koji više neće ukrašavati čelo sa ki'sain i koje bi se obavezale da će zakleti svoje sinove da se odupru Senki sa svojim prvim udahom koji udahnu kada dođu na ovaj svet. On nije mogao ignorisati lažne osmehe kada su ga nazvali Al'Lan Dai Šan, neprikosnoveni lord bitke i nekrunisani kralj nacije izdate dok je on bio još u kolevci. U njegovom sadašnjem raspoloženju, Bukama je lako mogao počiniti ubistvo. Ili još gore, odustati od svojih zaveta na kapiji. Zavete je uvek održavao do smrti. Ali Bukamine ruke i noge su bile dovolno opasne da izmrcvare čoveka dovoljno do smrti.
"Varan Markasijev će nas zadržati nedelju i više dana sa tom ceremonijom," Lan reče, okrećući se ka poprečnoj ulici koja je vodila dalje od štandova. "Sa svim onim pričama o razbojnicima i sličnim stvarima, verujem da će biti presrećan ako se ne pojavim da mu se poklonim." To je bila i više nego istina.
Samo se jednom sreo sa glavešinom kuće Markasijev, par godina ranije, ali sećao se čoveka grubog lica potpuno predanog svojoj dužnosti. Lord Markasijev bi organizovalo te balove i lovove, i kajao bi se za svaki.
Bukama ga je pratio bez pritužbi o tome kako palate nedostaje krevet ili o gozbi koju bi kuvari trebali da pripreme. To je bilo zabrinjavajuće. A pošto je najzad našao način da poveća svoju opreznosti i smirenost, morao je naći način i da naoštri Bukaminu, ili će svima biti lakše da pre preseču vene nego da se nađu oči u oči sa njim.