Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 16
Dubine
By Perin
Nikakve palate se nisu dizale iz dubina ka severnom zidu, samo dućani i krčme, gostionice i štale i dvorišta za kola. Žurba je okruživala stvarno dugačka skladišta, ali nikakve kočije nisu dolazile u Dubine, i većina ulica je bila jedva dovoljno široka za dvokolice. Bile su jednako zbijene ljudima kao i široki putevi, ipak, i svakim delom bučni. Ovde, ulični ukrasi izvođača su gubili boju, ali opet su to nadoknađivali time što su bili bučniji, i kupci i prodavači zajedno su vikali kao da su pokušavali da se čuju u sledećoj ulici. Verovatno su jedan deo mase bile secikese, kradljivci i drugi lopovi, koji su završili sa svojim opsežnijim jutarnjim poslom ili su krenuli tamo za poslepodne. Bilo bi to čudo da je bilo drugačije, sa toliko mnogo trgovaca u gradu. Kada su drugi put neviđeni prsti dodirnuli njegov kaput u gomili, Lan je stavio svoj novčanik pod košulju. Svaki bankar bi mu dao predujam više protiv šijenarskog poseda koji mu je bio odobren kada je dosegao zrelost, ali gubitak zlata kod sebe je značio prihvaćanje gostoljubivosti Stajališta Jelena.
U prve tri gostionice koje su posetili, škriljcem pokrivene kocke sivog kamena sa svetlim znakom ispred, gostioničari nisu imali ni rupe za mladunčad da ponude. Trgovci od manjeg značaja i tgovačka straža ih je popunila do tavana. Bukama je počeo da mrmlja o pravljenju kreveta u seniku, ali opet nikad nije pomenuo perjane dušeke i platno koje je čekalo na Stajalištu. Ostavljajući svoje konje sa konjušarima u četvrtoj gostionici, Plavoj Ruži, Lan uđe s namerom da pronađe neko mesto za njih čak i ako im oduzme ostatak dana.
Unutra, seda žena, visoka i zgodna, upravljala je preko nagomilane zajedničke sobe gde su razgovor i smeh skoro utapali pevanje vitke devojke uz muziku svoje citre. Dim lula je obavijao grede tavanice, i miris pečenog jagnjeta je plovio iz kuhinja. Čim je gostioničarka videla Lana i Bukamu, povukla je svoju plavo trakastu kecelju i uputila se ka njima, oštrih tamnih očiju.
Pre nego što je Lan mogao da otvori svoja usta, ona je zgrabila Bukamine uši, povukla njegovu glavu dole, i poljubila ga. Kandorke su retko bile naklonjene, ali čak i da je tako bio je to neobično temeljan poljubac ispred toliko mnogo očiju. Ukazujući prsti i hihotajuće cerenje su bleštali među stolovima.
“Dobro je videti te ponovo opet, takođe, Rasel”, promrmlja Bukama uz mali osmeh kada ga je napokon pustila. “Nisam znao da imaš gostionicu ovde. Da li misliš—? “ Spustio je svoj pogled radije nego da primitivno sretne njen pogled, i to se ukazalo kao greška. Raselina šaka je pogodila njegovu vilicu tako jako da se njegova kosa mlatila dok je posrtao.
“Šest godina bez reči”, prasnula je. “Šest godina!” Grabeći ponovo njegove uši, udelila mu je još jedan poljubac, duži ovaj put. Uzela ga pre nego što ga je dala. Oštro uvrtanje njegovih ušiju je presrelo svaki pokušaj radnje sem savijenog stajanja i dopuštanja da ona radi kako želi. Možda ne.
“Mislim da gazdarica Arovni može da pronađe sobu za Bukamu negde”, poznati glas muškarca je rekao iza Lana. “I za tebe, takođe, pretpostavljam.”
Okrećući se, Lan obuhvati podlaktice jedinog čoveka u sobi koji je pored Bukame bio njegove visine, Rajne Venamara, njegovog najstarijeg prijatelja pored Bukame. Gostioničarka je još uvek okupirala Bukamu kada je Rajn odveo Lana do malog okruglog stola u uglu. Pet godina stariji, Rajn je bio Malkijer, takođe, ali njegova kosa je padala u dve dugačke zvonasto čipkaste pletenice, i još srebrnih zvona je iscrtavalo izvraćene vrhove njegovih čizama i proticalo duž rukava njegovog žutog kaputa. Bukama nije da baš nije voleo Rajna—ne zaista—ali opet u njegovom sadašnjem raspoloženju samo bi Nazar Kurenin imao gori efekat.
Dok su se njih dvojica nameštali na klupama, služavka u trakastoj kecelji donese vruće začinjeno vino. Očigledno je Rajn naručio čim je vidio Lana. Tamnooka i punih usana, odmeravala je Lana gore i dole otvoreno dok je polagala njegov vrč ispred njega, a onda prošaputala svoje ime, Lira, u njegovo uho, i poziv, ako bude ostajao da prenoći. Sve što je želeo te noći je bio san, tako da je spustio svoj pogled, mrmljajući da ga je previše počastila. Lira mu nje dopustila da završi. Uz hrapavi smeh, sagnula se da ga ujede za uho, jako.
“Do sutra”, objavila je grlenim glasom, i glasno, “Počastvovala bih te dok te koljena ne bi držala uspravnim.” Hrapavi smeh je bleštao sa stolova oko njih.
Rajn je preduhitrio bilo kakvu mogućnost trenutnih nevolja, bacajući joj debeli novčić i pljusak po zadnjici da je otpusti. Lira mu je udelila mali osmeh dok je uguravala srebro u vrat njene haljine, ali otišla je šaljući Lanu dimljive poglede preko ramena koji su ga naterali da uzdahne. Ako bi pokušao da keže ne sada, mogla bi komotno da potegne nož zbog uvrede.
“Dakle, tvoja sreća još uvek istrajava sa ženama, takođe.” Rajnov smeh je bio oštar. Možda mu se ona sviđala. “Svetlost zna, ne mogu te smatrati zgodnim; postaješ ružniji svake godine. Možda bih mogao i ja da pokušam malo te stidljive čednosti, da pustim ženama da me vuku za nos.”
Lan otvori usta, a onda popi gutljaj pića umesto da progovori. Ne bi trebao da objašnjava, ali bilo je prekasno za objašnjenje sa Rajnom u svakom slučaju. Njegov otac ga je odveo u Arafel iste godine kada je Lan napunio deset. Čovek je nosio jedno sečivo na svom bedru umesto dva na leđima, ali je opet bio Arafelac do kostiju. On je stvarno započinjao razgovore sa ženama koje nisu sa njim prvo progovorile. Lan, odgojen od strane Bukame i njegovih prijatelja u Šijenaru, bio je okružen malo zajednicom koja se držala malkijerskih običaja. Ako bi Lira delila sa njim postelju večeras, što se činilo sigurnim, otkrila bi da nema ništa stidljivo ili uzdržljivo oko njega jednom kada budu u krevetu, ali opet žene su birale kada da uđu utaj krevet i kada da odu.
Veli broj ljudi u sobi je gledao njihov sto, kosim pogledima preko vrčeva i pehara. Punačka žena bakarne kože koja je nosila mnogo tanju haljinu nego što su to Domanke normalno nosile, nije načinila nikakav pokušaj da sakrije svoje poglede dok je uzbuđeno pričala sa tipom sa uvijenim brkovima i ogromnim biserom u njegovom uhu. Verovatno se pitali da li će da bude ikakve nevolje zbog Lire. Pitali se da li bi čovek koji nosi hadori stvarno ubio na ubod čiode.
“Nisam očekivao da ću te pronaći u Kanluumu”, reče Lan, polažući nazad svoj vrč.
“Čuvaš trgovačku povorku?” Bukama i gostioničarka nisu bili nigde na vidiku.
Rajn slegnu ramenima. “Od Šol Arbele. Najsrećnijeg trgovca u Arafelu, tako kažu. Kako su govorili. Mnogo mu je dobra to donelo. Stigli smo juče, i poslednje noći razbojnici prerezaše njegovo grlo dve ulice dalje. Nema povratne zarade za mene na ovom putu.” Blesnuo je žalosnim kezom i duboko povukao svoje vino, možda u spomen na trgovca ili možda zbog gubitka pola svoje plate. “Spaljen da sam ako sam očekivao da tebe vidim ovde, takođe.”
“Ne bi trebao slušati glasine, Rajne. Nisam zaradio ranu vrednu pomena od kada sam odjahao na jug.” Lan je odlučio da ukori Bukamu ako budu dobili sobu, oko toga da li je već plaćena i kako. Poniženje bi ga moglo izvadti iz njegove tame.
“Aijeli”, frknu Rajn. “Nikad nisam mislio da bi mogli da te nadmaše.” On se nikada nije suočio sa Aijelima, naravno. “Očekivao sam da ćeš biti gde god je Edejin Arel. U Čakinu, sada, kako čujem.”
To ime je trgnulo Lanovu glavu nazad ka čoveku na drugoj strani stola. “Zašto bih ja bio blizu gospe Arel?” nežno je upitao. Nežno, ali naglašavajući njenu odgovarajuću titulu.
“Polako, čoveče”, reče Rajn. “Nisam mislio...” Mudro, prekinuo je tu rečenicu. “Spaljen da sam, da li hoćeš da kažeš da nisi čuo? Podigla je Zlatnog ždrala. U tvoje ime, naravno. Dok se godina okrenula, bila je od Fal Morana do Maradona, i vraća se nazad sada.” Rajn drmnu svojom glavom, sa zvonima u njegovim pletenicama koja su slabo zvonila. “Mora da ima dve ili tri stotine ljudi baš ovde u Kanlumu spremnih da je slede. Tebe, hoću reći. Neki za koje ne bi poverovao. Stari Kurenin je jecao kada ju je čuo kako govori. Svi spremni da izdeljaju Malkijere ponovo iz Pustoši.”
“Ono što umire u Pustoši nestalo je”, reče Lan zamorno. Osetio je više od hladnoće iznutra.
Odjednom Serokino iznenađenje zbog njegove namere da jaše na sever zadobi novo značenje, i izjava mladog stražara da on stoji spreman. Čak su se i pogledi ovde u zajedničkoj sobi činili drugačiji. A Edejina je bila deo toga. Uvek je volela da stoji u srcu oluje. “Moram se postarati za svog konja”, rekao je Rajnu, odguravajući nazad svoju klupu.
Rajn je rekao nešto o šetnji oko krčmi te noći, ali je Lan to jedva čuo. Požurio je kroz kuhinje, toplih od čeličnih peći i kamenih rerni i otvorenih ognjišta, u hladnoću štale, izmešane mirise konja i sena i dima drveta. Siva ševa je cvrkutala na ivici štalskog krova. Sive ševe su dolazile čak i pre crvendaća u proleće. Sive ševe su pevale u Fal Moranu kada je Edejin prvi put šaptala u njegovo uho.
Konji su već bili zbrinuti, uzde i sedla i bisage na pokrivačima sedala na štalskim vratima, ali su košare od vrbe bile nestale. Očigledno je gazdarica Arovni poslala obaveštenje konjušarima da će se njemu i Bukami dati smeštaj.
Bio je samo jedan konjušar u maglovitoj štali, mršava, oštrolika žena koja je izbacivala đubar. Tiho ga je posmatrala kako proverava Mačjeg igrača, i druge konje dok je radila, gledala ga kako počinje da korača dužinu slamom pokrivenog poda. Pokušavao je da misli, ali Edejinino ime se nastavilo okretati u njegovoj glavi. Edejinino lice, svilenom crnom kosom koja je visila do ispod njenog pojasa, prelepo lice sa ogromnim tamnim očima koji bi mogli da ispiju čovekovu dušu čak i kada je ispunjeno zapovešću.
Nakon nekog vremena konjušarka progunđa nešto u njegovom pravcu, dodirujući svoje usne i čelo, i brzo iznela svoju dopola puna kolica iz štale, pogledavajući preko ramena ka njemu. Zastala je da zatvori vrata, i to je učinila brzo, takođe, zapečaćući ga u senu razbijenu sa samo malo svetla od otvorenih vrata senika na tavanu. Čestice prašine su poigravale u bledim zlatnim oknima.
Lan se namršti. Zar je toliko bila uplašena čoveka koji je nosio hadori? Da li je smatrala njegovo koračanje pretnjom? Odjednom je postao svestan svojih ruku koje su prelazile preko dugačke drške njegovog mača, svestan čvrstine njegovog lica. Koračanje? Ne, bio je u hodajućem položaju zvanom Leopard u Visokoj Travi, korištenim kada je bilo neprijatelja na svim stranama. Trebala mu je smirenost.
Sedajući ukrštenih nogu na balu sena, prihvatio je ko'di i uplovio u mirnu prazninu, jedno sa balom ispod njega, štalom, sa ukoričenim mačem zavijenim iza njega. Mogao je da “oseti” konje, kako jedu u svojim jaslama, i muhe kako zuje u uglu. Sve je to bilo deo njega. Naročito mač. Ovaj put, ipak, bila je to samo bezosećajna praznina koju je tražio.
Iz svoje pojasne torbice uzeo je teški zlatni prsten sa pečatom izrađen sa letećim ždralom i okretao ga iznova i iznova u svojim prstima. Prsten kraljeva Malkijera, nošen od strane ljudi koji su obuzdavali Senku devet stotina godina i više. Bezbroj puta je bio ponovo građen kako ga je vreme habalo, svaki put stari prsten istopljen da bi postao deo novog. Jedan deo bi mogao još da postoji u njemu od prstena nošenog od strane vladaoca Ramdašara, koji su živeli pre Malkijera, i Aramaela koji su bili pre Ramdašara. Taj komad metala je predstavljao preko tri hiljade godina borbe protiv Pustoši. Bio je njegov skoro onoliko dugo koliko je živeo, ali ga nikad nije nosio. Čak je i gledanje u prsten bio teret, obično.
Jedan na koga se zakleo do današnjeg dana. Bez praznine, nije mislio da bi to mogao da uradi danas. U ko'diju, misli su slobodno plovile, a osećanja su ležala iza horizonta.
U njegovoj kolevci data su mu četiri poklona. Prsten u njegovoj ruci i lančić koji je visio oko njegovog vrata, mač na njegovom bedru i zakletva izrečena u njegovo ime. Lančić, u kome su bile obojene slike oca i majke kojih se nije mogao setiti da je vidio u svom životu, je bio najdraži, a zakletva najteži. “Da stoji protiv Senke onoliko dugo koliko je čelik čvrsti i koliko kamen traje. Da brani Malkijere dok i jedna kap krvi preostane. Da osveti ono što ne može biti poraženo.” A onda je bio pomazan uljem i prozvan Dai Šan, posvećen kao sledeći kralj Malkijera i poslat iz zemlje koja je znala da će umreti.
Ništa nije preostalo da se brani sada, samo nacija da se osveti, i za to je bio treniran od svog prvog koraka. Sa darom svoje majke o vratu i očevim mačem u svojoj ruci, sa prstenom utisnutim na njegovom srcu, borio se od svog šesnaestog imendana da osveti Malkijere. Ali nikada nije vodio ljude u Pustoš. Bukama je jahao sa njim, i drugi, ali nije hteo da vodi ljude tamo. Taj rat je bio samo njegov. Mrtvi nisu mogli da budu vraćeni u život, a zemlja mnogo više nego ljudi. Samo, sada, Edejin Arel je htela da pokuša.
Njeno ime je odzvanjalo u praznini unutar njega. Stotine osećanja su se probijala kao ukočene planine, ali on ih je pohranio u plamen dok sve nije bilo mirno. Dok njegovo srce nije otkucavalo zajedno sa sporim lupanjem konja u štali, i krila mušica nisu otkucavala brzu protivtežu njegovom dahu. Ona je bila njegova karneira, njegova prva ljubavnica. Hiljade godina tradicije je to klicalo, uprkos mirnoći koja ga je okruživala.
On je imao petnaest, Edejin duplo više toliko, kada je skupila kosu koja je još visila do njegovog pojasa u svoje ruke i prošaputala svoje namere. Žene su ga još nazivale lepim tada, uživajući u njegovom rumenilu, i za pola godine ona je uživala smeštajući ga na svoju ruku i ušuškavajući ga u svoj krevet. Dok mu Bukama i njegovi ljudi nisu dali hadori. Dar njegovog mača na njegov deseti rođendan ga je načinio muškarcem po običaju duž Krajina, iako je godinama bio mlad za to, ali opet među Malkijerima ta traka spletene kože je bila više značajnija. Jednom kada je bila zavezana oko njegove glave, on sam je odlučivao gde će da ide, i kada, i zašto. I mračna pesma Pustoši je postala urlik koji je ugušivao svaki drugi zvuk. Zakletva koju je šaputao toliko dugo u svom srcu postala je ples koji su njegova stopala morala da prate.
Skoro je deset godina prošlo od kada ga je Edejin gledala kako odjahuje iz Fal Morana, i nije bila tu kada se vratio, ali on se opet mogao prisetiti njenog lica mnogo jasnije nego od bilo koje žene koja je delila sa njim krevet od tada. Nije bio više dečak, da misli da ga je volela samo zbog toga što je odabrala da postane njegova prva ljubavnica, ali opet postojala je stara izreka među ljudima Malkijera. Tvoja karneira nosi deo tvoje duše kao traku u svojoj kosi zauvek. Običaj jak kao zakon je to činio takvim.
Jedna od štalskih vrata se škriputavo otvoriše da puste Bukamu, bez kaputa, sa košuljom kuštravo uguranom u njegove kratke pantalone. Izgledao je nag bez svoga mača. Kao da je neodlučan, pažljivo je otvorio oba vrata širom pre nego što je ušao skoz. “Šta ćeš da uradiš.” napokon je rekao. “Rasela mi je rekla o...o Zlatnom ždralu.”
Lan skloni svoj prsten, puštajući da se praznina isprazni iz njega. Edejinino lice se odjednom činilo svuda, malo preko ivice vidika. “Rajn kaže da je čak i Nazar Kurenin spreman da prati”, olako je rekao. “Zar ne bi to bio prizor da se vidi.” Vojska je mogla umreti pokušavajući da porazi Pustoš. Vojske su umirale pokušavajući. Ali sećanja o Malkijerima su već izumirala. Nacija je bila sećanje onoliko koliko i zemlja. “Taj momak na kapijama bi mogao da pusti da mu kosa raste i da upita svog oca za kadori.” Ljudi su zaboravljali, pokušavali da zaborave.
Kada poslednji čovek koji vezuje svoju kosu nestane, zadnja žena koja je bojila svoje čelo, da li će i Malkijeri stvarno nestati, takođe? “Pa, Rajn bi čak mogao da se reši onih svojih pletenica.” Svaki trag veselosti je nestao iz njegovog glasa kada je dodao. “Ali da li je vredno cene? Neki izgleda tako misle.” Bukama frknu, ali opet postojao je zastoj. On bi mogao da bude jedan od onih koji tako misle.
Koračajući do pregrade u kojoj je bio Sunčevo koplje, stariji čovek je počeo da besposličari sa svojim sedlom šarca na vratima pregrade kao da je zaboravio zašto se pokrenuo.
“Uvek postoji cena za sve”, rekao je, ne dižući pogled. “Ali postoje cene, i cene. Gospa Edejin...” Pogledao je ka Lanu, a onda se okrenuo da se suoči sa njim. “Ona je bila oduvek ona koja je zahtevala svako pravo i iziskivala najmanju obavezu da se udovolje. Običaj spaja žice na tebe, i šta god da izabereš, ona će ih iskoristiti kao par uzdi osim ako ti ne iznađeš način da to izbegneš.”
Lan pažljivo stavi palčeve iza drške svoga mača. Bukama ga je nosio iz Malkijera zavejanog na svojim leđima. Zadnji od petorice koji su preživeli putovanje. Bukama je imao pravo da slobodno govori čak i kada se to ticalo Lanove karmire. “Kako predlažeš da izbegnem svoje obaveze bez sramote.” upitao je mnogo oštrije nego što je nameravao. Udišući duboko, nastavio je blažim tonom. “Hajde, zajednička soba miriše mnogo bolje nego ovo. Rajn je predložio da obiđemo krčme večeras. Osim ako gazdarica Arvoni nema prava na tebe. Oh, da. Koliko će naše sobe koštati? Dobre sobe? Ne mnogo skupe, nadam se.”
Bukama mu se pridružio na putu ka vratima, licem koje se crvenilo. “Ne mnogo skupe”, žurno je rekao. “Ti imaš slamaricu u potkrovlju, a ja..ah...ja sam u Raselinoj sobi. Želeo bih da obiđem krčme, ali mislim da Rasela...mislim da me neće pustiti. Ja...Mlado štene!” zaurlao je. “Tu je devojče po imenu Lira koja daje do znanja da ti nećeš koristiti slamaricu večeras, ni da ćeš se dobro naspavati, tako da nemoj da misliš da možeš—! “ Prekinuo je kada su izašli na sunce, svetlu nakon maglovitosti unutra. Ševe su još uvek pevale o proleću.
Šest muškaraca su koračali preko inače praznog dvorišta. Šest običnih muškaraca sa mačevima na njihovim opasačima, kao i bilo koji čovek na bilo kojoj ulici u gradu. Ali opet je Lan znao pre nego što su se njihove ruke pokrenule, pre nego što su se njihove oči fokusirale na njega i njihovi koraci ubrzali. Suočio se sa mnogo ljudi koji su ga želeli ubiti a da ne zna. A uz njega je stajao Bukama, ograničen zakletvama koji mu neće dopustit da povuče čak i da je nosio sečivo. Gole ruke su bile slabo oružje protiv mačeva, naročito sa ovim šansama. Ako obojica pokušaju da se vrate natrag u štalu, ljudi će nasrnuti na njih pre nego što mognu da povuku vrata nazad. Vreme se usporavalo, teklo kao hladni med.
“Unutra i zabarkadiraj vrata!” Lan prasnu dok je njegova ruka išla ka dršci. “Poslušaj me, oružaru!”
Nikada u svom životu nije dao takvu zapovest Bukami, i čovek je oklevao za trenutak, a onda se zvanično naklonio. “Moj život je tvoj, Dai Šane”, rekao je teškim glasom, “Ja se pokoravam.”
Dok se Lan kretao napred da se sretne sa svojim napadačima, čuo je kako se šipka spušta iznutra uz prigušen zvuk. Olakšanje je bilo daleko. Plutao je u ko'diju, jedno sa mačem koji je lako izašao iz svojih korica. Jedno sa ljudima koji su žurili na njega, čizmama koje su tupo odzvanjale na čvrsto nagomilanoj zemlji kao da su nosile čelik.
Mršava čaplja od čoveka je žurila ispred ostalih, i Lan zapleše oblike. Vreme kao hladan med. Ševa je pevala, i mršavi čovek vrisnu dok je Sečenje Oblaka uklonio njegovu desnu ruku na zglobu, i Lan otpluta na jednu stranu kako ostatak ne bi mogao da krene na njega zajedno, plutao od oblika do oblika. Mekana Kiša i Zalazak Sunca otvorili su lice debelog čoveka, uzelo njegovo levo oko, a đumbirokosi mladić je načinio posekotinu preko Lanovih rebara sa Crnim Oblutkom na Snegu. Samo se u pričama jedan čovek mogao suočiti sa šestoricom i proći bez povrede. Otvorena Ruža je presekla levu ruku ćelavog čoveka, a đumbriokosi je zarezalo uga Lanovog oka. Samo se u pričama jedan čovek suočio sa šestoricom i preživeo. To je znao od početka. Dužnost je bila planina, smrt pero, a njegova dužnost je bio Bukama, koji je nosio novorođenče na svojim leđima. Za ovaj trenutak je živeo, ipak, tako da se borio, udarajući đumbirokosog u glavu, plesajući ka svom putu ka smrti, plesao i dobijao rane, krvario i plesao ivicu brijača života. Vreme kao hladan med, plutajući od oblika do oblika, a mogao je postojati samo jedan kraj. Misao je bila daleka. Smrt je bila pero. Maslačak na Vetru je presekao grlo sada jednookog debelog čoveka—on se jedva zaustavio kada je njegovo lice bilo uništeno—račvasto bradati čovek sa ramenima kao u kovača zadihao se u iznenađenju kada je Ljubljenje Guje metnulo Lanov čelik kroz njegovo srce.
I odjednom Lan shvati da stoji sam, sa šestoricom muškaraca opruženim preko širine konjušarnice. Đumbirokosi mladić udari svojim petama po zemlji poslednji put, i onda je samo Lan od sedmorice disao. Otresao je krv sa svog sečiva, sageo se da obriše zadnje kapi na kovačevom previše lepom kaputu, stavio u korice svoj mač formalno kao da je bio na vežbalištu pod Bukaminim nadzorom.
Odjednom ljudi isploviše iz gostionice, kuhari i konjušari, služavke i vlasnici vičući oko čega je sva ova buka, zureći u mrtve ljude začuđeno. Rajn je bio prvi, sa mačem već u ruci, i bledim licem kako je išao da stane pored Lana.
“Šest”, promrmljao je, proučavajući tela. “Ti stvarno poseduješ sopstvenu vatrenu sreću Mračnoga.”
Tamnooka Lira je dospela do Lana samo tren pre Bukame, njih dvoje nežno razdvajajući useke u njegovoj odeći da bi pregledali njegove povrede. Delikatno se tresla dok je svaka bila otkrivana, ali raspravljala se da li je potrebno poslati po Aes Sedai da ih Izleči, i koliko je bilo potrebno ušivanja mirnim tonom kao u Bukame, i ponižavajuće otpustila njegovu ruku sa igle da bi je uzela u svoju. Gazdarica Arovni je vrdala okolo, držeći gore svoje suknje van mrlja blata, zureći u tela koja su pravila nered u njenoj štali, žaleći se na sav glas da bande razbojnici nikad ne bi lutale u po bela dana da Straža radi svoj posao. Domanka koja je zurila u Lana unutra složila se isto tako glasno, i za svoje kukanje dobila oštru zapovest od gostioničarke da ode po Stražu, zajedno uz guranje da bi je pokrenula na put. Bio je to pokazatelj šoka Gazdarice Arovni da tretira tako jednog od svojih gostiju, pokazatelj šoka svih tako da je Domanka otrčala ne žaleći se. Gostioničarka je počela da sakuplja ljude da odvuku tela van vidika.
Rajn pogleda od Bukame ka štalama kao da nije razumeo—možda i nije, što se tiče toga—ali sve što je rekao bilo je, “Nisu razbojnici, mislim.” Pokazao je ka tipu koji je izgledao kao kovač. “Taj tamo je slušao Edejin Arel kada je bila ovde, i sviđalo mu se šta je čuo. Jedan od ostalih je bio tu, takođe, mislim.” Zvona su zvonila dok je vrtio svojom glavom. “To je neobično. Prvo što je rekla o dizanju Zlatnog ždrala je bilo kada smo čuli da si mrtav izvan Svetlucavih Zidova. Tvoje ime je dovodilo ljude, ali sa tobom mrtvim, ona bi mogla biti el'Edejin.”
Raširio je svoje ruke na poglede koje su mu uputili Lan i Bukama. “Ne optužujem nikoga”, brzo je rekao. “Nikada ne bih optužio gospu Edejin za bilo šta takvo. Siguran sam da je ona puna slabe ženske milosti.” Gazdarica Arovni groknu čvrsto kao pesnica, a Lira promrmlja upola ispod svog daha da lepi Arafelin malo zna o ženama.
Lan odmahnu glavom. Nije bilo odricanje. Edejin bi mogla odlučiti da ga ubije ako bi to odgovaralo njenim namerama, mogla je da ostavi naredbe ovde i onde u slučaju da se glasine o njegovoj smrti pokažu lažnim, ali i da jeste, to opet nije bio razlog da se njeno ime izgovara u vezi sa ovim, naročito pred strancima.
Bukamine ruke se umiriše, držeći otvorenim usek niz Lanov rukav. “Gde idemo odavde?” tiho je upitao.
“Čančin”, reče Lan za trenutak. Uvek je postojao izbor, ali ponekad je svaki izbor bio strašan. “Moraćeš da ostaviš Sunčevo Koplje. Mislim da krenem sutra sa prvim svetlom.” Njegovo zlato će se rastegnuti za novog konja za njega.
“Šest!” zareža Rajn, vraćajući mač nazad u korice uz značajnu silu. “Mislim da ću jahati sa vama. Radije se ne bih uskoro vraćao u Šol Arbelu dok ne budem siguran da Seilein Noreman ne položi smrt njenog muža pred moje noge. A biće i dobro videti Zlatnog ždrala kako ponovo leti.”
Lan klimnu. Da stavi svoju ruku na barjak i da napusti sve ono što je obećao sebi pre toliko godina, ili da je zaustavi, ako bude mogao. U svakom slučaju, moraće se suočiti sa Edejin. Pustoš bi bila mnogo lakša.