Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće
Poglavlje 26
Kada se predati
by FoRsAkEn
Lan je klizio kroz hodnike Aesdaišara sam, koristeći svaki delić veštine koje je stekao u Pustoši, pazeći da ne zađe za ćošak dok nije siguran da je prolaz ispred pust. Umotan u ko’di, skoro je mogao osetiti kad god je neko ušao u hodnik iza njega, osetiti početak još jednog prisustva i pobeći iz vidokruga kroz otvorena vrata ili zasveden ulaz pre nego što bi ga, ko god to bio, mogao videti. Mogao je biti i duh.
Anja i Esna su poslušale Edejnina naređenja pre njegovih, kao da su verovale da je to neki deo Malkijerskih običaja. Mogla je da im kaže da jesu. Bulen je ostao odan, verovao je u to, ali je očekivao da svako u Aesdaišaru, ko nosi livreju, kaže Edejni gde da ga nađe. Mislio je da zna gde je sada. Uprkos predhodnim posetama, bez vodiča se izgubio dva puta od kada je napustio svoje odaje i samo mu je osećaj za pravac pomogao da se nađe ponovo. Osećao se budalasto zbog nošenja mača. Čelik je bio beskorisan u ovoj bitci. Ali osećao se go bez njega, a golotinja je bila jedna stvar koju sebi nije mogao da si priušti protiv Edejne.
Tračak pokreta ga je naterao da se pribije uza zid iza statue žene obučene u oblake i rukama punim cveća. Baš na vreme. Dve žene su izašle iz ukrštajućih hodnika ispred, zastajući u intimnom razgovoru. Isela i Aes Sedai, Merean. Bio je miran kao kamen iza koga se krio. Pokret je bio to što privlači oči.
Nije voleo zabušavanje, ali dok je Edejna odvezivala čvor na njegovom daori, koji ga je držao zatvorenog dva dana, načinila je jasnim da namerava da objavi njegovu ženidbu sa Iselom uskoro. Bukama je bio u pravu. Edejna je iskoristila njegov daori kao uzde. Po običaju, večina njene moći nad njim bi nestala jednom kad Isela bude imala uvojak njegove kose među svojim uspomenama, ne više išta veće od uspomene iz prošlosti, ipak je bio siguran da će koristiti Iselu umesto sebe. A Isela će sarađivati. Sumnjao je da ona ima snage da stane protiv svoje majke otvoreno. Jedina stvar koja se može uraditi kad si suočen sa protivnikom koga ne možeš pobediti je da bežiš, sem ukoliko tvoja smrt može koristiti nekom većem cilju, a on je veoma želeo da pobegne. Samo ga je Bukama držao ovde. Bukama i san.
Na oštar gest Mereane, Isela je klimnula željno i požurila nazad od kuda su došle. Trenutak ju je Merean gledala kako ide, lica nečitljivog u Aes Sedai spokojnosti. Onda, iznenađujuće, ona je pratila, klizeći niz zelene podne pločice na način koji je činio da Isela izgleda nespretno.
Lan nije gubio vreme pitajući se šta je Merean namerila, ništa više nego što se pitao zašto ju je Moiraina želela motriti. Čovek može poludeti pokušavajući da shvati Aes Sedai. Što je Moiraina morala biti, ili bi je Merean poslala urlajući niz hodnike. Čekajući dovoljno dugo da par ponovo odmakne iz vidokruga, kliznuo je tiho do ćoška i provirio. Obe su otišle, pa je požurio. Aes Sedai ga se danas nisu ticale. Morao je da priča sa Bukamom. O snovima.
Bežanje bi značilo kraj Edejninim spletkama o venčanju. Ako bi je izbegavao dovoljno dugo, našla bi drugog muža za Iselu. Bežanje bi bilo kraj Edejninim snovima o povraćanju Malkijera, podrška bi joj izbledela kao magla pod popodnevnim suncem jednom kada ljudi saznaju da je otišao. Bežanje bi bilo kraj mnogim snovima. Čovek koji je nosio bebu vezanu za leđa je, međutim, imao prava na snove. Dužnost je planina, ali je morala da bude izvršena.
Ispred je ležalo dugo stepenište od širokih kamenih stepenika. Krenuo je na dole i odjednom je počeo da pada. Imao je samo toliko vremena da omlitavi i onda je počeo da odskače od stepenika do stepenika, kotrljajući se strmoglavce, slećući na popločani pod na dnu sa treskom koji mu je izbio zadnji vazduh iz pluća. Tačkice su mu treperile ispred očiju. Trudio se da diše, da se uspravi.
Sluge su se stvorile niodkuda, pomažući mu da stane, svi vičući oko njegove sreće da nije poginuo u takvom padu, pitajući da li želi da vidi jednu od Aes Sedai zbog Lečenja. Mršteći se ošamućeno ka vrhu stepenika mrmljao je odgovore, bilo šta u nadi da će otići. Mislio je da je izubijan koliko je ikad bio u životu, a poslednja stvar koju je želeo da vidi u tom trenutku je bila sestra. Nešto mu je tamo gore trgnulo članke. Nešto ga je udarilo među ramena. Postojala je samo jedna stvar koja je to mogla biti, koliko god malo smisla to imalo. Znao bi da je iko bio dovoljno blizu da ga fizički dodirne. Aes Sedai je pokušala da ga ubije pomoću Moći.
“Lorde Mandragoran!” Zdepasti čovek u zelenom kaputu garde palate usporio je u hod i zamalo se preturio pokušavajući da se pokloni dok je još u pokretu. “Tražili smo vas svuda, moj lorde!” dahtao je. “Radi se o vašem čoveku, Bukami! Dođite brzo, moj lorde! Možda je još uvek živ!”
Kuneći, Lan je trčao iza gardiste, vičući da se kreće brže, ali previše je kasnio. Previše kasnio za čoveka koji je nosio bebu. Previše kasnio za snove.
Gardisti su ispunjavali uski prolaz koji vodi iz jednog od dvorišta za vežbanje, stisnuli su se da puste Lana. Bukama je ležao licem nadole, krv mu je curila iz usta, neukrašena drvena drška bodeža uzdizala se iz mračne mrlje na poleđini njegovog kaputa. Njegove oči su izgledale iznenađeno. Klečeći, Lan je zatvorio te oči i promrmljao molitvu za poslednji zagrljaj majke da poželi Bukami dobrodošlicu kući.
“Ko ga je pronašao?” upitao je, ali je jedva čuo mešavinu glasova o kome, gde i čemu. Nadao se da je Bukama ponovo rođen u svetu gde Zlatni ždral leti na vetru, Sedam kula stoje neslomljene, a Hiljadu jezera svetle kao ogrlica pod suncem. Kako je mogao dopustiti da iko priđe dovoljno blizu da uradi ovo? Bukama je mogao da oseti kada je čelik ogoljen blizu njega. Samo jedna stvar je bila sigurna. Bukama je mrtav jer ga je Lan umešao u spletke Aes Sedai.
Ustajući počeo je ponovo da trči. Ali ne od ičega. Prema nekome. Nije ga bilo briga ko ga vidi.
Prigušen udar vrata u predsoblju i uvređeni povici sluškinja podigli su Moirainu iz jastucima obložene naslonjače na kojoj je čekala. Bilo šta sem ovoga. Prihvatajući saidar, krenula je iz čekaonice, ali pre nego što je stigla do vrata ona se otvoriše. Lan je otresao sluškinju u livreji koja se držala za njegove ruke, zalupio im vrata u lice i podupro ih ledjima, srećući Moirainin iznenađen pogled. Poplavele modrice šarale su njegovo uglasto lice i kretao se kao da je pretučen. Od spolja je dopirala tišina. Šta god da je nameravao bili su sigurni da ona može to da reši.
Glupavo, zatekla se kako opipava nož za pojasom. Pomoću moći mogla ga je umotati kao dete, koliko god da je bio velik, a ipak... On nije zurio. To sigurno nije bila vatra u tim očima. Želela je da ustukne. Ne vatra, nego mrtva hladnoća. Taj crni plašt pristajao mu je sa svojim okrutnim trnjem i ukočenim, zlatnim cvećem.
“Bukama je mrtav sa nožem u srcu,” rekao je mirno, “a pre manje od sata je neko pokušao da ubije mene pomoću Jedne moći. Isprva sam mislio da je morala da bude Merean, ali poslednji put kad sam je video išla je za Iselom i ukoliko me nije primetila i želela da me uljuljka, nije imala vremena. Malo njih me vidi kad ne želim da budem viđen, a mislim da ona nije. To ostavlja tebe.”
Moiraina je uzdrhtala, a samo delom zbog sigurnosti u njegovom glasu. Trebala je znati da će glupa devojka odmah otići Mereani. “Začudio bi se koliko malo sestra propusti,” rekla mu je. Pogotovo ako je sestra ispunjena saidarom. “Možda nisam trebala tražiti od Bukame da pazi na Merean. Ona je veoma opasna.” Žena je bila iz Crnog ađaha; sada je bila sigurna u to. Sestre su mogle načiniti bolne primere od onih uhvaćenih u zabadanju nosa, ali ih nisu ubijale. Ali, šta učiniti povodom nje? Sigurnost nije bila dokaz, sigurno ne dokaz koji bi stajao pred Amirlinim Tronom. A ako je i sama Sierin bila Crna... To nije bila briga povodom koje je sada mogla učiniti išta. Šta je žena radila trošeći vreme sa Iselom? “Ako brineš za devojku, predlažem da je nađeš što brže možeš i držiš je dalje od Merean.”
Lan se nije slagao. “Sve Aes Sedai su opasne. Isela je dovoljno sigurna za sada; vido sam je na dolasku ovde, žurila je negde sa Brajsom i Dirikom. Zašto je Bukama umro, Aes Sedai? U šta sam ga uhvatio za tebe?”
Moiraina je uzdigla ruku tražeći tišinu i mali deo nje je bio iznenađen kad je poslušao. Ostatak nje je razmišljao srdito. Merean sa Iselom. Isela sa Brajsom i Dirikom. Merean je pokušala da ubije Lana. Iznenada je videla šemu, savršenu u svakoj liniji; nije imala smisla, ali nije sumnjala da je stvarna.
“Dirik mi je rekao da si ti najsrećniji čovek na svetu,” rekla je, naginjući se ka Lanu, “a za njegovo dobro, nadam se da je u pravu. Gde bi Brajs otišao za potpunu privatnost? Negde gde ne bi mogao biti viđen ili čuti.” To bi moralo biti mesto gde bi se osećao ugodno, ali izolirano.
“Postoji mesto na zapadnoj strani Palate,” reče Lan polako. Onda se njegov govor ubrzao. “Ako postoji opasnost po Brajsa moram dići gardiste.” Već se okretao sa rukom na bravi.
“Ne!” rekla je. još uvek je držala Moć i spremila je tok Vazduha da ga uhvati ako je neophodno. “Princ Brajs ne bi cenio da njegova garda uleće ako Merean samo priča sa njim.
“Onda nema dovoljno vremena za dizanje gardista, ako bi došli. nemamo nikakav dokaz protiv nje Lane. Sumnje protiv reči Aes Sedai.” Njegova glava se trznula gnevno i zarežao je nešto o Aes Sedai što namerno nije čula. Morala bi da ga opameti zbog toga, a nema dovoljno vremena. “Vodi me tamo, Lane. Neka se Aes Sedai pozabavi sa Aes Sedai. I požurimo.” Ako bi Merean uopšte pričala, nije očekivala da priča dugo.
Lan je stvarno požurio, duge noge su mu se jedva videle dok je trčao. Sve što je mogla da uradi je sa skupi skute i potrči za njim, ignorišući zurenje i došaptavanje sluga i drugih u hodniku zbog njenog izlaganja nogu, zahvaljujući Svetlosti što je nije previše ostavio. Dopustila je da je Moć ispuni dok je trčala, dok se slatkost i sreća nije graničila sa bolom u svojoj snazi, i pokušala da isplanira šta će da uradi, šta će da uradi, protiv žene znatno jače od nje same, žene koja je bila Aes Sedai stotinu godina pre nego što je i njena prabaka bila rođena. Želela je da nije toliko uplašena. Želela je da je Sijuan sada sa njom.
Ludačka žurba ih je provela kroz svetlucajuće državne dvorane, preko statuama ukrašenih hodnika, a onda odjednom su se našli na otvorenom, zvukovi Palate su ostali za njima, na kamenom oivičenom putu, dvadeset koraka širokom sa pogledom preko gradskih krovova daleko dole. Hladni vetar je duvao kao oluja, vučući joj skute. Merean je bila tamo, okružena sjajem saidara, i Brajs i Dirik, stojeći na ivici, uvijajući se bespomoćno protiv veza i čepova od Važduha. Isela se mrštila na Princa i njegovog sina, a iznenađujuće, dalje niz stazu stajao je namrgođen Rejn sa rukama prekrštenim na grudima. Znači, on je Prijatelj Mraka.
“...i teško bih ti mogla dovesti lorda Dirika bez njegovog oca,” govorila je Isela razdražljivo. “Ali sam se potrudila da niko ne zna, ali zašto-?”
Tkujući štit od Duha, Moiraina ga je bacila na Merean sa svakim delićem Moći koji je imala u sebi, nadajući se, uprkos šansama, da će je odseći od Izvora. Štit je udario i raspao se. Merean je bila suviše jaka, vukući suviše blizu svog kapaciteta.
Znala je da je iznenadila Plavu sestru-Crnu sestru, ali Merean nije ni trepnula. “Bio si dovoljno dobar kad si ubio špijuna, Rejne,” rekla je smireno dok je plela čep od Vazduha da zaustavi Iselina usta i veze koje su držale devojku ukočenu i raširenih očiju. “Postaraj se da budeš siguran za mlađeg, ovog puta. Spomenuo si da si bolji mačevalac.”
Sve se činilo da se dešava odjednom. Rejn je jurnuo napred, mršteći se, zvončići u njegovim pletenicama su zvonili. Lan je jedva izvukao svoj mač na vreme da ga sretne. A pre prvog sudara čelika, Merean je udarila Moirainu sa istim tkanjem koje je ona iskoristila, ali jače. U užasu, Moiraina je shvatila da Merean može imati dovoljno snage da je odseče od Izvora, čak iako ona drži koliko god saidara može. Očajnički je zasekla sa Vazduhom i Vatrom, Merean je zahroptala kad su je raskinuti tokovi udarili. U kratkom zastanku, Moiraina je pokušala da saseče tokove koji su držali Dirika i druge, ali pre nego što je njen tok dodirnuo Mereanin, Merean je, umesto toga, sasekla njen, a ovoga puta, Mereanin pokušaj štita, ju je stvarno dodirnuo pre nego što ga je mogla preseći. Moirainin stomak se vezao u čvor.
“Pojavljuješ se suviše često, Moiraina,” rekla je Merean kao da su samo ćaskale. Izgledala je kao da ništa drugo i ne radi, spokojna i majčinska, nimalo uzbuđena. “Bojim se da te moram pitati kako i zašto.” Moiraina je jedva uspela da odbije tkanje Vatre koje bi joj sagorelo odeću i, verovatno, veći deo kože, a Merean se smešila, majka zabavljena nestašlukom u koje se uvalila mlada žena. “Ne brini se, dete, Izlečiću te da mi odgovoriš na pitanja. A sigurno ćeš odgorarati. Ovde niko neće čuti tvoje vriske.”
Da je Moiraina imala ikakve sumnje da je Merean stvarno Crni ađah, to tkanje Vatre bi je uverilo. U sledećim trenutcima dobila je još dokaza, tkanja koja su naterala varnice da igraju na njenoj odeći i dizala joj kosu, tkanja koja su je naterala da hvata vazduh koji više nije bio tamo, tkanja koja nije prepoznala, ali koja bi je sigurno ostavila slomljenu i krvareći, da su se spustila oko nje, da nije uspela da ih saseče...
Kada je mogla pokušavala je iznova da iseče tokove koji su držali Dirika i druge, da odseče Merean, čak i da je onesvesti. Znala je da se bori za svoj život, umrla bi ako bi druga žena pobedila, sada ili posle Mereaninog ispitivanja, ali nikada nije razmotrila tu rupu u Zakletvama koje su je držale. Imala je sopstvena pitanja za tu ženu, a sudbina sveta bi mogla zavisiti o odgovorima. Na nesreću, najviše što je mogla da uradi je da se brani, i to uvek na ivici. Stomak joj je bio u čvoru i pokušavao da napravi još jedan. Držeći troje ljudi vezano, Merean joj je i dalje bila dorasla, a možda i jača. Kad bi samo Lan mogao da joj odvuče pažnju.
Brzi pogled pokazao joj je koliko je malo to bilo verovatno. Lan i Rejn su plesali forme, graciozno tekući iz jedne u drugu, njihova sečiva kao vrtlozi, ali ako je postojala i dlaka razlike u njihovim sposobnostima, ležala je kod Rejna. Krv je tekla niz stranu Lanovog lica.
Mračno, Moiraina se oborila, ne štedeći čak ni delić koncentracije koji je potreban da bi se ignorisala hladnoća. Drhteći, napala je Merean, odbranila se i ponovo napala, odbranila se i napala. Ako bi uspela da umori drugu ženu, ili...
“Ovo se suviše odužilo, zar ne misliš i ti, dete?” rekla je Merean. Dirik se podigao u vazduh, otimajući se protiv veza koje nije mogao videti, dok je plutao preko ivičnjaka. Brisova se glava izokrenula prateći sina, usta su mu radila oko nevidljivog čepa.
“Ne!” vrisnula je Moiraina. Očajnički, bacila je tokove Vazduha da bi ga dovukla na sigurno. Merean ih je presekla dok je otpuštala svoje. Jadikujući, Dirik je pao i bela svetlost je eksplodirala u Moiraininoj glavi.
Iznemoglo je otvorila oči, dečakov zamirujući vrisak još uvek joj je odjekivao u glavi. Ležala je na leđima na kamenom šetalištu, u glavi joj se vrtelo. Dok joj se to nije razbistrilo imala je šanse da prihvati saidar, koliko je mačka imala da peva. Ne da je to činilo ikakvu razliku sada. Mogla je da vidi štit koji je Merean stavila na nju, a čak je i slabija žena mogla da drži štit jednom kada je postavljen. Pokušala je da ustane, pal nazad, i uspela da se pridigne na lakat.
Samo su trenutci protekli. Lan i Rejn su i dalje plesali svoj smrtonosni ples sudara čelika. Bris je bio ukočen ne samo zbog svojih veza, buljeći u Merean sa tolikim neumoljivim gnevom da se činilo da bi se mogao osloboditi samom snagom svog gneva. Isela je drhtala, unjkala i jecala i zurila zaprepašteno gde je momak pao. Dirik. Moiraina se naterala da misli na dečakovo ime, bojala se sećanja njegovog nasmejanog entuzijazma. Samo trenutak.
“Mislim da ćeš da se držiš mene nešto duže,” rekla je Merean, okrećući se od nje. Bris se digao iznad šetališta. Lice zdepastog čoveka se nije uopše promenilo, ne prestajući da zuri sa mržnjom u Merean.
Moiraina se izborila na kolena. Nije mogla da usmerava. Nije joj preostalo išta hrabrosti, išta snage. Samo odlučnost. Bris je otplutao preko ivičnjaka. Moiraina se zateturala na noge. Odlučnost. Sa tim pogledom čiste mržnje, izgraviranim na njegovom licu, Bris je pao ne čineći ni zvuka. To je moralo da se završi. Isela se digla u vazduh, previjajući se besomučno, grlo se mučilo u pokušaju da vrišti uprkos čepu. Moralo je da se završi sada! Spotičući se, Moiraina je zabola svoj bodež u Mereanina leđa do drške, krv je šiknula preko njenih ruku.
Pale su na popločano kamenje zajedno, svetlost oko Merean je nestajala kako je umirala, štit na Moiraini je nestao. Isela je počela da vrišti, njišući se tamo gde su je Mereanine veze ostavile da padne, na vrhu kamenog ivičnjaka. Terajući se na pokret, Moiraina se iskoprcala preko Mereaninog leša, uhvatila jednu od Iselinih mašućih ruku, baš kad su devojčine papuče skliznule u vazduh.
Trzaj je povukao Moirainu da se presavije preko ivičnjaka, zureći u devojku koja se držala u njenom stisku, klizavom od krvi, iznad pada koji se činio da ide beskonačno. Sve što je Moiraina mogla da uradi je da ih drži tamo gde jesu, cvokoćući. Ako bi pokušala da izvuče devojku, obe bi pale dole. Iselino lice bilo je iskrivljeno, usta su joj formirala krug. Ruka joj je skliznula u Moiraininom stisku. Terajući se da se smiri, Moiraina je posegnula za Izvorom i nije uspela. Zurenje dole u te daleke krovove nije pomoglo njenoj vrtoglavici. Ponovo je pokušala, ali to je bilo kao pokušaj da se zahvati voda sa raširenim prstima. Spasiće jedno od troje, pa makar najbeskorisnije od njih. Boreći se sa nesvesticom, upinjala se za saidarom. Iselina ruka joj je iskliznula iz krvavih prstiju. Sve što je Moiraina mogla da uradi je da je gleda kako pada uz dug, nestajući vrisak, ruke još uvek ispružene, kao da veruje da bi je neko još mogao spasiti.
Ruka je povukla Moirainu od ivičnjaka.
“Nikad ne gledaj smrt koju ne moraš,” rekao je Lan postavljajući je na noge. Desna ruka mu je visila sa strane, duga posekotina otvorila mu je krvlju umrljan rukav i meso ispod, a imao je i druge povrede pored rane na skalpu koja je i dalje curela crveno preko njegovog lica. Rejn je ležao na leđima deset koraka odatle, zureći u nebo u slepom iznenađenju. “Mračan dan,” promrmljao je Lan. “Najmračniji koji sam ikada video.”
“Trenutak,” rekla mu je, glasa nesigurna. “Još uvek sam suviše ošamućena da bih hodala predaleko.” Kolena su joj klecala dok je išla ka Mereaninom telu. Neće biti odgovora. Crni ađah će ostati skriven. Saginjujući se izvukla je bodež iz njenih leđa i očistila o izdajničine skute.
“Ti si hladna, Aes Sedai,” rekao je Lan ravno.
“Hladna koliko moram biti,” rekla mu je. Dirikov vrisak joj je odjekivao u ušima. Iselino lice koje se smanjivalo pod njom. Kao i u njenom testu za šal sva njena smirenost je bila samo maska, ali je se držala čvrsto. Ako bi pustila na trenutak bila bi na kolenima plačući. Urlajući od tuge. “Izgleda da je Rejn pogrešio i bio Prijatelj Mraka. Bio si bolji od njega.”
Lan je odmahnuo blago glavom. “On je bio bolji. Ali je mislio da sam gotov sa samo jednom rukom. Nikad nije razumeo. Predaješ se tek kad si mrtav.”
Moiraina je klimnula. Predaja tek posle smrti. Da.
Prošlo je neko vreme pre nego što joj je glava bila dovoljno bistra da može ponovo da prihvati Izvor i morala je podneti Lanovu brigu da obaveste šatajan o Brisovoj i Dirikovoj smrti pre nego što stigne glas da su im tela nađena na krovovima. Razumljivo, činio se manje gorljiv da obavesti gospu Edejnu o smrti njene kćeri. Moiraina je takođe bila zabrinuta zbog vremena, ako ne zbog istih razloga. Trebala je da uspe da spasi devojku. Ta smrt je ležala na njoj koliko i na Merean.
Izlečila je Lana čim je bila sposobna i on se zadihao u šoku dok su komplikovana tkanja Duha, Vazduha i Vode, lečila njegove rane, meso se sastavljalo u celinu bez ožiljaka, ali nije osećala zadovoljstvo što se konačno pokazao kao smrtnik. Bio je slab posle toga, isceđen od Lečenja povrh njegove borbe, dovoljno slab da hvata vazduh naslanjajući se na kamen ivičnjaka. Neko vreme neće trčati nigde. Morala se potruditi da on zna šta da kaže. Imala je i druge planove za njega.
Pažljivo je tkanjima Vazduha uzdigla Mereanino telo preko ivičnjaka i dole, blizu kamenu planine. Tokovi Vatre i plamen je obuhvatio Crnu sestru, plamen tako jak da nije bilo dima, samo gusto talasanje vazduha i povremeno pucanje naprslog kamena.
“Šta to-?” počeo je Lan, pa promenio u “Zašto?”
Dopustila je sebi da oseti dižuću toplotu, tokovi Vazduha služili su za peć. “Nema dokaza da je bila Crni Ađah, samo da je bila Aes Sedai.” Trznula se na svoj propust. Bela Kula je ponovo trebala svoj oklop od tajni, više nego kad je Malkijer umro, ali mu nije mogla reći to. Ne još. Ali on nije ni trepnuo pri spomenu Crnog ađaha. Možda ne zna o njemu, ali se ne bi kladila u to. On je zatvoren u sebe koliko bilo koja sestra. “Ne mogu lagati o onome šta se desilo ovde, ali mogu ćutati, ili bi ti uradio Senkin posao?”
“Ti si veoma čvrsta žena,” najzad je rekao. To je bio jedini odgovor koji je dao, ali je bio dovoljan.
“Čvrsta sam koliko moram biti,” rekla mu je. Dirikov vrisak. Iselino lice. Tu je još uvek bilo Rejnovo telo, da ga se otarasi i krv na kamenim pločama i njihovoj odeći. Čvrsta koliko mora.