Стигавши једном у своју гардеробу, Елејна је журно пресвукла јахаћу хаљину уз помоћ Есанде, седокосе пензионерке коју је изабрала за личну служавку. Витка, достојанствена жена се споро кретала, али знала је свој посао и није губила време ћаскајући. Заправо, једва да је рекла и реч сем сугестија о облачењу и свакодневних коментара који су Елејну подсећали на њену мајку. Пламенови су плесали над танким цепаницама на широком мермерном ложишту у једном крају собе, али је ватра чинила мало да отера хладноћу из ваздуха. Брзо је обукла плаву вунену хаљину са низовима морских перли на оковратнику и рукавима, њен сребром обрађен појас са малим бодежом у сребрним корицама и сребром украшене плаве сомотске папучице. Можда више неће бити времена за пресвлачење пре него се види са трговцима, а они морају бити импресионирани њеном појавом. Морала је да буде сигурна да је и Биргита тамо; Биргита је највише импресионирала у својој униформи. А Биргита је чак и слушање трговаца схватала као одмор. По врелом чвору иритације у позадини њене главе, капетан-генерал Краљичине Гарде је тешко подносила те извештаје. Стављајући низове бисера на уши, отпустила је Есанду њеном огњишту у одајама за пензионере. Жена је одбила Лечење када јој је било понуђено, али је Елејна сумњала да је боле зглобови. У сваком случају она је била спремна. Неће носити круну ћерке-наследнице: може да остане у малом ковчегу за накит од слоноваче на њеном ноћном сточићу. Није имала много драгуља; већина је већ била заложена а остало ће можда морати да иде тамо где и тањири. Није било сврхе бринути сада о томе. Имала је само неколико тренутака за себе пре него што поново ускочи у дужност.
Главни писар се усправио са ниске наслоњаче када је ушла, притискајући кожом увезане списе на своје узане груди, и занео се око округлог стола да би се чудно поклонио. Нори је био висок и мршав, са дугим носем. И са мало чуперака косе који су се налазили иза његових ушију као чуперци белог перја. Често ју је подсећао на чапљу. Доста слуга под њим су такође били писари, али ипак мала флека од мастила се налазила на његовом скерлетном рукаву. Флека је изгледала старо, иако се она питала да ли ти папири крију још неку. Почео је да их држи при грудима прије неколико, само када носи формалну одећу, коју је почео носити два дана после Газдарице Харфор. Мада да ли је то урадио из лојалности или само зато што је Главна Собарица то исто урадила било је питање.
“Наравно, газда Нори. Не бих желела да вас пожурујем.“ Трепнуо је на њу и она се трудила да не уздахне. Мислила је да је можда мало више него само наглув, по начину на који је нагињао главу као да боље чује звук. Можда се због тога његов глас никада није мењао. Мало је подигла свој. Можда је само досадњаковић након свега. “Седите и реците ми те ствари од важности.“
Узела је једну изрезбарену столицу и показала му на другу, али је он остао да стоји. Увек је то радио. Навалила се и спремила да га саслуша, прекрштајући ноге и намештајући сукње.
Није гледао у папире. Све што се налази на папирима већ је у његовој глави, папири су били ту само ако она затражи да то види сопственим очима. “Најхитније, моја госпо, и можда најважније, велике количине алауна су откривене на вашем имању у Данбару. Први квалитет алауна. Мислим да ће банкари бити…ммм… мање несигурни према мојим потражњама у ваше име када сазнају ово.“
Кратко се осмехнуо, тренутно савијање танких усана. За њега то је било близу церења.
Елејна се усправила чим је поменуо алаун, и насмешила се много шире. „То је важна вест и газда Нори, најбоља у овоме дану“ рекла је, скоро се смејући. Био је љубоморан на андорско благо као кокошка са једним пилетом, и био је чврсто против тога да она преузме школу чију је изградњу Ранд наредио у Каемлину, враћајући се на своје аргументе поново и поново све док му глас није лишио на бушилицу која јој буши лобању. До сада се школа састојала од неколицине учењака и њихових ученика, раштрканих по Новом Граду у разним гостионицама, али чак је и по зими стизало све више њих сваког дана, и почели су да траже више простора. Није свакако намеравала да им да палату, ипак требало им је нешто. Нори је желео да штеди андорско злато, али она је гледала у андорску будућност. Тармон Гаи’дон је долазио, ипак морала је мислити да ће бити будућности после, било да Ранд сломи или не свет поново. Иначе не би било сврхе настављати са било чиме, а она није само могла да седи и чека. Чак и да је знала да ће Последња Битка зауставити све, она није могла само да седи скрштених руку. Ранд је оснивао школе за случај да сломи свет, у нади да ће спасити нешто, али ово ће бити школа Андора а не Ранда ал’Тора. Академија Ружа, посвећена сећању на Моргазу Траканд. Биће будућности и будућност ће памтити њену мајку. “Или сте одлучили да каирхијењанско злато може ипак потицати од Поноворођеног Змаја?“
“И даље мислим да је ризик веома мали, моја госпо, али да га више не треба преузимати након оног што сам управо сазнао из Тар Валона.“ Његов тон се није мењао, али је очито био потресен. Прсти су му добовали по папирима у руци, паучасто играјући да би се потом смирили. “Ум… Бела кула је издала проглас обзнањујући… Ум… Да је господар Ранд Поноворођени Змај и нудећи му… Ум… заштиту и вођство. Такође проглашава анатему за било кога ко му приђе сем преко Куле. Мудро је бити обазрив због беса Тар Валона, моја госпо, чега сте и ви свесни.“ Значајно је погледао ка прстену велике змије на њеној руци која је почивала на резбареном рукохвату столице. Знао је за раскол у Кули, наравно можда једино врапци у Селесину нису знали, нико до сада није могао не знати, али он је био превише дискретан да је пита коме је она одана. Иако је очигледно хтео да каже “Амирлин Трон“ уместо “Бела кула.“И само Светлост зна шта уместо “господар Ранд“ . Није то узимала против њега. Био је обазрив човек, особина која је потребна човеку на његовој позицији.
Елаидин проглас ју је ипак запањио. Фркћући окретала је пажљиво свој прстен. Елаида је носила тај прстен дуже него што је она живела. Жена је била арогантна, погрешно оријентисана, слепа за било чији начин посматрања сем њеног, али није била глупа. Далеко од тога. “Може ли она уопште мислити да ће он прихватити такву понуду?“ Пола је промрмљала сама себи. “Заштиту и вођство ? Не могу замислити бољи начин да га одврати од себе!“ Вођство? Нико није могао водити Ранда мотком!
“Можда је већ прихватио, моја госпо, по мојим изворима из Каирхијена.“ Нори би задрхтао на помисао да је вођа шпијуна. Па искривио би уста у гађењу, у сваком случају. Главни писар је управљао ризницом, контролисао слуге које су водиле главни град, и саветовао престо око државних ствари. Свакако није имао мрежу очију и ушију, као Ађаси или као поједине сестре. Али је често размењивао писма са знаним и добро обавештеним људима из осталих престоница, тако да је његов савет могао бити у току са вестима. “Она шаље писма само једном недељно и изгледа да је након последњег неко напао Сунчеву палату Једном моћи.“
“Моћи?“ нагласила је нагињући се напред у шоку.
Нори је климнуо једном. Могао је тренутно да извештава о поправци улица. “Тако мој дописник извештава, моја госпо. Аес Седаи или можда Аша’мани или чак Изгубљени. Бојим се да овде извештава трачеве. Крило у коме се налазе одаје Поноворођеног Змаја су уништене великим делом и он сам је нестао. Распрострањено је веровање да је отишао да клекне пред Амирлин Трон. Неки такође верују да је погинуо у нападу, али не много њих. Саветујем да не радите ништа док не будемо имали јаснију слику.“ Зауставио се главе веома усправне. “Према ономе што сам видео од њега, моја госпо“, рекао је лагано. “Ја лично не бих веровао да је мртав док три дана не бих седео са лешом.“
Умало се није избуљила. То је скоро била шала. Груба шаљива примедба, у најмању руку. Од Халвина Норија! Ни она није веровала да је Ранд мртав. Што се клечења пред Елаидом тиче, тај човек је био превише својеглав да се било коме потчини. Много потешкоћа се могло избегнути када би хтео да клекне пред Егвеном, а она му је била пријатељица из детињства. Елаида је имала шанси колико и коза на дворском балу, посебно након што он сазна за проглас. Ипак, ко га је напао? Засигурно Сеаншани нису могли досегнути Каирхијен. Ако су Изгубљени решили да отворено делају то би могло значити већи хаос од оног што тренутно притиска свет, али најгоре би било да је то био Аша’ман. Ако се његове сопствене креације окрену против њега… Не! Она није могла да га заштити, колико год да му је заштита требала. Морао је једноставно да се сам снађе.
Будаласти човек! Мумлала је у својој глави. Вероватно маршира наоколо са барјацима, као да нико није покушао да га убије! Боље би ти било да се бринеш о себи, Ранде ал’Торе, или ћу те тако измлатити када те дохватим!
“Шта још ваши дописници имају да известе, газда Нори?“ Питала је наглас, стављајући Ранда по страни. Још га није дохватила и морала се трудити да се усредсреди на одржавање Андора.
Његови дописници су имали много шта да кажу, иако су неки од њихових извештаја били доста стари. Нису сви користили голубе, а чак су и највернијим трговцима требали месеци да стигну на одредиште. Трговци којима се није могло веровати прихватали су писма и нису их ни испоручивали. Мало њих је могло да унајми курире. Елејна је имала на уму да отвори Краљевску Пошту, ако ситуација икада дозволи. Нори се жалио да су његова писма из Ебоу Дара и Амадора окупирана стварима које се већ недељама говоркају по улицама.
Нису ни све новости биле важне. Његови дописници заиста нису били очи и уши; једноставно су писали новости из града, говоркања са двора. Из Тира су стигле приче о бродовима Морског народа који без водича пролазе кроз Змајеве Прсте и сада се окупљају на обалама града, говоркања да су се пловила Морског народа сукобила са Сеаншанима на мору, иако је то било само говоркање. Илијан је био тих, и пун Рандових војника, који су се опорављали од борбе са Сеаншанима; ништа више се није знало; чак је било питање да ли је Ранд у граду. Краљица Салдеје је и даље била повучена негде у унутрашњости, што је Елејна већ знала, али изгледа ни краљ Кандора није виђен у Чачину месецима, такође краљ Шијенара је био у наводној инспекцији граница са Пустоши, иако се причало да је Пустош мирнија него што је икад запамћено. У Лугарду, краљ Роедран је скупљао све племиће који су пак доводили своје војнике, а град се већ бринуо због две велике војске које су камповале близу границе са Андором, једне пуне Аес Седаи и друге пуне Андораца, сад су бринули и о томе шта би разузданик попут Роедрана намеравао.
“А твој савет овде?“ Упитала је када је завршио, иако јој није требао. Заправо, није јој требао ни у осталом. Догађаји су били предалеко да би утицали на Андор, или су били неважни, само преглед оног што се догађало у осталим земљама. Ипак, очекивало се да га пита иако су обоје знали да има одговор, “ не ради ништа“, и био је подупрт његовим репликама. Мурандија нити је била далеко, нити је била неважна, ипак овог пута је оклевао, мрштећи се. Нори је био спор и методичан, али је ретко оклевао.
“Ништа што се овог тиче, моја госпо“, рекао је на крају. “Уобичајено, саветовао бих да пошаљемо изасланика Роедрану да покуша да сазна његове циљеве. Може се уплашити због догађаја северно од њега, или због аијелских пљачкаша о којима толико слушамо. Опет, иако је увек био неамбициозан, може бити да спрема неки подухват у северној Алтари. Или у Андору, под околностима. На несрећу…“ И даље притискајући папире уз груди, раширио је помало руке и уздахнуо, можда у извињењу, можда растресито.
Нажалост, још није била краљица и ниједан њен изасланик не би пришао ни близу Роедрана. Ако би њено право пропало, а он већ примио изасланика, онај чије би право било уважено могао би да се освети Мурандији, да га научи лекцију, а лорд Луан и остали су већ били на његовој територији. Била је боље информисана од Првог Слуге, само што су њене информације стизале од Егвене. Није имала намеру да открива свој извор, али је решила да му олакша узбуђење. Мора да су му се због тога кривила уста: знајући шта треба урадити а не видећи начин за то.
“ Знам који су Роедранови циљеви, газда Нори, а он циља на саму Мурандију. Андорци у Мурандији су прихватили заклетве муранђанских северних племића, због чега су се остали унервозили. А ту је велика банда плаћеника, заправо Змајузаклетих, али Роедран мисли да су плаћеници, које је он унајмио у тајности, који би створили претњу када се стране армије повуку. Планира да искористи ту претњу да веже све племиће за себе тако чврсто да се сваки уплаши да први прекрши заклетву када све претње прођу. Може бити проблем у будућности ако његов план успе, као прво желеће назад ове северне земље, али није тренутна претња Андору.“
Норијеве очи су се све више шириле а главу је померао са једне стране на другу проучавајући је. Овлажио је усне пре него што је проговорио. “ То би објаснило много тога, моја госпо. Да. Да објаснило би.“ Његов језик је поново дотакао усне. “Још једна ствар је поменута од мог дописника из Каирхијена коју сам… Ум… Заборавио да поменем. Као што знате, ваша намера да тражите Сунчев Престо тамо је добро позната и ужива велику подршку. Изгледа да многи Каирхијењани отворено говоре о томе да дођу у Андор и помогну вам да добијете Лављи Престо како би раније преузели Сунчев Трон. Мислим да вам можда није потребан мој савет у вези таквих понуда?“
Климнула је главом, веома грациозно узимајући у обзир околности, помислила је. Помоћ из Каирхијена би могла бити гора од плаћеника, јер било је доста ратова између Андора и Каирхијена. Он није заборавио. Халвин Нори никад ништа не заборавља. Зашто јој је онда рекао, уместо да дозволи да буде изненађена, можда доласком њених каирхијенских присталица? Да ли га је импресионирало њено знање? Или се можда уплашио да ће сазнати да је задржао нешто? Стрпљиво је чекао, сува чапља која чека… На рибу?
“Нека се спреми писмо за мој потпис и печат да буде послато свакој већој кући у Каирхијену. Почни са истицањем мог права на Сунчев Престо као ћерка Тарингаила Дамодреда и кажи да ћу доћи да положим право на трон када прилике у Андору буду мирније. Кажи да нећу повести андорске војнике са собом јер знам да ће то, са правом, окренути цео Каирхијен против мене. Заврши са мојим цењењем сваке подршке мом циљу и да се надам да све поделе унутар Каирхијена могу бити мирно зацељене.“ Интелигентнији ће видети поруку иза ових речи, а уз мало среће, и објаснити онима који нису толико бистри.
“Спретан одговор, моја госпо“, рече Нори, савијајући рамена тако да изгледају као лук.“ Учинићу тако. Ако могу да питам, моја госпо, да ли сте имали времена да потпишете налоге? Ах. Није важно. Послаћу некога по то касније.“ Правилно се клањајући спремао се да оде а затим се заустави. “Опростите ми на храбрости, моја госпо, али много ме подсећате на покојну краљицу, вашу мајку.“
Гледајући како се врата затварају за њим, питала се да ли га може урачунати у свој табор. Управљање Каемлином без слугу, још мање Андором, било је немогуће, а Главни Писар је имао моћ да спусти краљицу на колена ако није провераван. Комплимент није исто што и изјава о верности.
Није се много бактала тим питањем, само неколико тренутака пошто је он отишао, три ливрејисане слушкиње су ушле, носећи посребрене послужавнике које су поставиле на један дуги сто који стоји уза зид.
“Главна Собарица је рекла да је моја госпа заборавила да пошаље по свој поподневни оброк“, рекла је округла седокоса жена, клањајући се док је показивала млађим женама да склоне крпе, “па је послала избор мојој госпи.“
Избор. Одмахујући главом на призор, Елејна се сетила колико је времена прошло од доручка, поједеног у зору. Било је ту јагњећих шницла са сенфом, печени петао са сувим смоквама, слаткиши са кикирикијем, кремасти празилук и супа од кромпира, ролнице од купуса са сувим грожђем и бибером, и воћна пита, да не помињем мали пладањ са јабуковим колачима и још један са мали колачима са кремом. Пара је излазила из два сребрна путира са вином, за случај да је волела једну врсту а не другу. Трећи је садржао врућ чај. И пажљиво гурнут у страну био је оброк који је увек наручивала у подне хлеб и говеђа супа. Рина Харфор није одобравала то: тврдила је да је Елејна “мршава као решетка.“
Главна Собарица, а Служавка је ширила своје мишљење. Седокосе жене се намрштише када је поставила говеђу супу, хлеб и чај на сточић у средини собе и узела једну ланену салвету, танку порцеланску плаву шољу и тацницу и сребрну зделицу са медом. И неколико сувих смокви. Пун стомак на подне и глава јој је била сита до поподне, као што је Лини говорила. Њена мишљења се нису делила. Све служавке су биле комотно попуњене, а чак су и млађе изгледале разочарано када су однеле остатак хране.
Била је јако добра говеђа супа, мало зачињена и врућа, а чај је био пријатно освежавајућ, али је нису оставили саму са својим оброком, мало се размишљала да ли да узме мало колачића пре него што је два пута напунила уста, Дијелин је улетела у собу као вртлог у зеленој јахаћој хаљини, тешко дишући. Спуштајући кашику, Елејна је понуди чајем пре него што је схватила да има само једна шоља коју је већ користила., али Дијелин одмахну на понуду, њено лице направи гримасу док је фрктала.
“Војска се налази у Браемској шуми“, објавила је, “као ниједна виђена од Аијелског рата. Трговац из Новог Браема је јутрос донео вести. Поуздан човек, Тормон, Илијанац, није улепшавао нити украшавао. Каже да је видео Арафелце, Кандоране и Шијенарце на различитим местима. Хиљаде њих све заједно. Десетине хиљада.“ Срушивши се у једну столицу, хладила се машући руком. Лице јој је било румено као да је трчала са новостима. “Шта за име Светлости раде Крајишници близу граница Андора?“
“То је Ранд, могу да се кладим“, рече Елејна. Стискајући вилицу испила је чај и допунила шољу. Њено јутро је било заморно али ће је чај опоравити.
Дијелин је престала да се хлади и села усправно. “Не мислиш ваљда да их је он послао. Мислиш ли? Да… ти помогну?“
Та могућност Елејни није пала на памет. Понекад је жалила што је дозволила старијој жени да сазна за њена осећања према Ранду. “Не мислим да је… Мислим да би био… Толико будаласт.“
Светлости била је уморна! Понекад се Ранд понашао као да је краљ Света, али свакако не би…Не би… оно што можда не би урадио полако је одлазило до ње.
Стисла је поново вилицу, и одједном јој се очи раширише изнад руке, зурећи у шољу. Хладан, освежавајући укус. Пажљиво спустила је шољу, или је покушала. Скоро је промашила целу тацну и шоља је пала поред, чај се просуо по поду. Чај зачињен двокореном. Иако је знала да је бескорисно отворила се Извору, покушала је да се испуни животом и радошћу саидара, али је исто тако могла да покуша да ухвати ветар мрежом. Биргитина иритација је била мања него пре, још увек је била смештена у углу њене главе. Френетично је покушала да подигне страх или панику. Глава као да јој је била напуњена вуном, све у њој се заситило. Помози ми Биргита! Помислила је. Помози ми!
“Шта је?“ Захтевала је Дијелин, оштро се нагињући напред. “Помислила си на нешто и по твом изразу лица рекла бих да је ужасавајуће.“
Елејна је трепнула ка њој. Заборавила је да је друга жена ту. “Иди!“ рекла је глупо, а затим тешко прогутала не би ли прочистила грло. Њен језик се и даље чинио дупло већи. “Доведи помоћ! Ја… сам отрована!“ објашњавање би одузело превише времена. “Иди!“
Дијелин је зевала у њу, залеђено, онда скочи и зграби дршку ножа.
Врата се отворише и слуга оклевајући провири унутра. Елејна осети поплаву олакшања. Дијелин је неће убости пред сведоцима. Човек је овлажио усне, поскакујући очима између две жене. Затим је ушао. Извлачећи дуг нож из појаса. Још двоје мушкараца у црвено-белим ливрејама уђоше вадећи ножеве.
Нећу умрети као мачка у џаку, Елејна помисли огорчено. Уз напор, одгурнула се на ноге. Колена су јој заклецала и морала је да се подупре руком на столу, али је искористила другу да извуче сопствен бодеж. Сечиво украшене оштрице је једва било дуго колико њена шака, али биће довољно. Мора бити, њени прсти нису осећали дрвени стисак балчака. Дете је могло да јој га одузме. Не без да узвратим, помислила је. Било је као да гура кроз сируп али је ипак била одлучна. Не без борбе!
Чудно, изгледало је да је прошло мало времена. Дијелин се тек окренула ка својим присталицама, последњи од њих је управо затварао врата за собом.
“Убице!“ Дијелин се раздрала. Дижући столицу, бацила је ка човеку. “Стража. Убице! Стража.“ Тројица су покушала да избегну столицу али је један био преспор и оборила га је са ногу. Са повиком је посрнуо и оборио и човека до себе. Други, витак младић велике главе и бистрих плавих очију је избегао и кренуо напред са ножем.
Дијелин се срела са њим са својим ножем сечући и убадајући, али се он мрдао као ласица избегавајући нападе лако. Његов дуги нож засече и Дијелин паде уназад уз повик, једна рука јој је била расечена на половини. Поскочио је напред убадајући и она је вриснула опустивши се као исцепана лутка. Прешао је преко ње крећући ка Елејни.
Ништа није постојало за њу сем њега и ножа у његовој руци. Није журио ка њој. Те велике плаве очи су је проучавале док је споро напредовао ка њој. Наравно. Знао је да је Аес Седаи. Сигурно се питао да ли је напитак деловао. Покушала је да стане усправно, да бљешти у односу на њега, да добије неколико тренутака блефом, али он климну самом себи стежући нож. Да је ишта могла да уради, урадила би до сада. Није било задовољства на његовом лицу. Био је само човек са послом који треба обавити.
Одједном је стао зурећи доле у себе запањен. Елејна је такође зурила. У стопу челика која му је вирила из груди. Крв му је пенушала на устима док је тешко падао преко сточића.
Зурећи Елејна је пала на колена, и једва се задржала хватајући се за ивицу стола како би спречила да даље пада. Запањена, зурила је у човека који је крварио на поду. Балчак мача му је вирио из леђа. Њене мисли су лутале. Ти теписи се можда никада неће очистити, од све те крви. Полако је дигла очи и прешла преко непокретне Дијелин. Изгледало је да не дише. До врата. Отворених врата. Један од преосталих убица је лежао пред њима, глава му је била под чудним углом, само напола прикачена на његов врат. Други се борио са још једним човеком у црвеном капуту, њих двоје су се борили ваљајући се по поду, обоје се отимајући за исти бодеж. Онај који је покушао да буде убица покушавао је да слободном руком склони песницу другога човека са свог грла. Други. Човек са лицем попут секире. У капуту са белим оковратником, Стражар.
Пожури Биргита, помислила је тупо. Молим те, пожури.
Тама је обузе.
