Елејна се није изненадила када је наишла на Главну собарицу, пре него што је стигла до својих одаја. Напокон, обе су ишле у истом правцу. Газдарица Харфор начини наклон и пође за њом, носећи свежањ од украшене коже испод једне руке. Сасвим сигурно је устала подједнако рано као и Елејна, ако не и раније, али је њен црвени капут деловао свеже испеглан, Бели лав на предњој страни чист и бео као свежи снег. Слуге су ишле брже и чистиле жустрије када би је видели. Рина Харфор није била груба, али је држала чврсту дисциплину над палатом, као Гарет Брин над Гардом.
„Бојим се да нисам ухватила никакве шпијуне, моја госпо“, рекла је као одговор на Елејнино питање, стишала је глас само за Елејнине уши, „али мислим да сам открила пар. Човек и жена, обоје узети у службу током последњих месеци владавине покојне краљице, ваше мајке. Напустили су палату чим се прочуло да испитујем свакога. Нису чак ни сачекали да покупе своје ствари, чак ни огртач. Рекла бих да је то подједнако добро као и признање. Осим ако се нису плашили да ће бити ухваћени у неком другом неделу“, додала је невољно. „Бојим се да је било случајева ситних крађа.“
Елејна климну замишљено. Неан и Еленија су проводиле доста времена у палати током последњих месеци владавине њене мајке. Више него довољно прилика да свуда поставе очи-и-уши у палати. Те две су биле у палати, и још оних који су били против Моргазе Траканд када је захтевала престо, а када га је коначно добила, сви су прихватили њено помиловање, а онда је издали. Она неће начинити мајчину грешку. Ох, мораће да буде помиловања где год је то могуће—било шта друго би посејало семе грађанског рата—али је планирала да пажљиво посматра оне који ће примити њен опроштај. Као мачка која посматра пацова који тврди да га џак зрневља не интересује. „Они су били шпијуни“, рекла је. „И лако може бити да има и других. Не само за Куће. Сестре у Сребрном лабуду су можда, такође, купиле очи-и-уши у палати.
„Наставићу да тражим, моја госпо“, одговори Рина, лагано климнувши главом. Њен тон је изражавао савршено поштовање; није подигла ни обрву, али Елејна је затекла себе како поново има утисак да учи своју бабу да штрика. Када би само Биргита могла да се носи са проблемима као газдарица Харфор.
„Ви сте се, такође, вратили рано“, настави пуначка жена. „Бојим се да имате доста посла јутрос. За почетак, газда Нори жели да разговара са вама. У питању је нешто хитно, каже он.“ Усне јој се на тренутак стиснуше. Увек је захтевала да зна зашто су људи желели пријем код Елејне, да би била у стању да пробере битно међу небитним, радије него да све то затрпа Елејну, али Главни писар никад није сматрао за потребно да јој макар наговести своје послове. Као што ни она њему није говорила о својим. Обоје су љубоморно чували свој делокруг. Климањем главе она отписа Халвина Норија. „Након њега, делегација трговаца дуваном су захтевали да вас виде, исто као и делегација ткалаца, обе траже смањење пореза јер су времена тешка. Мојој госпи није потребан мој савет да им каже да су времена тешка за све. Група страних трговаца такође чека; прилично велика група. Махом да вам пожеле добро, на начин који их неће обавезати, наравно—они желе да буду у вашој милости, а да не дођу у сукоб ни са ким друго—али вам предлажем да их примите на кратко.“ Положила је пуначке прсте на свежањ под руком. „Такође, потребан је ваш потпис на рачунима палате, пре него што буду послати газди Норију. Бојим се да ће га натерати да уздахне. Није нешто што би се дало очекивати зими, али доста брашна је пуно жижака и мољаца, а половина усољене говедине је пропала, као и већина димљене рибе.“ С изразитим поштовањем. И врло чврсто.
Ја владам Андором, рекла је Елејни мајка једном приликом, кад су биле насамо, али понекад ми се чини да Рина Харфор влада мноме . Њена се мајка смејала, али је такође звучала као да је то и мислила. Када мало размисли о томе, газдарица Харфор би као Заштитник била десет пута гора од Биргите.
Елејна није желела да прими Халвина Норија, ни трговце. Хтела је да седи и на миру размишља о шпијунима, и кога су имале Неан и Еленија, и како би могла да им уђе у траг. Осим... Газда Нори је одржавао Каемлин у животу од када је њена мајка умрла. Уистину, по ономе што је могла да види из старих рачуна, тако је радио готово од дана када је она пала у Рафхинове канџе, мада је Нори био неодређен у вези са тиме. Деловао је увређен догађајима од тада, на прилично писарски начин. Није могла просто да га пребаци за други пут. Осим тога, он никад није изражавао хитњу, у вези са било чим. А добра воља трговаца није била за подсмех, чак и ако су у питању били страни трговци. А ти рачуни јесу требали да се потпишу. Жишци и мољци? И шунка која се квари? Зими? То је било несумњиво чудно.
Стигле су до великих врата њених одаја, на којима су били изрезбарени лавови. Мањи лавови него они на вратима одаја које је њена мајка користила, и мање одаје, али она никад није размишљала о томе да употребљава краљичине одаје. То би било подједнако дрско као и седети на Лављем престолу пре него што њено право на Ружину круну буде потврђено.
Уз уздах, она дохвати свежањ.
На дну ходника је спазила Солаину Моргеилин и Кераилу Суртовни, како журе, колико год је то било могуће, а да не делује као да трче. Бљесци сребра су се видели на врату потиштене жене која је била стиснута између њих две, иако су жене из Рода омотала дугачак зелени шал око ње, да би сакрила поводац а’дама . То би проузроковало приче, и пре или касније би било виђено. Било би боље да она и остале нису морале да се селе, али није било начина да се то избегне. Уз Род и Ветротрагаче Морског народа, биле су потребне собе у крилу за послугу да све приме, чак и када су по две или три делиле кревет, а подруми палате су били складишта, а не тамнице. Како је Ранд увек успевао да уради погрешну ствар? То што је био мушкарац није био довољан изговор. Солаина и Кераила нестадоше иза угла за својом затвореницом
„Газдарица Корли је тражила да те види јутрос, моја госпо.“ Ринин глас је био пажљиво неутралан. И она је посматрала жене из Рода, и траг мрштења је остао на њеном широком лицу. Морски народ је био необичан, па ипак је била у стању да уклопи Господарицу таласа једнога клана и њену пратњу у свој поглед на свет, чак и ако није имала баш најјаснију представу шта је то Господарица таласа клана. Странкиња на високом положају је била странкиња на високом положају, а од странаца се и очекивало да буду чудни. Али није могла да разуме зашто је Елејна дала уточиште за готово сто педесет жена трговаца и занатлија. Ни „Род“ ни „Круг плетиља“ јој ништа не би значили и да је чула називе, и она није разумела нарочиту тензију између ових жена и Аес Седаи. Нити је разумела жене које су довели Аша’мани, које су у суштини биле затворенице, и ако нису биле затворене у ћелије, држане одвојено и никад им није било дозвољено да причају са било ким, осим са женама које су их пратиле кроз ходнике. Главна собарица је знала када да не поставља питања, па ипак није волела да не разуме шта се дешава у палати. Њен глас се није променио ни за длаку. „Рекла је да има добре новости за вас. Нарочите, рекла је. Мада није захтевала аудијенцију.“
Добре новости, било које врсте су биле боље од прегледања рачуна, а она се надала шта би те вести могле да буду. Препуштајући свежањ Главној собарици у руке, она рече, „Остави то на мом писаћем столу, молим те. И реци газда Норију да ћу га ускоро примити.“
Кренувши у правцу из којег је Род дошао са својом затвореницом, ходала је брзо, упркос својој сукњи. Добре вести или не, морала је да прими Норија и трговце, и друге трговце, а да и не помиње прегледање и потписивање рачуна. Владање је значило бескрајне недеље диринчења и ретке сате током којих се могло радити оно што се жели. Врло ретке сате. Биргита је лежала у њеној глави, чврста лопта најчистије иритације и фрустрације. Није било сумње, копала је кроз тај сто затрпан папирима. Па, данас је њен сопствени одмор било време у току којег се пресвлачила из одеће за јахање и журно грабила оброк. Стога је ходала веома брзо, изгубљена у мислима и једва гледајући пред собом. Шта је то Нордију било хитно? Сасвим сигурно не уличне поправке. Колико шпијуна? Мале су шансе да ће их газдарица Харфор све похватати.
Када је скренула иза угла само је изненадна свест о другој жени која је могла да усмерава спречила да се судари са Ванденом која је долазила из другог правца. Изненађено су одскочиле једна од друге. Очигледно је и Зелена била дубоко замишљена. Две жене у њеној пратњи натераше Елејну да подигне обрве.
Кирстијан и Зарја су носиле једноставно бело и пажљиво стајале на корак иза Вандене, руку покорно склопљених на струку. Коса им је била једноставно везана и нису носиле накит. Ношење накита је било свесрдно обесхрабривано код Полазница. Оне су биле из Рода—Кирстијан је заправо била у самом Кругу плетиља—али биле су одбегле из Куле, и постојали су прописани начини, установљени законом Куле, како се треба понашати са таквима, без обзира колико су биле одсутне. Од одбеглих, које би биле враћене, се захтевало да буду апсолутно савршене у свему што су радиле, модел посвећености у труду за стицање шала, и мале омашке, за које би се другима можда прогледало кроз прсте, су биле кажњаване брзо и строго. Додатно су се суочавале са много строжијом казном када су враћене у Кулу, јавним шибањем, па и након тога би биле држане на правој и болној стази још најмање годину дана. Враћена одбегла је била натерана да у срцу схвати да она никада више не жели да побегне. Никад! Жене које су напола прошле обуку су биле једноставно преопасне, да би биле тек тако пуштене.
Елејна је покушала буде блага, пар пута када је била са њима—Род нису заиста чинила напола обучене жене; имале су искуства са Једном моћи колико и било која Аес Седаи, ако не и саму обуку—покушала је, једино да би схватила да и већина Рода то не одобрава. Добивши другу шансу да постану Аес Седаи—барем оне које су могле—пригрлиле су све законе и обичаје Куле са изненађујућом ревношћу. Није била изненађена кротком радошћу у очима две жене или начином на који су сијале обећањем да ће се добро владати—желеле су ту шансу подједнако жарко као и било која друга—већ чињеницом да су у опште биле са Ванденом. Она је, до сада, у потпуности игнорисала тај пар.
„Тражила сам те, Елејна“, рече Вандена без увода. Њена бела коса, прикупљена зеленом траком на затиљку, јој је увек давала одраз година, упркос њеним глатким образима. Убиство њене сестре јој је придодало смркнутост, дубоку до костију, тако да је деловала као неумољиви судија. Пре је била витка; сада је била кошчата, а образи су јој упали. „Ова деца—“ Она прекиде, уста су јој била искривљена у бледу гримасу.
Био је то одговарајући начин да се говори о Полазницама—најгори тренутак за жену која би дошла у Кулу није било откриће да неће бити сматрана потпуно одраслом док не стекне шал, већ када би схватила да док год носи полазничко бело, она заиста јесте дете, дете које може да повреди себе и остале својим не знањем и грешкама—одговарајући начин, па ипак, мора да је и Вандени деловао чудно у овој ситуацији. Већина Полазница које су долазиле у Кулу су имале петнаест или шеснаест година, и до скоро, ни једна преко осамнаест, осим неколицине које би успеле да слажу. За разлику од Аес Седаи, Род је користио године да успостави хијерархију, и Зарја—звала је себе Гаренија Росоинд, али Зарја Алкаес је било име у књизи Полазница, и она се морала одазивати на Зарја Алкаес—Зарја, са својим чврстим носом и широким устима, је имала преко деведесет година, мада је деловала да има још пуно до средовечности. Ниједна жена није имала безвремени изглед, упркос годинама коришћења Моћи, и љупка црноока Кирстијан је деловала мало старије, као да има, можда, тридесетак или тако нешто. Имала је преко триста година и, Елејна је била сигурна, била старија и од саме Вандене. Кирстијан је била ван Куле толико дуго да се осећала безбедно да поново користи своје право име, или део њега. Не као све одбегле Полазнице.
„Ова деца “, настави Вандена јасније, дубоко мрштећи чело, „су размишљала о догађајима у Харлоновом Мосту.“ Тамо је њена сестра била убијена. И Испан Шефар, али што се Вандене тицало, смрт Црне сестре се бројала колико и смрт бесног пса. „На жалост, уместо да ћуте о својим закључцима, оне су изабрале да дођу мени. Барем нису брбљале где свако може да их чује.“
Елејна се лагано намршти. Свако у палати је до сада знао за убиства. „Не разумем“, рече полако. И пажљиво. Није хтела да да никакве назнаке њима двема, ако нису задрле заиста дубоко у непрекидно скриване тајне. „Да ли су оне закључила да је то био Пријатељ Мрака, пре него пљачкаш?“ То је била прича коју су пустиле, две жене у усамљеној кући, убијене због накита. Само су она, Вандена, Нинаева и Лан знали праву истину. Односно, до сада, како се чинило. Мора да су стигле толико далеко, иначе бих их Вандена одаслала уз заједнички прекор.
„Горе.“ Вандена се осврнула, а онда померила неколико корака ка средишту, где су се ходници укрштали, приморавајући Елејну да је прати. Одатле су могле да виде било кога ко је долазио неким од ходника. Полазнице су пажљиво задржале свој положај у односу на Зелену. Судећи по њиховој ревности, можда су, заправо, већ добиле тај прекор. Било је пуно слугу на видику, али нико се није приближавао, нико није био довољно близу да начује. Па ипак, Вандена снизи глас. Тишина није прикрила њено незадовољство. „Оне су закључиле да убица мора бити Мерилила, Сареита или Кареана. Добро размишљање с њихове стране, претпостављам, али на првом месту, уопште нису требале да размишљају о томе. Требале су да буду толико приљежне на својим часовима, да немају времена да мисле о било чему другом.“ Упркос мрштењу које је управила ка Кристијан и Зарји, две престареле Полазнице су блистале од задовољства. Скривена у прекору је била похвала, а Вандена је била шкрта са похвалама.
Елејна није скренула пажњу на чињеницу да би њих две можда биле мало заузетије да је Вандена била вољна да учествује у њиховим часовима. Сама Елејна и Нинаева су имале превише других дужности, а ода када су додали дневну подуку за Ветротрагаче—све осим Нинаеве, у сваком случају—нико није имао снаге за много времена са две Полазнице. Подучавати жене Ата’ан Мијере је било као јести у бубњу за прање веша. Имали су мало поштовања за Аес Седаи. И још мање за чин међу „везанима за обалу“ .
„Макар нису причале ни са ким друго“, промрмља. Благослов, иако мали.
Било је очигледно када су пронашли Аделас и Испан да је убица морала бити Аес Седаи. Биле су паралисана црвентрном пре него што су убијене, а било је немогуће да су Ветротрагачи знали за биљку која је могла бити нађена само далеко од мора. И чак је и Вандена била сигурна да у Роду није било Пријатеља Мрака. Испан је као Полазница и сама побегла, чак и стигла до Ебоу Дара, али је била враћена пре него што јој је Род открио да су више од неколико жена које су избачене из Куле и које су изненада одлучиле да јој помогну. Када су је Вандена и Аделас испитивале открила је много. Некако је успела да одоли да ништа не каже о самом Црном ађаху, осим да открије неке старе планове који су одавно спроведени, али је била рада да прича о било чему другом, када су коначно Вандена и њена сестра завршила са њом. Оне нису биле нежне, и прозреле су је до дна, па ипак, она о Роду није знала ништа више него било која друго Аес Седаи. Да је у Роду било Пријатеља Мрака, Црни ађах би све знао. Стога, колико год да су желеле другачије, убица је била једна од жена које су почеле да им се свиђају. Црна сестра у њиховом окружењу. Или више од једне. Сви су се максимално трудили да сачувају то сазнање као тајну, макар док убица не буде откривен. Новости би унеле панику у целу палату, можда и у цео град. Светлости, ко је још размишљао о тим догађајима у Харлоновом Мосту? Да ли би били довољно разумни да ћуте о томе?
„Неко ће морати да их узме под своје“, рече Вандена глатко, „да их држи подаље од даљих глупости. Потребни су им редовни часови и тежак рад.“ Мало самољубља које су њихова блистава лица добила, је избледело на те речи. Њихови часови су били ретки, али веома тешки, а дисциплина веома строга. „То значи ти, Елејна, или Нинаева.“
Елејна је озлојеђено цокнула језиком. „Вандена, једва да има тренутак за себе да размишљам. Већ се истежем да им посветим по сат времена, с времена на време. То ће морати да буде Нинаева.“
„Шта ће морати да буде Нинаева?“ упита жена весело, док им се приближавала. Некако је успела да набави дуг шал, са жутим ресама, по коме је било извезено лишће и разнобојно цвеће, али је лежао опуштено преко њених лактова. Упркос температури она је носила плаву хаљину, са прилично ниским изрезом за Андор, мада је густа, тамна плетеница, која јој се спуштала преко рамена и гнездила међу грудима, спречавала да буде превише изложена. Мала, црвена тачка, ки’саин, на средини њеног чела, је деловала прилично чудно. Према обичају Малкијера, црвени ки’саин је означавао удату жену, и она је инсистирала да га носи, чим је сазнала. Играјући се несвесно са крајем своје плетенице, деловала је... задовољно... а то није била емоција коју би ико обично повезао са Нинаевом ал’Мера.
Елејна започе, када је видела Лана, на неколико корака удаљености, како хода у круг око њих и посматра оба ходника. Висок попут Аијела, у свом тамнозеленом капуту, и раменима која би пристајала ковачу, човек тврдог лица је успевао да се креће попут духа. Мач му је био закачен о појасу, чак и у палати. Увек је терао Елејну да задрхти. Смрт је лежала у његовим хладним, плавим очима. Заправо, увек, осим када би гледао у Нинаеву.
Задовољство нестаде са Нинаевиног лица чим је схватила шта ће бити њен задатак. Престала је да се игра са плетеницом и чврсто је стегла у песницу. „Сада ме слушајте. Елејна је можда у стању да се врти унаоколо, играјући се политике, али ја имам пуне руке. Више од пола Рода би нестало до сада, да их Алис није држала за шију, а будући да она нема наде да ће сама стећи шал, нисам сигурна још колико дуго ће држати било кога. Остали мисле да могу да се свађају са мном! Јуче ми се Сумеко обратила са... девојко!“
Зарежала је, али то је, овако или онако, била лично њена грешка. Напокон, она је притискала Род да морају да покажу кичму, уместо да пузе пред Аес Седаи. Па, сасвим сигурно су престале да пузе. Уместо тога, све су биле превише склоне томе да држе сестре под стандардима свог сопственог Правила. И нашле су да и сестрама то одговара! Мада није, заправо, била Нинаевина кривица што је деловала једва старије од двадесет година—почела је рано да успорава—али године су биле битне Роду, а она је одабрала да поведе већину времена са њима. Није цимала плетеницу, само је вукла тако упорно, да мора да је била спремна да је ишчупа са главе.
„И тај проклети Морски народ! Наопаке жене! Наопаке; наопаке; наопаке! Да нема те крваве погодбе...! Последња ствар која ми је потребна су две Полазнице које кукају и блеје!“ Кирстијанине усне се мало стегоше, а Зарјине тамне очи бљеснуше с негодовањем, пре него што су поново успеле да успоставе кроткост. Привид кроткости. Мада су имале довољно разума да знају да Полазнице не одговарају Аес Седаи.
Елејна одбаци жељу да све изглади. Желела је да ошамари и Кирстијан и Зарју. Све су искомпликовале зато што нису држале уста затворена на првом месту. Хтела је да ошамари Нинаеву. Дакле, Ветротрагачи су је коначно сатерали у ћошак, зар не? То није заслуживало сажаљење. „Не играм се ничега, Нинаева, и ти то добро знаш! Довољно често сам тражила твој савет!“ Дубоко удахнувши, покушала је да се смири. Слуге које је могла да види иза Вандене и две Полазнице су направили паузу у свом послу да би се загледали у групу жена. Сумњала је да су више него приметили Лана, с обзиром на утисак који је остављао. Препирка Аес Седаи је била вредна посматрања, и стајања са стране. „Неко мора да се побрине за њих“, рече тише. „Или ти мислиш да можеш да им кажеш да напросто забораве све ово? Погледај их, Нинаева. Препуштене саме себи, док трепнеш покушаваће да пронађу ко је то био. Не би пошле код Вандене да нису мислиле да ће им дозволити да помогну.“ Њих две постадоше слика и прилика полазничке невиности, са благом дозом увређености на неправедну оптужбу. Елејна није веровала томе. Оне су имале цео живот усавршавања прикривања.
„А зашто да не?“ рече Нинаева после једног тренутка, подижући свој шал. „Светлости, Елејна, мораш да запамтиш да оне нису оно што ми обично очекујемо од Полазница.“ Елејна отвори уста у знак протеста—што ми обично очекујемо, заиста!—Нинаева можда никада није била Полазница, али је била Прихваћена не тако давно; такође Прихваћена која је кукала и блејала довољно често!—она отвори уста, а Нинаева настави. „Вандена би могла добро да их искористи, сигурна сам“, рекла је. „А када их не користи, може да им даје редовне часове. Сећам се да ми је неко рекао да си раније подучавала Полазнице, Вандена. Тако. То је сређено.“
Две Полазнице су се широко осмехивале, радосним осмехом слагања—само што нису задовољно трљале руке—али се Вандена намрштила. „Није ми потребно да ми се Полазнице плету под ноге док ја—“
„Слепа си колико и Елејна“, прекиде је Нинаева. „Оне имају искуство да наводе Аес Седаи да их виде као нешто друго, уместо онога што јесу. Могу да раде по твојим упутствима, а то ће теби дати времена да спаваш и једеш. Не верујем да радиш било шта од тога.“ Исправила се, намештајући шал на раменима и низ руке. Био је то призор. Ниска, каква је била, не виша од Зарје и прилично нижа од Вандене или Кирстијан, успела је да изгледа као да је највиша. Била је то вештина коју је Елејна желела да може да савлада. Мада је не би испробавала у хаљини таквог кроја. Нинаева је била у опасности да испадне из ње. Па ипак, то није умањило њену појаву. Била је суштина заповедништва. „Урадићеш тако, Вандена.“ рекла је чврсто.
Ванденино мрштење је избледело споро, али јесте избледело. Нинаева је у Моћи стајала више од ње, и чак и ако никад није свесно размишљала о тој чињеници, дубоко уврежен обичај је натерао да попусти, без обзира колико невољно. До тренутка када се окренула ка две жене у белом, њено лице је било готово подједнако смирено као што је било од Аделасиног убиства. Што је само значило да судија нема намеру да баш сада изрекне смртну пресуду. Можда касније. Њено испијено лице је било мирно, и непоколебљиво намрштено.
„Јесам подучавала Полазнице једно време“, рекла је. „Кратко време. Надзорница Полазница је сматрала да сам превише строга према мојим ученицама.“ Спремност две жене се мало охлади. „Звала се Сереила Баганд.“ Зарјино лице пребледе као Кирстијанино, а Кирстијана се занесе од изненадне вртоглавице. Као Надзорница Полазница и касније Амирлин Трон, Сереила је била легенда. Таква врста легенде која вас је терала да се пробудите у сред ноћи, знојећи се. „Једем“, рекла је Вандена Нинаеви. „Али све има укус пепела.“ Крутим покретом ка две Полазнице, она их одведе поред Лана. По мало су посртале, док су следиле.
„Тврдоглава жена“, прогунђа Нинаева, мрштећи се ка леђима која су се удаљавала, али у њеном гласу је било више него наговештај саосећања. „Знам туце трава које би јој помогле да спава, али она неће ни да их дотакне. Напола се размишљам да јој потурим нешто у вино пре спавања.“
Мудар владар, помисли Елејна, зна када да прича, а када не . Па добро, то је била мудрост код свакога. Није рекла да је Нинаева која назива неког тврдоглавим попут петла који назива фазана гордим. „Да ли знаш шта су Реанине новости?“ рекла је уместо тога. „Добре новости—’посебне врсте’—како сам схватила.“
„Нисам је видела јутрос“, промрмља друга жена, и даље зурећи у Вандену. „Нисам била ван својих одаја.“ Изненада затресе главом, и, из неког разлога се сумњичаво намршти на Елејну. А онда, поред свега, на Лана. Неузнемирено, он је наставио да чува стражу.
Нинаева је тврдила да је њен брак величанствен—умела је да буде шокантно отворена о томе са другим женама—али Елејна је сматрала да она мора да лаже да би прикрила разочарење. Вероватно је Лан био спреман за напад, спреман да се бори, чак и у сну. То би било као лежати поред гладног лава. Осим тога, то камено лице је било довољно да охлади било коју брачну постељу. Срећом, Нинаева није имала појма шта она размишља. Жена се заправо смешила. Зачуђујуће, био је то весели осмех. Весео и... да ли је то могла бити приступачност? Наравно да не. Машта.
„Знам где је Реана“, рекла је Нинаева, спуштајући шал до лаката. „Пођи са мном. Повешћу те до ње.“
Елејна је тачно знала где да нађе Реану, будући да није била затворена са Нинаевом, али она поново обузда свој језик и пусти Нинаеву да је води. Врста казне зато што се расправљала раније, када је требала да покуша да их смири. Лан их је пратио, док су те хладне очи претраживале ходнике. Слуге које су мимоилазили би устукнули када би Ланов поглед пао на њих. Млађана, светлокоса жена је заправо покупила сукњу и потрчала, ударивши у стајаћу светиљку, коју је затим у трку наместила и оставила да се љуља.
То подсети Елејну да каже Нинаеви за Еленију и Неан, и за шпијуне. Нинаева је то саслушала прилично мирно. Сложила се са Елејном да ће довољно брзо сазнати ко је ослободио две жене, и шмркнула је одбацујући Сареитине сумње. Што се тога тиче, изненадила се што оне нису одавно одведене право из Арингила. „Не могу да верујем да су и даље биле тамо када смо стигли у Каемлин. Свака будала је могла да види да ће бити доведене овамо, пре или касније. Много једноставније би било извести их из малог града.“ Мали град. Арингил би јој некад изгледао као велеград. „Што се тиче шпијуна...“ Намрштила се ка високом, седокосом човеку који је пунио уљем позлаћену стајаћу светиљку, и одмахнула главом. „Наравно да има шпијуна. Знала сам да их мора бити, од самог почетка. Само мораш да пазиш шта причаш, Елејна. Не говори ништа некоме кога не познајеш добро, осим ако ти не смета да сви то знају.“
Када да прича, а када не, помисли Елејна, стежући усне. Са Нинаевом је то понекад било права казна.
Нинаева је имала сопствене информације да подели. Осамнаест жена из Рода, које су дошле са њима у Каемлин, више нису биле у палати. Мада нису побегле. Будући да ни једна није била довољно јака да Путује, сама Нинаева је исткала пролазе. Шаљући их дубоко у Алтару и Амадицију и Тарабон, у земље које су држали Сеаншани и где ће пробати да нађу било коју жену из Рода која није већ побегла, и довести је у Каемлин.
Било би лепо од Нинаеве да јој је пало на памет да је обавести о томе јуче, када су оне отишле, или још боље, када су она и Реана донеле одлуку да их пошаљу, али Елејна то није поменула. Уместо тога је рекла, „То је веома храбро са њихове стране. Неће бити лако да се избегне хватање.“
„Храбро, да“, рекла је Нинаева, изиритираним тоном. Рука јој поново посегну за плетеницом. „Али то није разлог зашто смо их изабрали. Алис је мислила да су оне те које ће највероватније побећи, ако им не дамо нешто да раде.“ Бацивши поглед преко рамена ка Лану, она повуче руку доле. „Не видим како Егвена мисли да то уради“, уздахнула је. „Све је то добро, рећи да ће свака из Рода бити ’повезана’ са Кулом на неки начин, али како? Већина није довољно јака да стекне шал. Многе нису у стању да стигну ни до Прихваћених. А сасвим сигурно неће остати да би биле Полазнице или Прихваћене остатак својих живота.“
Овог пута Елејна није рекла ништа, јер није знала шта да каже. Обећање је морало бити одржано; она лично га је дала. Истина, у Егвенино име, и по Егвенином наређењу, али она лично је изговорила те речи, и она неће прекршити своју реч. Само, није видела начина да је одржи, осим ако Егвена не смисли нешто заиста величанствено.
Реана Корли је била управо тамо где је Елејна знала да ће бити, у малој соби, са два уска прозора која су гледала на мало двориште са фонтаном, у срцу палате, мада је фонтана била сува у ово доба године, а стаклени прозори су чинили собу по мало загушљивом. Под је био од једноставних, тамних плочица и без тепиха, а од намештаја је ту био само уски сто и две столице. Двоје људи је било са Реаном, када је Елејна ушла. Алис Тенџил, у једноставној сивој хаљини, високог оковратника, је погледала са места на којем је стајала, на крају стола. Делујући као да је у средњим годинама, била је жена пријатног, неупечатљивог изгледа, која је заправо била врло упечатљива, када је једном упознате и која је умела да буде заиста врло непријатна, када је било потребно. Један једини поглед, и онда се вратила проучавању онога што се дешавало на столу. Аес Седаи, Заштитници и кћи наследнице нису импресионирали Алис, не више. Сама Реана је седела на једној страни стола, лице јој је било наборано, а коса махом седа. Носила је зелену хаљину која је била више украшена него Алисина; избачена је из Куле када је пала на тесту за Прихваћену, и када јој је понуђена друга прилика, одмах је усвојила боје Ађаха којем је тежила. Преко пута ње је седела пуначка жена у једноставној, смеђој вуни, лице јој је осликавало тврдоглави пркос, а њене тамне очи су биле приковане за Реану, избегавајући сребрнасти део а’дама који је попут змије лежао на столу између њих. Међутим, њене руке су стезале ивицу стола, а Реана је имала самопоуздани осмех, који је продубио линије у угловима њених очију.
„Немој ми рећи да си успела да призовеш памети једну од њих“, рече Нинаева, пре него што је Лан имао времена да затвори врата за њима. Намршти се ка жени у смеђем, као да је хтела да јој ишчупа уши, ако не и нешто горе, а онда баци поглед ка Алис. Елејна је мислила да се Нинаева по мало плаши Алис. Жена је била далеко од тога да буде јака у Моћ—никад не би била у стању да стекне шал—али је умела да преузме контролу када је хтела и да натера свакога у околини да то прихвати. Укључујући и Аес Седаи. Елејни се чинило да је и њу саму по мало страх од Алис.
„И даље поричу да могу да усмеравају“, промрмљала је Алис, скупивши руке испод груди, и намрштивши се ка жени која је седела наспрам Реане. „Мислим да и не могу стварно, али могу да осетим... нешто. Не баш искру жене рођене за то, али готово. То је као да је баш на ивици могућности да усмерава, на један корак, неодлучна да коракне. Никад пре нисам осетила нешто такво. Добро. Барем више не покушавају да нас нападну песницама. Мислим да сам их довела у ред макар по том питању!“ Жена у смеђем баци натмурен, љутит поглед ка њој, али трже очи од Алисиног чврстог погледа, а усне јој се искривише у болесну гримасу. Када би Алис неког довела у ред, он је био заиста веома доведен у ред. Руке наставише да стежу ивицу стола; Елејна је мислила да она можда није ни свесна тога.
„Такође још увек поричу да виде токове, али покушавају да убеде себе саме“, рекла је Реана својим високим, мелодичним гласом. Са осмехом је наставила да гледа жену која је тврдоглаво гледала у очи. Било која сестра је могла да позавиди Реани на смирености и појави. Она је била Најстарија у Кругу плетиља, највиши ауторитет у Роду. По њиховом Правилу, Круг плетиља је постојао само у Ебоу Дару, али она је и даље била најстарија међу онима у Каемлину, стотину година старија од иједне запамћене Аес Седаи, и могла је да парира било којој сестри својом ауром смиреног заповедништва. „Тврде да смо их преварили помоћу Моћи, употребили је да их уверимо да а’дам може да их држи. Пре или касније ће остати без лажи.“ Повукавши а’дам ка себи, она вештим покретом отвори копчу огрлице. „Да пробамо поново, Мари?“ Жена у смеђем—Мари—је и даље избегавала да погледа низ сребрни метал у Реаниним рукама, али се укрутила, а руке су јој дрхтале на ивици стола.
Елејна је уздахнула. Какав јој је поклон Ранд послао. Поклон! Двадесет девет сеаншанских сул’дам уредно везаних а’дамом, и пет дамане—мрзела је ту реч; значило је Она која је везана или просто Везана; али оне јесу биле то—пет дамане које нису смеле бити ослобођене с огрлице просто зато што би покушале да ослободе сеаншанске жене које су их држале као затворенице. Леопарди везани канапом би били бољи поклон. Леопарди барем нису могли да усмеравају. Оне су предате на чување Роду, јер нико други није имао времена.
Па ипак, она је одмах видела шта треба да се уради са сул’дам . Убедити их да могу да науче да усмеравају, а онда их послати назад у Сеаншан. Осим Нинаеве, само су Егвена, Авијенда и неколико жена из Рода знале њен план. Нинаева и Егвена су биле сумњичаве, али колико год се сул’дам бориле да сакрију оно што јесу када се врате, на крају ће се некој омаћи. Ако једноставно не пријаве све одмах по повратку. Сеаншани су били чудни; чак су сеаншанске дамане искрено веровале да било којој жени која може да усмерава мора бити стављена огрлица ради опште безбедности. Сул’дам, са својом способношћу да контролишу жене које су носиле а’дам, су биле високо поштоване међу Сеаншанима. Сазнање да саме сул’дам могу да усмеравају би потресло Сеаншан до кости, можда их чак и сломило. Деловало је то тако једноставно на почетку.
„Реана, схватила сам да имаш добре вести“, рекла је. „Ако сул’дам нису почеле да се ломе, шта је онда?“ Алиса се намрштила ка Лану, који је немо стајао држећи стражу пред вратима—није одобравала што он зна њихове планове—али није рекла ништа.
„Тренутак, ако дозволите“, промрмља Реана. То није стварно било тражење дозволе. Нинаева је такође урадила свој посао превише добро. „Нема потребе да и она слуша.“ Сјај саидара је изненада окружи. Покретала је прсте док је усмеравала, као да је водила токове који су везали Мари за столицу, а онда их одвезала и скупила руке као да пред њеним очима обликује заштиту против звука коју је исткала око жене. Покрети, наравно, нису били део усмеравања, али њој су били неопходни, будући да је научила ткање на тај начин. Сул’дам мало стисну усне, пркосећи. Једна моћ је није уопште плашила.
„Само полако“, убаци кисело Нинаева, подбочивши се. „Нема журбе.“ Реана је није плашила као Алис.
С друге стране, Нинаева више није плашила Реану. Реана је заиста одрадила то полако, проучавајући свој ручни рад, а онда задовољно климнула пре него што је устала. Род се увек трудио да усмерава само толико колико је било потребно, и она је заиста уживала у слободи да користи саидар онолико често колико је желела, као и у поносу што је добро ткала.
„Добра новост“, рекла је она, устајући и поправљајући сукњу, „је то што три дамане делују спремно да буду пуштене са оковратника. Можда.“
Елејна подиже обрве, док је измењивала изненађене погледе са Нинаевом. Од пет дамане које им је Таим предао, једну су Сеаншани узели на Томанској Глави, а другу у Танчику. Остале су дошле из Сеаншана.
„Две сеаншанске жене, Марила и Џилари, и даље говоре да заслужују да буду везане, морају да буду везане.“ Реанине усне се стегоше, негодујући, али је направила паузу само на тренутак. „Изгледају искрено ужаснуте на могућност слободе. Аливија је престала са тиме. Сада каже да се тако понашала само зато што се плашила да ће бити поново узета. Каже да мрзи све сул’дам, и сасвим сигурно прави добру представу од тога, режећи према њима и мрштећи се, али...“ Она одмахну главом лагано и са сумњом. „Везана је када је имала тринаест или четрнаест година, Елејна, није сигурна са колико тачно, и била је дамане четиростотине година! А осим тога... она је... она је... Аливија је знатно снажнија од Нинаеве“, заврши она брзо. Године је Род, можда, расправљао отворено, али су све оне имале уздржљивост Аес Седаи када се говорило о снази у Моћи. „Да ли се усуђујемо да је пустимо на слободу? Сеаншанску дивљакушу која би могла да покида палату напола?“ Род је, такође, делио погледе Аес Седаи према дивљакушама. Већина јесте.
Сестре које су познавале Нинаеву су научиле да пажљиво употребљавају ту реч у њеном присуству. Умела је да постане врло пргава када је била кориштена с ниподаштавањем. Сада је само зурила у Реану. Можда је покушавала да нађе одговор. Елејна је знала шта би био њен одговор, али ово није имало никакве везе са захтевањем трона, или Андора. То је била одлука за Аес Седаи, а овде је то значило да је Нинаевино да је донесе.
„Ако је не пустите“, рече Лан тихо, стојећи и даље крај врата, „онда, исто тако, можете и да је вратите Сеаншанима.“ Мрки погледи четири жене, за које је његов глас, док је изговарао те речи, био попут посмртног звона, га уопште нису збунили. „Мораћете де је држите на оку, али оставите јој огрлицу око врата, када она жели да буде слободна, и нисте ништа боље од њих.“
„То није до тебе да кажеш, Заштитниче“, рекла је Алис чврсто. Срео је њен љутити поглед са хладним равнодушношћу, и она испусти мали, згрожени уздах и одмахну рукама. „Требала би да му одржиш добру буквицу када будете насамо, Нинаева.“
Нинаева мора да је осећала нарочито снажно страхопоштовање према жени, јер су јој се образи зацрвенели. „Немој мислити да нећу“, рекла је лако. Уопште није погледала према Лану. Коначно, као да је постала свесна хладноће, повуче шал преко рамена и прочисти грло. „Мада је у праву. Барем не морамо да бринемо о друге две. Само сам изненађена што им је требало оволико времена да престану да имитирају те Сеаншане.“
„Ја нисам толико сигурна“, уздахну Реана. „Као што знате, Кара је била нека врста мудре жене на Томанској Глави. Веома утицајна у свом селу. Дивљакуша, наравно. Помислили би сте да ће да мрзи Сеаншане, али није тако, не све њих. Врло је привржена сул’дам која је ухваћена са њом, и врло узбуђена око тога да ми не повредимо било коју од сул’дам . Лемора има само деветнаест, тетошена племкиња која је имала изузетно лошу срећу да се искра показала у њој баш оног дана када је Танчико пао. Каже да мрзи Сеаншане и да жели да плате за оно што су урадили Танчику, али се одазива на своје дамане име, Ларија, подједнако као и на Лемора, и осмехује се ка сул’дам и дозвољава им да је мазе. Не сумњам у њих, не на начин на који сумњам у Аливију, али сумњам да би било која од њих могла да се супротстави сул’дам . Мислим да, ако би сул’дам наредила било којој од њих да јој помогне да побегне, она би то и урадила, и бојим се да се уопште не би много борила ако би сул’дам пробала поново да је веже.“
Након што је престала да прича, тишина се отегла.
Нинаева је деловала као да сагледава суштину, борећи се сама са собом. Зграбила је своју плетеницу, а онда је пустила, скупила руке чврсто преко груди, ресе на њеном шалу су се њихале, док је грлила саму себе. Прешла је погледом преко свих, осим Лана. Ка њему није чак ни бацила поглед.
Коначно је дубоко удахнула и натерала се да се суочи са Реаном и Алис. „Морамо да им скинемо а’дам . Држаћемо их на оку док не будемо могле да будемо сигурне—а Лемору и после; она мора да буде оденута у бело!—и постараћемо се да никад не буду остављене насамо, нарочито са сул’дам, али а’дам мора бити скинут!“ Говорила је ватрено, као да је очекивала супротстављање, али широки осмех одобравања пређе преко Елејниног лица. Још три жене у које нису могле да буду сигурне тешко да се могло третирати као добра вест, али нису имале избора.
Реана једва да је климнула главом у знак слагања—након тренутка—али Алис са осмехом прође око стола да потапше Нинаеву по рамену, и Нинаева заиста поцрвене. Покушала је да то сакрије грубо прочистивши грло и мрштећи се ка сеаншанској жени у њеном кавезу од саидара, али њени покушаји нису били баш успешни, а Лан их је покварио у сваком случају.
„Таи’шар Манетерен “, рекао је меко.
Нинаевина уста се отворише, а онда искривише у дрхтави осмех. Изненадне сузе заблисташе у њеним очима док се окретала да га погледа, а лице јој је било радосно. И он се њој осмехнуо, и није било ничег хладног у његовим очима.
Елејна се борила да не разјапи вилицу. Светлости! Можда, ипак, није охладио брачну постељу. Та мисао јој зацрвене образе. Покушавајући да не гледа у њих, њене очи падоше на Мари, која је и даље била везана за столицу. Сеаншанка је зурила право испред себе, док су сузе текле низ њено пуначко лице. Право испред себе. У токове који су спречавали да звук допре до ње. Сада није могла да порекне да види токове. Али када је то рекла, Реана је одмахнула главом.
„Све оне плачу, ако их натерамо да гледају ткање јако дуго, Елејна“, рекла је у поверљиво. И са додиром туге. „Али једном када ткање нестане, оне убеде себе да смо их превариле. Морају тако, разумеш. Другачије би биле дамане, не сул’дам . Не, требаће времена убедити Господарицу Паса да је и она сама пас. Бојим се да на крају ипак нисам имала никакве добре новости, зар не?“
„Не много“, рекла јој је Елејна. Никакве, заправо. Само још један проблем да буде придодат осталим. Колико ће још лоших новости моћи да се придода пре но што те гомила сахрани? Морала је да добије неке добре, ускоро.
