Елејнин улазак је привукао исто толико погледа колико и док је јахала улицама Каемлина, пењући се и спуштајући брдима града. Златни љиљан на њеном, крзном прошивеном, огртачу је био довољан да је представи грађанима престонице, али јој је капуљача и даље била навучена, уоквирујући њено лице тако да је коронета у облику златне руже, била јасно видљива на глави кћери наследнице. Не само Елејне, високог седишта куће Траканд, већ Елејне кћери наследнице. Нека сви виде и знају.
Капија Новог Града је на бледој јутарњој светлости сијала бело и златно, а леденице су бљештале на голим гранама дрвећа у центру главне улице. Чак и у свом зениту сунце је оскудевало топлотом, упркос благословено облачном небу. На срећу, данас није било ветра. Ваздух је био довољно хладан да јој следи дах, ипак, са каменим плочницима уско очишћеним од снега, испреплитаним стазама, град је поново живнуо, улице су били пуне комешања. Водичи товарних коња и возачи приколица, заокупљени својим послом исто колико и коњи, прикупили су своје огртаче помиривши се са тим да ће споро пролазити кроз руљу. Огромна приколица за воду тутњала је поред, празна по звуку, на свом путу да се допуни, али већина народа је журила својим пословима, вољни да буду унутра што је пре могуће. Не да је та журба значила да су се брзо кретали. Град је био крцат својим становништвом, више него и Тар Валон. У таквој руљи, само су се неколико јахача кретала, не брже него што човек хода. Целог јутра је успела да види само две или три кочије које су се кретале улицом. Ако је за њихове путнике било неважно суочавање са миљама испред, онда су били будале.
Свако ко је видео њу и њену дружину бар је застао ако ништа друго, неки показујући другима у њеном правцу, а неки су подизали своју децу да би је боље видела и да би једног дана могла да причају својој деци како су је видели. Ма шта год причали, да ли су видели своју будућу краљицу или обичну жену која је неко време држала град, било је питање. Већина људи је само пиљила, али је негде, негде прегршт гласова узвикивало „ Траканд! Траканд! “ или чак „ Елејна и Андор! “ док је пролазила. Боље би било да је тамо било више узвика, ипак тишина је имала предност у односу на узвике. Андорци су били отворен народ, посебно људи у Каемлину. Побуњеник је побегао, а краљица је изгубила престо зато што су Каемлињани довикивали своје незадовољство.
Ледена мисао која је Елејну натерала да задрхти. Ко држи Каемлин држи Андор, излетела је древна изрека; није била у потпуности тачна, као што је и Ранд демонстрирао, ипак Каемлин је био срце Андора. Дошла је да положи право на град—Лављи барјак и Камен-кључ породице Траканд су се поносно вијорили на торњевима унутрашњег зида—али она још увек није држала срце Каемлина а то је било много важније него држање камена и малтера.
Сви они ће ми клицати, једног дана, обећала је себи. Заслужићу њихово поверење. Премда, данас би се на путу кроз руљу осећала усамљено без оних неколико повика. Желела је да је Авијенда овде, бар због друштва, али Авијенда није видела разлог да се попне на коња само да би се кретала по граду. У сваком случају, Елејна је могла да је осети. Било је друкчије од везе са Биргитом, ипак је могла да осети присуство своје сестре у граду, као да осећа да је особа коју не може да види у истој соби с њом, и то је било утешно.
И њени сапутници су засебно привлачили пажњу. После једва три године као Аес Седаи, Саритино тамно, четвртасто лице још увек није било безвремено, и изгледала је као успешан трговац у њеној смеђој вуни и са великим сребрно-сафирним брошем окаченим на њеном огртачу. Њен Заштитник, Нед Јормен, је у пету јахао за њом, и засигурно је ухватио погледе. Висок младић, са широким раменима, јасно плавим очима и светлом коврџавом косом до рамена, носио је провидни огртач Заштитника који је чинио да део њега нестане а затим се поново појави. Није било сумње о томе ко је он или о томе да његово присуство значи присуство Аес Седаи. Премда су и остали, који су чинили круг око Елејне, док су пробијали свој пут кроз руљу, привлачили исто толико очију. Осам жена у црвеним капутима и исполираним шлемовима и прсницима Краљичине Гарде, нису биле оно што се може видети сваког дана. Чак и пре него што је дошло до тога. Она је изабрала баш њих од свих њених нових регрута баш из тог разлога.
Њихов потпоручник, Касили Расковани, сувоњава и чврста жена, као и ма која аијелска Девица, била је реткост међу реткостима, жена која је била чувар трговаца, скоро двадесет година у трговини, колико је она схватила. Сребрнаста звонца у гриви њеног здепастог риђана названог Арафелин, су говорила нејасно о њеној прошлости. Једина Андорка међу осморком је била седокоса, жена спокојног лица и са широких рамена, Дени Колфорд, која је заводила ред међу возачима вагона у крчми у Доњем Каемлину, иза зидова, још један суров и необичан посао за жену. Дени још увек није знала како да користи мач на свом боку, али је Биргита рекла да има веома брзе руке и још брже очи и била је потпуно искусна са дугом равном батином која је висила са супротне стране мача. Остатак су биле Ловци на Рог, различите жене, ниска и висока, мршава и пуначка, оборених очију и седокоса, са разноликим историјама, премда су неке биле дискретне као Касили а друге потпуно надуване њиховим бившим положајем у животу. Ниједна нарав није била реткост међу Ловцима. Премда, су одскакале да би биле на Стражарском списку. Што је најважније, оне су прошле Биргитину проверу.
„Ове улице нису безбедне за тебе“, Сарита је изненада рекла, подбадајући свог кестењастог шкопца поред Елејниног црног пастува. Ватрено Срце је за мало успело да угризе шкопца пре него што је Елејна успела да му помери главу. Улица је овде била узана, сабијајући руљу и приморавајући Чуварке да јој приђу ближе. Лице Смеђе сестре је приказивало сталоженост Аес Седаи, али је очевидна брига појачала њен тон. „Свашта се може догодити у оваквој руљи. Запамти ко је одсео у Сребрном лабуду, удаљеном мање од две миље од овог места. Десет сестара у једној гостионици засигурно не тражи међусобно дружење. Елаида је могла да их пошаље.“
„Такође, можда и није“, Елејна је смирено одговорила. Много смиреније него што се осећала. Чинило се да већина сестара чека са стране док се борба између Егвене и Елаиде не заврши. Две су се растале код Сребрног лабуда а још три их је дошло у оном тренутку када је ушла у Каемлин. То није изгледала као дружина послата по задатку. И ниједна није била из Црвеног ађаха; засигурно би Елаида укључила и Црвене. Ипак, оне су посматране чим је могла то да удеси, премда то није рекла Сарити. Елаида ју је веома желела, много више него што је она желела да побегне као Прихваћена, или и било коју која је повезана са Егвеном, и тим, како их је Елаида звала побуњеницама. Зашто, није потпуно успела да схвати. Краљица која је Аес Седаи би била огромна награда за Белу кулу, али она неће постати Краљица уколико буде одвучена назад у Тар Валон. Због тога, Елаида је наредила да је довуку назад у Белу кулу ма шта да је потребо, давно пре него што је могла и да претпостави да ће сести на трон за много година. То је била загонетка коју је покушавала да одгонетне више пута од како јој је Ронда 1 0Макура открила да поседује дар за Усмеравање. Веома забрињавајућа загонетка, посебно сада када свету открива свој положај.
Њен поглед је на тренутак оклевао на црнокосој жени у плавом огртачу са навученом капуљачом. Жена је једва погледала ка њој пре него што је ушла у свећареву радњу. Тешки огртач је висио на њеним раменима. Није Аес Седаи, Елејна је одлучила. Још једна жена која једва остарила, као Заида. „У сваком случају“, топло је наставила, „Нећу дозволити да будем ометена због страха од Елаиде.“ Шта су те сестре у Сребрном лабуду наумиле?
Сарита је фркнула, и то не веома нежно; чинило се као да ће заколутати очима, а онда је боље размислила о томе. Случајно је Елејна ухватила хладан поглед једне од сестара у Палати, без сумње размишљајући о томе како је она уздигнута, ипак на површини, најмање, оне су је прихватиле као Аес Седаи, прихватиле су да она стоји више међу њима, више од очекиваног за Нинаеву. То није било довољно да их спречи да износе своја мишљења, много више мрмљајући него што би са Сестром која би стајала на њеном местом а која би дошла до шала на много традиционалнији начин. „Онда, заборави Елаиду“, Сарита је рекла, „ и запамти ко би још желео да те има у рукама. Један добро усмерен камен, и ти би била несвесно бреме, лако ношено у збрци.“
Да ли је Сарита заиста морала да каже да је вода мокра? На крају, киднаповање другог претендента на престо је било довољно често. Свака Кућа која је стајала против ње је пристигла у Каемлин тражећи прилику, и она би имала своје папуче као главни оброк. Не да би они успели, не дуго пошто би она успела да усмерава, али они би покушали ако би им била дата шанса. Није размишљала о томе раније, једноставно је долазак у Каемлин пружао безбедност.
„Ако се усуде напустити Палату, Сарита, никада нећу оставити људе иза себе“, рекла је смирено. „Ја морам бити виђена испред и у близини, и то не уплашена.“ То је био разлог због кога је имала осам стражара уместо педесет колико их је Биргита желела. Жена је одбила да схвати реалност политике. „Уосталом, биће им потребна два добро усмерена камена, са тобом овде.“
Сарита је поново фркнула, али је Елејна дала све од себе да игнорише упорност друге жене. Желела је да може да игнорише женино присуство, али је то било немогуће. Имала је много више разлога за ово јахање него да само буде виђена. Халвин Нори јој је дао претпоставке и чињенице о краљевству, премда ју је монотони глас Главног писара умало успавао, ипак она је желела да види лично. Нори је могао да испушта бесне звукове као и беживотне док је подносио извештај о градској цистерни за воду или о томе колико је скупо чишћење канализације.
Руља је била пуна странаца, Кандорци са рачвастим брадама и Илијанци са брадама која је чинила њихове горње усне очевидним или Арафељани са сребрним звонцима у њиховим плетеницама, Доманци бакарне коже, Алтарци маслинасте коже и тамни Таиренци, Каирхињани који су одскакивали својим ниским растом и бледом кожом. Неки су били трговци, затекнути изненадним почетком зиме или надајући се да ће одскочити од њихове конкуренције, разметљив народ хладног лица који су знали да је трговина крв нација, а свако од њих је тврдио да је главна артерија иако су их одавали бледи огртачи или месингани брошеви или стакло. Већина од њих је пешачећи оштетила и подрпала своје огртаче, ногавице панталона, хаљине са рашивеним порубима, и са прошивеним огртачима или без њих. Били су избеглице, све једно да ли су били протерани из својих домова или послати да лутају под веровањем да их је Поноворођени Змај ослободио свих веза које су их спутавале. Они су гунђали о хладноћи, мршавих и поражених лица, дозвољавајући да се крећу таласом осталих око њих.
Посматрајући жену суморног погледа која је посртала кроз руљу носећи мало дете на раменима, Елејна је извадила новчић из торбице и додала га једној од Чуварки, жени румених образа са леденим погледом. Тзиган је тврдила да је из Гелдана; кћерка нижег племића; па можда је и била из Гелдана. Када се Чуварка нагнула да преда новчић жена са дететом је подругљиво пиљила. Било је превише таквих у граду. Палата је хранила хиљаде сваког дана, у кухињама постављеним по граду, али превише њих није могло да сакупи снагу да покупи свој хлеб и супу. Елејна се помолила за мајку и дете док је враћала новчић назад у торбицу
„Не можеш све да нахраниш“, Сарита је тихо указала.
„Деци није дозвољено да гладују у Андору“, Елејна је рекла као да је издавала декрет. Али она није знала како да то спречи. Хране је и даље у граду било довољно, али ниједна наредба није могла да примора људе да једу.
Неки од странаца су дошли у Каемлин баш због тога, мушкарци и жене који више нису носили крпе и имали забринута лица. Шта год да их је натерало да одјуре од својих кућа, сада су размишљали о томе да су довољно путовали, и о занатима које су оставили, а често и о својим поседима. Премда је, у Каемлину, свако ко поседује мало вештине увек могао да пронађе банкара са спремним новчићем. Ових дана су у граду постојале нове трговине. Овог јутра је видела три часовничарске радње. Успела је да запази две радње за дување стакла, и скоро тридесет занатлијских радњи је било изграђено у северном делу града. Од сада ће Каемлин извозити стакло, а не да га увози, и кристал такође. Град је имао радње са чипком, сада, правећи чипку фину као што је била и у Лугарду, и не би било чудно ако су сви они одатле дошли.
То је мало поправило њени расположење—порези које ће плаћати те нове занатлије ће помоћи, премда ће морати да прође доста времена пре него што ће моћи више да плаћају—ипак су били и други у руљи које је приметила. Странац или Андорац, плаћеника је било лако приметити, човек тешког лица је носио мач, шепурећи се чак и када га је руља заносила. Чувари трговаца су такође били наоружани, сурова дружина која је раменом одгуривала сваког ко би им се нашао на путу, али они су били покорни и смирени у односу на продавца мачева. Поносно приказујући своје ожиљке. Плаћеници су истачкали руљу као суво грожђе торту. Са таквим виром који треба да осуши, и са зимским запошљавањем, она није сматрала да ће јој постати превише драги. Осима ако је, као што се Дејлин бојала, они не коштају Андора. Некако је морала да пронађе довољно људи, странаца, ако не и већину за Гарду. И новац да им плати.
Изненада је постала свесна Биргите. Друга жена је била љута—превише често у последње време—и приближавала се. Веома љута и прилазила је веома брзо. Кобна комбинација која је чинила да гонгови узбуне звоне у Елејниној глави.
Одмах је наредила повратак у Палату најдиректнијим путем—то је био пут којим је Биргита долазила; Веза ће је довести право до Елејне—и на следећој раскрсници су скренули јужно, у Иглену улицу. То је била прилично широка улица, премда је кривудала као река, низ брдо и уз следеће, али је генерацијама уназад била пуна произвођачима игли. Сада је неколико малих крчми и гостионица одскакало од ткачких радњи.
Пре него што су чак и успели да дођу до Унутрашњег Града, Биргита их је пронашла пењући се Пермановом стазом, где су продавци воћа пуних руку стајали уз своје радње, које су ту још од доба Ишара, иако се није могло видети много у њиховим излозима у ово доба године. Упркос руљи Биргита је споро каскала ка њима, црвени огртач је лепршао за њом, расклањајући људе пред собом и са леве и са десне стране, тек када их је угледала благо је успорила.
Као да би се искупила за своју журбу, застала је на кратко и почела да проверава Чуварке, и узвратила поздрав Касили пре него што се окренула и кренула да јаше поред Елејне. За разлику од њих, она није носила ни мач ни оклоп. Успомене из њеног прошлог живота су биле бледе—рекла је да не може ничег јасног да се сети пре проналажења Беле куле, премда су сада делићи испловљавали—али је за једну ствар тврдила да се у потпуности сећа. Сваки пут када је покушала да користи мач, умало себе није убила, а покушала је више од једном. Њен снажни лук је био у кожној прегради њеног седла, док је тоболац пун стрела био са друге стране. Бес је кључао у њој, и била је све намрштенија док је говорила.
„Полусмрзнут голуб је недавно долетео у голубарник са вестима од Арингил. Људи који су пратили Неан и Елениу су упали у заседу и сви су убијени, на мање од пет миља од града. Срећом, један од њихових коња се вратио са крвавим седлом, или недељама не би ништа знали. Сумњам да је тај пар задржан не би ли разбојници тражили откупнину.“
Ватрено Срце се пропињало неколико пута и Елејна га је оштро зауздала. Неко у руљи је викнуо нешто што је могао бити поклич за Траканд. Или не. Власници радњи су покушавали да привуку муштерије довољно гласно да пригуше речи. „Дакле, имамо шпијуна у Палати“, рекла је, затим је стиснула усне, желела је да обузда свој језик у присуству Сарите.
Чинило се да Биргита за то уопште није марила. „Осима ако та’верен не каска около а да ми о томе ништа не знамо“, одговорила је суво. „Можда ћеш ми сада дозволити да ти доделим телохранитеље. Само неколико Чувара, добро одабраних и -“
„Не!“ Палата јој је била дом. Неће тамо бити чувана. Брзо погледавши ка Смеђој, удахнула је. Сарита је слушала веома пажљиво. Није било сврхе да сада покуша нешто да сакрије. Не ово. „Дозволићеш да Главна собарица сазна?“
Биргита јој је постранце упутила такав поглед који јој је, у комбинацији са бесом и бригом кроз њихову везу, говорио да иде да научи своју бабу како да штрика. „Она намерава да провери сваког слугу који није барем пет година служио твојој мајци. Нисам сигурна да то не значи да ће их испитивати. Поглед који је имала на лицу када сам јој то саопштила, била сам срећна што сам из њених одаја изашла са целом кожом. Ја, лично, посматрам остале.“ Мислила је на Чуваре, али није то хтела да каже тамо где Касили и остале могу да чују. Елејна није сматрала да је то највероватније. Сви регрути нису дозвољавали да се нешто омакне њиховим очима и ушима, ипак без икаквог гарантовања оне су биле тамо где би могле нешто да сазнају.
„Ако постоје шпијуни у Палати“, Сарита је брзо одговорила, „може бити и горе. Можда би требало да прихватиш понуду госпе Биргите о телохранитељима. Постоји преседан.“ Биргита је показала зубе Смеђој сестри; као осмех, то је био јадан неуспех. Ма колико да је мрзела да јој се обраћају титулом, ипак, упутила је поглед пун наде ка Елејни.
„Рекла сам не, и то и мислим!“ Елејна је праснула. Просјак, који је прилазио широком кругу коња, искежен кроз крезаве зубе и са капом у рукама, се наклонио и брзо померио пре него што је она и помислила да дохвати своју торбицу. Није била сигурна колико је беса било њено а колико Биргитино, али је било довољно.
„Требало би да одем сама да их потражим“, гунђала је режећи. Уместо тога, исткала је Капију за гласника и провела остатак дана састајући се са трговцима и банкарима. „ Бар, је требало да имам мањи гарнизон у Арингилу. Десет људи је погинуло због моје грешке! Горе—Светлост ми помогла, горе је!—Изгубила сам Елениу и Неан због тога!“
Биргитина густа златна плетеница, је висила изван огртача, љуљајући се док је тресла своју главу негодујући. „На првом месту, краљице не трче да све одраде саме. Проклете краљице.“ Њен бес је јењавао, по мало, али се њено нервирање и даље испољавало, глас ју је одавао испољавајући оба. Она је заиста желела да Елејна има телохранитеље, вероватно, чак и док би се купала. „Твоји авантуристички дани су завршени. А друга ствар, када се следећи пут будеш прерушена искрадала из палате, чак и пошто ноћ падне, можеш зарадити разбијену главу од неке пропалице коју ниси чак ни видела.“
Елејна се исправила у седлу. Биргита је знала, наравно—није знала ни један начин да заобиђе везу, иако је била сигурна да постоји—али жена није имала права да јој попује сада. Ако би Биргита изнела довољно наговештаја, имала би и друге сестре које би је пратиле са својим Заштитницима и вероватно туце чувара такође. Сви су били тако смешни о њеној безбедности. Човек би помислио да никада није била у Ебоу Дару, још мање у Танчику или Фалмеу. Осим тога, она је то урадила само једном. За сада. И Авијенда је ишла са њом.
„Хладне и тамне улице се не могу поредити са топлом ватром и занимљивом књигом“, Сарита је рекла тихо, као да говори за себе. Проучавајући радње крај којих су пролазили, чинило се да је заинтересована за њих. „Ја баш не волим шетање по леденом плочнику, посебно по мраку и без свећњака. Младе, лепе жене, често мисле да их једноставна одећа и прљаво лице чине невидљивим. Промена је била тако изненадна, без промене у гласу, да Елејна није могла да верује шта чује. „Бити оборен и одвучен у уличицу од пијаног грубијана је тежак начин да се научи супротно. Наравно, ако си довољно срећна да имаш уз себе пријатеља који такође може да Усмерава... Ипак не можеш имати среће сваки пут. Да ли је тако госпо Биргита?“
Елејна је скупила очи на тренутак. Авијенда је рекла да их неко прати, али је она била сигурна да су то само пролазници. У сваком случају, није било тако. Биргитин поглед је обећавао разговор са њом, касније. Она је одбијала да разуме да Заштитник не облачи своју Аес Седаи.
„На другом месту“, Биргита је наставила да гунђа. „десет човека или приближно три стотине, крвавих ратника, би били крваво исто. Спали ме, али то би био добар план. Неколико људи би довели Неан и Елениу у Каемлин, непримећено. Гарнизон би привукао непожељне погледе читавог источног Андора, и ко год да их је одвео довео би довољно наоружаних људи, за сваки случај. Вероватно, поврх свега, они држе сада Арингил. Мали попут гарнизона, Арингил држи свакога ко се креће против тебе источно од границе, и доста Страже која је дошла из Каирхијена, пошто су скоро сви лојални теби.“ За некога ко је тврдио да је обичан стрелац, имала је добру процену ситуације. Једина ствар коју је заборавила да помене био је губитак уобичајених прихода из речне трговине.
„Ко их је одвео, госпо Биргита?“ Сарита је упитала, прешавши слабашним погледом преко Елејне. „Засигурно је то веома важно питање.“ Биргита је гласно одговорила, скоро кроз звиждук.
„Сазнаћемо веома убрзо, бојим се“, Елејна је рекла. Смеђа је подигла обрву на њу, трудећи се да не стисне зубе. Чинило се да то ради веома често од како су стигле овде.
Тарабонка у зелено свиленом огртачу је искорачила испред коња, начинивши крут наклон док се њена танка плетеница љуљала изван капуљаче. Њена помоћница, мршава жена са рукама пуних пакета, је незграпно имитирала своју господарицу. Два крупна човека у позадини, стражари, су имали четвртасте палице, стојећи усправно спремни за узбуну.
Елејна је нагнула главу док су пролазили крај њих прихватајући Тарабонкину наклоност. Није примила толико ни од једног Андорца на улици, за сада. Згодно лице иза жениног провидног вела је приказивало довољно година да може да буде Аес Седаи. На срећу, имала је превише на својим плећима да би бринула о Елејни, сада!
„Веома је просто, Сарита“, рекла је пажљиво контролисаним тоном. „Ако их је Џарад Саранд одвео, Елениа ће Неани дати избор. Да објави да је Аравн за Елениу, са неким поседима за Неан, за узврат, или ће њен гркљан бити пререзан у неком тихом подруму а њено тело бити закопано иза штала. Неан се неће дати тако лако, али ће се њена Кућа расправља о томе ко је главни док се она не врати, тако да је у шкрипцу. Елениа ће им претити или можда чак и мучити, и на крају ће Аравн стати иза Саранда и уз Елениу. Ускоро ће им се придружити Аншар и Барин; они ће отићи тамо где виде снагу. Ако их пак имају Неанини људи она ће исти избор понудити Елении, Али ће Џарид кренути да дивља против Арвана, уколико им Елениа не каже супротно, што неће уколико се нада да је могу спасити. Тако да можемо очекивати да ће за неколико седмица Арванини поседи бити спаљени.“ А ако не, помислила је, имам четири уједињене Куће да се са њима суочим, А ја још са сигурношћу не знам да ли имам чак и две!
„Ово је ... веома добро расуђивање“, Сарита је рекла звучећи невероватно изненађено.
„Сигурна сам да би и ти могла да га имаш, временом“, Елејна је рекла превише сладуњаво, осетивши убод задовољства када је друга сестра трепнула. Светлости, њена мајка је очекивала да она зна толико када је имала десет година!
Остатак јахања до палате је протекао тихо, и она једва да је приметила раскошност торњева и цветних леја Унутрашњег града. Уместо тога она је размишљала о Аес Седаи у Каемлину и шпијунима у краљевској палати, о томе ко сада држи Елениу и Неан и колико ће људи Биргита регрутовати. Суморна листа брига, али она је задржала смиреност на лицу и узвишено прихватала ретке повике који су је пратили. Краљица није смела да покаже када је уплашена, а посебно када је то и била.
Краљевска Палата је била чисто бело савршенство, са замршено урађеним балконима и украсним каменом поплочаним стазама, на врху највишег брда Унутрашњег града, највишег брда Каемлина. Њени витки позлаћени торњеви су стајали наспрам подневног неба, видљиви миљама далеко, промовишући снагу Андора. Велике капије су направљене испред, на Краљичином тргу, где се у прошлости окупљала огромна скупина људи не би ли чули Краљичине прокламације, и износили своје захтеве за владарку Андора. Елејна је ушла са задње стране Палате, челичне потковице Ватреног Срца су одзвањале по каменом павиљону док су га одводили ка главном шталском предворју, украшеним само једним белим, дугим каменим балконом, једноставним и снажним. Неколико високих, поплочаних стаза се видело одозго, али, ово је било место за рад. Испред је неколико обичних стубова водило до улаза у Палату где се туце чувара спремало да замени оне на дужности на Тргу, стојећи тачно наспрам својих коња, под инспекцијом потпоручника, проседим човеком који је храмао, а који је био барјактар у служби Гарета Брина. Дуж спољног зида, још тридесет их се комешало, припремајући се да по двоје патролирају Унутрашњим Градом. У нормалним данима су постојали стражари којима је главна дужност било патролирање улицама, али са тако ограниченим бројем, су и они који су штитили Палату морали да патролирају. Кареана Франци је такође била тамо, здепаста жена у елегантној тракастој, зеленој јахаћој хаљини, и плаво—зеленом огртачу, седећи на свом сивом шкопцу док се један од њених заштитника, Венр Косан, пео на свог пастува. Црн са седим наговештајима у својој коси и бради, сувоњав и висок човек са чисто смеђим огртачем. Очигледно да нису намеравали да открију ко су.
Елејнин долазак је изазвао бљесак узбуђења у шталском дворишту. Не за Карен и Косан, наравно. Зелена сестра је једва погледала у заштитну капуљачу њеног огртача, а Косан ни то. Једноставно је климнуо Биргити и Јарману, Заштитник до Заштитника. Без и погледа више појахали су чим су последњи од Елејнине пратње прошли капије прошаране металним пругама. Неки од редова дуж зида су заустављени са једном ногом у узенгијама, зурећи, глава искривљених према придошлицама и људима који су вршили инспекцију. Нису је очекивали назад још најмање сат времена, и нису очекивали више од неколико њих које не интересује ништа више од оног што им руке раде. Сви су знали да је ситуација у Палати узаврела. Гласине су се шириле међу војницима брже него међу осталим људима, и Светлост је знала, да је то говорило нешто, по начину на који су мушкарци трачарали. Они су морали знати да је Биргита отишла у журби и да се сада вратила са њом пре времена. Да ли је још нека Кућа марширала на Каемлин? Спремна за напад? Да ли ће им бити наређено да иду на зидове, иако немају довољно људства да их попуне, чак ни са оним што је Дијелин имала у граду? Тренуци изненађења и бриге, а онда је потпоручник издао наредбу и очи и уши се окренуше право, и прекрстише руке преко груди у поздраву. Само су троје сем већ постојећих заставника били на позицијама пре неколико дана, али сада није било свежих регрута.
Слуге у црвеним капутима са Белим Лавом пришивеним на раменима су истрчали из штале,иако је било мало посла за њих. Гардисткиње су сјахале на Биргитину команду и провеле своје коње кроз високу капију. Она сама је скочила са коња и додала своје узде једном слуги и није била бржа од Јармана, који је пожурио да придржи Саритине узенгије док је сјахивала. Он је био оно што су неке сестре називале „ свеже ухваћен“, везан мање од годину дана- термин је датирао из времена када Заштитници нису увек били питани да буду везани- и био је врло марљив са својим дужностима. Биргита је само стајала скупљајући песнице на куковима и наочиглед посматрајући људе који ће патролирати унутрашњим градом наредна четири сата, који су изјахивали у колони по двоје. Елејна би била изненађена да су ти мушкарци и најмање на Биргитином уму.
У сваком случају имала је својих брига. Покушавајући да не буде толико очигледна са тиме, проучавала је жену која је држала узде Ватреног Срца и здепастог прикана који је поставио кожну столицу за силажење и који је држао узенгије док је сјахивала. Био је озбиљан, равнодушан и замишљен док је сјахала и пришла шкопцовом носу и мазила га шапћући му. Ниједан није погледао Елејну сем климања главом из поштовања; наклони су дошли након тога као потврда када је није избацио из седла плашљив коњ кога су уплашили калемари. Без обзира што јој није била потребна њихова помоћ. Није више била на селу и постојале су неке форме које су се морале поштовати. Чак и тако покушала је да не фркне. Оставила их је док су одводили Ватрено Срце не осврћући се. Али је желела.
Улазна хала без прозора испред стубова изгледала је мрачно, иако је неколико стаклом постављених лампи било упаљено. Лампе су овде биле израђене од простог гвожђа увијеног у свитке. Све је било урађено са неком сврхом, фасадне ивице неукрашене, бели камени зидови су били глатки и празни. Вест о њиховом доласку се брзо раширила, и пре него што су лепо ушли унутра, туце мушкараца и жена се појавило клањајући се, да узму њихове рукавице и огртаче. Њихове ливреје су се разликовале од шталских у томе што су имали белу крагну и манжете, и Бели Лав Андора на левој страни груди уместо на раменима. Елејна није препознала ниједног од оних који су данас били на дужности. Већина слуга у палати је била нова, а остали су изашли из пензије да попуне места оних који су престрављени побегли када је Ранд заузео град. Ћелави, прикан надувеног лица није се баш сусрео са њеним очима, можда их се плашио или није био далеко од тога. Мршава, разрока, млада жена је унела превише ентузијазма у свој наклон, и свој осмех, али можда је једноставно хтела да покаже жељу. Елејна је наставила даље праћена Биргитом, пре него што је могла да почне да зева у њих. Сумња је имала горак укус.
Сарита и њен Заштитник су их оставили након неколико корака, Смеђа је промрмљала некакво извињење помињући књиге које је желела да погледа у библиотеци. Колекција није била мала, ипак ништавна у поређењу са великим библиотекама, а она је тамо проводила сате сваког дана, често извлачећи прастаре томове за које је говорила да су непознати другде. Јарман ју је пратио у стопу док је клизила у попречни ходник, таман мршав лабуд који је цртао зачудо грациозне покрете у њеном ходу. И даље је носио свој узнемирујући огртач, пажљиво савијен преко једне руке. Заштитници су ретко задуго испуштали то из својих руку. Косанов је вероватно био у бисагама.
„Да ли би ти желела Заштитнички огртач, Биргита?“ Упитала је Елејна, настављајући да корача. Не по први пут, завидела је Биргити на њеним широким шалварама. Чак су и подељене сукње правиле проблем око било чега сем мирног седења. Бар је имала јахаће чизме уместо папучица. Црвено беле, глатке подне плочице би вероватно биле ледене у папучицама. Није било довољно тепиха да се поставе у дворанама као у собама; поцепали би се за тили час, само од константног шетања слугу који су одржавали палату. „Чим Егвена заузме Кулу рећи ћу да се направи један за тебе. Имаћеш један за себе.“
„Не марим за паклени огртач“, мргодно је одговорила Биргита. Бесно стиснувши усне. „Било је тако брзо, помислила сам да си се крваво спотакла и разбила своју крваву главу. Крв и крвави пепео! Оборена од уличних пропалица! Сама Светлост зна шта је све могло да се догоди?“
„Нема потребе да се извињаваш, Биргита.“ Бес и озлојађеност су плутали кроз везу, али она је намеравала да задржи предност. Биргитино гунђање је било довољно лоше и када су биле саме; није намеравала да настави са овим по ходницима, са слугама свуд унаоколо, журећи својим послом, полирајући изрезбарене зидне украсе, и стаклене лампе које су овде биле позлаћене. Они су једва застајали да начине тихе наклоне Биргити и њој, али се без сумње свако од њих питао зашто капетан-генерал изгледа као бесна олуја, чуљећи уши да ухвате све што могу да чују. „Ниси била тамо зато што ја нисам желела да будеш тамо. Надала сам се да Сарита нема Неда са собом.“ Чинило се готово немогућим да Биргитино лице постане још намрштеније. Можда помињање да је Сарита погрешила. Елејна је променила тему. „Заиста мораш да предузмеш нешто по питању твог речника. Почињеш да звучиш горе и од кочијаша.“
„Мој ... речник“, Биргита је опасно мрмљала. Чак се и њен корак променио, у нешто налик каскању леопарда. „Говориш о мом речнику? Ја бар увек знам шта речи које изговорим значе. Ја бар знам где се шта уклапа а где не.“ Елејнино лице је поцрвенело а врат јој се укочио. Она је знала! Углавном. Бар довољно често ако ништа друго. „Нас за Јармана“, Биргита је наставила, и даље нежним и опасним гласом, „он је добар човек, али још није завршио колутање очима, а већ је Заштитник. Он вероватно поскочи сваки пут када Сарита пуцне прстима. Ја никада не колутам очима и не поскакујем. Да ли је то разлог што си ме спутала титулом? Да ли си мислила да ће ме то привући? То не би била прва блесава замисао у тој твојој глави. За некога ко већину времена размишља тако разумно... Ипак. Имам претрпан писаћи сто папир које треба да прегледам ако желиш да сакупим и половину стражара које желиш, али ћемо имати дуг разговор ноћас. Моја госпо.“ додала је превише топло. Њена лук се готово ругао тој формалности. Одлазила је, дозволивши да се њена дуга златна плетеница њише као реп бесне мачке.
Елејна је фрустрирано корачала за њом. Биргитина титула је била добро заслужена награда, зарађена преко десет пута од како се Повезала са њом! И преко десет хиљада пута пре тога. Размишљала је и о другим, али не након ње. Много тога доброг је донела. Да ли их је добијала од племкиња или од Аес Седаи, Биргита је бирала која ће наређења следити. Не када је било веома важно—не када је она мислила да су важна, у свако случају—али свакако не остала, посебно ако их је сматрала непотребним ризиком, или недостојним понашањем. Уколико је Биргита Сребролука могла да говори о ризиковању! А што се тиче пристојног понашања, па, Биргита је банчила по крчмама. Коцкала се и пила, и заводљиво гледа лепе младиће, од главе до пете. Обожавала је да заводљиво посматра лепе младиће, иако је више волела оне који су изгледали као да су превише пута тучени у главу. Елејна није желела да је промени—дивила се жени, волела ју је, сматрала пријатељицом—али је желела мало више однос попут Аес Седаи—Заштитник.
Изненада је схватила да стоји тамо мрштећи се ни у шта. Слуге су оклевале док су пролазиле покрај ње, спуштајући главе у страху да не бесни на њих. Смиривши своје лице, показала је руком ка младићу који је долазио ходником. Наклонио се тако трапаво да се заљуљао и умало пао.
„Пронађи газдарицу Харфор и реци јој да се састане самном у мојим одајама“, рекла му је, а онда је додала мало мање љубазним гласом, „И запамти, твоји надређени неће бити срећни ако сазнају да луташ Палатом када би требало да радиш.“ Његова уста су се отворила при помисли да она може да му чита мисли. Можда је он мислио да може. Његов поглед је прешао преко прстена змије, и он је тихо јекнуо пре него што је начинио још дубљи наклон и брзо отрчао.
Она се осмехнула пркосећи себи. Био је то низак ударац, али је он био превише млад да би био ичији шпијун, и превише нервозан јер је наумио нешто што не би смео. Са друге стране... Њен осмех је избледео. Са друге стране, он и није толико млађи од ње.
