Тражећи кроз вејавицу Данила, Перин га је нашао код једне од ватри, између коња. Други људи су се исправили и одмакли довољно да му дају простора. Незнајући да ли да изразе саучешће, једва да су погледали у њега, а кад су га погледали одмах су скренули погледе, кријући лица у капуљаче. „Да ли знате где су Масемини људи?“, питао је, а онда морао шаком да сакрије зевање. Његово тело је желело да спава, али није било времена.
„Око три миље на југозапад“, рече Данил кисело, и иритирано повуче свој брк. Дакле, пилећи мозгови су ипак били у праву. „Крећу се у гомилама, као патке у Воденој шуму на јесен, и доста њих изгледа као да био одрали кожу сопственој мајци.“ Коњолики Лем ал’Даи с гађењем пљуну кроз шупљину међу зубима коју је задобио давно, у трвењу са стражом трговца вуном. Лем је волео да се бори песницама; деловао је жељан кавге са неким од Масеминих следбеника.
„Урадили би то, ако би Масема тако рекао“, тихо рече Перин. „Најбоље да се постарате да свако то запамти. Чули сте како су умрли Берелајнини људи?“ Данил на то оштро климну, а неколицина људи поче да се премешта с ноге на ногу, док су љутито мрмљали испод гласа. „Само да знате. Још увек нема никаквог доказа.“ Лем фркну, а остали су гледали подједнако натмурено као и Данил. Видели су тела која су Масемини следбеници оставили за собом.
Снег је постајао гушћи, крупне пахуље су падале по њиховим огртачима. Коњи су држали репове подвијене да би се заштитили од хладноће. За неколико сати ће поново бити жестока мећава, ако не и пре. Такво време није било погодно да се напушта топлота ватре. Није било погодно да се буде у покрету.
„Поведи све са брда и крените ка месту где је била заседа“, нареди он. То је била једна од одлука које је донео док се враћао. Већ је предуго одлагао, без обзира на то ко или шта је било тамо. Побуњени Аијели су и онако имали превелику предност, и ако су се кретали у било ком правцу осим југа или истока, неко би до сада донео вест. До сада, они би очекивали да их прати. „Јахаћемо док не будем имао бољу идеју где да идемо, а онда ће нас Грејди или Неалд одвести тамо кроз Пролаз. Пошаљи људе до Берелајн и Арганде. Желим да се Мајенци и Гелданци такође крећу. Постави извиђаче и стражу с бока и реци им да не траже Аијеле толико жестоко да забораве да има и других који би можда желели да нас убију. Не желим да улетим у било шта, пре него што знам да је тамо. И замоли Мудре да остану близу нас.“ Није хтео да остави Арганди могућност да покуша да их испитује, упркос његовим наређењима. Ако су Мудре убиле неке Гелданце у одбрани, човек је могао да нападне у потпуности на своју руку, без обзира на заклетву оданости. Имао је осећај да ће му бити потребан сваки човек који може да се бори. „Будите чврсти колико се усуђујете.“
Данил је мирно слушао бујицу наређења, али се на последње речи његова уста искривише у мучну гримасу. Вероватно би био исто толико рад да буде чврст са Женским кругом кући. „Како заповедаш, лорде Перине“, рече круто, додирнувши песницом чело, пре но се бацио у своје високо седло и почео да издаје наређења.
Окружен људима који су узјахивали, Перин дохвати рукав Кенлија Маерина, док је младић још увек био једном ногом у узенгији и затражи му да оседла и доведе Корака.
Са широким осмехом, Кенли лупи песницом по свом челу. „Како наређујеш, лорде Перине. Идем одмах.“
Перин је зајечао у мислима, док је Кенли журио ка коњима, вукући за собом свог смеђег шкопца. Младо штене не би требало да пушта браду, ако ће да је чеше читаво време. А и онако је била ретка и рашчупана.
Чекајући на свог коња, примаче се ближе пламену. Фаила је рекла да мора да живи са свим тим „лорде Перине!“ и клањањем и глупостима, и већину времена је успевао то да игнорише, али данас је то била још једна кап жучи. Могао је да осети како се јаз између њега и осталих људи из краја све више шири, и чинило му се да једино он жели да га премости. Гил га је пронашао како мрмља за себе док је грејао руке на пламену.
„Опрости ми што ти сметам, мој лорде“, рече Гил, клањајући се и скидајући на кратко свој млитави шешир, откривши главу са проређеном косом. Одмах затим поново је вратио шешир на главу да би се заштитио од снега. Тешко је подносио хладноћу, будући да је био градског соја. Пуначки човек није био улизица— мало каемлинских гостионичара је то било— али је деловало као да ужива у извесној дози формалности. Сасвим сигурно се уклопио у свој нови посао довољно добро да Фаила буде задовољна њиме. „Реч је о младом Таланвору. Са првом светлошћу је оседлао коња и отишао. Рекао је да си му дао дозволу, ако... ако се групе које су отишле у потрагу не врате до тада, али сам се запитао, јер никог другог ниси пустио.“
Будала. Све у вези Таланвора га је означавало као искусног војника, мада никад није био потпуно јасан у вези са својим пореклом, али сам против Аијела, био је попут кунића који јури ласице. Светлости, желим да јашем са њим! Нисам требао да слушам Берелајн у вези са заседама. Али била је још једна заседа. Арагандини извидници би могли да заврше на исти начин. Ипак, морао је да се креће. Морао је.
„Да“, рече гласно. „Рекао сам му да може.“ Ако би рекао другачије, можда ће морати да га укори. Лордови су морали да раде такве ствари. Ако икад поново види човека у животу. „Звучиш као да би и сам желео да пођеш у лов.“
„Мени је... Маигдин веома драга, мој лорде“, одговори Гил. Тихо достојанство је обележавало његов глас, као и степен крутости, као да је закључио да му је Перин рекао да је превише стар и дебео за тај задатак. Сасвим сигурно је мирисао на љутњу, трновито и енергично, мада је његово лице, црвено од хладноће било мирно. „Не као Таланвору— ништа попут тога, наравно— али веома драга, у сваком случају. И госпа Фаила, наравно“, додао је брзо. „Ствар је у томе што ми се чини да познајем Маигдин цео живот. Она заслужује боље.“
Перинов уздах се замаглио пред његовим устима. „Разумем те, газда Гиле.“ И јесте. Он сам је хтео да спасе све, али је знао да, када би морао да бира, спасао би Фаилу, а остале оставио. Све је могло бити остављено, да би она била спасена. Мирис коња је био тежак у ваздуху, али он је намирисао још некога ко је био изнервиран и осврнуо се преко рамена.
Лини је зурила у њега из средине метежа, померајући се само толико да је људи, који су се гурали да оформе нескладне колоне, не би преврнули. Једном кошчатом руком је стезала крај свог огртача, а другом је држала батину оковану месингом, дугу готово као и њена рука. Било је чудо што и она није отишла са Таланвором. „Бићеш обавештена, чим будем нешто сазнао“, обећа јој он. Завијање у стомаку га изненада и снажно подсети на онај паприкаш који је одбио. Готово да је могао да осети укус овчетине и сочива. Још једном незадрживо зевну. „Опрости ми, Лини“, рече он када је могао да прича. „Нисам пуно спавао прошле ноћи. Ни јео. Да ли има ичега? Мало хлеба и било чега што је при руци?“
„Сви су одавно јели“, одсече она. „Остаци су бачени, а лонци очишћени и склоњени. Сркни из превише посуда и заслужио си бол у стомаку који ће те цепати на двоје. Нарочито када то нису твоје посуде.“ Док јој се глас претварао у незадовољно мрмљање, намрштила се ка њему још на тренутак, пре него што је отишла, стрељајући погледом људе.
„Превише посуда?“ промрмља Перин. „Нисам имао ни једну; у томе је мој проблем, а не бол у стомаку.“ Лини се пробијала преко логора, крећући се између коња и кола. Три или четири човека су јој се обратила у пролазу, и она се брецнула на свакога, чак замахујући и батином, ако би им брецање не би ставило до знања да треба да је се клоне. Жена мора да је била потресена због Маигдин. „Или је то била једна од њених изрека? Обично имају више смисла него ово.“
„Ух... дакле, што се тога тиче, сада...“ Гил поново стрже шешир са главе и загледа се у њега, а онда га поново натуче. „Ја... ух... ја морам да се побринем за кола, мол лорде. Морам да проверим да је све спремно.“
„И слепац би видео да су кола спремна“, одговори Перин. „О чему је реч?“
Гил се ужурбано освртао у потрази за другим изговором. Не нашавши ни један, он клону. „Ја... претпостављам да ћеш чути пре или касније“, промрмља он. „Видиш, мој лорде, Лини...“ Он дубоко удахну. „Јутрос је, пре сунца, отпешачила до мајенског кампа да види како си и... ух... зашто се ниси вратио. Шатори Прве су били затамњени, али једна од њених служавки је била будна и она је рекла Лини... Она је наговестила... Хоћу да кажем... Не гледај ме тако, мој лорде.“
Перин прекиде да се мршти. Макар је покушао, по сваку цену. Ипак је остало у његовом гласу. „Спаљен да сам, спавао сам у том шатору, човече. То је све што сам урадио! Речи ћеш јој то.“
Пуначки човек доби жесток напад кашља. „Ја?“ Гил фркну када је коначно могао да говори. „Ти хоћеш да јој ја кажем? Разбиће ми лобању ако и поменем нешто о томе! Мислим да је рођена у Фар Мадингу у олуји. Вероватно је рекла грому да заћути. Вероватно је заћутао.“
„Ти си шамбајан “, рече Перин. „Не може све да буде утоваривање кола у снегу.“ Хтео је да уједе неког.
Гил као да је то осетио. Мрмљајући поздраве, он се трзну у наклон и журно оде, омотавајући огртач око себе. Не да пронађе Лини, Перин је био сигуран. Гил је наређивао у домаћинству, таквом какво је било, али никад њој. Нико није наређивао Лини, осим Фаиле.
Перин је мрзовољно гледао извиђаче како одјахују кроз снег који је падао, десет људи је већ гледало дрвеће око себе, пре него што су били ван видокруга кола. Светлости, жене би поверовале у било шта о мушкарцу, док год је то лоше. И што је било горе, више су о томе морале да причају. Мислио је да мора да брине само о Розени и Нани. Вероватно је Лини рекла Бреани, Фаилиној другој служавци чим се вратила, а до сада је Бреана сигурно рекла свакој жени у кампу. Било их је доста међу коњоводцима и возачима запрежних кола, а Каирхијенке као Каирхијенке, вероватно су биле жељне да проследе све и мушкарцима. На тако нешто се није благонаклоно гледало у Две Реке. Једном када се стекне репутација, није било лако изгубити је. Изненада људи који су се измакли да му дају простора добише друго значење, као и несигуран начин на који су га гледали, чак и Лем који је пљунуо. У сећању, Кенлијев осмех постаде мрштење. Једина светла тачка је било то што Фаила не би поверовала у тако нешто. Наравно да не би. Сигурно не.
Кенли се вратио посрћућим касом кроз снег, вукући за собом Корака и свог крупног шкопца. Оба коња су била измучена хладноћом, уши су им биле савијене уназад, а репови замршени, а мрков се није трудио да угризе Кенлијеву кобилу, као што је обично чинио.
„Не показуј зубе цело време“, брецну се Перин, грабећи Коракове узде. Дечак га погледа сумњичаво, а онда се одшуња, обазирући се преко рамена.
Гунђајући испод гласа, Перин провери везе ждрепчевог седла. Било је време да нађу Масему, али он није узјахао. Реко је себи да је то зато што је уморан и гладан, да хоће само мало одмора и нешто да презалогаји, ако би нашао ишта. Рекао је то себи, али је наставио да гледа спаљене фарме и људе обешене дуж пута, мушкарце и жене, па чак и децу. Чак и ако је Ранд и даље био у Алтари, био је то дуг пут. Дуг пут, и он није имао избора. Барем ни један на који би себе могао да присили.
Стајао је, челом ослоњен на Кораково седло када је делегација младих будала које су се везале уз Фаилу, готово туце њих, почела да мрмори око њега. Исправио се нестрпљиво, желећи да их снег све сахрани.
Селанда, ниска, витка жена, стаде крај Кораковог бока, и скупи песнице у зеленим рукавицама на боковима, док јој је љуто мрштење борало чело. Успела је да се шепури стојећи мирно. Упркос снегу који је падао, једна страна њеног капута је била забачена уназад да јој омогући лак приступ мачу, откривајући светле урезе преко предње стране њеног тамноплавог капута. Све жене су носиле мушку одећу и мачеве, и обично су биле двоструко спремније да их употребе него мушкарци, што је само по себи доста говорило. И мушкарци и жене подједнако, су били експлозивни према свакоме, и борили би се у двобојима свакодневно да није било Фаиле да стане томе на крај. И мушкарци и жене подједнако, група са Селандом је мирисала љуто, набусито, зловољно и дрско, све помешано, мирис који је непријатно гребао његов нос. „Видим те, мој лорде Перине“, рече Селанда званично, са оштрим каирхијенским нагласком. „Врше се припреме за полазак, али ми и даље не можемо да добијемо своје коње. Хоћеш ли исправити то?“ Успела је да звучи као да захтева.
Видела га је, је ли? Желео је да он није видео њу. „Аијели ходају“, одсекао је и пригушио зев, не обазирући се на бесне погледе које је изазвао. Покушао је да престане да мисли на спавање. „Ако нећете да ходате, возите се колима.“
„Не можеш то да урадиш!“ устврди поносно једна од Таиренки, стежући једном руком ивицу капута, а другом дршку мача. Велики рукави са црвеним тракама су деловали потпуно чудно са њеним пуним грудима. „Црвенокрила је моја омиљена кобила! Неће ми бити ускраћена!“
„Трећи пут“, рече Селанда недокучивим гласом. „Када се вечерас зауставимо, расправићемо твој тох, Медора Дамара.“
По свој прилици, Медорин отац је био старац који се повукао на своје сеоско имање пре више година, али Асторил је, ипак, и даље био Високи Лорд. Узевши у обзир све, то је стављало његову ћерку прилично изнад Селанде, која је била нижа племкиња у Каирхијену. Па ипак, Медора је тешко прогутала, а очи су јој се толико рашириле, да је деловала као да очекује да буде жива одрана.
Изненада Перину је било преко главе ових идиота и њиховог јадног изигравања Аијела и комбиновања тога са глупостима о чистокрвном високом племству. „Када сте почели да шпијунирате за моју жену?“ захтевао је да зна. Не би били укоченији ни да су им се кичме смрзле.
„Ми извршавамо мале задатке и налоге онако како то госпа Фаила захтева од нас с времена на време“, рече Селанда врло пажљиво, након дугог тренутка тишине. Околишење је било јако у њеном мирису. Цела гомила је мирисала попут лисица које се питају да ли је јазавац преузео њихову јазбину.
„Да ли је моја жена заиста пошла у лов, Селанда?“ зарежао је гневно. „Пре тога никад није хтела.“ Бес је кључао у њему, пламенови подстицани свиме што се десило у току дана. Одгурнуо је Корака једном руком и закорачио ка жени, надвијајући се над њом. Ждребац забаци главу, осећајући Периново расположење. Песница га је болела у зглобовима колико је чврсто стегао узде. „Или је изјахала да се нађе са неким од вас, право из Абиле? Да ли је отета због вашег проклетог шпијунирања?“
То није имало никаквог смисла, и знао је чим су речи напустиле његове усне. Фаила је могла да прича са њима било где. И никад не би организовала састанак са својим очима-и-ушима— Светлости, својим шпијунима!— док је у друштву са Берелајн. Увек је било грешка проговорити без размишљања. Знао је за Масему и Сеаншане преко њиховог шпијунирања. Али је хтео да искали бес, било му је потребно да искали бес, а људи које је желео да чекићем смрви у прашину су били миљама далеко. Са Фаилом.
Селанда није устукнула пред његовим бесом. Очи јој се скупише као два процепа. Прсти су јој се отварали и затварали на балчаку мача, и није била једина. „Умрли би смо за госпу Фаилу!“ одсекла је она. „Ништа што смо ми урадили је није довело у опасност! Заклели смо јој се воденим заветом!“ Фаили, а не њему, чуло се у тону њеног гласа.
Требао је да се извини. Знао је да је требао. Уместо тога је рекао, „Можете да добијете своје коње, ако ми дате реч да ћете радити како вам ја кажем и да нећете покушати ништа брзоплето.“ „Брзоплето“ није била права реч за ову дружину. Били би у стању да појуре сами чим сазнају где је Фаила. Били би у стању да доведу то тога да Фаила буде убијена. „Када је нађемо, ја ћу одлучити како је спасити. Ако ваш водени завет каже другачије, вежите га у чвор, или ћу ја везати вас у чворове.“
Вилице су јој се стегле и мрштење се продубило, али она коначно рече, „Слажем се!“ као да је сматрала да су јој речи изнуђене. Један од Таиренаца, дугоноси пријан по имену Карлон, промумла у знак протеста, али Селанда подиже прст, и он заклопи уста. Са тако уском брадом, вероватно је жалио што се обријао. Мала жена је имала остатак ових будала у шаци, што њу саму није чинило ништа мање будалом. Водена заклетва, није него! Није прекинула да гледа Перина у очи. „Слушаћемо те док се госпа Фаила не врати. Онда смо поново њени. И она може одредити наш тох .“ Задње речи су деловале као да су упућене осталима, а не њему.
„Довољно добро“, рече јој он. Покушао је да ублажи свој тон, али глас је и даље био груб. „Знам да сте јој одани, сви ви. Поштујем то.“ То је отприлике било све што је поштовао код њих. Као извињење то није било много, и тако су га и прихватили. Па нека тако и буде. Док год буду држали реч. Читава гомила заједно није никад одрадила поштен целодневни посао.
Логор се празнио. Кола су почела да се крећу на југ, клизећи на својим санкама иза теглећих коња. Коњи су остављали дубоке трагове, док су санке правиле само плитке бразде које је снег одмах прекривао. И последњи људи са брега су се пењали у седла и придруживали осталима који су већ јахали за колима. Мало са стране, група Мудрих је почела да их престиже, чак су и гаи’шаини јахали товарне коње. Колико год да се Данил усудио или није усудио, што је било вероватније, да буде чврст, очигледно да је било довољно. У поређењу са грациозношћу Сеонид и Масури, Мудре су деловале нарочито чудно у седлу, мада не толико колико гаи’шаини . Још од трећег дана у снегу, у бело обучени мушкарци и жене су јахали, па ипак су се савијали ниско над високим јабукама својих седла и држали се за врат или гриву као да очекују да ће пасти са следећим кораком. Натерати их да узјашу у старту је захтевало директна наређења од Мудрих, па би неки од њих ипак склизнули доле и ходали ако не би били примећени.
Перин узјаха Корака. Није био сигуран да и сам неће пасти. Мада је било време да уради оно што није желео. Убио би за комад хлеба. Или мало сира. Или финог зеца.
„Аијели долазе!“ неко викну са чела колоне и сви се зауставише. Зачу се још неколико узвика, који су проносили вест, као да нису сви већ чули, и мушкарци откачише лукове са леђа. Возари се усправише на својим седиштима, зурећи у даљину, или скачући доле да чучну поред кола. Режећи испод гласа, Перин ободе Корака.
На челу колоне Данил је још увек био у седлу, а два човека су носила те крваве барјаке, али око тридесет људи је било на земљи, футроле су им биле стргнуте са лукова, а они су запињали стреле. Људи који су држали коње за оне који су били на земљи су се врзмали, упирући прстом и покушавајући да добију јасан поглед. Грејди и Неалд су такође били тамо, интензивно зурећи напред, али мирно седећи у седлима. Сви други су се пушили од немира. Аша’мани су се само осмехивали... спремни.
Перин је могао да разабере оно у шта су зурили кроз дрвеће много јасније него они. Десет Аијела са дигнутим веловима је јурило ка њима кроз вејавицу, а један је водио високог, белог коња. Мало за њима су јахала три човека у огртачима и са капуљачама. Чинило се да има нечег чудног у начину на који су се Аијели кретали. А за белчево седло је био везан завежљај. Перину се срце стеже док није схватио да завежљај није ни приближно довољно велик да би био тело.
„Спустите своје лукове“, рече он. „То је Алијандрин шкопац. То морају бити наши људи. Зар не видите да су сви Аијели Девице?“ Ни једна није била довољно висока да буде замењена за мушкарца.
„Једва да могу да видим да су у питању Аијели“, промрмља Данил, погледавши га искоса. Сви они су узели здраво за готово да има оштре очи, чак се и поносили тиме— или су се бар раније поносили— али се трудио да задржи за себе колико су стварно биле добре. Мада, у том тренутку га није било брига.
„Наши су“, рекао је Данилу. „Сви нека остану овде.“
Лагано је одјахао да се сретне са групом која се враћала. Девице су почеле да спуштају велове док се приближавао. Међу јахачима, под једном од дубоких капуљачи он препозна тамно лице Фурена Алхаре. Значи, три Заштитника; они би се вратили заједно. Њихови коњи су деловали онолико уморно колико се он осећао, готово балдисали. Хтео је да натера Корака у трк, да чује шта су имали да известе. Бојао се да чује. Гавранови су се можда скупили на тела, и лисице, можда јазавци, и сама Светлост зна шта још осим тога. Можда су мислили да га штеде тако што не би донели то што су нашли. Не! Фаила је морала бити жива. Покушао је та уреже ту мисао у своју главу, али је болела као хватање оштрог сечива голом руком.
Сјахавши када је стигао до њих, саплео се и морао да се придржи за седло да не би пао. Осетио је утрнулост око јасног бола те једне мисли. Морала је бити жива. Мали детаљи су изгледали велико, из неког разлога. На очигледно скрпљеном седлу није био један завежљај, већ више малих, који су деловали као сакупљене рите. Девице су носиле ципеле за снег, грубо направљене од пузавица и грана меке боровине, на којима су још увек биле иглице. Зато су деловале као да се чудно крећу. Мора да им је Џондин показао како да их направе. Покушао је да се усредсреди. Чинило му се да ће му срце искочити кроз ребра.
Хватајући копља и штит левом руком, Сулин узе један од малих завежљаја одеће, пре него што му је пришла. Ружичасти ожиљак који је ишао преко њеног образа се искриви док се осмехивала. „Добре вести, Перине Ајбара“, рече она меко, предајући му тамноплаву тканину. „Твоја жена живи.“ Алхара измења поглед са Сеонидиним другим заштитником, Терилом Винтером, који се намршти. Масурин човек, Ровеир Криклин, је зурио право напред каменог лица. Било је јасно попут Винтерових увијених бркова да они нису били сигурни да су то добре новости. „Остали су наставили да виде шта још могу да нађу“, настави она. „Мада смо већ нашли довољно необичности.“
Перин пусти завежљај да се размота. Била је то Фаилина хаљина, исечена уздуж и низ рукаве. Удахнуо је дубоко, увлачећи Фаилин мирис, благи траг њеног цветног сапуна, додир слатког парфема, али више од свега, мирис који је био њен. И ни наговештај крви. Остале Девице се скупише око њега, махом старије жене, чврстих лица, мада не толико чврстих као Сулинино. Заштитници сјахаше с коња, не показујући знаке да су целу ноћ били у седлу, али осташе да стоје иза Девица.
„Сви мушкарци су поубијани“, рече жилава жена, „али према одећи коју смо нашли, Алијандра Кигарин, Маигдин Дорлаин, Ласила Алдорвин, Арела Шијего и још две су такође узете као гаи’шаини .“ Друге две мора да су биле Баин и Чијад; поменути их по именима, и то да су биле заробљене, би их посрамило. Научио је понешто о Аијелима. „Ово је против обичаја, али их штити.“ Винтер се сумњичаво намрштио, а онда је покушао то да прикрије тако што је почео да намешта капуљачу.
Уредни резови су били попут оних који настају када се дере животиња. То је изненада ударило Перина. Неко је исекао одећу са Фаиле! Глас му је дрхтао. „Они су узели само жене?“
Млада Девица округлог лица по имену Брианин заклима главом. „Мислим да би три мушкарца били узета као гаи’шаини, али су се борили превише жестоко и били убијени ножем или копљем. Сви остали су убијени стрелама.“
„Није то тако, Перине Ајбара“, Елијенда рече журно, са шоком у гласу. Висока жена широких рамена готово да је изгледала матерински, мада је он видео како песницом обара човека. „Повредити гаи’шаина је као и повредити дете, или ковача. Било је погрешно узети мокроземце, али не могу да верујем да би ишли толико далеко у кршењу обичаја. Сигурна сам да их чак неће ни кажњавати, ако умеју да буду покорни док не буду ослобођене. Има тамо других које ће им научити.“ Друге; Баин и Чијад опет.
„У ком су правцу отишли?“ питао је. Да ли би Фаила могла да буде покорна? Није могао да је замисли такву. Нека бар покуша, док он не успе да је нађе.
„Готово на југ“, одговорила је Сулин. „Много више на југ него на исток. Након што је снег покрио њихову путању, Џондин Баран је видео остале трагове. Оно што су други пратили. Верујем му. Он види онолико колико и Елијас Мачера. Има доста да се види.“ Качећи своја копља иза тоболца на леђима она окачи свој штит о дршку тешког ножа који је носила за појасом. Њени прсти се померише у говору руку, и Елијенда одвеза други, велики завежљај и предаде јој га. „Много људи се креће тамо, Перине Ајбара, и чудне ствари. Мислим да прво мораш да видиш ово.“ Сулин размота још једну исечену хаљину, ова је била зелена. Чинило му се да је видео на Алијандри. „Ово смо нашли тамо где је твоја жена отета.“ Унутра је лежала гомила од четрдесет или педесет аијелских стрела. Било је тамних мрља на њима, и он осети мирис сасушене крви.
„Таардад“, рече Сулин када је изабрала једну стрелу и истог тренутка је бацила на земљу. „Мијагома.“ Одбацила је још две. „Гошијен.“ Намрштила се на то; она је била Гошијен. Клан по клан, именовала их је све, осим Шаидоа, испуштајући стреле, док мало више од половине није лежало око ње. Обема рукама је држала исечену хаљину са остатком, а онда их је просула. „Шаидо“, рекла је значајно.
Привијајући Фаилину хаљину на груди— њен мирис је ублажавао бол у његовом срцу, и истовремено га појачавао— Перин се намршти ка стрелама које су у гомили лежале у снегу. Неке од њих су биле већ напола прекривене свежим наносима. „Превиша Шаидоа“, рекао је коначно. Требало је да су сви заглављени на Родоубичином Бодежу, петсто миља далеко. Али ако су неке од Мудрих научиле да Путују... Можда чак и неко од Изгубљених... Светлости, лупетао је као будала— шта би Изгубљени могли да имају са овим?— лупетао када је требао да размишља. Чинило му се да му је и мозак измрцварен као и остатак тела. „Остали су људи који нису могли да прихвате Ранда као кар’а’карна .“ Те проклете боје су му бљескале пред очима. Није имао времена низашта друго осим за Фаилу. „Придружили су се Шаидоима.“ Неке од Девица скренуше погледе. Елијенда је зурила у њега. Оне су знале да су неки урадили то што је он рекао, али то је била једна од оних ствари које нису волели да чују гласно изговорене. „Шта мислиш, колико их има, све укупно? Сигурно не цео клан?“ Да су Шаидо били овде у целости, било би више од гласина о удаљеним пљачкама. Чак и уз све невоље, цела Амадиција би знала.
„Мислим, довољно да могу да наставе“, промрмљао је Винтер испод гласа. Перин то није требао да чује.
Посегнувши међу завежљаје везане на украшеном седлу, Сулин извуче крпену лутку, обучену у кадин’сор . „Елијас Мачера је пронашао ово, управо пре него што смо кренули да се враћамо, око четрдесет миља одавде.“ Одмахнула је главом, и на тренутак њен глас и мирис су постали... запањени. „рекао је да је намирисао испод снега. Он и Џондин Баран су пронашли огреботине на дрвећу које су, по њима, проузроковала кола. Јако пуно кола. Ако тамо има деце... Мислим да их може бити и цела септа, Перине Ајбара. Можда више од једне. Па и једна једина септа ће имати барем хиљаду копаља, а и више, ако је то потребно. Сваки човек, осим ковача, ће дићи копље, ако је то потребно. Они су данима на југ од нас. По овоме снегу можда и више дана него што мислим. Али верујем да су они који су ти одвели жену пошли да се сретну са њима.“
„Овај ковач је дигао копље“, промрмљао је Перин. Хиљаду, а можда и више. Он је имао преко две хиљаде, рачунајући Крилату Гарду и Аргандине људе. Мада, против Аијела, тај однос је био у корист Шаидоа. Прстима је прелазио преко лутке у Сулининој жилавој руци. Да ли је Шаидо дете плакало за изгубљеном лутком? „Идемо на југ.“
Окренуо се да узјаше Корака када му Сулин дотаче руку да га заустави. „Рекла сам ти да смо видели и друге ствари. Два пута је Елијас Мачера пронашао коњски измет и логорске ватре испод снега. Много коња, и много логорских ватри.“
„Хиљаде“, убаци се Алхара. Његове црне очи одмерено сретоше Перинове, а његов глас је био једноставан, као када се износе чињенице. Просто је извештавао какво је стање. „Пет, можда десет или више; тешко је рећи. Али војнички кампови. Мислим исти људи на оба места. Мачера и Баран се слажу. Ко год то био и они се крећу приближно истим путем на југ. Можда немају ништа са Аијелима, али би их могли пратити.“
Сулин се нестрпљиво намршти ка Заштитнику, и настави, једва правећи паузу након његовог упада. „Три пута смо видели летећа створења, попут оних за која ти кажеш да их користе Сеаншани, велике ствари са крљуштима на крилима и људима који им јашу на леђима. И два пута смо видели овакве трагове.“ Савивши се, она подиже једну стрелу и нацрта овални облик, као отисак шапе великог медведа, али са шест прстију, дужих од људских. „Понекад показује канџе“, рече, означавајући их, дуже чак и од оних које имају велики медведи у Магленим Планинама. „Има дугачак корак. Мислим да трчи веома брзо. Да ли знаш шта је то?“
Није знао— никад није чуо ни за шта са шест прстију, осим мачака у Две Реке; био је изненађен када је открио да мачке на другим местима имају само пет— али могао је да погађа на сигурно. „Још нека сеаншанска животиња.“ Дакле ка југу је било и Сеаншана као и Шаидоа, и —шта?— армије Белих Плаштова или Сеаншана. Није могао бити нико други. Веровао је Балверовим информацијама. „Ипак идемо на југ.“ Девице су зуриле у њега, као да им је рекао да пада снег.
Попевши се у Кораково седло окрену се ка колони. Заштитници су ходали, водећи своје уморне коње. Девице су повеле Алијандриног шкопца са собом, док су посртале ка месту где су стајале Мудре. Масури и Сеонид су јахале да сретну своје Заштитнике. Питао се зашто сви нису дошли да забијају своје носеве. Можда је то било просто зато што су хтели да га пусте да буде насамо са својим болом, ако се испостави да су новости лоше. Можда. У својој глави, покушао је да састави све. Шаидо, колико год да много да их је било. Сеаншани. Армија на коњима, без обзира да ли су у питању Бели Плаштови или Сеаншани. Било је то попут слагалица које га је газда Лухан научио да прави, замршен комад увијеног метала који се растављао и састављао лако као сан, ако сте знали трик. Само, чинило му се да је његова глава збрка комадића који не клизе ни у једном правцу.
Дворечани су поново сви били на коњима када је стигао до њих. Они који су пре били на земљи, са запетим луковима, сада су деловали по мало посрамљено. Сви су га гледали нелагодно, оклевајући.
„Она је жива“, рекао је и као да су сви они почели поново да дишу. Остатак његових новости су саслушали са чудном апатијом, неки од њих су чак и климали главама, као да нису очекивали ништа мање од тога.
„Неће нам бити први пут да се суочавамо са чудним стварима“, рекао је Данил. „Шта радимо, мој лорде?“
Перин се намршти. Човек је и даље био крут попут храста. „За почетак, Путујемо четрдесет миља на југ. Након тога ћу видети шта даље. Неалд, ти крени и нађи Елијаса и остале. Реци им шта радим. Биће прилично напред до сада. И буди пажљив. Не можеш да се бориш са десет или дванаест Мудрих.“ Цела септа би требала да их има барем толико које могу да усмеравају. А ако је више од једне септе? Каљуга коју ће морати да пређе када дође до ње.
Неалд климну пре него што је окренуо свог шкопца назад ка кампу, где је већ упамтио земљиште. Било је још само неколико наређења која је требао да да. Морао је да пошаље јахаче да нађу Мајенце и Гелданце, који ће се кретати у различитим правцима, јер су камповали одвојено. Грејди је могао да запамти тло управо тамо пре него што би могли да им се придруже, тако да није било потребе да се сви окрену и прате Неалда назад. И то је оставило само једну ствар.
„Морам да нађем Масему, Даниле“, рекао је Перин. „Макар некога ко био могао да му пренесе поруку. Уз срећу, нећу дуго.“
„Пођи сам међу ту прљавштину, мој лорде, и биће ти потребна срећа“, одговорио је Данил. „Чуо сам неке од њих како причају о теби. Рекли су да си Сенкин накот, због твојих очију.“ Његов поглед се срете са Периновим златним очима, а онда скрену. „Рекли су да те је Поноворођени Змај укротио, али да си и даље Сенкин накот. Мораш да поведеш неколико десетина људи да ти чувају леђа.“
Перин је оклевао, гладећи Кораков врат. Неколико десетина људи не би било довољно, ако би Масемини људи заиста мислили да је Сенкин накот и одлучили да узму ствар у своје руке. Можда ни сви Дворечани заједно не би били довољни. Можда није било потребе да јавља Масеми, већ да га пусти да сам сазна.
Његово ухо ухвати зов плаве сенице међу дрвећем на западу, а након тога уследи још један, који су сви могли да чују, и више није морао да доноси одлуку. Био је сигуран у то, и питао се да ли је то део тога што је био та’верен . Потерао је Корака да се окрене и чекао.
Дворечани су знали шта то значи, чути ту нарочиту птицу из краја. Људи су долазили, више од шаке, и не обавезно мирољубиви. Да су у питању били пријатељи, био би зов звиждовке, а да су били јасно непријатељски настројени онда би то био крик птице ругалице. Овог пута су се боље понашали. Дуж западне стране колоне сваки други човек је сјахао и предао своје узде човеку до себе, а онда припремио лук.
Странци су се појавили кроз ретко дрвеће, раширени у линију као да желе да појачају утисак своје бројности. Било их је можда стотину, са двоје напред, али њихово споро напредовање је деловало злокобно. Половина њих је носила копља, не оборена, већ су их држали као да су спремни да га забију испод руке. Прилазили су мирним кораком. Неки су носили оклопе, штитнике за груди или шлем, али ретко и једно и друго. Па ипак, били су боље наоружани него што је то обично био случај са Масеминим следбеницима. Један од двојице на челу је био Масема лично, његово фанатичко лице је зурило из капуљаче огртача, као помахнитала планинска мачка која зури из пећине. Колико од тих копаља је проузроковало црвену бујицу јуче ујутру?
Масема је зауставио своје људе дизањем руке тек када је био на неколико корака од Перина. Смакнувши капуљачу, прелетео је погледима преко људи који су били на земљи са својим луковима. Изгледао је несвестан снега који је падао по његовој голој глави. Његов компањон, крупнији човек са мачем на леђима и још једним на седлу је задржао капуљачу, али је Перин помислио да и његова глава мора бити обријана. Тај је успевао да проучава колону и посматра Масему са једнаком пажњом. Његове тамне очи су гореле готово подједнако као и Масемине. Перин је размишљао о томе да им каже како би, на овој близини, дворечански дуги лукови лако пробили штитнике за груди, а онда и кроз леђа онога ко га је носио. Размишљао је да ли да помене Сеаншане. Берелајн му је саветовала дискрецију.
„Ишао си да ме сретнеш?“ рече изненада Масема. Чак је и човеков глас кипео снагом. Никад ништа није било узгредно када би га он изговарао. Било шта што је имао да каже је било од важности. Бледи троугласти ожиљак на његовом лицу је учинио да његов изненадни осмех изгледа искривљено. У њему, у сваком случају није било топлоте. „Нема везе. Сада сам овде. Као што несумњиво знаш до сада, они који следе Господара Поноворођеног Змаја— Светлост обасјала његово име!— одбијају да буду остављени. Не могу то да захтевам од њих. Они му служе као и ја.“
Перин виде навалу пламенова који се ваљају преко Амадиције у Алтару и можда и даље, остављајући за собом пустош и смрт. Дубоко је удахнуо, увлачећи хладан ваздух у плућа. Фаила је била важнија од ичега. Ичега! Ако ће бити спаљен због тога, онда нека је спаљен. „Поведи своје људе на исток.“ Био је шокиран мирноћом у свом гласу. „Стићићу те када будем могао. Моју жену су отели Аијели, и ја крећем на југ да је ослободим.“ Бар једном је видео Масему изненађеног.
„Аијели? Дакле, они су више од гласине?“ Он се намршти на Мудре на удаљеном крају колоне. „Југ, кажеш?“ Држећи своје руке у рукавицама на јабуци седла, он је проучавао Перина. Човеков мирис се рашири изненада; Перин није могао да осети ништа друго осим лудила у њему. „Поћи ћу са тобом“, коначно је рекао Масема, као да је донео одлуку. Чудно, био је нестрпљив да стигне до Ранда без одлагања. Односно, докле год Моћ није морала да га додирне да би то постигао. „Сви они који прате Господара Поноворођеног Змаја— Светлост обасјала његово име!— ће поћи. Убијање аијелских дивљака је задатак Светлости.“ Његове очи трзнуше ка Мудрима, а његов осмех постаде још хладнији него што је био.
„Ценио бих помоћ“, слага Перин. Та гомила би била бескорисна против Аијела. Па ипак, бројали су хиљаде. И били су у стању да се супротставе војскама, ако не и војсци Аијела. Делић те слагалице у његовој глави се помери. Спреман да падне од умора, није могао да утврди тачно како, само да јесте. У сваком случају то се неће догодити. „Имају велику предност у односу на мене. Намеравам да Путујем, да употребим Једну моћ, да их стигнем. Знам како се осећаш у вези тога.“
Нелагодно шаптање се рашири иза Масеме, и они су се загледали и посезали за оружјем. Перин разабра промрмљане клетве и такође „жуте очи“ и „Сенкин накот.“ Други обријани човек је зурио у Перина као да је сматрао да је овај хулио, али Масема је само гледао, покушавајући да пробуши рупу у Периновој глави и види шта лежи унутра.
„Он би био ожалошћен, ако би твоја жена била повређена“, коначно рече лудак. Нагласак је јасно именовао Ранда као и то да Масема није дозвољавао изговарање тог имена. „Биће... изузетка овог пута. Само да би твоја жена била нађена, јер си ти његов пријатељ. Само сада.“ Говорио је мирно— мирно у односу на уобичајен начин— али његове дубоко усађене очи су биле тамна ватра, а лице му је било унакажено неслућеним бесом.
Перин отвори уста, а онда их затвори не проговоривши. Сунце би исто тако могло изаћи на западу, када је Масема рекао то што је рекао. Изненада Перин помисли да је Фаила можда безбеднија са Шаидоима него што је он био сада и овде.
