Дани након што је голам покушао да га убије, одвијали су се ритмом који је до бескраја иритирао Мета. Киша би падала и престајала, али сиво небо се није мењало.
По улицама се причало о човеку којег је убио вук недалеко изван града, чији је гркљан био извађен. Нико није био забринут, само знатижељан; вукови нису виђени у близини Ебоу Дара већ годинама. Мет јесте бринуо. Становници града су можда веровали да би се вук приближио толико близу граду, али је он знао боље. Голам није отишао. Хаман и остали из Црвене руке су тврдоглаво одбијали да оду, тврдећи да му чувају леђа, док је Ванин одбијао не наводећи разлоге, уколико се не рачуна то што је промумлао како Мет има добро око за брзе коње. Пљунуо је након што је то рекао, ипак. Рисела, са њеним маслинастим лицем довољно лепим да човјек гута кнедле, са њеним великим зналачким очима због којих су му се уста сушила, интересовала се колико Оливер има година, и када је рекао близу десет, изгледала је изненађено и додирнула своје пуне усне замишљено, али и ако је променила било шта у његовим лекцијама он је и даље излазио са тих часова блебећући једнако о њеним грудима као и о књигама које му је читала. Мет је помислио да ће се Оливер одрећи својих вечерњих партија Змија и Лисица због Риселе и њених књига. И кад би момче истрчало из собе која је некад била Метова, обично би ушао Том носећи харфу испод руке. И то је било довољно да Мет, зашкрипи зубима, мада то није било ни пола због чега је био нервозан.
Том и Беслан су често излазили, не позивајући га, и били би напоље по пола дана или по пола ноћи. Ниједан није хтео да каже ни реч о тим њиховим шемама, али је Том имао толико образа да барем изгледа посрамљено. Мет се надао да због њих људи неће гинути узалуд, али су обојица показали мало интересовања за његово мишљење. Беслан би га стрељао очима кад год би га угледао. Џулијан се непрекидно провлачио на спратове изнад док га није ухватила Сурот чиме је зарадио бичевање окачен за ручне зглобове о греди у обору. Мет је видио како му Ванин превија зглобове—човјек је тврдио да је превијање људи исто као превијање коња—и упозорио га да би могло бити горе следећи пут, али се будаласти човјек вратио назад на горње спратове већ исте вечери, још увијек се мргодећи због тежине кошуље на леђима. Мора да је била у питању нека жена, иако је хватач лопова одбио да одговори. Мет је сумњао да је нека од Сеаншанских племкиња. Нека од слушкиња из палате би се могла састајати са њим и у његовој соби, с обзиром да је Том био толико често ван ње.
Не Туон и Сурот свакако, али оне нису биле једине Сеаншанке Високе Крви у Палати. Већина Сеаншанских племића су изнајмљивали собе или чешће целе куће у граду, али неколико њих је дошло са Сурот и шачица са девојком, такође. Више од једне би изгледало лепо у његовом наручју упркос крестама на њиховим главама и тим погледима низ нос којима су буљили у свакога ко нема избријане слепоочнице. То јест, само уколико би их приметили више него ли што примјећују намештај. Иако је изгледало мало вероватно да би нека од тих охолих жена погледала два пут у човека који спава у одајама слугу, па, Светлост зна да жене имају чудан укус за мушкарце. Није имао другог избора осим да остави Џулијана на миру. Ко год да је та жена била, можда ће због ње хватач лопова завршити обезглављен, али ова врста грознице мора сама од себе да прође пре него што човек може да мисли правилно. Жене су радиле чудне ствари човековој глави.
Новопристигли бродови су данима искрцавали људе, животиње и товар, толико да би масивни зидови града пукли изнутра да су сви остали, али они су само пролазили кроз град ка околним подручјима заједно са својим породицама, машинеријама и живином, спремни да пусте корене. Војници су пролазили у хиљадама такође, добро организована пешадија и коњица коју су сачињавали ветерани, у светло обојеним оклопима, ишли су ка северу као и преко реке ка истоку. Мет је одустао од покушаја да их преброји. Понекад би видео чудна створења, али већину њих су искрцавали ван града да би избегли улице. Торм трооке мачке са крљуштима боје бронзе и велике колико и коњ, од чијег су се присуства прави коњи избезумљивали, и цорлм, висине човека, подсећали су на длакаве птице без крила, са дугачким уздигнутим ушима које се константно мрдају као и дугачким кљуном који као да жуди да кида свеже месо, затим огромни с’редит са њиховим дугачким носевима и још дужим кљовама. Ракен и још већи то’ракен долетали су са својих узлетишта јужно од Рахада, ти огромни гмизавци са крилима слепог миша носили су на леђима човека. Имена си могао врло лако сазнати, сваки Сеаншански војник је био нестрпљив да дискутује о томе како су скаути на ракенима неопходни исто колико и способности цорлма у праћењу, затим с’редити који су пригодни не само за ношење тешких ствари док су тормови превише интелигентни да би им се могло веровати. Највише онога што га је интересовало научио је од човека који је желео оно што већина војника жели, пиће и девојке и мало коцке и то не обавезно тим редом. Ти војници су стварно били ветерани. Сеаншан је царство веће од свих нација између Аритског океана и Кичме Света, којим влада једна царица, али уз историју скоро константних издаја и преврата, што је одржавало војницима изоштрену вештину. Фармере би тешко био наћи.
Нису сви војници отишли, наравно. Јаки гарнизон је остао, не само Сеаншана, него и тарабонски копљаници одевени у челик и амадицијски копљаници са њиховим грудним оклопима обојеним тако да личе на сеаншански оклоп. Алтарци такође уз војнике Тулинине Куће. По речима Сеаншана, Алтарци из унутрашњости са црвеним линијама које су се укрштале преко њихових оклопа за груди, су били Тулинини исто колико и момци који чувају Тарасинску палату, што зачудо, њој као да није ни најмање пријало. Мада то није ни пријало момцима из унутрашњости, такође. Они и Митсобарски момци у зелено-белом су гледали једни на друге као дивље мачке у малој соби. Било је више него довољно буљења, Тарабонци у Амадићане, Амадићани у Алтарце и обратно, давнашња, незаборављена непријатељска осећања испловљавала су на површину, али нико ње отишао даље од претње песницама и неколико клетви. Пет стотина војника Мртве Страже се искрцало са бродова и остало у Ебоу Дару из неког разлога. Уобичајена врста криминала која се подразумева у сваком великом граду је драматично опало под Сеаншанима, али је Стража преузела патролирање као да очекују сецикесе, силеџије и можда потпуно опремљене бригаде бандита да искоче из плочника. Амадићани, Алтарци и Тарабонци обуздавали су своју нарав. Само су се будале супротстављале Мртвој Стражи, чак и они не више од једном. Још један контигент Страже је населио град такође, сто Огијера, од свих ствари, у црвено-црном. Некад су патролирали са осталима а понекад су лутали сами носећи своје секире са дугачким дршкама на раменима. Уопште нису били као Метов пријатељ Лоијал. Ох, имали су исте широке носеве и ћубасте уши и дугачке обрве које су им се спуштале до образа поред очију величине тањирића за чај, али Баштовани су гледали у човека као да се питају да ли треба да му се обреже неколико удова. Ама баш нико није био толика будала да се чак и једном препире са Баштованима.
Сеаншани су напуштали Ебоу Дар, а вести су пристизале. Чак и када су морали да спавају на тавану, трговци би се лицкали у заједничкој соби гостионице, пушили луле и причали оно што сем њих, нико други не зна. Док год та прича није утицала на њихов профит. Трговачка стража је мало бринула за профит који се са њима не дели и они би причали све, од чега је нешто било истина. Поморци би ширили приче свакоме ко би им платио криглу пива или још боље зачињеног вина, и када би се напили причали би још и више, о лукама које су посетили, догађајима којима су присуствовали, и вероватно и сновима које су имали након што су им последњи пут главе биле пуне дима. Ипак, било је јасно да је свет ван Ебоу Дара био узбуркан као Олујно море. Приче о Аијелима који пљачкају и пале долазиле су одасвуда, и друге војске осим Сеаншана биле су у покрету, војске у Тиру и Мурандији, у Арад Доману, у Амадицији која још није била цела под сеаншанском контролом као и туце група превише малих да би се звали војском у срцу саме Алтаре. Осим за људе у Алтари и Амадицији, нико није био сигуран ко намерава да се бори са ким, чак је постојала и нека сумња око Алтаре. Алтаранци су имали склоност да искористе невоље и покушају да се освете за увреде својим суседима.
Вести које су потресле град највише, свакако, биле су о Ранду. Мет је дао све од себе да не мисли о њему, или Перину, али избећи те чудне вртлоге боја било је тешко кад је Поноворођени Змај био на свачијим уснама. Поноворођени Змај је мртав, неки су тврдили, убиле су га Аес Седаи, кад се цела Бела кула обрушила на њега у Каирхијену, или је можда био Илијан, или Тир. Не, оне су га киднаповале и он је затвореник у Белој кули. Не, он је сам отишао у Белу кулу и заклео се на оданост Амирлин Трон. Ова последња је добијала на кредибилитету, зато што је већи број људи тврдио да су видели објаву, потписану од стране Елаиде лично, која је говорила баш то. Мет је сумњао у то да је Ранд мртав или да се заклео на оданост, барем. Из неког чудног разлога био је сигуран да би осетио да је Ранд мртав, што се тиче овог другог, мислио је да се човек самовољно не би приближио Белој кули више од сто миља. Био он Поноворођени Змај или не, морао би да има више разума од тога.
Те вести—све њихове верзије—су узбудиле Сеаншане као штап забоден у мравињак мраве. Високо рангирани официри пролазили би двораном Тарасинске палате у било које доба ноћи или дана, са озбиљним изразима лица, носећи под рукама њихове чудне пернате шлемове, док су звуци њихових чизама одзвањали. Курири су се утркивали из Ебоу Дара на коњима или то’ракенима . Сул’дам и дамане нису више само стојале као стража на капијама, већ су почеле да патролирају улицама, поново ловећи жене које могу да усмеравају. Мет се склањао са пута официрима и љубазно климао главом ка сул’дам када би је срео на улици. Каква год да је била Рандова ситуација, он није могао ништа да учини у Ебоу Дару. Прво је морао да изађе из града.
Ујутру након што га је напао голам, Мет је спалио у камину све до задње розе траке, један пун смотуљак, чим је Тулин напустила одаје. Спалио је и розе капут који је дала да се сашије за њега, два пара розих панталона и розе огртач. Непријатан мирис паљења вуне и свиле испуњавао је собу, отворио је пар прозора да проветри, али у суштини није га било брига. Осетио је огромно олакшање облачећи сам себе у светло-беле панталоне и извезени зелени капут и плави капут који је био толико украшен да боли. Чак му ни чипка није сметала. Бар ништа од тога није било розе. Није желео да види никада више у животу те боје!
Стављајући шешир на главу, одшетао је из Тарасинске палате са обновљеном одлучношћу да нађе собичак у који ће да смести оно што му је требало за бег, ако треба да посети сваку крчму, гостионицу и морнарску прчварницу у граду и десет пута. Чак и оне у Рахаду. Сто пута! Сиви галебови и црнокрили гњурци облетали су тмурно небо које је обећавало више него кишу, и ледени ветар који је носио мирис соли дувао је кроз Мол Хару, млатећи капуте. Лупао је о плочнике као да намерава да поломи сваки до задњег. Светлости, ако буде потребно, отићи ће са Луком у овоме у чему је. Можда ће му Лука дозволити да отплати свој пут радећи као кловн! Човјек би вероватно инсистирао на томе. То би га бар држало у близини Алудре и њених тајни.
Препјешачио је целу дужину трга пре него што је схватио да се нашао испред широке беле зграде коју је добро знао. Знак изнад лучних врата објављивао је да је то Изгубљена Жена. Висок чова у црвено-црном оклопу је изашао, под руком је имао шлем са три црна пера, и стао чекајући да му доведу коња. Човек срдачног лица са седима око слепоочница, није гледао у Мета, а Мет је избегавао да гледа у њега. Без обзира ако је пријатно изгледао на површини, он је ипак био Мртва Стража, и капетан-генерал од главе до пете. Изгубљена Жена, тако близу палате, свака соба је била заузета од стране високих сеаншанских официра, и због тога се није враћао овамо док није поново почео да хода. Обични сеаншански војници нису били тако лоши момци, спремни да коцкају по пола ноћи и плате туру кад дође њихов ред, али официри високог чина као да су племићи. Ипак, морао је да почне однекуд.
Заједничка соба је била скоро иста као што је и памтио, високог плафона и добро осветљена лампама на зидовима које су гореле иако је било рано. Чврсте жалузине прекривале су лучне прозоре сада, због топлоте, и ватра је пуцкетала у оба дугачка камина. Блага замагљеност од дима из лула испуњавала је собу, као и мирис добрих јела из кухиње. Две жене са флаутама и чова са бубњем између ногу су свирали брзу, пискутаву мелодију из Ебоу Дара. Ништа се није променило од када је он отишао одавде, бар не што је могао до сад да примети. Али на свим столицама су седели Сеаншани, сада, неки у оклопу, други у дугим извезеним капутима, пили, причали, проучавали мапе које су биле раширене по столовима. Оседела жена са пламеном дер’сул’дам извезеним на раменима подносила је рапорт за једним столом, док је за другим мршава сул’дам изгледа издавала наређења дамане округлог лица. Неколицина Сеаншана су имали обријани потиљак и бочне стране главе тако да је изгледало као да имају купу на глави, док им је део косе на задњем левом делу главе био пуштен у виду широког репа који је висио да рамена мушкарцима а, често и до појаса женама. То су били обични племићи и госпе, не Високо било шта, али то тешко да је било важно. Лорд је лорд, а осим тога, мушкарци и жене који су послали слушкиње по још пића имали су глатке образе охолог изгледа као код официра, што је значило да имају ранг због којег човеку могу направити невољу. Неколико људи га је приметило и намрштило се, мало му је фалило да оде.
Тада је видео гостионичарку како силази низ степенице без ограде на задњем делу собе, достојанствена жена са очима боје лешника и великим златним алкама које су јој висиле на ушима, имала је мало седих у коси. Сетела Анан није била Ебоударка, чак ни Алтаранка претпостављао је, али је носила венчани-нож, који је висио дршком надоле са сребрног оковратника све до дубоког и уског деколтеа, као и дугачко криво сечиво о појасу. Она је знала да би он треба да буде некакав лорд, али није био сигуран да ли је још увек у то веровала а и ако јесте чему би та прича користила. У сваком случају, угледала га је у истом тренутку и насмејала се пријатељским осмехом добродошлице због којег је изгледала још љепше. Ништа му није преостало него да оде и поздрави је и пита је за здравље, не превише срдачно. Њен мишићави муж је капетан рибарског брода са више ожиљака од двобоја него што је Мету било пријатно да помисли. Одмах је желела да зна о Нинаеви и Елејни, и што га је изненадило, што год да је знао о Кругу. Није имао представе да је она знала да они постоје.
„Отишли су са Нинаевом и Елејном“, прошапутао је, опрезно гледајући да се увери да ниједан Сеаншанин не обраћа пажњу на њих. Није имао намеру да каже превише, али причати о Кругу где га неки Сеаншанин може чути, чинило је да осети трнце на врату. „Колико знам, на сигурном су.“
„Добро. Било би болно да су некој од њих ставили оковратник.“ Будаласта жена није ни утишала глас!
„Да, добро је“, промумлао је, и брзо јој објаснио због чега је дошао да не би почела да виче како је срећна што су жене које могу да усмеравају умакле Сеаншанима. Он је био срећан, такође, али не толико срећан да би због те радости завршио у ланцима.
Одмахујући главом, села је на степенице и ставила руке на кољена. Носила је тамно-зелену сукњу ушивену са леве стране кроз коју се назирала црвена подсукња. Ебоударци су стварно премашивали крпаре кад је у питању склапање боја. Жамор Сеаншанских гласова се борио са музиком свуда око њих, док је она седела тамо и посматрала га строго. „Ти не знаш наше обичаје, то је проблем“, рекла је, „Миљеници су стар и почаствован обичај у Алтари. Мноштво младих жена или мушкараца, пре него што се коначно скрасе, буду нечији миљеници који су мажени и пажени и обасипани поклонима. Али видиш, миљеник одлази кад он одлучи. Тулин ипак не би требала да те третира, овако како сам чула“ . Додала је осуђујућим тоном. „Морам признати да те облачи добро“, Направила је кружан покрет руком. “подигни капут и направи окрет да те боље погледам“
Мет је једном дубоко удахнуо да би се смирио. Затим још три пута. Лице му је добило боју чистог беса. Он није црвенио. Сасвим сигурно није! Светлости, је ли цели град знао? „Имаш ли простор који могу искористити или не?’’ захтевао је гласом као да се дави.
Испоставило се да има. Могао је да искористи преграду у подруму, који је по њеним речима остајао сув током целе године, и тамо је било удубљење испод стола где је некада држао ковчег пун злата. Испало је да је кирија само да подигне капут и направи окрет да би могла боље да га погледа. Церила се као мачка! Једна Сеаншанка, лица које је подсећало на јастреба, била је у црвено-плавом оклопу, уживала је у његовој представи толико да је му је бацила дебели сребрни новчић са чудним ознакама, женско лице опасног изгледа на једној страни и нека врста тешке столице на другој.
Ипак, нашао је место у којем ће да чува робу и новац, и кад се вратио у Палату, у Тулинине одаје, открио је да има робе да стави у њега.
„Бојим се да је одећа мог лорда у очајном стању“, жалосно је рекао Нерим. Мршави, оседели Каирхијењанин би био исто тако тужан и да обавештава да је добио на поклон врећу дијаманата. Његово дугачко лице је било константно у жаљењу. У сваком случају, држао је на око Тулинина врата до њеног повратка. „Све је врло прљаво, и бојим се да је гареж уништила неколико најбољих капута мог лорда.“
„Сви су били у остави у којој су играчке из детињства принца Беслана, мој лорде“, Лопин се насмејао, цимајући каишеве тамног капута сличног Џулијановом. Проћелави човек је био тотална супротност Нериму, пуначак, а не мршав, таман уместо бео, његов округли стомак је увек подрхтавао од смеха. Једно време после Налесеанове смрти чинило се као да има намеру да се такмичи са Неримом у певању, јер су се они такмичили у свему, али изгледа да се у протеклим недељама вратио у старог себе. Док год нико није помињао његовог бившег господара, у сваком случају. „Јесу прљави, ипак, мој лорде. Сумњам да је ико улазио у ту оставу од када је тамо принц одложио своје играчке војнике.“
Осећајући како му се срећа напокон јако мења, Мет им је рекао да почну да преносе мало по мало одеће у Изгубљену Жену, по неколико ствари из једног пута, као и џеп пун златника сваки пут. Његово копље са црном ручком, заједно са његовим дворечанским луком којему су струне олабављене, било је смештено у углу Тулинине спаваће собе, но те две ствари ће морати бити последње. Изнети њих можда ће бити подједнако тешко као и извести самог себе. Увек је могао да направи себи нови лук, али није имао намеру да остави тамо асхандареи.
Платио сам превелику цену за ту крваву ствар да бих је оставио, мислио је, додирујући ожиљак под шалом око врата. Један од првих, од толико њих. Светлости, било би лепо да има нечему лепшем да се нада осим ожиљцима и биткама које није желео. И жену коју није желео или чак знао. Мора да има више од тога. Прво да побегне из Ебоу Дара а да га нико не открије, ипак. То пре свега.
Лопин и Нерим су изашли клањајући се, због тога што су желели да прикрију избочине које су настале у њиховим торбама, али само што су они изашли појавила се Тулин, желећи да зна зашто се његове слуге утркују ходницима. Да је осећао нагон за самоубиством могао је да јој каже да се утркују да виде ко ће први да стигне у гостионицу са његовим златом, или можда који ће први да почне да му чисти одећу. Уместо тога занимао се замајавајући њу, и врло брзо све остале мисли су му нестале из главе осим трачак који му је говорио да се његова срећа почела исплаћивати и у нечему другом осим коцки . Све што је недостајало да крене пут под ноге је да му Алудра да оно што је желео пре него што оде. Тулин се концентрисала на оно што је радила и накратко је заборавио на ватромете, на Алудру и бекство. На кратко.
После мало тражења по граду, напокон је нашао ливца звона. Било је неколико занатлија који су правили гонгове, али само један који је правио звона, његова топионица је била изван западних зидова. Звоноливац је био мртвачки блед и нестрпљив момак, презнојавао се од топлоте из његовог огромног челичног огњишта. Загушљива соба ливнице је подсећала на неку врсту одаје за мучење. Подигнути ланци се се клатили са косе греде крова, а нагли пламенови су горели у огњишту, бацајући трепераве сенке и напола заслепљујући Мета. Тек кад би отерао заслепљујуће слике проузроковане ватром опет би се догодила нова ерупција пламенова остављајући га да гледа испод ока занатлију са којег је цурио зној сипао је истопљену бронзу из чиније за топљење са огњишта у квадратни калуп, висок као пола човека, који је био подигнут полугом на постоље са точковима. Други велики калупи су стајали око њега на каменом поду и хрпа мањих калупа различитих величина.
„Мој лорд воли да се шали.“ Мајстор Сутома се на силу церио, али није изгледао забављен, са његовом мокром црном косом која му се спуштала и лепила за лице. Његово церење је звучало шупље као и његови образи, и нон стоп се мрштио на своје раднике као да је очекивао да ће они лећи и заспати уколико их он не надзире константно. Ни мртвац не би могао спавати на овој врућини. Мету се кошуља прилепила уз тело, а почео је и да влажи и капут од зноја кроз робу. „Ништа ја не знам о Илуминаторима, мој лорде, и не желим ништа да знам. Бескористан украс, ватромет. Не као звона. Ако ће ме мој лорд извинити? Имам посла. Висока Госпа Сурот је поручила тринаест звона за крај победе, највећа звона икад изливене игде. И Калвин Сутома ће да их излије!“ То што је то била победа над његовим градом није сметало Сутоми ни најмање. Ово последње је било довољно да се нацери и протрља своје кошчате руке.
Мет је покушавао да омекша Алудру, али та жена као да је и сама била изливена од бронзе. Па, била је значајно мекша од бронзе једном када му дозволи да јој стави руку око струка, ипак пољупци који су је остављали да дрхти уопште нису ослабили њену одлучност.
„Ја, ја ти не верујем да рећи треба мушкарцу више него што треба да зна“, рекла је без даха, поседајући га на клупу прекривену јастучићима у њеном вагону. Није дозвољавала ништа више од пољубаца, али је са њима била врло срдачна. Низ танких плетеница које је поново почела да носи су биле замршене. „Мушкарци трачарају, да? Брбљају, брбљају, брбљају, и ти сам не знаш што ћеш рећи следеће. Осим тога, можда сам ти ја поставила загонетку само да бих те натерала да се вратиш, да?“ И наставила да разбарушује своју косу, а и његову такође.
Није правила више Ноћне цветове, ипак, не након што јој је рекао за гилду у Танчику. Још два пута је покушао са посетама мајстору Сутоми, али други пут, звоноливац му је залупио врата пред носом. Он је изливао највећа звона икад направљена, и ниједан будаласти странац са његовим будаластим питањима га неће ометати у томе.
Тулин је почела да лакира прва два нокта на обе руке у зелено, мада није обријала бочне стране главе. Хоће, на крају, рекла му је, вукући рукама косу, која јој је падала, назад и посматрала се у златом урамљеном огледалу на зиду спаваће собе, али желела је да се навикне на ту идеју прво. Правила је компромисе са Сеаншанима, и он је није могао кривити због тога, без обзира колико мрачних погледа Беслан упутио својој мајци.
Није било начина да је могла и да сумња нешто о Алудри, али дан након што је први пут пољубио Илуминаторку, остареле служавке су нестале из њених одаја и биле замењене набораним старицама скроз седе косе. Тулин је почела да свако вече забада свој криви нож у стуб кревета, да јој је при руци, и забављеним гласом говорила довољно гласно да је може чути, како би он изгледао у одећи да’ковале . У ствари, ноћи нису биле једино време кад би забила свој нож у стуб кревета. Служавкама су се сви зуби видели од церења када би му преносиле позиве из Тулининих одаја, једноставно му говорећи да је она забила нож у стуб од кревета и он је почео да избегава жене у одећи слугу које су имале осмех на лицу. Није њему сметало то што је спавао са Тулин, по страни то што је краљица, уображена као и свака племкиња. Ни чињеница да је чинила да се осећа као миш кога је мачка претворила у љубимца. Већ то што је било само неколико часова дневне светлости, мало више него што је било код куће зими и понекад се питао да ли она намерава да их присвоји све.
Срећом, па је Тулин почела да проводи све више и више времена са Сурот и Туон. Њихови компромиси су се изгледа изродили у пријатељство, барем са Туон. Нико није могао бити пријатељ са Сурот. Тулин је изгледа прихватила девојку, или је девојка прихватила њу. Тулин му је мало говорила о чему су оне причале, осим у најкраћим цртама, а често ни то, али би оне биле затворене заједно сатима, пролазиле би ходницима Палате тихо причајући а, понекад и смејући се. Често је Анат или Селуција, Туонина златокоса со’јхин ишла за њима а, по кад кад и по пар војника Мртве Страже озбиљног погледа.
Још увек није могао да прокљуви однос између Сурот, Туон и Анат. На површини, Сурот и Туон су се понашале као једнаке, зовући једна другу по имену, смејући се досеткама једна другој. Сасвим сигурно, Туон никад није издала ни једну наредбу Сурот, бар не где је он могао да чује, али изгледа да је Сурот прихватала Туонине сугестије као наредбе. Анат са друге стране, је гњавила девојку без милости критикама оштрим попут бријача, називајући је будалом и још горе.
„Ово је најгора врста глупости, девојко“, чуо ју је како говори једног поподнева у ходнику. Тулин није послала своје злобне позиве—још—и покушавао је да се извуче пре него што их упути, прибијајући се уз зидове и вирећи са ћошкова ходника. Планирао је да посети Сутому, као и Алудру. Три Сеаншанке—четири, рачунајући Селуцију, али мислио је да оне то не би мислиле тако—су биле збијене тачно код следеће кривине. Покушавајући да осмотри да ли има служавки које се цере, чекао је нестрпљиво њих да се помере. О чему год да су причале, сигурно им не би било драго да се он појави усред тога. „Неколико удараца каишем ће те опаметити и избити ти из главе те глупости“, висока жена је наставила леденим гласом. „Затражи то и заврши са тим.“
Мет је прочачкао уво, и продрмао главу. Мора да је погрешно чуо. Селуцији се није ни длака померила, док је стојала мирно руку прекрштених на појасу.
Сурот је продахтала, ипак. „Сасвим сигурно ћеш је казнити због овога!“ наглашавајући љутито, гледајући у Анат као да хоће да јој направи рупе у глави. Или бар покушавајући. Сурот је могла бити и столица колико јој је пажње посвећивала висока жена.
„Ти не разумеш, Сурот.“ Туонин уздах придигну вео који јој је прекривао лице. Прекривао, али га није сакрио. Изгледала је . . . покорно. Био је шокиран када је сазнао да је она млађа од њега само неколико година. Он је мислио да је млађа од њега бар десет. Па шест или седам. „Предсказања су другачија, Анат“, девојка је рекла мирно, без трачка љутње. Она је једноставно износила чињенице. „Буди сигурна да ћу ти рећи ако се промене.“
Неко га је потапшао по рамену, и он се окренуо и угледао широко насмејано лице служавке. Па, није био баш толико нестрпљив да изађе баш сада.
Туон га је бринула. Ох, када су они пролазили ходницима, он се поклонио најљубазније што је могао а за узврат га је она игнорисала комплетно као и Сурот или Анат, али чинило му се да су пролазили ходницима поред њега мало пречесто.
Једно после подне, је ушао у Тулинине одаје, чисто да би проверио где је и, сазнао да је Тулин отишла са Сурот због неког посла или нечега, а у одаји, је била Туон, прегледајући асхандаре . Заледио се при призору ње како прстима прелази преко речи на Старом језику, утиснутих у црну ручку. Гавран још црњи од копља био је утиснут на оба краја реченице, и још један пар гаврана урезаних у благо криво сечиво. Гаврани су били Царско обележје у Сеаншану. Не дишући, покушао је да иде уназад не правећи звук.
То велом прекривено лице се окренуло ка њему. Лепо лице, стварно, можда би изгледало и прелепо ако она икад престане да изгледа као да само што није прегризла дрво. Више није мислио да она изгледа као дечак—ти широки и стегнути појасеви постарали су се да човек примети облине које се налазе испод—али је била близу тога. Ретко кад би срео одраслу жену која је млађа од његове баке, а да бар ни доконо није помислио како би било играти са њом, можда је пољубити, чак и те крваве Сеаншанке Високе Крви, али чак ни трачак тога му није прошло кроз главу везано за Туон. Жена мора да има мало нечега око чега можеш ставити руку, у супротном шта је поента?
„Нисам видела да Тулин поседује овакве ствари“, рекла је хладно, враћајући копље дугачког сечива назад поред његовог лука, „тако да мора да је твоје. Шта је то? Како је дошло у твоје руке?“ Стиснуо је вилицу због тих хладно изговорених захтева. Крвава жена му се обраћала исто као да наређује слуги. Светлости, колико је он био свестан, она му чак ни име не зна! Тулин је рекла да она није никад питала о њему или га помињала још од понуде о куповини.
„Зове се копље, моја госпо“, рекао је, опирући се пориву да се наслони на довратак и стави палчеве за појас. Она је била Сеаншанска Крв, упркос свему. „Купио сам га.“
„Даћу ти десет пута колико си платио за њега“, рекла је. „Само реци цену.“
Скоро да се насмејао. Желео је, и не из задовољства, то је било сасвим сигурно. Без јеси ли размишљао да га продаш, само купићу га и оволико ћу ти дати за њега. „Цена коју сам за њега платио није била у злату, моја госпо.“ Његова рука је сама пошла ка црном шалу да се увери да још увек сакрива избраздани ожиљак који му је окруживао врат. „Само би га будала платила једном, а камоли десет пута.“
Проучавала га је један моменат, изразом лица са којег се није могло ништа прочитати колико год јој вео био провидан. Затим, он као да је нестао. Прошла је поред њега као да он више не стоји ту и изашла из одаја.
То није био једини пут кад су се срели сами. Наравно, њу нису увек пратили Анат или Селуција или чувари, али му је изгледало превише често да када би одлучио да се врати по нешто окренуо се и нашао њу поред себе, гледајући га, или ако би изненада напустио собу њу би срео испред врата. Неколико пута када би напуштао Палату окренуо би се преко рамена и угледао њено, велом прекривено, лице како вири иза прозора. Истина, није ту било никаквог буљења. Она би само погледала у њега и наставила даље као да је он престао да постоји, провирила иза прозора и затим се вратила назад у собу чим би је видео. Он је био стона лампа у ходнику, плочник у Мол Хари. Почело је то да га чини нервозним, ипак. Након свега, жена се понудила да га купи . Тако нешто, само по себи има тенденцију да учини било ког човека нервозним.
Чак ни Туон није могла па поништи његов надолазећи осећај да ће ствари коначно да се поправе. Голам се није вратио, и почео је да мисли да је можда прешао на неку лакшу „жетву“ . За сваки случај, он се држао подаље од тамних и напуштених места на којима можда не би имао шансе против тога. Било је добро то што је његов медаљон радио, али добра гужва је била боља. Када је последњи пут посетио Алудру замало се изланула—био је сигуран у то—затим се прибрала и журно га изгурала из свог вагона. Не постоји ништа што ти жена неће рећи ако је љубиш довољно дуго. Држао се подаље од Изгубљене Жене, да не би изазвао сумње код Тулин, али су Нерим и Лопин потајно преносили његову одећу у подрум гостионице. Мало по мало, и већ пола садржаја металног ковчега испод Тулининог кревета пренешен је преко Мол Харе до тајне просторије под кухињом гостионице.
То удубљење испод кухиње је почело да га брине, ипак. Било је добро за скривање металне шкриње. Човек би могао да поломи длето уколико би покушао да је пробије. Он је живео на горњим спратовима крчме тада, такође. Сада би само пресули злато у рупу након што би Сатела истерала сваког из кухиње. Шта ако се неко запита зашто она истерује напоље сваког кад дођу Нерим и Лопин? Свако би могао подићи тај камен у поду, ако знају где да траже. Морао је сам да се увери. Касније, пуно касније, питао се зашто га крваве коцкице нису упозориле.
