Дувао је северни ветар и сунце још увек није било високо на хоризонту, а за мештане је то значило да ће падати киша, а небо пуно облака свакако је претило кишом, док је он ишао преко трга Мол Харе. Одређени мушкарци и жене у заједничкој соби Лутајуће Жене су се променили, сада ту није било сул’дам и дамане, али је место још увек било пуно Сеаншана и дима из лула, иако се музичари још нису појавили. Већина људи у просторији је доручковала, с времена на време бацајући несигурне погледе на чиније, као да нису сигурни шта им је то понуђено – и он се тако осећао када је пред њим била та бела каша коју су Ебоударци волели да једу за доручак – али нису сви били усмерени на храну. Три мушкарца и жена у тим дугачким извезеним одеждама су играли карте и пушили луле за једним столом, главе су им биле обријане по моди нижих племића. Златници на њиховом столу су привукли Метову пажњу за тренутак; играли су са великим улозима. Највећа хрпа златника је стајала испред ситног црнокосог човека, тамног као Анат, који се будаласто кезио својим противницима кроз дугачак облак дима из сребрне луле. Мет је имао сопствено злато, а његова срећа на картама никад није била толико добра као са коцкицама.
Било како било, газдарица Анан је отишла неким послом, или тако нешто, још док је био мрак, како му је казала њена ћерка, Марах, и задужила је Марах да брине о свему. Пријатно буцкаста жена са великим лепим очима исте боје лешника као што је имала и њена мајка, носила је сукње пришивене до бутина са леве стране, нешто што газдарица Анан није дозвољавала док је он одседао овде. Марах није била баш задовољна што га види и почела је да се мргоди чим јој је пришао. Двоје људи је погинуло од његове руке док је одседао овде; лопови који су покушали да му сломе главу, да будемо прецизни; али тако нешто се није дешавало у Лутајућој Жени. Јасно му је ставила до знања да је срећна што му види леђа, кад се пресељавао.
Марах није била баш заинтересована за оно што је он хтео да зна, такође, а он није баш могао да јој објасни. Само је газдарица Анан знала шта се налази скривено у кухињи, бар се тако надао, и свакако није имао намеру да изблебеће ту информацију у сред заједничке собе. Тако да је измислио причу о јелима која му нису била достављена, док је бацао поглед на ту разметљиво сашивену хаљину, и имплицирао да му је недостајало да је гледа. Није могао да појми зашто је показивање мало више подсукње било скандалозно кад је свака жена у Ебоу Дару шетала наоколо са на пола избаченим недрима, али ако се Марах осећала развратно, можда ће му мало ласкања олакшати пут. Упутио јој је свој најбољи осмех.
Обраћајући једва пажњу на њега, Марах је зграбила служавку која је пролазила, мачкицу од жене са задимљеним очима, коју је знао добро. „Врч Ваздушног Капетана Јурана је скоро празан, Каира,“ Марах је рекла љутито. „Требала си да га држиш пуним! Ако нећеш да радиш свој посао, девојко, има их довољно у Ебоу Дару који хоће!“ Каира, неколико година старија од Марах, се подсмешљиво наклони. И намршти се ка Мету. Пре но што је Каира и исправила колена, Марах се окренула да зграби дечака који је пажљиво балансирао тацну препуну прљавог посуђа. „Престани да се измотаваш, Рос!“ обрусила му је. „Има посла да се ради. Ради га , или ћу те послати у штале, а то ти се неће свидети, кажем ти!“
Марахин млађи брат је буљио у њу. „Не могу да дочекам пролеће, кад ћу радити на броду поново,“ промумлао је дурећи се. „лоше си расположена још од кад се Фриела удала, само зато што је она млађа од тебе, а тебе још нико није просио.“
Упутила је ћушку ка његовој глави коју је он лако избегао, иако су се нагомилани врчеви и тањири заљуљали, и скоро пали. „Зашто једноставно не закуцаш своје подсукње на пецарошке докове?“ викнуо је, бежећи пре него што је могла да га удари поново.
Мет је уздахнуо када је она коначно посветила сву пажњу њему. Закуцавање подсукњи му је била новост, али из Марахиног израза лица је могао да просуди шта то значи. Пара је требала да јој избија из ушију. „Ако хоћеш да једеш, мораћеш да дођеш касније. Или можеш да сачекаш, ако желиш. Нисам сигурна када ћеш бити послужен.“
Осмех јој је био пакостан. Нико не би чекао у овој заједничкој соби. Свако место су заузимали Сеаншани, а још Сеаншана је стајало, толико да су служавке у кецељама морале пажљиво да бирају пут, држећи тацне са храном и пићем високо изнад главе. Каира је пунила врч ситном тамнопутом човеку, уз вреле осмехе које је некад упућивала Мету. Није знао зашто се нарогушила на њега, али је тренутно у животу имао таман толико жена колико је могао да поднесе. Шта је био Ваздушни Капетан, у сваком случају? Мораће да сазна. Касније.
„Сачекаћу у кухињи,“ Одговорио је Марах. „Желим да кажем Енид колико сам уживао у њеном кувању.“
Кренула је да се противи, али је нека Сеаншанка повикала, тражећи још вина. Љутитог погледа у плавозеленом оклопу, и шлемом са два пера под руком, желела је своје пиће одмах. Све су служавке, изгледа, биле заузете, па му је Марах упутила још једну гримасу и отишла журећи, покушавајући да намести пријатан осмех на лице. И не успевајући баш. Држећи свој штап за шетање подигнут, Мет се накинђурено поклонио њеним одлазећим леђима.
Пријатни мириси који су се мешали са димом из лула из заједничке собе, испуњавали су кухињу, пржена риба, печени хлеб, месо које је цврчало набодено на колце. Соба је била врела од гвоздених пећи и рерни, и ватре у дугачком каменом камину, а шест жена и три помоћна момка су се мотали около извршавајући наредбе шефа кухиње. Носећи снежно белу кецељу, као да обележава свој статус, и машући дугачком дрвеном кашиком, као да брани своју територију, Енид је била најокруглија жена коју је Мет икада видео. Мислио је да не би могао да је обујми рукама чак ни кад би хтео. Одмах га је препознала, и стидљиви осмех јој је преполовио маслинасто лице.
„Тако дакле, схватио си да сам била у праву,“ рекла је, упирући дрвеном кашиком у њега. „Притиснуо си погрешну дињу и испоставило се да је диња прерушена лав-риба, а ти само одебљали крмак.“ Забацујући главу уназад, заценила се од смеха.
Мет се на силу осмехнуо. Крв и крвави пепео! Сви стварно јесу знали! Морам да одем из овог крвавог града, помислио је смркнуто, или ћу их слушати како ми се смеју до краја живота!
Изненада су његови страхови због злата изгледали будаласто. Сиви плочници од пода испред пећи су изледали чврсто на месту, не разликујући се од осталих у кухињи. Морали сте да знате трик да бисте их подигли. Лопин и Нерим би му рекли да је и један једини новчић нестао између њихових посета. Газдарица Анан би, вероватно, открила злочинца и одрала му кожу, да је ико покушао да краде у њеној гостионици. Могао је да иде својим послом. Можда је Алудрина снага воље слабија у ово доба. Можда ће му послужити доручак. Искрао се из палате не сачекавши на оброк.
Да не би пробудио сумњу због своје посете, рекао је Енид колико је уживао у њеним златкастим рибама и како су биле боље од оних које служе у Тарасинској Палати, а чак није преувеличавао ни мрву. Енид је била чудо. Жена је заблистала и, на његово изненађење, узела једну из рерне, и послужила га. Неко у заједничкој соби ће морати једноставно да сачека, рекла му је, стављајући тањир на крај дугачког кухињског стола. Један замах њене кашике и помоћни момак се појавио са столицом.
Потекла му је вода на уста док је гледао у златкасту, хрскаву, пљоснату рибу. Алудра вероватно неће бити попустљивија сада но што је у било које друго време. И ако се наљути што је узнемиравају тако рано ујутру, можда му неће ни дати доручак. Стомак му је гласно тутњао. Обесивши капут о ексер поред врата од дворишта и углавивши штап за ходање испод, ставио је шесир под столицу и заврнуо рукаве да би их држао даље од тањира.
Док је газдарица Анан дошла улазећи кроз врата од двориста, замахујући огртачем и тресући кишу на под, мало шта је остало од рибе, осим оштрог укуса у његовим устима и фине, беле кошчице на тањиру. Научио је да ужива у неколико чудних ствари откако је дошао у Ебоу Дар, али остале су очи да буље у њега. Оне су биле са исте стране рибине главе!
Још једна жена се провукла иза газдарице Анан док је он чистио уста платненом марамицом. Брзо је затворила врата за собом и није скидала свој мокри огртач са сасвим набијеном капуљачом. Устајући, бацио је поглед на то лице испод капуљаче и скоро преврнуо столицу. Мислио је да је ипак прикрио изненађење добро, клањајући се жени, али у глави му се вртело.
„Добро је да сте овде, мој Лорде“, газдарица Анан је рекла живахно, додајући свој огртач помоћном момку. „У супротном бих морала да пошаљем по Вас. Енид, ослободи кухињу, молим те, и гледај на врата. Морам да попричам са младим Лордом насамо.“
Куварица је полетно испратила помоћнице и помоћнике напоље у двориште и, упркос њиховим промрмљаним притужбама о киши и како ће храна да изгори, било је јасно да су на ово били навикли, као и Енид. Она није више ни једном погледала ка газдарици Анан и њеној пратиљи док је излазила кроз врата заједничке собе држећи своју дугачку кашику као мач.
„Које изненађење,“ Џолина Маза је рекла, забацујући уназад своју капуљачу. Њена тамна вунена хаљина, дубоког оковратника у овдашњем стилу, била је развучена и изгледала је изношено и отрцано. Ипак, никад не би помислио да би она могла имати тако безбрижан став. „Када ми је газдарица Анан рекла да можда зна човека који би ме повео са собом када крене из Ебоу Дара, ни на крај памети ми није било да си то ти.“ Лепа, са очима браон боје, имала је осмех скоро исто топао као и Каира. И безвремено лице које је вриштало – Аес Седаи. Са десетинама Сеаншана са друге стране врата која је чувала куварица наоружана кашиком.
Скидајући огртач, Џолина се окренула да га окачи о ескер, а газдарица Анан је изнервирано фркнула. „Још увек није безбедно, Џолина,“ рекла је, звучећи као да разговара са једном од својих ћерки, а не са Аес Седаи. „Док не будеш безбедно –“
Изненада се зачула бука пред вратима која су водила до заједничке собе, Енид је гласно негодовала, говорећи да нико не може да уђе, а други глас, скоро исто толико гласан, са Сеаншанским акцентом, захтевао је да се она склони са пута.
Игноришући протестовање своје ноге, Мет се покренуо брже него икад пре у животу, хватајући Џолину за појас, скљокао се на клупу поред врата од дворишта са Аес Седаи у крилу. Чврсто је грлећи, претварао се да је љуби. То је био глупав начин да покуша да јој сакрије лице, али је само то могао да смисли, сем да јој прекрије главу огртачем. Задахтала је бунећи се, али су јој се очи испуниле страхом када је напокон чула сеаншански глас, и обавила га рукама истог тренутка. Молећи се својој доброј срећи да остане уз њега, гледао је како се врата отварају.
Још увек гласно протестујући, Енид је унатрашке ушла у кухињу, ударајући својом кашиком со´ђина у мокром капуту, који ју је гурао испред себе. Огромни намргођени човек са дебелом плетеницом која није била ни близу да му стигне до рамена, блокирао је скоро све њене ударце руком која му је била слободна, и изгледа да је игнорисао оне које није могао. Он је био први со´ђин са брадом којег је Мет видео, давала му је чудан изглед, расла је целом ивицом браде до средине ушију. Пратила га је висока жена чврстог, бледог лица и плавих очију, забацујући украсно извезен плави огртач који је био прикачен сребрним брошем у облику мача на њеном врату, откривајући наборану хаљину бледо плаве боје. Њена кратка тамна коса била је обријана око целе главе изнад ушију. Ипак, била је боља и она него сул´дам и дамане. Мало боља. Схватајући да је изгубила битку, Енид се одмакла од човека, али по начину на који је стискала кашику не скидајући поглед, била је спремна да скочи на њега у трен ока, уколико би газдарица Анан рекла и једну реч.
„Момак напољу јесте рекао да он јесте видео гостионичарку како улази на задњи улаз,“ со´ђин је објавио. Гледао је у Сателу, али је обазриво одмеравао Енид. „Ако ти јеси Сатела Анан, онда знај да ово јесте Капетан Зелена Госпа Егеанин Тамарат, она има наредбу за собе потписану од стране Високе Госпе Сурот Сабеле Мелдарат лично.“ Тон му се променио и постао мање званичан и више глас човека који очекује смештај. „Твоје најбоље собе, пази, са добрим креветом, с погледом на трг испред, и камином који не прави дим.“
Мет се изненадио кад је човек проговорио и Џолина је, можда мислећи да неко иде ка њима, почела да стење уз његова уста у страху. Очи су јој сијале од непроливених суза, док се тресла у његовом наручју. Госпа Егеанин Тамарат је погледала ка клупи када је Џолина застењала, затим направила гримасу од згађености и окренула се да их не би гледала. Међутим, тај човек је заинтригирао Мета. Како је, за име Светлости, Илијанац завршио као со´ђин? И човек му је изгледао некако познат. Вероватно једно од хиљаду давно мртвих лица којих се стално сећао.
„Ја сам Сатела Анан и моје најбоље собе су заузете од стране Ваздушног Капетана Лорда Абалдара Јулана,“ газдарица Анан је река мирно, незастрашена ни со´ђином, ни Крви. Прекрстила је руке испод груди. „Моје друге најбоље собе су заузете од стране Барјак – Генерала Фурјик Кареда. Из Мртве Страже. Не знам да ли Капетан Зелена надвисује њих, али у сваком случају, мораћете да средите између себе ко остаје, а ко иде негде друго, ја имам чврсту политику да не избацујем сеаншанске госте. Док год плаћају кирију.“
Мет се укочио чекајући експлозију – Сурот би је ишибала за половину тога! – али Егеанин се насмејала. „Задовољство је сарађивати са неким ко има мало петље,“ растезала је док је говорила. „Мислим да ћемо се сасвим добро слагати газдарице Анан. Док год не будете имали превише петље. Капетан даје наређења, а посада их извршава, али никада нисам никога натерала да пузи по мојој палуби.“ Мет се намрштио. Палуба. Бродска палуба. Зашто га је то подсетило на нешто. Та стара сећања су му понекад задавала мучнину.
Газдарица Анан је климнула главом, не скидајући поглед са сеаншанке. „Како Ви кажете, моја Госпо. Али се надам да ћете запамтити да је Лутајућа Жена мој брод.“ Срећом по њу, Сеаншанка стварно јесте имала смисла за хумор. Насмејала се.
„Онда Ви будите капетан Вашег брода,“ рекла је кроз смех, „а ја ћу бити Капетан од Злата.“ Шта год то значило. Уз уздах, Егеанин је одмахнула главом. „Истина је под Светлошћу да, вероватно, немам већи чин од многих овде, али Сурот ме жели у близини, тако да ће неки морати да узму лошије собе, а други да се иселе, осим ако не желе да спавају заједно.“ Изненада је фркнула, напола гледајући ка Мету и Џолини, а усна јој се извила од гађења. „Верујем да не дозвољавате да се овакве ствари раде свуда, газдарице Анан?“
„Уверавам Вас, никад више нећете видети нешто тако под мојим кровом,“ гостионичарка је узвратила глатко.
И со’ђин се, такође, мрштио ка Мету и жени у његовом крилу, и Егеанин је морала да га цимне за рукав да би се померио и кренуо за њом назад у заједничку собу. Мет је зароптао презриво. Тај човек је могао да се претвара да је гневан као и његова господарица колико год жели; али је Мет чуо понешто о фестивалима у Илијану, били су скоро исто тако слободни као и фестивали у Ебоу Дару када је реч о људима који, полу голи или чак више, трче унаоколо. Ништа бољи од да’ковале или тих шеа играчица о којима војници стално разглабају.
Покушао је да помери Џолину са свог крила када су се врата залупила иза ово двоје, али она је, држећи се за њега, зарила лице у његовао раме, тихо плачући. Енид је гласно уздахнула и ослонила се о радни сто, јер је имала осећај да су јој се кости истопиле. Чак је газдарица Анан изгледала потресено. Завалила се у столицу са које је Мет устао и ставила лице у шаке. Али само на тренутак, а онда је била поново на ногама.
„Броји до педесет и онда уведи све назад са кише, Енид,“ рекла је живахно. Нико не би рекао да је дрхтала тренутак раније. Скидајући Џолинин огртач са ексера, узела је дугачку бакљу са оквира камина и сагла се да је запали у ватри под ражњем. „Бићу у подруму ако ти будем требала, али ако ико пита, не знаш где сам. Док не кажем другачије, нико осим мене и тебе не силази тамо доле.“ Енид је климнула као да ово није ништа необично. „Поведи је,“ гостионичарка је рекла Мету, „немој да траћиш време. Понеси је ако мораш.“
И јесте је носио. Још увек плаћући скоро нечујно, Џолина није хтела да попусти стисак на његовом врату, чак ни да подигне главу са његовог рамена. Није била тешка, хвала Светлости, али ипак је почео да осећа туп бол у нози док је пратио газдарицу Анан у подрум носећи свој терет. Можда би могао да ужива у овоме да газдарица Анан није ишла као да има сво време света.
Као да Сеаншани нису били на све стране у кругу од сто миља, палила је лампу на полици поред врата и пажљиво дунула у бакљу пре него што је скинула заштитно стакло и затим је обазриво спустила на малу лимену тацну. Не журећи, вадила је дугачак кључ из ташнице за појасом, откључала је гвоздену браву, и коначно му показала да може да уђе. Степенице испод су биле довољно широке да може да се унесе буре, али невероватно, нестајале су у мраку. Послушао је, али је сачекао код друге степенице, док је она поново затворила и закључала врата, да би преузела вођство са лампом подигнутом високо. Последње што му је требало је да се саплете.
„Радиш ли ово често? Питао је, померајући Џолину. Престала је са плакањем, али га је још увек чврсто дражала, тресући се. „Мислим, скриваш Аес Седаи?“
„Чула сам гласине да је сестра још у граду,“ газдарица Анан је одговорила, „и успела сам да је пронађем пре Сеаншана. Нисам могла да је препустим њима.“ Погледала га је преко рамена, чикајући га да каже другачије. Желео је, али није могао да натера речи да изађу. Претпостављао је да би помогао било коме да побегне од Сеаншана, да може, а дуговао је Џолини Маза.
Лутајућа Жена је била гостионица са доста залиха, а тамни подрум је био огроман. Пролази су се простирали између буради вина и пива насложених високо уз страну, џакови кромпира, грашка, и паприка су се уздизали са каменог пода, до врха пуне корпе кромпира и репе су се уздизале са пода, редови високих полица су садржали џакове сувог пасуља, грашка и паприка, затим брежуљци дрвених кутија у којима је било Светлост зна шта. Изгледало је као да има мало прашине, али је ваздух имао мирис уобичајен за складишта.
Приметио је своју одјећу, уредно сложену на чистој полици – уколико још неко није складиштио ствари овде – али није имао времена да погледа. Газдарица Анан их је одвела до другог краја подрума, где се налазило буренце на које је поставио Џолину да седи. Морао је да се ослободи њених руку да би је сместио ту. Шмркћући, извадила је марамицу из рукава и очистила црвене уплакане очи. Са тим умрљаним лицем, тешко да је била слика Аес Сеади, не рачунајући њену изношену хаљину.
„Њен дух је сломљен,“ газдарица Анан је рекла, стављајући лампу на буре које је, такође, стајало на крају, није било запушача на њему. Још неколико празних буради је стајало около, док су друга била одстрањена, чекајући повратак пивара. Био је то највећи празни простор који је видео у подруму. „Крила се све од кад су Сеаншани дошли. У задњих неколико дана њени заштитници су морали да је премештају неколико пута када су Сеаншани одлучили да претраже згараде, а не само улице. Довољно да сломи било чији дух, предпостављам. Ипак, сумњам да ће претраживати овде.“
При помисли на све те официре изнад, Мет је морао да призна да је, вероватно, у праву. Ипак, било му је драго што он није сносио ризик. Чучнувиши испред Џолине, зајечао је од пробода бола у нози. „Помоћи ћу ти уколико будем могао,“ рекао је. Како, није могао да каже, али ту је био дуг. „Само буди срећна што си успела да им избегнеш сво ово време. Теслин није била те среће.“
Склањајући марамицу са очију, Џолина га је продорно погледала. „Срећа?“ испљунула је љутито. Да је била неко други до Аес Седаи, рекао би да се дури, подижући доњу усну. „Могла сам да побегнем! Све је било конфузно првог дана, колико сам разумела. Али нисам била при свести. Фен и Беадрик су једва успели да ме изнесу из палате пре него што су је Сеаншани преплавили, а два мушкарца која носе онесвешћену жену привлаче превише пажње, тако да нису могли да ме одведу нигде ни близу градских капија док је било сигурно. Драго ми је што је Теслин ухваћена! Драго! Дала ми је нешто; сигурна сам да јесте! Због тога Фен и Беадрик нису могли да ме пробуде, због тога сам спавала у шталама и скривала се у уличицама, преплашена да ће ме ти монструми наћи. Заслужила је то!“
Мет је зароптао због те бујице речи. Није мислио да је икад пре чуо толико чистог отрова у нечијем гласу, чак ни у тим старим сећањима. Газдарица Анан се намрштила на Џолину, а рука јој се цимнула.
„Како год, помоћи ћу ти колико могу,“ рекао је журно, подижући се да би стао између две жене. Мислио је да би газдарица Анан била спремна да ошамари Џолину, Аес Сеади или не Аес Седаи, а Џолина, у стању у којем је сада била, извршила би одмазду, не узимајући у обзир могућност да је нека дамане горе. Чиста истина је била да је Створитељ начинио жене да мушкарцима живот не би био превише лак. Како ће, под Светлошћу, он да изведе Аес Седаи из Ебоу Дара? „Дужан сам ти.“
Мајушно мрштење је наборало Џолинино чело. „Дужан?“
„Порука у којој се тражи од мене да упозорим Нинеаву и Елејну,“ рекао је споро. Облизао је усне и додао, „Она коју си оставила на мом јастуку.“
Одмахнула је руком необавезно, али њене очи, усредсређене на његово лице, нису ни затрептале. „Сви дугови међу нама су исплаћени, оног дана када ме изведеш ван зидина Ебоу Дара, газда Каутоне,“ рекла је, гласом достојанственим као у краљице на трону.
Мет је прогутао велику кнедлу. Порука му је била убачена у џеп некако, а не остављена на јастуку. А то значи да је погрешно проценио коме је дуговао услугу.
Кренуо је, не прозивајући Џолину за њену лаж – лаж чак и само зато што је дозволила да његова грешка прође – отишао је не говорећи ни газдарици Анан, такође. Био је то његов проблем. Било му је мука од тога. Волео би да никад није сазнао.
Назад у Тарасинској палати, отишао је право у Тилинине одаје и раширио свој огртач преко столице да се суши. Јака киша је ударала у прозоре. Стављајући свој шешеир на изрезбарени и позлаћени орман, очистио је лице и руке пешкиром, и решио да промени капут. Киша га је натопила кроз огртач у само неколико корака. Капут му је био мокар на пар места. Мокар. Светлости!
Режећи од озлојеђености, смотао је мокар пешкир и бацио га на кревет. Одуговлачио је, чак и надајући се – мало – да ће Тилин ући и забити нож у стуб од кревета, тако да би одложио оно што је морало да се уради. Што је он морао да уради. Џолина му није оставила други избор.
Палата је била уређена једноставно, ако сте размишљали о томе. Слуге су живеле на најнижим нивоима, где су биле кухиње, а неке и у подруму. Спрат изнад је садржао простране јавне просторије, препуне кабинете чиновника, а трећи – просторије за мање драге госте, у којима су сада боравили припадници сеаншанске Крви. На највисочијим спратовима су биле Тилинине одаје и просторије за важније госте, као Сурот и Туон, и неколико других. Ипак, чак су и палате имале некаква поткровља.
Застајкујући на успону степеница сакривених иза једног једва приметног угла да не би биле уочљиве, Мет је дубоко уздахнуо пре него што је полако кренуо да се пење. Велика соба без прозора на крају степеница, ниског плафона и поплочана грубим даскама, била је рашчишћена од свега што је било ту пре него што су Сеаншани дошли, и тај простор је био испуњен мрежом малих дрвених соба, од којих је свака имала своја затворена врата. Просте, гвоздене стоне лампе осветљавале су уске пролазе између њих. Киша која је падала на цреп крова, тачно изнад, овде се гласно чула. Застао је опет на последњој степеници, задржавајући дах, и продисао поново када је схватио да не чује ничије кораке. Жена је плакала у једној од малих соба, али ни једна сулдам неће доћи да захтева да зна шта он ради овде. Уз мало среће, сазнаће да је био овде, али не пре него што он сазна оно што му је потребно, уколико буде био довољно брз.
Није знао која је соба њена и то је представљало проблем. Дошао је до прве и отворио врата довољно да провири унутра. Жена Морског народа је седела у сивој хаљини на ивици уског кревета, руку прекрштених на крилу. Кревет и сточић са бокалом и чинијом за умивање, и мало огледало су заузимали већи део собе. Неколико сивих хаљина је висило са ексера на зиду. Чланковити сребрни поводац а’дама уздизао се полукружно са оковратника, на њеном врату, до сребрне наруквице која је била окачена о куку на зиду. Она је могла да досегне било који део малене собе. Рупице у којима су јој биле минђуше и носни прстен још нису имале времена да зарасту. Изгледале су као ране. Када су се врата отворила, глава јој се уздигла уз израз испуњен страхом који је брзо избледео у сумњичавост. И можда наду.
Затворио је врата не рекавши ни реч. Не могу их све спасти, помислио је осорно. Не могу! Светлости, како је мрзео ово.
Иза још неколико наредних врата криле су се исте такве собе и још три жене Морског Народа, једна од њих је гласно плакала на кревету, а затим једна жена плаве косе, са својим а’дамом лабаво окаченим на куку. Затворио је та врата брзо као да је покушавао да украде једну од пита газдарице Ал’Вер тачно испред њеног носа. Можда плавокоса жена није била Сеаншанка, али није био спреман да ризикује. Када је отворио дванаеста врата, гласно је издахнуо од олакшања и провукао се унутра, затварајући их за собом.
Теслин Барадон је лежала на кревету са рукама испод јастука. Само су се њене тамне очи помериле, пробадајући га. Није рекла ништа, само га је гледала као да покушава да пробије рупе у његовој глави.
„Ти си ставила поруку у џеп мог капута,“ рекао је тихо. Зидови су били танки; још увек је могао да види уплакану жену. „Зашто?“
„Елаида девојке те хоће исто колико је некада желела шал и штап,“ Теслин је рекла просто, не померајући се. Глас јој је још увек имао оштрину, али не онолико колико се сећао. „Нарочито Елејну. Желела јесам да... отежам... Елаиди, да сам могла. Нека подивља због њих.“ Осмехнула се слабо, осмехом који је био испуњен горчином. „Ја јесам чак Џолини подментула рачвокорен, да не би она сметала тим девојкама. И види до чега ме је то довело. Џолина јесте побјегла, а ја...“ Очи су јој се поново помериле, погледала је ка сребрној наруквици која је висила о куки.
Уздишући, Мет се наслонио на зид поред хаљина које су висиле о ексерима. Она је знала шта је писало у поруци, упозорење за Елејну и Нинеаву. Светлости, како се само надао да неће знати, да је неко други ставио ту крваву ствар у његов џеп. Ничему није помогло у сваком случају. Обе су знале да их Елаида жели. Порука није променила ништа! Ова жена није стварно хтела да помогне њима двема, у сваком случају, само да... отежа... Елаиди. Могао је да одшета чисте савести. Крв и пепео! Никад није требао ни да прича са њом. Сада када су стварно разменили неколико речи...
„Покушаћу да ти помогнем да побегнеш, ако будем могао,“ рекао је невољно.
Остала је мирна на кревету. Ни њен израз, ни тон њеног гласа се нису променили. Могла је исто тако да објашњава нешто просто и неважно. „Чак и да можеш да ми скинеш овај оковратник, не бих стигла далеко, можда чак не бих ни изашла из палате. А ако бих успела, ни једна жена која може да усмерава проћи не може кроз градске капије, осим ако не носи а’дам. Ја јесам стајала на стражи тамо, ја то знам.“
„Смислићу нешто,“ промрмљао је, провлачећи прсте кроз косу. Смислити нешто? Светлости! Шта? „Светлости, ти чак и не звучиш као да желиш да побегнеш.“
„Ти озбиљан буди,“ прошапутала је, тако тихо да је једва чуо. „Ја мислила јесам да ти дошао си да ме мучиш само.“ Полако је села, спушатајући стопала на под. Напето је држала поглед на њему, а глас јој је попримио тон благе хитње. „Да ли да побегнем желим? Када урадим ја нешто што им је по вољи, сул’дам дају мени слаткише. Ухватила себе јесам да се радујем тим наградама.“ Уздах ужаса јој се чуо у гласу. „Не зато што волим слаткише, већ зато што сул’дам задовољила сам.“ Једна једина суза јој је канула из ока. Дубоко је удахнула. „Ако помогнеш ти ми да побегнем, урадићу шта год тражиш од мене, док год то не значи издају Беле – „Уста су јој се гласно затворила, исправила је леђа, гледајући тачно у њега. Изненада, климнула је главом за себе. „Помогни ми да побегнем и урадићу што год тражиш од мене,“ рекла је.
„Урадићу шта будем могао,“ рекао јој је. „Морам да смислим начин.“
Климнула је као да јој је обећао бег ове исте вечери. „Овде у палати још једна заробљена сестра постоји. Едесина Азедин. Мора поћи са нама.“
„Још једна? Мет је рекао. „Мислио сам да сам видио три или четири, рачунајући тебе. У сваком случају, нисам сигуран ни да тебе могу извести, а камо ли –“
„Остале, оне јесу... промењене.“ Теслинине усне су се истањиле. „Гуисун и Мејлин – ја је јесам знала као Шераину Каминеле, али она сада одазива само се на Мејлин – те две би нас издале. Едесина још увек своја је. Њу оставити нећу иза, чак и ако она побуњеница јесте.“
„Слушај,“ Мет је рекао уз осмех, умирујући је, „Рекао сам да ћу покушати да ти помогнем, али не видим никакав начин да изведем вас две –“
„Најбоље сада би било теби да одеш,“ прекинула га је поново. „Мушкарцима није дозвољено овде и, у сваком случају, пробудићеш сумњу ако нађу тебе овде.“ Мрштећи се на њега, фркнула је. „Помогло би ако се не би облачио тако упадљиво. Десет пијаних Крпара не би привукли пажње као ти. Иди, сада. Брзо. Иди!“
Отишао је, мрмљајући за себе. Права Аес Седаи. Понуди се да јој помогнеш и следеће што знаш, пењеш се уз стрму падину у сред ноћи да избавиш педесет људи из тамнице. То је био неки други човек, давно мртав, али он се сећао и одговарало је. Крв и крвави пепео! Није знао како да спасе једну Аес Седаи, а она захтева да спаси две!
Искорачио је иза неприметног угла на дну степеница и скоро ударио у Туон.
„Штенаре дамане су забрањене за мушкарце,“ рекла је, хладно гледајући у њега кроз вео. „Могао би бити кажњен само зато што си ушао тамо.“
„Тражио сам Ветротрагача, Висока Госпо,“ рекао је брзо, клањајући се и размишљајући брже него икад у животу. „Учинила ми је једну услугу једном, па сам мислио да би можда волела нешто из кухиња. Неку посластицу или нешто слично. Међутим, нисам је видео. Претпостављам да је нису ухватили кад...“ Заћутао је, буљећи. Строги осуђујући израз који је девојка увек носила на лицу се истопио у осмех. Стварно је била прелепа.
„То је веома фино од тебе,“ рекла. „Добро је знати да си љубазан према дамане. Али мораш бити опрезан. Постоје мушкарци који, уствари, воде дамане у кревет.“ Њена пуна уста су се изобличила од гађења. „Не би желео да неко помисли да си перверзан.“ Тај оштри израз јој се поново нашао на лицу. Сви такви преступници би били одмах погубљени.
„Хвала вам на упозорењу, Висока Госпо,“ реко је, мало нелагодно. Какав је то мушкарац хтео да легне са женом која је на повоцу?
Он је тада нестао, бар што се ње тиче. Само је одшетала даље низ ходник као да никога није видела. Барем једном, коначно, Висока Госпа Туон га није бринула уопште. Имао је Аес Седаи која се крије у подруму Лутајуће Жене и две које носе повоце дамане, и све очекују од Мета крвавог Каутона да им спаси главе. Био је сигуран да ће Теслин обавестити ту Едесину све о овоме чим буде могла. Три жене које ће можда почети да буду нестрпљве ако их не одведе на сигурно довољно брзо. Жене воле да причају, и када причају довољно, изрекну и ствари које боље да су остале неизговорене. Нестрпљиве жене су причале чак и више од осталих. Није могао да осети коцкице у глави, али је скоро могао да чује сат како откуцава. А сат можда сломи главосечина секира. Битке је могао да планира у сну, али изгледа да та стара сећања овде нису била од неке користи. Требао му је сплеткарош, неко ко је навикао на завере и замршене начине размишљања. Дошло је време да седне и поприча са Томом. И Џулином.
Крећући у потрагу за њима, несвесно је почео да мрмља „Ја сам Доле на Дну Бунара.“ Па, јесте, а ноћ се спуштала, а киша је стварно јако падала. И, као што се често дешавало, неко друго име је изронило из тих старих сећања, песма Двора Такеда, у Фарашелу, који је Артур Хоквинг срушио пре хиљаду и више година. У међувремену, године су направиле запањујуће мало измена у самој мелодији. Тада се звала „Последње упориште Манденхара.“ У сваком случају, превише је крваво добро одговарала.
