Пењући се до натрпаних ћелија на самом врху Тарасинске палате, Бетамин је пажљиво носила своју таблу за писање. Понекад би се затварач посуде за мастило олабавио, а флеке од мастила је било тешко скинути са одеће. Увек се држала као да је позвана да се појави пре неким од Више крви. Није разговарала са Реном са којом је данас вршила инспекцију. Требало је да завршавају додељени им задатак, а не да чаврљају беспотребно. То је био део њених разлога. Док су се друге трудиле да буду повезане са својом омиљеном дамане, гледајући у чудне призоре ове земље, нагађајући о наградама које би се могле стећи овде, она се усредсређивала на своје дужности, захтевајући да се најтеже марат’дамане потчине а’даму, радећи двоструко више и двоструко преданије од било кога другог.
Киша је престала, коначно, остављајући ћелије у тишини. Дамане ће макар мало вежбати, данас—већина би постале утучене ако би предуго биле ограничене на ћелије, а ове склепане ћелије су очевидно биле ограничавајуће—али нажалост, данас није била задужена за шетање. Рена никада није, иако је некада била Суротин најбољи тренер, и веома поштована. Помало сурова, понекад, али јако вешта. Некада, сви су говорили да ће она убрзо доћи до дер’сул’дам упркос томе што је била млада. Ствари су се промениле. Увек је било више сул’дам у односу на дамане, али се нико није могао сетити да је видео Рену повезану од Фалмеа, њу или Сету, коју је Сурот узела у приватну службу након Фалмеа. Бетамин је уживала оговарајући уз вино о Крви и онима који су их служили као и било ко други, али никада није давала никакво мишљење када би се разговор окренуо Рени и Сети. Ипак, често је мислила о њима.
„Почни са друге стране, Рена“, наредила је. „Дакле? Желиш ли да известим Есонду о твојој лењости још једном?“
Пре Фалмеа, нижа жена је била готово надвлађујућа у свом самопоуздању, али мишић се згрчио на њеном бледом образу, осмехнула се Бетамин, бледо и повлађивачки пре но је пожурила у мрежу уских ходника, гладећи своју дугу косу, као да се плаши да ће се рашчупати. Сви изузев Рениних најближих пријатеља су је макар мало злостављали због њене раније гордости. Чинити другачије значило је истицати се, што је Бетамин избегавала осим у добро одабраним ситуацијама. Њене тајне су биле закопане дубоко колико их је могла закопати, ћутала је о тајнама за које нико није знао да их је свесна, али је била намерена да у свима учврсти уверење да је Бетамин Зеами слика и прилика савршене сул’дам. Апсолутно савршенство је било оно чему је тежила, код себе, као и код дамане које је тренирала.
Започела је своју инспекцију брзо и ефикасно, проверавајући да ли су дамане водиле рачуна о себи и својим појединачним ћелијама, правила је кратке забелешке на првој страни прикаченој на табли за писање када нека то не би урадила и није се задржавала, Осим да оним неколико које су се истицале у обуци да тврди слаткиш. Већина оних са којима је била повезана поздрављале су је при уласку осмехом, чак и док су се клањале. Било из Царства, или са ове стране океана, знале су да је строга, али поштена. Друге се нису смешиле. Највећим делом, дамане из Ата’ан Мијера су је гледале непомичних лица тамних као и њено сопствено, или потиснутим гневом за који су мислиле да су га сакриле.
Гневне није обележавала за казну, као што би неки учинили. Још увек су мислиле да се супротстављају, али њихови неприкладни захтеви да им се врати њихов китњасти накит већ су били ствар прошлости, и клечале су и говориле правилно. Ново име је било корисно оруђе са најтежим случајевима, раскидајући везе са оним што је учињено и прошло, и одговарале су на своја, колико год невољно. Невољност ће избледети, заједно са мрштењем, и на крају ће се једва сећати да су поседовале нека друга имена. Био је то познати шаблон, непогрешив као и излазак сунца. Неке су прихватале одмах, а неке је обузимао шок кад би схватиле шта су. Увек је била шачица њих које би невољно попуштале месецима, док би друге један дан узвикивале како је учињена велика грешка и како је немогуће да су оне пале на тестовима, али би следећег дана дошло прихватање и мир. Детаљи су се разликовали на овој страни океана, али овде, или у Царству, крајњи исход је био исти.
За две дамане написала белешке које нису имале везе са уредношћу. Зуши, дамане Ата’ан Мијера виша чак и од ње саме, је била сигурно обележена за шибање. Хаљина јој је била неуредна, коса неочешљана, а кревет неспремљен. Лице јој је било натечено од плакања, само што је клекла поново је зајечала, сузе су јој лиле низ образе. Сива хаљина која јој је савршено пристајала сада је висила слободно, а она ни у почетку није била пуначка. Бетамин је сама именовала Зуши и осећала је посебну бригу. Отворивши писаљку са челичним врхом, умочила је и записала предлог да се Зуши пребаци из палате негде где би била у ћелији са неком од дамане из Царства, пожељно неком искусном у постајању срцо-пријатеља са новозаточеном дамане. Пре или касније, то је увек доводило до краја суза.
Није била сигурна хоће ли Сурот то дозволити. Сурот је прогласила ове дамане Царичиним, наравно—свако ко би поседовао десетину тог броја лично био је сумњичен да спрема побуне, или чак и директно оптуживан—ипак, понашала се као да су њено власништво. Уколико би Сурот одбила, неки други начин би морао бити пронађен. Бетамин је одбијала да изгуби дамане услед депресије. Одбијала је да изгуби дамане из било ког разлога! Друга која је добила посебан коментар била је Теси, и није очекивала никакве приговоре ту.
Илијанска дамане је клекла грациозно, руку скупљених на струку, чим је Бетамин отворила врата. Кревет јој је био спремљен, додатне сиве хаљине су уредно висиле са својих вешалица, чешаљ и четка су јој били положени на умиваонику, и под је био очишћен. Теси је била уредна од почетка. Лепо се попунила сада, када је научила да поједе све из тањира. Искључујући слаткише, исхрана дамане је била строго контролисана; нездрава дамане је била промашај. Теси никада не би била украшена тракама и пријављена у такмичење за најлепшу дамане. Лице јој је деловало бесно стално, чак и приликом одмора. Данас је ипак носила благи осмех за који се Бетамин чинило да је био на месту још пре но што је ушла. Теси није била од оних од којих је очекивала осмехе, не још.
„Како се моја мала Теси осећа данас?“, упитала је.
„Теси се осећати веома добро“, одговорила је дамане мирно. Увек се раније борила да говори правилно, а своје претходно шибање је зарадила отвореним одбијањем још јуче.
Гладећи браду замишљено, Бетамин је проучавала клечећу дамане. Била је сумњичава према свим дамане које су себе називале Аес Седаи. Историја ју је фасцинирала, чак је прочитала и преводе са разних језика који су постојали пре но је Сједињавање почело. Ти древни владари су уживали у својим опасним и хировитим владавинама, усхићени записивањем како ду дошли до моћи, како су уништавали суседне државе и подривали друге владаре. Већина је убијена, често од руку својих следбеника или наследника. Добро је знала какве су биле Аес Седаи.
„Теси је добра дамане“, промрмљала је пријатељски, узимајући један слаткиш из фишека папира у торбици за појасом. Теси се приклонила да га прихвати и пољуби јој руку у знак захвалности, али је осмех благо спао, иако је поново био на месту када је покупила слаткиш. Значи, тако је било? Претварање да се прихвата како би се умириле сул’дам није било непознато, али обзиром шта је Теси била, вероватно је планирала и бег такође.
Напољу у уском ходнику Бетамин је забележила да се удвостручи Тесин тренинг, заједно са њеним казнама, а да се награде учине спорадичним, тако да никада не буде сигурна да ће чак и савршенство донети макар и миловање по глави. Био је то суров метод, обично га је избегавала, али из неког разлога је чак и најнемирније марат’дамане претварао у покорну дамане. Такође је стварао и најмирније дамане . Није волела да слама дух у дамане, али је Теси морала бити сломљена да прихвати а’дам како би заборавила прошлост. Биће срећнија тако, на крају.
Завршивши пре Рене, Бетамин је чекала у подножју степеништа док друга сул’дам није сишла. „Однеси ово Есонди када будеш носила своју“, рекла је дајући Рени своју таблицу пре него је прешла последњи степеник. Очекивано, Рена је послушала беспоговорно, као што је учинила и са претходном наредбом, и отишла посматрајући таблицу као да се питала да ли је на њој написан извештај о њој.. Била је сасвим другачија жена након Фалмеа.
Узевши свој огртач и изашавши из Палате, Бетамин је намеравала да се врати у гостионицу где је била приморана да дели кревет са још две сул’дам, али само колико је било неопходно да узме нешто новца из своје кутије. Инспекција је била њена једина дужност данас, и остали сати су били њени. За промену, уместо да тражи додатне задатке, провешће их купујући сувенире. Можда један од оних ножева које су мештанке носиле око врата, уколико би нашла један без драгуља које су оне волеле. И дрвенарија, наравно; била је добра овде колико и у Царству, дизајни су били тако... страни. Пружало јој је утеху да купује. Требала јој је утеха.
Плочници Мол Харе још увек су се пресијавали од јутарње кише и угодан мирис соли је био у ваздуху, подсећајући је на село крај мора Л’хеја где је одрасла, иако ју је ледена хладноћа натерала да огртач привије уз себе. Никада није било хладно у Абунаију, никада се није навикла на хладноћу, ма колико путовала. Мисли о кући јој нису биле утеха сада. Док се пробијала кроз пренатрпане улице, Рена и Сета су јој окупирале мисли до нивоа да је ударала у људе и једном готово излетела пред трговачку запрегу која је излазила из града. Возачев повик јој је скренуо пажњу и на време је одскочила назад. Запрега је шкрипала, прелазећи преко плочника на којем је до малопре стајала, а жена која је носила бич је није чак ни погледала. Ови странци нису знали како да се опходе према сул’дам.
Рена и Сета. Свако ко је био у Фалмеу је имао сећања које је желео да заборави, сећања о којима не би говорио осим ако не би попио превише. И она је, али њена нису била о шоку борбе са полупознатим духовима из легенди, или ужаса пораза, или лудих приказа по небу. Колико је само пута пожелела да није отишла на спрат тог дана? Да се само није питала како је Тули, дамане која је имала изванредне вештине са металима. Погледала је у Тулину ћелију. И видела Рену и Сету како френетично покушавају да скину а’дам једна са друге, цвилећи у болу, клатећи се на коленима до мучнине, још увек се држећи за поводце. Бљувотина је била на предњем делу њихових хаљина. У својој занесености нису ни приметиле како се одмиче у ужасу.
Не само у ужасу да су две сул’дам заправо марат’дамане, већ њеном личном страху. Често је мислила да је могла готово да види ткања дамане, и увек је могла да осети присуство дамане као и колико је снажна била. Многе сул’дам су могле; сви су знали да то долази од великог искуства са а’дамом . Ипак, призор тог очајног пара будио је нежељене мисли, додајући другачију и застрашујућу ноту ономе што је одувек прихватала. Да ли је готово видела ткања, или их је заиста видела? Понекад је мислила да је осећала и усмеравање. Чак су и сул’дам морале да пролазе годишња тестирања, до свог двадесет петог имендана, а она је прошла павши сваки пут. Само... Биће нових тестирања након што су Рена и Сета откривене, нових тестирања која ће бити намењена да пронађу марат’дамане које су некако избегле прво. Само Царство би се затресло при таквом удару. Са сликом Рене и Сете урезаном у мозак, знала је сасвим сигурно да после тих тестова, Бетамин Зеами више неће бити угледна грађанка. Уместо тога, дамане по имену Бетамин ће служити Царству.
Срам се мрешкао у њој. Ставила је личне страхове изнад потреба Царства, изнад свега за шта је знала да је исправно, истинито и добро. Борба је дошла до Фалмеа, и кошмар, али она није пожурила да се повеже са дамане и придружи се борбеној линији. Искористила је збрку да обезбеди коња и бежи, бежи што даље и што брже је могла.
Схватила је да је стала, зурећи у излог кројачке радње без да заправо види шта је у њему. Није да је желела да види. Плава хаљина са амблемима у облику муње била је једино што је помислила да носи већ годинама. А сигурно не би носила нешто што би ју откривало тако непристојно. Са сукњом која јој се вијорила око колена наставила је даље, али није могла да избаци Рену и Сету из мисли, као ни Сурот.
Очигледно је Алвин пронашла оковани пар сул’дам и пријавила их Сурот. Сурот је заштитила Царство, заштитивши Рену и Сету, колико год то било опасно. Шта ако би изненада почеле да усмеравају? Боље би можда било за Царство да је уредила њихове смрти, иако је убиство сул’дам било убиство, чак и за Вишу крв. Две сумњиве смрти међу сул’дам би сигурно привукле Трагаче. Тако су Рена и Сета биле слободне, колико би се то што нису могле бити повезане могло назвати слободним. Алвин је обавила своју дужност, и била је почашћена поставши Суротин Глас. Сурот је обавила своју дужност такође, колико год неукусно. Није било новог тестирања. Њен сопствени бег био је ни за шта. А да је остала, не би завршила у Танчику, кошмару који је желела да заборави више него Фалме.
Одред Страже Смрти је промарширао, импресивни у својим оклопима, и Бетамин се зауставила како би их посматрала док пролазе. Оставили су траг кроз масу као велики брод под пуним једрима. Биће радости у граду, у земљи, када се Туон буде коначно открила, и прослава као да је тек сада дошла. Осетила је покварено задовољство мислећи о Кћери Девет месеца тако, јер је учинила нешто забрањено као дете, иако наравно, док Туон не скине свој вео, била је Висока господарица Туон, ништа виша од Сурот. Стражари Смрти су одмарширали, срца и душа посвећених Царици и Царству, а Бетамин је пошла у супротном правцу. Прикладно, пошто је она била срцем и душом посвећена очувању сопствене слободе.
Златни лабудови неба, било је огромно име за сићушну гостионицу између јавних штала и продавнице дрвенарије. Продавница дрвенарије била је пуна официра који су куповали све што је било у радњи, штала је била пуна коња добијених лутријом, који још нису били распоређени, а Златни лабудови су били пуни сул’дам. Натрпани њима, заправо, када би пао мрак. Бетамин је имала среће да дели кревет са још две. Наређеној да смести што је више могла, гостионичарка је у кревет смештала четири или пет особа где је мислила да могу да стану. Ипак, смештај је био чист, а храна прилично добра, колико год чудна. А обзиром да је алтернатива био сеник, била је пресрећна што дели лежај.
У то време, округли столови у заједничкој соби су били празни. Неке од сул’дам које су живеле тамо, су сигурно имале обавеза, док су друге само желеле да избегну гостионичарку. Прекрштених руку, мрштећи се Дарнела Шоран ја посматрала неколико слушкиња како марљиво чисте зелено-поплочани под.. Мршава жена са седом косом коју је држала везану на дну врата и дугом вилицом која јој је давала агресиван изглед, могла је бити дер’сул’дам, упркос смешном ножу који је носила, дршке украшене бројем јефтиних црвених и белих драгуља. Наводно су служавке биле слободне, али су, као власништво, скакале на сваки миг гостионичарке.
Бетамин је сама поскочила када се жена окренула њој. „Свесни сте мојих правила о мушкарцима, господарице Зеами?“, захтевала је. Након свег овог времена, спори изговор који су ови људи користили још увек је звучао чудно. „Чула сам за ваше стране начине, ако сте такви, то је ваше, али не под мојим кровом. Ако желите да се виђате са мушкарцима, чинићете то негде другде!“
„Уверавам Вас, нисам се виђала са мушкарцима овде, нити било где, газдарице Шоран“ .
Гостионичарка се сумњиво намрштила на њу. „Па, био је један овде, распитујући се о Вама по имену. Леп човек, жуте косе. Не момак, али ни сувише стар. Један од вас, изговарао је речи тако да га ништа не бих могли разумети.“
Умилним гласом, Бетамин се потрудила да објасни жени да није познавала никога ко је тако изгледао, као и да са својим обавезама није имала времена за мушкарце. И једно и друго је било истина, али би лагала да је било неопходно. Златни лабудови нису били одузети, а троје у кревету је било много боље од сеника. Покушала је да открије би ли жена волеле неки мали поклон за следећи пут када буде ишла у куповину, али је ова изгледала увређено када је предложила други нож, са лепшим драгуљима. Није мислила ништа скупо, посебно не као мито—не заправо—али је газдарица Шоран изгледа тако схватила, уздишући и мрштећи се бесно. У сваком случају није мислила да је успела да промени женино мишљење ни за длаку. Из неког разлога гостионичарка је мислила да све своје слободно време проводе у блудничењу. Бетамин је пошла уз степенице без рукохвата у углу собе, правећи се да јој на уму није било ништа друго до куповине.
Идентитет човека ју је бринуо. Сигурно није препознала опис. Највероватније је дошао због њених упита, ако је то био случај, онда је била недовољно дискретна. Можда чак и опасно недовољно. Ипак, надала се да ће се вратити. Морала је да зна. Морала је!
Отварајући врата заледила се. Немогуће, њена гвоздена кутија је била на кревету отвореног поклопца. То је била одлична брава, а једини кључ је био на дну њене торбе за појасом. Уљез је још био ту, и зачудо, читао је полако њен дневник! Како је у Светлости тај човек прошао поред присмотре газдарице Шоран?
Одузетост је трајала само тренутак. Извукавши из корица нож за појасом, отворила је уста да позове помоћ.
Уљезов израз се није променио, нити је покушао да је нападне, или бежи. Само је узео нешто мало из своје торбице и подигао га тако да је она могла да га види, и кнедла јој је стала у грлу. Сметено је вратила нож у корице и испружила руке тако да је могао да види да не држи оружје, нити да покушава да се домогне неког. Између његових прстију била је златом оивичена плочица од слоноваче на којој су били угравирани гавран и кула. Изненада је заиста видела човека, жуте косе у средњим годинама. Можда је био и леп, како је газдарица Шоран рекла, али би само лудача мислила о Трагачу за истином на тај начин. Хвала светлости да у дневник није убележила ништа опасно. Али он мора да је знао. Питао је за њу по имену. О, Светлости, сигурно је знао.
„Затвори врата“, рекао је тихо, враћајући плочицу у своју торбу и она је послушала. Желела је да бежи. Желела је да моли за милост. Али он је био Трагач, тако да је стајала тамо, дрхтећи. На њено изненађење, спустио је њен дневник назад у кутију и показао ка јединој столици у соби. „Седи. Нема потребе да ти буде неудобно“ .
Полако је окачила огртач и села, први пут не марећи за неудобност мердевинама сличног наслона. Није се трудила да сакрије своје жмарце. Чак би и неко од Крви, од Више крви, могао да се тресе приликом испитивања од стране Трагача. Постојао је трачак наде. Није јој просто наредио да пође са њим. Можда ипак није знао.
„Распитивала си се о капетану брода по имену Егеанин Сарна“, рекао је. „Зашто?“
Нада је нестала са ударцем који је осећала у грудима. „Тражила сам стару пријатељицу“, одговорила је тешко. Најбоље лажи су увек садржале што је могуће више истине. „Биле смо заједно у Фалмеу. Нисам знала да ли је преживела“ . Лагати Трагача била је издаја, али је своју прву издају починила дезертерством у Фалмеу.
„Жива је“, рекао је кратко. Сео је на ивици кревета да није скинуо поглед са ње. Очи су му биле плаве и натерале су је да поново зажели свој капут. „Херој је, Капетан Зелених и Висока госпа Егеанин Тамарат, сада. Њена награда од Високе госпе Сурот. Такође је овде у Ебоу Дару. Обновићеш своје пријатељство са њом. И пријављивати ми кога све посећује, где иде, шта говори. Све.“
Бетамин је стегла вилице да се не би хистерично насмејала. Био је на трагу Егеанин, не њој. Нека је хваљена Светлост. Нека је хваљена Светлост у свој својој милости. Само је желела да зна да ли је ова још увек жива, ако је неопходно да предузме мере предострожности. Егеанин ју је једном ослободила, али у десет година колико ју је Бетамин познавала пре тога била је за узор у испуњавању својих дужности. Увек се чинило могућим да ће зажалити због те једне грешке, без обзира на последице за саму себе, али, о чуда, није. А Трагач је тражио њу, не...! Могућности су јој пале на ум, сигурности, више није желела да се смеје. Уместо тога, облизнула је усне.
„Како...? Како могу да обновим наше пријатељство?“ То ионако никада није било пријатељство, више познанство, али било је касно да се то каже. „Кажеш ми да је уздигнута у Крв. Сваки контакт мора доћи од ње“ . Страх ју је окуражио. И успаничио, као што је то учинио у Фалмеу. „Зашто требаш мене да ти будем Слушач? Можеш је привести на испитивање када год тако одлучиш“ . Угризла се за образе да обузда језик. Светлости, ништа није желела мање него да он то уради. Трагачи су били тајна рука Царице, нека живи вечно; у Царичино име, могао је испитује чак и Сурот, или саму Туон. Истина, умро би ужасном смрћу ако би погрешио, али ризик је био мали са Егеанин. Била је од Ниже крви. Ако би испитивао Егеанин...
На њен ужас, уместо да јој само каже да се повинује, седео је проучавајући је. „Објаснићу неке ствари“, рекао је, што је био још већи ужас. Трагачи никада нису објашњавали, тако да је помно слушала. „Ниси од користи мени, или Царству, ако не преживиш, а нећеш преживети ако не схватиш шта је пред тобом. Ако откријеш једну једину реч онога што ћу ти рећи, сањаћеш о Кули Гавранова као предаху од онога где ћеш се затећи. Слушај и памти. Егеанин је послата у Танчико пре него што је град пао у наше руке, као део покушаја да се пронађу сул’дам које су остављене у Фалмеу. Зачудо, она није пронашла ниједну, ако други који су помогли у твом сопственом повратку. Уместо тога, Егеанин је убила сул’дам коју је пронашла. Лично сам је оптужио, и није се трудила да порекне. Није показала љутњу, нити да се осећа угроженом. Још горе, била је са Аес Седаи“ . Име је изрекао равно, не са уобичајеним гађењем, већ више као оптужбу. „Када је отишла из Танчика путовала је на броду којим је управљао човек по имену Бејл Домон. Правио је проблеме јер се укрцава на његов брод и учињен је власништвом. Она га је купила и одмах га поставила за со’ђина, просто, као да је он од неке важности за њу. Занимљиво, истог човека је довела Високом господару Тураку у Фалме. Домон је привукао наклоност Високог господара до тог нивоа да је често позиван да би Турак разговарао са њим“ . Направио је гримасу. „Имаш ли вина? Или ракије?“
Бетамин се тргнула. „Лона има чутуру домаће ракије, чини ми се. Оштро пиће...“
Наредио је да му свеједно сипа чашу, и послушала је убрзано. Желела је да га задржи да говори, било шта, само да одложи неизбежно. Знала је да Егеанин није убијала сул’дам, али је њен доказ би је осудио на исту судбину као Рену и Сету. Ако је имала среће. Ако је овај Трагач видео своју дужност према Царству као што је то видела Сурот. Загледао се у лимену чашу, мешајући тамну јабуковачу, док је она поново седала.
„Високи господар Турак је био велики човек“, промрмљао је. „Можда један од највећих које је Царство икада видело. Штета је што су његови со’ђин решили да га прате у смрт. Часно од њих, али је сада немогуће доказати да је Домон био у банди која је убила Високог господара“ . Бетамин се одмакла. Понекад је Крв умирала од руке једних или других, али реч убиство никада није спомињана. Трагач је наставио, још увек загледан у своју чашу, не попивши ништа. „Високи господар ми је наредио да пазим на Сурот. Сумњао је да је она опасност за Царство. Његове сопствене речи. Са његовом смрћу она је успела да се домогне команде над Предводницима. Немам доказа да је она наредила његову смрт, али много тога сугерише. Сурот је у Фалме довела дамане, младу жену која је била Аес Седаи“, поново, име је било безлично „Која је некако побегла истог дана када је Турак умро. Сурот међу својом свитом такође има Аес Седаи. Никад није виђена без поводца...“ Слегао је раменима, као да то није било само тад. Бетаминине очи су се исколачиле. Ко би скинуо поводац са дамане . Добро тренирана дамане била је уживање и забава, али је боље ослободити пијаног гролма! „Чини се вероватним да међу својим власништвом има и марат’дамане сакривену“, наставио је даље, као да не наводи злочине мало мање од издаје. „Верујем да је Сурот наредила да се убију сул’дам које су стигле до Танчика, можда да би се прикрили Егеанини састанци са Аес Седаи. Ви сул’дам увек тврдите како можете да откријете марат’дамане на први поглед, тачно?“
Погледао ју је изненада, некако је успела да те ледене очи сусретне са осмехом. Његово лице је могло бити било којег човека, али те очи... Било јој је драго што седи. Колена су јој се тресла толико јако да се питала како то да се не види. „То није толико једноставно, бојим се“, готово јој је пошло за руком да одржи глас мирним. „Ти... Сигурно знаш довољно да оптужиш Сурот за убиство Високог господара Турака“ . Ако нападне Сурот, неће бити потребе да меша њу, или Егеанин.
„Турак је био велики човек, али моја дужност је према Царици, нека живи вечно, и кроз њу, према Царству“ . Испио је ракију у једном дугом гутљају, а његово лице постало тврдо као и његов глас. „Туракова смрт је прашина наспрам опасности која прети Царству. Аес Седаи ових земаља желе моћ у Царству, повратак у дане хаоса када човек није могао да легне увече, сигуран да ће се сутра пробудити, а потпомогнуте су отровним црвом издаје који им помаже изнутра. Сурот можда није ни глава тог црва. За добробит Царства, нећу је напасти док не будем сигуран да могу убити целог црва. Егеанин је нит коју могу да пратим до црва, а ти си нит до Егеанин. Зато ћеш обновити пријатељство са њом, по сваку цену. Да ли ме разумеш?“
„Разумем и повиноваћу се“ . Глас јој је подрхтавао, али шта је друго могла рећи? Нека је Светлост спасе, шта је друго могла рећи?
