Печати што држе ноћ ће ослабити, и у срцу зиме ће зимско срце бити рођено, међу лелецима тужбалица и шкргутом зуба, јер зимско ће срце јахати црног коња, чије је име смрт.
– из Каретонског циклуса:
Змајска пророчанства
Три фењера су бацала дрхтаво светло, више него довољно да обасја малу собу голих белих зидова и таванице, али је Сеаина очима фиксирала тешка дрвена врата. Нелогично, знала је; будаласто за Седничарку Белих. Талас саидара који је усмерила око довратка јој је доносио повремене одјеке удаљених корака у сплету ходника ван просторије, одјеци који су бледели готово чим би се чули. Једноставна ствар коју је научила од пријатељице у својим давним полазничким данима, али би била упозорена пре него што би се ико приближио. Мало људи је ионако силазило дубље од другог нивоа подрума.
Њено ткање је покупило удаљено цијукање пацова. Светлости! Колико већ дуго има пацова у Тар Валону, у самој Кули? Да ли су неки од њих били шпијуни Мрачног? Неспокојно је овлажила усне. У овом случају логика није имала значаја. Истинито. Мада нелогично. Хтела је да се насмеје. Силом се отрже са ивице хистерије. Мисли о нечем другом, осим пацова. Нечем другом... Пригушено скичање се зачу из просторије поред, а затим постаде немо цвиљење. Покушала је да контролише звукове који су јој допирали до ушију. Концентрација!
На неки начин, она и њена дружина су стигле у ову просторију зато што су се вође Ађаха изгледа тајно састајале. Она је лично спазила Ферану Нехаран како се у скривеном ћошету библиотеке сашаптава са Џесом Билал, која је била веома високо међу Смеђим сестрама, ако не и на самом врху. Мислила је да је на сигурнијем тлу са Суаном Драганд из Жутих. Мислила је да је тако. Али зашто је онда Ферана одшетала са Суаном кроз скривене делове имања Куле, док су обе биле огрнуте једноставним огртачима? Седничарке различитих Ађаха су и даље отворено разговарале међу собом, иако хладно. И остале су се понашале слично; не би дали имена из сопственог Ађаха, али су две поменуле Ферану. Компликована слагалица. Кула је била узаврела мочвара ових дана, сваки Ађах хватао све остале Ађахе за грло, па ипак вође су се сретале по ћошковима. Нико ван Ађаха није знао са сигурношћу ко је вођа унутра, али су се вође очигледно знале. Шта су могле смерати? Шта? Била је несрећа да није могла просто да пита Ферану, али иако је Ферана била толерантна за свачија питања, није се усуђивала. Не сада.
Концентрисана као што је и била, није могла одржати пажњу на питање. Знала је да зури у врата и брине о слагалицама које није могла решити само да би избегла да погледа преко рамена. Ка извору тог пригушеног скичања и задиханог роктања.
Као да ју је помисао о звуцима потакла да се окрене, погледала је уназад полако, ка свом друштву, док јој је дах постајао неуједначенији са сваким сантиметром окрета. Снег је обилато падао на Тар Валон, и дебели слој се простирао на све стране, али је соба деловала необјашњиво врело. Натерала је себе да погледа!
Шал са смеђим ресама се омота око њених лаката, Саерин је стала у чврстом раскораку, прелазећи прстима преко дршке закривљеног алтарског бодежа, заденутог за појасом. Хладни бес је затамнио њену маслинасту пут довољно да је ожиљак дуж њене вилице постао бледа линија. На први поглед, Певара је деловала мирније, па ипак једном руком је чврсто стезала своју сукњу са црвеним везом, док је другом држала глатки Штап Заклетве попут стопу дугачке батине коју се спрема да употреби. Могла је бити спремна; Певара је била далеко чвршћа него што је на то указивала њена пуначка фигура, и довољно одлучна да крај ње Саерин изгледа лежерно.
Са друге стране столице кајања стајала је ситна Јукири, обгрливши рукама чврсто саму себе; дуге сребрно-сиве ресе на њеном шалу су подрхтавала са њеним дрхтајима. Облизнувши усне, Јукири баци поглед ка жени која је стајала крај ње. Доесина, која је изгледала пре као наочити момчић, него Жута сестра значајног угледа, није показивала никакву реакцију због онога што су радиле. Она је била та која је заправо управљала ткањима која су текла ка Столици, и зурила је у тер’ангреал, толико концентрисана на свој рад да су јој грашке зноја избиле по бледом челу. Све су биле Седничарке, укључујући и високу жену која је грчила на Столици.
Талену је обливао зној, квасећи јој косу и натапајући јој ланену доњу хаљину, толико да се прилепила за њу. Остатак њене одеће је био само згужвана гомила у углу. Затворени капци су јој подрхтавали и непрекидно је кркљала као дављеник и цвилећи преклињала у пола гласа. Сеаина се осећала лоше, али није могла да скрене поглед. Талена је била пријатељ. Некад је била пријатељ.
Упркос свом имену, тер’ангреал уопште није наликовао на столицу, већ је био само велики, четвртасти блок, мермерно сив. Нико није знао од чега је направљен, али је материјал био чврст попут челика читавом површином, осим накошене горње стране. Достојанствена Зелена је мало утонула у то, и некако се то само обликовало према њој, без обзира како се извијала. Доесинина ткања су текла у једину пукотину на целој Столици, четвртасту рупу величине длана са једне стране, око које су неуједначено били распоређени били малени урези. Криминалци ухваћени у Тар Валону су довођену ту доле, да искусе Столицу Покајања, да искусе пажљиво одабране последице својих злочина. Након што би били пуштени, без изузетка би се клонили острва. Било је врло мало злочина у Тар Валону. С гађењем, Сеана се питала да ли је ово било и налик на употребу Столице у Добу легенди..
„Шта она... види?“ Против своје воље изговорила је то питање шапатом. Талени је то било више од гледања; њој је све то било стварно. Хвала Светлости што она није имала Заштитника, готово нечувено за Зелену. Тврдила је да Седничарки Заштитник није потребан. Сада су другачији разлози падали на памет.
„Крваво је бичују крвави Тролоци“, рече Доесина промукло. Додири њеног матерњег каирхијенског нагласка су се појављивали у њеном гласу, то јој се ретко дешавало, осим кад је била под стресом. „Када заврше... Може да види тролочки котао како кључа изнад ватре и Мирдраала како је гледа. Мора да зна да јој следи или једно или друго. Нека сам спаљена ако се овог пута не сломи...“
Доесина изиритирано обриса зној са свог чела и бесно удахну. „Престани да ми гуркаш лакат. Одавно нисам ово радила.“
„Мање од три пута“, промрмља Јукири. „Најјачи војник се ломи под сопственом кривицом, ако не пре, онда после два! Шта ако је невина? Светлости, ово је као крађа овце док пастир гледа!“ Чак и док се тресла успевала је да изгледа краљевски, али је увек звучала као оно што је била, жена са села. Слабашно је прелетела погледом преко осталих жена. „Закон забрањује употребу Столице на уздигнутима. Све ћемо изгубити положај Седничарки! А ако бити избачен из Дворане није довољно, вероватно ћемо бити протеране. И ишибане пре но одемо, мало соли у нашем чају! Нека сам спаљена, ако смо погрешиле, све би смо могле бити умирене!“
Сеаина задрхта. Избегле би то последње, ако се њихове сумње покажу као тачне. Не, не сумње, уверења. Морале су бити у праву! Али чак и да јесу, Јукири је била у праву што се тиче осталог. Закон Куле је ретко дозвољавао пренебегавање макар и из потребе, или неког очекиваног вишег циља. Мада, ако су биле у праву, вредело је платити цену. Нека би Светлост дала да су у праву!
„Да ли си ти слепа и глува?“ одсечно рече Певара, машући Штапом Заклетве ка Јукири. „Одбила је да поново положи Заклетву против неговорења истине, и то је морало бити више од глупог поноса Зеленог ађаха, након што смо све ми то већ урадиле. Када сам је поставила под штит, пробала је да ме убоде! Да ли то говори о невиности? Да ли? Према ономе што је знала, ми смо само намеравале да разговарамо са њом док јој се језик не осуши! Какав је разлог имала да очекује више од тога?“
„Хвала вам обема“, умеша се суво Саерин, „што сте истакле очигледно. Прекасно је да се вратимо, Јукири, те би смо стога исто тако могле и да наставимо. А да сам на твом месту, Певара, не бих викала на једну од четири жене у целој Кули за који знам да могу да јој верујем.“
Јукири поцрвене и подиже свој шал, а Певара је деловала мало постиђено. Сасвим мало. Све јесу биле Седничарке, али Саерин је сасвим сигурно преузела вођство. Сеаина није била сигурна како се осећа због тога. Пре неколико сати она и Певара су биле две старе пријатељице саме на опасном задатку, једнаке, које су заједно доносиле одлуке; сада су имале савезнике. Требала је да буде захвална што их има више. Мада, нису биле у Дворани, и нису могле да се позивају на права Седничарки по овом питању. Хијерархија Куле је надвладала, све суптилне и не-баш-суптилне разлике у томе ко је стајао где у односу на кога. Истини за вољу, Саерин је била и Полазница и Прихваћена двоструко дуже него већина од њих, али то што је већ четрдесет година Седничарка, дуже него било ко у Дворани, је пуно значило. Сеаина би имала среће ако би Саерин уопште питала за њено мишљење, а камоли за савет, пре но што донесе било какву одлуку. Будаласто, али је свест о томе бола попут трна у пети.
„Тролоци је вуку ка котлу“, рече изненада Доесина шкрипавим гласом. Танано преклињање процуре кроз Таленине стиснуте зубе; тресла се толико јако да је деловало као да вибрира. „Ја... Ја не знам да ли могу... пламено натерати себе...“
„Пробуди је“, нареди Саерин ни не погледавши ка икоме друго да види шта оне мисле. „Прекини да се мргодиш, Јукири, и буди спремна.“
Сива је погледа бесно и поносно, али када је Доесин пустила ткање да избледи и Таленине плаве очи се отвориле уз подрхтавање, сјај саидара је окружио Јукири у она је без речи подигла штит око жене која је лежала на Столици. Саерин је водила главну реч, и то је било то. Веома оштар трн.
Штит једва да је деловао потребан. Њено лице је било маска ужаса, Талена је дрхтала и дахтала као да је претрчала десет миља у пуној брзини. И даље је тонула у меку површину, али без Доесининог усмеравања није се више обликовала према њој. Талена је зурила у таваницу исколаченим очима, онда их је чврсто затворила, а оне су се одмах поново отвориле. Каква год да су сећања лежала иза њених капака то није било ништа са чим је желела да се суочи.
Приближивши се у два корака Столици, Певара гурну Штап Заклетве ка избезумљеној жени. „Одбаци све заклетве које те обавезују и поново положи Три Заклетве, Талена“, рече она грубо. Талена одскочи од штапа као да је змија отровница, а онда се трже на другу страну кад се Саерин нагну ка њој.
„Следећи пут ћеш добити котао, Талена. Или Мирдраалову нежну пажњу.“ Саеринино лице је било неумољиво, али у поређењу са тоном којим јој се обратила је било нежно. „Без буђења пре. А ако то не буде довољно, биће следећег пута, и следећег, и колико год буде потребно, макар морале да останемо овде до лета.“ Доесина отвори уста да протестује, пре него што је одустала од идеје са гримасом. Само је она међу њима знала како да управља Столицом, али је у овој групи била подједнако ниско као и Сеаина.
Талена настави да зури у Саерин. Сузе су испуниле њене велике очи и она поче да јеца, гласно и безнадежно. Без гледања она посегну, наслепо тражећи док јој Певара није гурнула Штап Заклетве у руку. Пригрливши Извор, Певара је усмерила нит Духа у Штап. Талена је зграбила штап дебљине ручног зглоба толико снажно да су јој чланци побелели, па ипак је само лежала тамо, јецајући.
Саерин се исправи, „Бојим се да је време да је поново успаваш, Доесина.“
Таленине сузе се удвостручише, али она промрмља кроз њих. „Ја—одбацујем—све заклетве—које ме везују.“ Изговоривши последње речи, поче да завија.
Сеаина поскочи, а онда прогута кнедлу. Лично је познавала бол уклањања само једне заклетве и могла само да претпостави агонију уклањања више од једне, али сада је стварност била пред њом. Талена је вриштала док је имала ваздуха, а онда је удахнула само да би поново вриштала, толико дуго да је Сеаина напола очекивала да људи дотрче из Куле. Висока Зелена се грчила, неконтролисано машући рукама и ногама, онда се изненада извила навише тако да су јој само пете и глава додиривали сиву површину, док јој се сваки мишић затезао, а цело тело дивље грчило.
Силовито као што је и почело, Талена паде, као да су јој кости нестале из тела и остаде да лежи, јецајући као изгубљено дете. Штап Заклетве се откотрљао из њене млитаве руке низ нагнуту сиву површину. Јукири промрмља нешто што је звучало како ревносна молитва. Доесина је наставила да шапуће „Светлости!“ изнова и изнова, гласом који је дрхтао. „Светлости! Светлости!“
Певара подиже Штап и поново склопи Таленине прсте око њега. Није било милости у Сеаининој пријатељици, не по овом питању. „Сада положи Три Заклетве“, одсече она.
На тренутак је деловало као да би Талена могла одбити, али полако она понови заклетве које су све њих чиниле Аес Седаи и држале их заједно. Да не изговори ни једну реч која није истинита. Никад да не направи оружје којим би се људи убијали. Никад да не користи Једну Моћ као оружје, осим за одбрану сопственог живота, или живота свог Заштитника, или друге сестре. На крају она поче да плаче у тишини, тресући се без звука. Можда је то било од заклетви које су се омотавале око ње. Оне су биле неудобне док су свеже. Можда.
А онда јој Певара рече још једну заклетву коју су захтевале од ње. Талена устукну, али промрмља речи безнадежним тоном. „Кунем се да у потпуности слушам свих пет међу вама.“ Након тога је само стајала и зурила тупо право пред собом, док су јој сузе лиле низ лице.
„Одговори ми истинито“, рече јој Саерин. „Да ли ти припадаш Црном Ађаху?“
„Да.“ Речи су зашкрипале као да је Таленино грло било рђаво.
Једноставне речи следише Сеаину на начин који никад није очекивала. Након свега, она је пошла у лов на Црни ађах, и веровала да њен плен постоји, мада су многе сестре сумњале у то. Положила је руке на другу сестру, на Седничарку, помогла је да Талена буде везана токовима Ваздуха у напуштеном подрумском ходнику, прекршила туце закона Куле, починила озбиљне злочине, и све то да би чула одговор у који готово да је била сигурна пре но је питање постављено. Сада га је чула. Црни ађах је заиста постојао. Зурила је у Црну сестру, Пријатеља Мрака који је носио шал. И испоставило се да је веровати да постоје било тек бледа сенка од супротстављања. Само чињеница да јој је вилица била стегнута у грчу је спречила њене зубе да цвокоћу. Борила се да се сабере, да размишља рационално. Али ноћне море су биле будне и ходале Кулом.
Неко је звучно испустио ваздух из плућа и Сеаина схвати да није била једина која је открила да јој је свет окренут наглавачке. Јукири је дозволила себи да се стресе, а онда је фиксирала погледом Талену са чврстом намером да задржи штит над њом и самом снагом воље, ако тако мора бити. Доесина је облизивала усне и поправљала своју тамно-златну сукњу несигурно. Само су Саерин и Певара деловале опуштено.
„Дакле“, рече Саерин меко. Можда би „слабо“ била боља реч. „Дакле. Црни Ађах.“ Дубоко је удахнула и њен тон је постао оштар. „Нема више потребе за тим, Јукири. Талена, нећеш покушати да побегнеш или даш било какав отпор. Нећеш чак ни дотаћи Извор без дозволе једне од нас. Мада ће, претпостављам, неко други преузети ову дужност када те предамо. Јукири?“ Штит око Талене ишчезну, али сјај остаде око Јукири, као да није довољно веровала ефекту Штапа на Црној сестри.
Певара се намршти. „Пре него што је предамо Елаиди, Саерин, ја желим да извучемо колико год је могуће. Имена, места, било шта. Све што она зна!“ Пријатељи Мрака су побили целу Певарину породицу и Сеаина је била сигурна да био она пошла и у изгнанство, спремна да улови све Црне сестре лично, до последње.
И даље срозана на Столици, Талена направи звук, напола огорчени смех, напола јецање. „Кад то урадите, све смо мртве. Мртве! Елаида је Црни ађах!“
„То је немогуће!“ прасну Сеаина „Елаида ми је лично дала наређење.“
„Мора бити“, Доесина напола прошапта. „Талена је поново положила Заклетве; управо је именовала!“ Јукири жестоко заклима.
„Употребите главе“, зарежа Певара, с гађењем тресући своју. „Знате подједнако добро као и ја да ако верујете у лаж, можете је изрећи као истину.“
„И то јесте истина“, рече Саерин чврсто. „Какав доказ имаш, Талена?“ Да ли си видела Елаиду на вашим... састанцима?“ Толико је чврсто стегла дршку свог ножа да су јој зглобови на прстима побелели. Саерин је морала да се бори за шал жешће него већина њих, за право да уопште остане у Кули. За њу је Кула била више од дома, важнија од њеног сопственог живота. Ако Талена да погрешан одговор, Елаида можда неће поживети да јој се суди.
„Они немају састанке“, Талена промрмља мрзовољно.
„Осим Високог Савета, претпостављам. Али она мора бити. Они знају сваки извештај који она добије, чак и оне тајне, сваку реч која јој је упућена. Знају сваку одлуку коју донесе пре него што је објављена. Данима пре, некад и недељама. Како другачије, осим ако им она каже?“ Седећи усправно с напором, она покуша да фиксира погледом сваку понаособ. Једино је успела да јој поглед нервозно лети. „Морамо да бежимо, морамо да нађемо место да се сакријемо. Помоћи ћу вам—рећи вам све што знам!—али они ће нас убити осим ако побегнемо.“
Чудно, помисли Сеаина, колико је брзо Талена назвала своје бивше пријатеље „они“ и покушала да се идентификује са остатком њих. Не. Избегавала је прави проблем, а избегавање је било безумно. Да ли је Елаида заиста послала да лови Црни ађах? Она заправо никад није употребила име. Да ли је могла мислити на нешто друго? Елаида је увек хватала за грло било кога ко би макар и помену Црне. Мада, готово свака сестра би урадила исто...
„Елаида је доказала да је будала“, рече Саерин, „и више него једном сам зажалила што сам је подржала, али ја нећу поверовати да је она Црна, не док не будем имала више доказа од тога.“ Усана стиснутих у танку линију, Певара трзну главом у знак одобравања. Као Црвена, тражила је много више.
„Тако заиста и може бити, Саерин“, рече Јукири, „али ми не можемо држати Талену дуго пре него што Зелене почну да питају где је. А да ни не помињем... Црне. Било би боље да брзо одлучимо шта да радимо, или ћемо и даље копати на дну бунара када киша почне.“ Талена упути слабашан осмех Саерин, вероватно у намери да задобије поверење. Избледео је под мрштењем Смеђе Седничарке.
„Не смемо рећи ништа Елаиди док не будемо у стању да осакатимо Црне једним замахом“, коначно рече Саерин. „Не расправљај се, Певара; то је разумно.“ Певара замахну рукама и набаци тврдоглав израз, али је затворила уста. „ако је Талена у праву“, настави Саерин, „Црне знају за Сеаину или ће ускоро знати, тако да морамо обезбедити њену сигурност, колико год смо у стању. То неће бити лако кад нас је само пет. Не можемо веровати никоме, док нисмо сигурни у њих! Бар имамо Талену и ко зна шта ћемо сазнати пре него што је исцедимо?“ Талена је покушала да делује вољно да буде исцеђена, али нико није обраћао пажњу на њу. Сеаининој грло се осушило.
„Можда нисмо потпуно саме“, рече Певара невољно. „Сеаина, реци им свој мали план са Зером и њеним пријатељицама“
„План?“ рече Саерин. „Ко је Зера? Сеаина? Сеаина?“ Сеаина започе. „Шта? Ох. Певара и ја смо откриле мало гнездо побуњеница овде у Кули“, започе она уз уздах. „Десет сестара послатих да шире своја убеђења.“ Саерин ће се побринути да она буде безбедна, зар не? Чак и ако је не буде питала. И сама је била Седничарка; била је Аес Седаи скоро сто педесет година. Какво је право имала Саерин или било ко да...? „Певара и ја смо почеле да приводимо то крају. Већ смо натерали једну од њих, Еру Дакан, да положи исту додатну заклетву као и Талена, и наложите јој да доведе Бернаилу Гелбран у моје собе данас после подне, и да избегне да јој побуди било какве сумње.“ Светлости, било која сестра ван те собе је могла бити Црна. Било која сестра. „Онда ћемо употребити те две да доведу следећу, док све не буду натеране да се закуну на послушност. Наравно, поставићемо им исто питање које смо поставили Зери, исто које смо поставили Талени.“ Црни Ађах је можда већ имао њено име, већ знао да је послата да их лови. Како је Саерин могла да је заштити? „Оне које дају погрешан одговор могу бити испитиване, а оне које дају прави могу одужити делић за своје издајство тако што ће ловити Црни ађах под нашом командом.“ Светлости, како?
Када је завршила остале су почеле да дискутују проблем, што је само могло да значи да Саерин није била сигурна какву одлуку да донесе. Јукири је инсистирала да одмах предају закону Зеру и њене саучеснице—ако то може бити изведено, а да се не открије њихова сопствена ситуација са Таленом. Певара се расправљала око употребе побуњеница, мада без пуно жара; различита мишљења која су заступале су се скупљала око подлих прича у вези са Црвеним ађахом и Лажним Змајевима. Чинило се да Доесина покушава да предложи да отму сваку сестру у Кули и све присиле их да положе додатну заклетву, али преостале три су обраћале мало пажње на њу.
Сеаина није узела удео у расправи. Њена реакција на њихове сумње је била једина могућа, мислила је. Тетурајући до најближег угла, гласно је испразнила садржај желудца.
Елејна се трудила да јој зуби не цвокоћу. Напољу је још једна мећава завејавала Каемлин, затамнивши подневно небо довољно да су лампе дуж зидова биле сво светло. Јаки налети ветра су тресли прозорска окна високих, лучних прозора. Севање муња је осветљавало прозорска стакла, а поврх свега је тутњала грмљавина. Снег са грмљавином, најгора врста зимске олује, најсиловитија. Соба није била баш хладна, али... Раширивши прсте преко цепаница које су пуцкетале у широком мермерном камину, и даље је могла да осети хладноћу која се дизала кроз слојеве тепиха, а такође и кроз њене најдебље сомотске папуче. Широки оковратник и обруб од крзна црне лисице на њеној црвено-белој хаљини су били љупки, али није јој се чинило да су придодали њеној топлоти ништа више него бисери на рукавима. То што је одбијала да дозволи хладноћи да је додирне није значило и да је није свесна.
Где је Нинаева? И Вандена? Њене су се мисли ковитлале као и време. Већ су требале бити овде! Светлости! Желела бих да могу да научим да издржим без сна, а оне уживају! Не, то је било неправедно. Њен званични захтев Лављег Трона је био свега неколико дана стар, и за њу је, за сада, све остало морало да заузме друго место. Нинаева и Вандена су имале друге приоритете, друге дужности, како су оне гледале на то. Нинаева је била до гуше у плановима са Реаном и осталим женама из Круга плетиља о томе како да изведу жене из Рода ван територија под контролом Сеаншана пре него буду откривене и стављене на поводац. Род је био јако добар у прикривању, али Сеаншани их не би просто третирали као дивљакуше, као што су то увек чиниле Аес Седаи. Наводно, Вандена је још увек била потресена сестриним убиством, једва да је јела и готово да није била способна да да било какав савет. То да је једва јела је било истина, али потрага за убицом је у потпуности преокупирала. Наводно због бола, је лутала ходницима у чудне сате, заправо ловећи Пријатеље Мрака међу њима. Три дана раније, сама помисао на тако нешто би натерала Елејну да задрхти; сада, то је била само једна опасност међу многима. Истина, далеко интимнија опасност него већина, али само већина.
Бавиле су се битним задацима, које је Егвена одобрила и охрабрила, али она је и даље желела да оне пожуре, мада је то можда била себична помисао. Вандена је имала право богатство добрих савета, предност дугог искуства и проучавања, а Нинаеви су године баратања са Сеоским саветом и Женским кругом у Емондовом Пољу дале вешто око за практичну политику, колико год она сама то порицала. Спаљена да сам, имам стотине проблема, неке управо овде у палати и потребне су ми! Да је било по њеном Нинаева ал’Мера би била следећа Аес Седаи саветница следеће краљице Андора. Била јој је потребна сва помоћ коју је могла да нађе—помоћ којој је могла да верује.
Смиривши лице окренула се од пламтећег средишта. Тринаест високих столица, изрезбарених једноставно, али вештом руком, је пред камином формирало лук у облику потковице. Парадоксално, почасно место, на којем је краљица седела, ако би примала у овој просторији је било најудаљеније од ватре. Било је просто тако. Њена леђа су моментално почела да се греју, а предња страна да се хлади. Напољу су громови пуцали, муње севале, а снег падао. У њеној глави, такође. Мирно. Владару је било потребно исто толико смирености колико и једној Аес Седаи.
„То морају бити најамници“, рекла је, не успевши да у потпуности прикрије жаљење у гласу. Војници са њених имања ће сигурно почети да стижу за мање од месец дана—када коначно буду сазнали да је жива—али људима које је Биргита регрутовала ће бити потребно пола године или више пре но буду у стању да јашу и користе мач у исто време. „И ловци на Рог, ако ико од њих хоће да приступи и да се закуне.“ Било је доста и једних и других, које су временске прилике заробиле у Каемлину. Превише и једних и других, говорила је већина људи, који су банчили, правили се важни и спопадали жене које нису желеле њихову пажњу. Она ће их макар корисно употребити, да спречавају невоље уместо да их праве. Желела је да није мислила да и даље покушава да убеди себе у то. „Скупо, али благајна ће то покрити.“ За неко време, заиста хоће. Боље би било да што пре почне да добија приходе са својих имања.
Чудо над чудима, две жене које су стајале пред њом су реаговале на прилично сличан начин.
Дијелин је иритирано прогунђала. Велики, округли брош, на којем су били израђени сова и храст Таравинових, је био причвршћен на високом оковратнику њене тамнозелене хаљине. Био је то њен једини накит. Ознака поноса у њеној Кући, можда превише поноса; Високо Седиште Куће Таравин је све у свему била веома поносна жена. Седе су прошарале њену златну косу и танане линије су правиле мреже бора око углова њених очију, па ипак, њено лице је било чврсто, њен поглед одмерен и оштар. Њен ум је био бритва. Или можда мач. Отворена жена, или је бар тако деловало, која није крила своја мишљења.
„Најамницу знају посао“, рекла је одбојно, „али њих је тешко контролисати, Елејна. Када ти је потребан додир пера, они су у стању да буду чекић, а када ти је потребан чекић они су у стању да буду негде друго, у крађи до колена. Одани су злату, и то само онолико колико злато траје. Ако пре тога не издају за више злата. Сигурна сам да ће се макар овај пут госпа Биргита сложити самном.“
Руку чврсто склопљених под грудима и раскорачена, у чизмама на штиклу, Биргита искриви лице, као и увек када је неко користио њену нову титули. Елејна јој је обећала имање, чим стигну до Каемлина, где би то могло бити регистровано. Приватно, Биргита је непрекидно гунђала због тога, као и због осталих промена у свом животу. Њене небескоплаве панталоне су биле истог кроја као и оне које је обично носила, набране и скупљене око чланака, али њен кратки црвени капут је имао високи бели оковратник, и широке беле манжетне опшивене златом. Била је госпа Биргита Трахелајн и капетан-генерал Краљичине гарде, и могла је да мрмља и кука колико год жели, док год је то било приватно.
„Слажем се“, прогунђала је невољно, у бацила према Дијелин не-баш-попрек поглед. Веза са Заштитником је носила оно што је Елејна осећала читавог јутра. Фрустрацију, иритацију, одлучност. Мада је нешто од тога можда могло бити и одраз ње саме. Од везивања су одражавале једна другу на изненађујуће начине, кроз осећања и другачије. Заиста, више од недељу дана њен правац је био такав да се поклопила са другом женом!
Биргитина одбојност да прихвати други најбољи аргумент је била јасно готово једнако велика колико и њена одбојност да се сложи. „Ловци нису много крваво бољи, Елејна“, промрмљала је, „Положили су Ловачки заклетву да траже авантуру и место у историји, ако им пође за руком. Не да се смире, чувајући закон. Половина њих су уображени наметљивци, који гледају низ своје пламене носеве на сваког другог; остали не хватају само неопходне шансе, већ траже шансе да узму. И само један шапат о гласини о Рогу Валера, и бићеш срећна ако само двојица од тројице нестану преко ноћи.“
Дијелин се танко осмехну, као да је добила поен. Уље и вода нису били ништа наспрам ове две; свака се довољно добро сналазила са готово сваким другим, али из неког разлога су могле да се свађају и око боје угља. Могле и биле спремне. „Осим тога, подједнако и Ловци и најамници су скоро сви странци. То ће подједнако лоше изгледати и код високих и код ниских. Веома лоше. Последња ствар коју желиш је да започнеш побуну.“ Муња бљесну, кратко осветливши окна и нарочито гласна грмљавина нагласи њене речи. У хиљаду година, седам краљица Андора је било збачено отвореном побуном, и две које су преживеле су вероватно желеле да нису.
Елејна угуши уздах. На једном од малих украшених столова дуж зидова се налазио тежак сребрни послужавник украшен шарама на којем су биле чаше и високи врч врућег, зачињеног вина. Односно, већ млаког зачињеног вина. Лагано је усмерила, Ватру, и танани прамен паре се издиже из врча. Подгрејавање је дало зачинима мало горак укус, али топлота украшене, сребрне чаше у њеним рукама је била вредна тога. Уз напор је одолела жељи да уз помоћ Моћи угреје ваздух у соби и отпустила је Извор; топлота и онако не би трајала, осим ако био она одржавала ткање. Успела је да савлада своју невољност да отпусти саидар сваки пут када га повуче—па добро, до одређене границе—па ипак, у задње време, жеље да повуче више је сваког пута расла. Свака сестра је морала да се суочи са том опасном жељом. Покрет руке је понудио остале да наспу себи вино.
„Знате ситуацију“, рекла им је. „Само би будала могла да помисли да је то било шта осим кобно, а ни једна од вас није будала.“ Гарда је била љуштура, шака прихватљивих људи и двоструки број војника снажних и жилавих, погодних да избацују пијанице из крчми, или да сами буду избачени. А сада када су Салдејци отишли, а Аијели одлазили, криминал је бујао као трава у пролеће. Помислила би да би их снег примирио, али сваки дан је доносио пљачку, паљевину, и горе. Сваки дан је ситуација постајала све гора. „Овим темпом, имаћемо нереде за неколико недеља. Можда и пре. Ако не могу да одржим ред у самом Каемлину, људи ће се окренути против мене.“ Ако не буде била у стању да одржи ред у главном граду, могла је подједнако и да објави свету да је неподобна да влада. „Не свиђа ми се то, али ако мора бити урађено, нека тако буде.“ Обе отворише уста, спремне да се даље расправљају, али им није дала прилику. Глас јој је постао чврст. „Биће тако урађено.“
Биргитина златна плетеница која је сезала до паса, се зањихала када је она климнула главом, ипак се нерадо приклањајући, осетила је кроз везу. Добила је недвосмислено чудан вид њихове везе Аес Седаи и Заштитника, али је научила да препозна када Елејна није имала намеру да дозволи притисак. Након што је научила манире. А били су ту имање и титула. И командовање Гардом. И још неколико малих питања.
Дијелин малчице пови врат, и можда и колена; могао је то бити наклон, па ипак, њено лице је било камен. Било је добро запамтити да многи који нису желели Елејну Траканд на Лављем трону, јесу желели Дијелин Таравин уместо ње. Та жена је била заиста само од користи, али ипак је мало дана прошло, и понекад је досадни глас шапутао у позадини Елејнине главе. Да ли је Дијелин једноставно чекала да се она жестоко заплете, пре него што ступи да „спасе“ Андор? Неко довољно промишљен, довољно подмукао, би могао опробати тај начин, и можда чак и успети.
Елејна подиже руку да протрља слепоочницу, али промени покрет и уместо тога поправи косу. Толико много сумње, толико мало поверења. Игра Кућа је заразила Андор од када је она отишла у Тар Валон. Била је захвална на месецима проведеним са Аес Седаи, и то не само због учења о Моћи. Даес Дае’мар је била ваздух и хлеб многим сестрама. Захвална и на Томовом учењу, такође. Без тога обоје, можда не би преживела повратак онолико колико јесте. Нека би Светлост послала да је Том сигуран, да су он и Мет и остали побегли Сеаншанима и били на путу за Каемлин. Сваког дана, од када је напустила Ебоу Дар, се молила за њихову сигурност, али та кратка молитва је била сва за шта је сада имала времена.
Заузевши столицу у средишту лука, краљичину столицу; покушала је да изгледа као краљица, усправних леђа, док јој је слободна рука опуштено лежала на изрезбареном рукохвату столице. Изгледати као краљица није довољно, често јој је говорила мајка, али прецизан ум, обавештеност о аферама, и храбро срце неће вредети ништа, ако те људи не виде као краљицу. Биргита је гледала у њу пажљиво, готово сумњичаво. Понекад је веза била неоспорно незгодна! Дијелин подиже своју чашу за вино до усана.
Елејна дубоко удахну. Она је сама нападала ово питање са свих страна које је знала, и није могла да види другачији излаз. „Биргита, до пролећа желим да Гарда буде војска једнака било чему што би десет Кућа могло да стави на поље.“ Вероватно немогуће да се постигне, али и сам покушај је значио задржавање најамника који су приступили до сада и налажење нових, узимање сваког човека који је показвао ма и најмање интересовање. Светлости, каква гадна тешкоћа!
Дијелин се загрцну, очи јој се раширише; тамно вино је прснуло из њених уста. И даље фрфљајући, цимнула је чипком обрубљену џепну марамицу из свог рукава и потапкала браду.
Талас панике је удари кроз Биргитину везу. „Спаљена да сам, Елејна, не можеш мислити...! Ја сам стрелац, не генерал! То је све што сам ја икад радила, зар још не разумеш? Само сам радила оно што сам морала, на шта су ме присиљавала околности! У сваком случају, ја нисам више она; ја сам само ја и...!“ Она се повуче, схвативши да је можда рекла превише. И то не по први пут. Лицем јој се разли тамно црвенило док је Дијелин радознало гледала.
Представили су да је Биргита из Кандора, где су жене са села носиле нешто по мало налик на њену одећу, па ипак је Дијелин очигледно сумњала да је то лаж. И сваку пут када је Биргита дозволила да јој језик побегне, била је ближе и томе да јој тајна такође побегне. Елејна је прострелим погледом који је јасно обећавао разговор-о-томе, касније.
Није мислила да би Биргитини образи могли бити црвенији. Срамота је потиснула све друго у вези, текући док Елејна није осетила да и њено лице добија боју. Брзо је наместила љутит израз, у нади да ће њени црвени образи бити схваћени као нешто друго, а не снажна жеља да се склупча на својем седишту са Биргитиним понижењем. Тај одражавајући ефекат је могао бити више него само незгодан!
Дијелин протраћи само моменат на Биргиту. Гурнувши своју марамицу назад у на њено место пажљиво је вратила своју чашу назад на послужавник, а онда ставила руке на кукове. Њено лице је сада било олујно. „Гарда је увек била срце андорске војске, Елејна, али ово... Светлост нам се смиловала, ово је лудило! Могла би сваку руку од реке Еринин до Маглених планина окренути против себе!“
Елејна се концентриса на смиреност. Ако је грешила, Андор ће постати други Каирхијен, још једна крвљу натопљена земља, испуњена хаосом. А она ће умрети, наравно, цена недовољно висока за тако нешто. Не покушати је било нечувено, и у сваком случају би за Андор имало исте резултате као и не успети. Хладна, сређена, челично смирена. Краљица није могла себи да дозволи да покаже страх, чак ни када га је осећала. Нарочито онда када га је осећала. Њена мајка је увек говорила да треба објашњавати одлуке онолико ретко колико је то могуће; што чешће објашњаваш, више ће објашњавања бити неопходно, док објашњења не постану једино за шта имаш времена. Гарет Брин је рекао да треба објаснити ако можеш; твоји људи ће делати боље ако знају зашто подједнако као и шта. Данас је одлучила да следи Гарета Брина. Бројне победе су извојеване следећи њега.
„Имам три изјашњење противнице.“ И можда једну неизјашњену. Натера себе да сусретне Дијелинин поглед. Не љутито, само сусрет погледа. Или је можда Дијелин то протумачила као љутњу, гледајући њену стегнуту вилицу и црвено лице. Ако је тако, нека тако и буде. „Сама, Аримила је небитна, али Насин јој је придружио Кућу Каерен, и без обзира да ли је нормалан или не, његова подршка значи да она мора бити узета у обзир. Неан и Еленија су у затвору; њихови војници нису. Неанини људи би могли да таласају и свађају се док не нађу вођу, али Џарид је Високо Седиште Саранда и покушаће да подржи женине амбиције. Кућа Барин и Кућа Аншар кокетирају са обема; најбоље чему се могу надати је да ће се једна приклонити Саранду, а друга Арауну. Деветнаест Кућа у Андору је довољно јако да ће мање Куће пратити тамо где оне воде. Шест је против мене, а ја имам две.“ Шест за сада, и нека би јој Светлост послала две! Неће помињати три велике Куће које су све изјаснила за Дајелин; макар их је Егвена за сада задржала у Мурандији.
Показа на столицу близу себе и Дијелин седе, пажљиво намештајући сукње. Олујни облаци су напустили лице старије жене. Проучавала је Елејну, не дајући наговештаја својим питањима или закључцима. „Знам све то подједнако добро као и ти, Елејна, али Луан и Елоријен ће довести своје Куће теби, као што ће то урадити и Абел, сигурна сам.“ Пажљив глас, такође, али је прикупио врелину кад је наставила. „Остале Куће ће видети разлог, након тога. Док год их не уплашиш без разлога. Светлости, Елејна, ово није Наслеђивање. Траканд наслеђује Траканд, не друга Кућа. Чак и код Наслеђивања ретко долази до отворених борби! Направи од Гарде војску, и ризикујеш све.“
Елејна забаци главу уназад, али у њеном смеху није било забаве. Добро се уклопио са грмљавином. „Све сам ризиковала оног дана када сам се вратила кући, Дијелин. Кажеш да ће Норвелин и Тремана доћи мени, и Пендар? Лепо; онда ћу морати да се суочим са шест. Не мислим да ће остале Куће „видети разлог“, као што си ти то формулисала. Ако се ико од њих покрене, пре него је кристално јасно да је Ружина круна моја, то ће бити против мене, не за.“ Уз срећу, ови лордови и госпе ће се клонити сарадње са следбеницима лорда Гебрила, али њој се није свиђало да се ослања на срећу. Она није била Мет Каутон. Светлости, већина људи је била сигурна да је Ранд убио њену мајку, а само мали број је веровао да је „лорд Гебрил“ био један од Изгубљених. За поправљање штете коју је Рахвин нанео Андору ће требати цео живот, чак и ако јој успе да поживи колико и жене из Рода! Неке Куће ће стајати по страни, уместо да је подрже, због нечувених ствари које је Гебрил изводио, наводно у Моргазино име, а друге зато што је Ранд изјавио да намерава да јој „да“ трон. Волела је тог човека целим својим бићем, али спаљен да је што је изјавио тако нешто! Чак и ако је то било оно што је обуздавало Дијелин. Најпокваренији малопоседник у Андору би кренуо сопственом косом да свргне марионету са Лављег трона!
„Желим да избегнем да се Андорци међусобно убијају, ако је то могуће, Дијелин, али било ово Наслеђивање или не било Наслеђивање, Џарид је спреман да се бори, чак и ако је Еленија под кључем. Неан је спреман да се бори.“ Најбоље би било довести обе жене у Каемлин што је пре могуће; превише шанси је било да оне протурају поруке и наређења ван Арингила. „Арамила је спреман, са Насиновим људима иза себе. Њима је ово Наслеђивање, и једини начин да их спречимо да се боре је да будемо толико јаки да се не усуде. Ако Биргита до пролећа може да направи од Гарде војску, нека и добро, јер ако не будем имала војску до тада, биће ми потребна. А ако то није довољно, сети се Сеаншана. Они неће бити задовољни Танчиком и Ебоу Даром; они хоће све. Ја им нећу дозволити да узму Андор, Дијелин, подједнако као што то нећу дозволити ни Аримили.“ Гром је ударио.
Окренувши се мало да погледа Биргиту, Дијелин је овлажила усне. Прсти су јој несвесно цимали сукње. Било је јако мало тога што је могло да је уплаши, али приче о Сеаншанима јесу. Оно што је промрмљала, мада, као за себе, је било „Надала сам се да ћемо избећи потпуни грађански рат.“ И то можда није значило ништа, или је значило много! Можда је мало провере могло да одреди шта од тога двоје.
„Гавин“, рече Биргита изненада. Њено се лице разведри, као и осећања која су пловила кроз везу. Олакшање се снажно истицало. „Када дође, он ће преузети команду. Он ће бити твој први принц мача.“
„Мајчино млеко у шољи!“ одреза Елејна, и муња осветли прозоре као нагласак тога. Зашто је жена морала да промени тему сада ? Дијелин је почела и црвенило се врати назад у Елејнино лице. По отвореним устима старије жене, тачно је знала колико је неотесана та псовка била. Чудно посрамљена због тога; то не би значило ништа да Дијелин није била пријатељица њене мајке. Не размишљајући, узела је велики гутљај вина—и готово се загрцнула од горчине. Брзо је потиснула слику Лини која јој прети да ће јој опрати уста и подсетила је себе да је она одрасла жена која треба да освоји трон. Сумњала је да се њена мајка осећала често тако луцкасто.
„Да, биће, Биргита“, наставила је смиреније. „Када дође.“ Три курира су била на путу ка Тар Валону. Чак и да ниједан не успе да прође поред Елаиде, Гавин ће на крају ипак сазнати да је она захтевала престо и доћи ће. Очајнички јој је био потребан. Није имала илузије о томе да има генералске способности, а Биргита је деловала толико уплашено да неће моћи да дорасте легендама о себи да је понекад било страх и да покуша. Суочити се са војском, да; водити војску, никад под сунце!
Биргита је била јако добро свесна конфузије у свом уму. Управо у том тренутку лице јој је било окамењено, али је она сама била пуна беса на саму себе и срамоте, и бес је растао из тренутка у тренутак. Уз убод иритације, Елејна отвори уста да се врати на Дијелинино помињање грађанског рата, пре но почне да рефлектује Биргитин бес.
Мада, пре но је стигла да изговори и реч висока црвена врата се отворише. Њене наде да би то могла бити Нинаева или Вандена развејаше две жене Морског народа, босе, упркос времену.
Облак мошусног парфема је лебдео пред њима, а оне саме су направиле поворку, одевене у богате свилене панталоне и блузе живих боја, са бодежима украшеним драгуљима и огрлицама од злата и слоноваче. И другим накитом. Равна, црна коса са белим на слепоочницама готово да је сакрила десет малих дебелих прстенова у ушима Ренаиле дин Калон, али ароганција у њеним тамним очима је била очигледна као и златан ланац са медаљонима који је повезивао једну од минђуша са прстеном у носу. Њено лице је било чврсто, и у супротности са грациозним љуљањем њеног хода, деловала је спремна да прође кроз зид. Готово за шаку нижа од ње и тамнија од угља, Заида дин Пареде је носила упола више златних медаљона који су звецкали на њеном левом образу, и одисала је заповедништвом, пре него ароганцијом, потпуном сигурношћу да ће бити послушана. Седе власи су јој прошарале чврсто везане црне увојке, па ипак је била запањујућа, једна од оних жена које са годинама постају све лепше и лепше.
Дијелин се трже кад их је угледала, и напола подиже руку ка носу, пре но је стигла да се заустави. Била је то релативно честа реакција људи који нису навикли на Ата’ан Мијере. Елејна искриви лице, и то не због њихових носних прстенова. Размишљала је да употреби још једну псовку, нешто много... оштрије. Осим Изгубљених, не би могла да именује друге две особе које је мање желела да види у том тренутку. Рина је требала да се брине о томе да се ово не догоди!
„Опростите ми“, подиже она лагано глас, „али сам сада веома заузета. Државна питање, разумете, иначе бих вас дочекала онако као вашем положају доликује.“ Морски народ је био поборник церемонија и уљудности, барем у свом значењу. Врло вероватно су прошле поред главне собарице тако што су јој просто прећутали да желе да виде Елејну, али би лако могле да доживе као увреду ако их Елејна поздрави седећи, пре но круна буде њена. И, Светлост их спалила обе, није могла себи приуштити да вређа. Биргита се појави крај ње, клањајући се формално да јој узме пехар; веза са Заштитником је носила бригу. Она је увек била ведра у присуству Морског народа; и речи су јој се, такође, омицале у њиховом присуству. „Срешћу се са вама касније у току дана“, заврши Елејна, додавши, „Ако је Светлости драго.“ Такође су им биле битне церемонијалне фразе, а ова је исказивала учтивост и слала напоље.
Ренаила се није зауставила док није стајала тачно испред Елејне, и превише близу. Једна тетовирана рука јој даде дозволу да седне. Дозволу. „Избегаваш ме.“ Њен глас је био дубок за жену, и хладан попут снега који је падао по крову. „Не заборави да сам ја Ветротрагач Несит дин Реас Два Месеца, Господарици Бродова Ата’ан Мјере. И даље морате да испуните остатак погодбе коју сте направиле за вашу Белу кулу.“ Морски народ је знао за поделу у Кули—до сада, свако живи је знао за то—али Елејни се није чинило згодним да дода својим тешкоћама и то што ће се јавно изјаснити на којој је она страни. Не још. Ренаила је завршила наредбодавним гласом. „Разговараћеш са мном, и сада!“ Толико о церемонији и уљудности.
„Мислим да је она избегавала мене, а не тебе, Ветротрагачу.“ Као супротност Ренаили, Заида је звучала као да води необавезан разговор. Радије него да јуриша преко тепиха, померала се лагано кроз просторију, заустављајући се да дотакне високу вазу од зеленог порцелана, онда се подигавши на прсте да провири кроз четвороцилиндрични калеидоскоп на високом постољу. Када је бацила поглед ка Елејни и Ренаили, бљесак забаве јој се појавио у црним очима. „На крају, погодба је била са Нестом дин Реас, у име бродова.“ Поред тога што је била Господарица Таласа клана Кателар, Заида је била амбасадор Господарице Бродова. Ранду, не Андору, али њена гаранција је давала ауторитет да говори и обавезује у име саме Несте. Мењајући једно буре злата за друго, она продужи на прстима поново до калеидоскопа. „Обећале сте да ће Ата’ан Мијере добити двадесет учитељица, Елејна. За сада сте обезбедиле само једну.“
Њихов улазак је био толико изненадан, толико драматичан, да је Елејна била изненађена када је видела Мерилилу која се окренула након што је затворила врата. Још нижа од Заиде, Сива сестра је била елегантна у тамноплавој вуни, обрубљеној сребрнастим крзном и прошивеној малим месецкаменима преко горњег дела, па ипак мало више од две недеље подучавања Ветротрагача је направило промене. Већина њих су биле моћне жене жедне знања, више него спремне да исцеде Мерилилу као грожђе у преси за вино, захтевајући и последњу кап сока. Једном је Елејна веровала да је она постигла такву самоконтролу да је ништа не може изненадити, али сада је Мерилила стално била разрогачених очију, усне су јој увек биле мало раздвојене, ако да је била напола препаднута до сржи и очекивала да је поново препадну у било ком тренутку. Скупивши руке на струку, чекала је поред врата и чинило се да јој је лакнуло што није у центру пажње.
Упадљиво прочистивши грло, Дијелин устаде и намршти се обема, и Заиди и Ренаили. „Пазите како причате“, прогунђа. „Ви сте сада у Андору, не на једном од ваших бродова, и Елејна Траканд ће бити краљица Андора! Ваша нагодба ће бити испуњена у право време. За сада, имамо битнија питања којима се треба бавити.
„Под Светлошћу, нема ничег важнијег“, затутња Ренаила за узврат, окренувши се ка њој. „Кажеш да ће погодба бити испуњена? Дакле исказујеш сигурност. Знај да ће бити довољно простора да се и ти заљуљаш на чланцима са прстенова ако...“
Заида пуцну прстима. То је било све, али дрхтај прође Ренаилом. Зграбивши златну миришљаву кутију са једне од својих огрлица, притисну је до свог носа и дубоко удахну. Била је Ветротрагач Господарице Бродова, жена великог ауторитета и моћи међу Ата’ан Мијере, али Заиди је била... само Ветротрагач. Што јој је претерано угрожавало понос. Елејна је била сигурна да у томе мора да постоји начин да их склони, да јој не дишу за вратом, али није га још нашла. О да; било да је то било добро или лоше, Даес Дае’мар јој је сад била у костима.
Немо клизну поред бесне Ренаиле као да је ова била стуб, део просторије, али не погледа ка Заиди. Ако је ико имао права да буде опуштен овде, то је била она. Није могла да си приушти да да Заиди предност ни за длаку, или би јој Господарица Таласа обријала главу и узела јој косу да се од ње прави перика. Пред камином, она поново рашири руке пред пламеновима.
„Неста дин Реас је имала поверење да ћемо испунити нагодбу или је никад не би склопила“, рекла је мирно. „добили сте поново Чинију Ветрова, али прикупити још деветнаест сестара да вам се придруже захтева време. Ја знам да ви бринете због бродова који су били у Ебоу Дару када су Сеаншани дошли. Нека Ренаила направи пролаз до Тира. Тамо има стотине лађа Ата’ан Мијере.“ Сваки извештај је тако јављао. „Можете открити шта они знају и придружити се свом народу. Бићете им потребни против Сеаншана.“ И она би их се отарасила. „Остале сестре ће вам бити послане чим то буде било могуће уредити.“ Мерилила се није померила са врата, али је њено лице добиле зелену нијансу панике на могућност да буде сама међу Морским народом.
Заида престаде да гледа кроз калеидоскоп и баци поглед ка Елејни. Осмех изви њене врло пуне усне. „Морам остати овде, барем док не будем разговарала са Рандом ал’Тором. Ако икад дође.“ Тај осмех се на тренутак стеже, пре но јој се поново разли лицем; Ранду неће бити лако с њом. „И задржаћу Ренаилу и њену дружину, за сада. Шака Ветротрагача више или мање неће направити велику разлику против ових Сеаншана, а овде, ако је воља Светлости, могу научити оно што ће бити од користи.“ Ренаила фркну, довољно гласно да је чују. Заида се кратко намршти и поче да рукује калеидоскопом који је стајао у нивоу са њеним теменом. „У твојој палати има пет Аес Седаи, када рачунамо и тебе“, промрмљала је пажљиво. „можда би неке од вас могле да подучавају.“ Као да јој је та идеја баш сада пала на памет. А ако је тако било, Елејна је могла подићи обе жене Морског народа једном руком!
„О, да, то би било дивно“, излете Мерилили, док је иступала. Онда баци поглед ка Ренаили и повуче се, док је црвенило обливало њено каирхијенско бледило. Поново склопивши руке на струку, омотала је покорност око себе као другу кожу. Биргита запањено протресе главом. Дијелин је зурила као да никад пре није видела Аес Седаи.
„Нешто би се могло учинити, ако је воља Светлости“, рече Елејна пажљиво. Требало јој је воље да не почне да трља слепоочнице. Желела је да може да окриви непрекидну грмљавину за бол у својој глави. Нинаева би експлодирала на такав предлог, а Вандена би вероватно игнорисала било какву такву наредбу, али Кареана и Сареита би можда биле могућност. „Али не више од неколико сати у току дана, разуме се. Када оне имају времена.“ Избегла је да погледа у Мерилилу. Чак би се и Кареана и Сареита могле побунити против тога да буду утопљене у ту пресу за вино.
Прстима десне руке Заида додирну усне. „Договорено је, под Светлошћу.“
Елејна трепну. То је било злослутно; у очима Господарице Таласа оне су, очигледно, направиле још једну погодбу. Њено ограничено искуство са Ата’ан Мијере је било такво да је била свесна да је имао среће онај ко је завршио са неким помаком. Па, овог пута ће ствари бити другачије. На пример, шта ће сестре добити из тога? У погодби треба да буду две стране. Заида се осмехну, као да је знала шта Елејна размишља и ако да је то забавља. Отварање једних врата је било готово олакшање, дајући јој изговор да се окрене од жене Морског народа.
Рина Харфор клизну у просторију покорно, али не попут слуге, и њен наклон је био уздржан, погодан за високо седиште моћне Куће својој краљици. Па опет, било ко које био високо седиште које је иоле вредело је знао довољно да изрази поштовање главној собарици. Њена проседа коса је била везана у пунђу, попут круне на врху њене главе, и носила је скерлетни огртач преко своје црвено-беле хаљине, са белим андорским лавом који се одмарао на њеним импресивним грудима. Рина није имала глас у томе ко ће седети на престолу, али је прихватила комплетно формално облачење оног дана када се Елејна вратила, као да је краљица већ у својој резиденцији. Њено округло лице се стврдну на тренутак, када је угледала жене Ата’ан Мијере које су јој промакле, али то је било све што им је показала. За сада. Оне ће сазнати чему води навлачење ненаклоности прве собарице.
„Мазрим Таим је коначно дошао, моја госпо.“ Рини је пошло за руком да то звучи готово као „моја краљице.“ „Да му кажем да сачека?“
Не прерано! Елејна промрмља у својој глави. Позвала је тог човека пре два дана. „Да, газдарице Харфор. Дај му вина. Треће по квалитету, мислим. Обавести га да ћу га видети чим будем—“
Таим уђе у просторију као да поседује палату. Није било потребно да јој га неко именује. Плаво-златни Змајеви су таласали око рукава његовог црног капута, од лаката до зглобова, као имитација Змајева на Рандовим рукама. Мада је претпостављала да му се таква примедба не би допала. Био је висок, готово колико и Ранд, кукастог носа и очију тамних попут претње, физички снажан човек чији су покрети по мало наликовали убојитој елеганцији Заштитника., али сенке као да су га пратиле, као да се половина лампи у просторији угасила; не праве сенке, већ аура блиског насиља која је деловала довољно опипљиво да упије светлост.
Још два човека у црним капутима су га пратила у стопу, ћелав човек, дуге, проседе браде и разроких плавих очију, и млађи човек, витак попут змије и тамне косе, пун подсмешљиве ароганције, коју млади људи често усвајају пре но науче боље. Обојица су носили сребрни Мач и црвено емајлираног змаја на својим високим оковратницима. Мада ниједан није носио мач о боку; њима мачеви нису били потребни. Изненада је просторија деловала мања, и претпрана.
Инстиктивно, Елејна пригрли саидар и посегну да се повеже. Мерилила лако клизну у круг; а на њено изненађење, исто учини и Ренаила. Брз поглед ка Ветротрагачу је умањио њено изненађење. Сива у лицу, Ренаила је стезала бодеж заденут за појасом тако снажно да је Елејна кроз везу могла да осети бол у њеним зглобовима. Била је у Каемлину довољно дуго да буде свесна шта је био Аша’ман.
Мушкарци су знали да је неко пригрлио саидар, наравно, чак и ако нису могли да виде сјај који је окруживао три жене. Ћелави човек се укрутио; мршави младић је стегао песнице. Зурили су љутитим очима. Сигурно су посегли за саидином . Елејна је почела да жали што се препустила рефлексу, али није намеравала да отпусти Извор, не сада. Таим је емитовао опасност на исти начин на који је ватра емитовала топлоту. Дубоко је повукла кроз везу, до тачке када је преовладавајући осећај живота прерастао у оштро, упозоравајуће боцкање. Па чак и то је деловало... радосно. Са толико Моћи била би у стању да сравни палату, али се питала да ли је то довољно да се супротстави Таиму и другој двојици. Снажно је пожелела да има један од три ангреала која су пронашли у Ебоу Дару, а који су сада били закључани на сигурном осталим стварима из скровишта док она не буде имала времена да их поново проучава.
Таим је с презиром одмахнуо главом, док му је полуосмех заиграо на уснама. „Користите своје очи.“ Глас му је био тих, али чврст и подругљив. „Овде су две Аес Седаи. Да ли се ви бојите две Аес Седаи? Осим тога, не желите да уплашите будућу краљицу Андора.“ Његови сапутници се видно опустише, а онда покушаше да превазиђу његов доминантни положај.
Рина није знала ништа о саидару или саидину ; обишла је око мушкараца, мрштећи се чим су ушли. Аша’мани или не, она је очекивала од људи да се понашају онако како би требали. Промрмљала је нешто готово испод гласа. Мада, не довољно испод. Речи „подмукли пацови“ су биле таман чујне.
Главна собарица је поцрвенела када је схватила да је свако у соби чуо и Елејна је добила шансу да види Рину Харфор пометену. Што је у ствари значило то да се жена исправила и рекла, с достојанством и мирноћом, на којој би јој могли позавидети и владари, „Опростите ми, госпо Елејна, али речено ми је да су пацови похарали оставе. Врло необично за ово доба године, и толико много њих. Ако би сте ме извинили, морам да се уверим да су моја упутства за пацоловце и замке са отровом спроведена.“
„Остани“, рече јој Елејна хладно. Мирно. „Са гамадима се можеш обрачунати када за то буде време.“ Две Аес Седаи. Није схватио да је Ренаила могла да усмерава и нагласио је две. Да ли би већ три жене биле нека предност? Или их је било потребно више? Очигледно Аша’мани су знали неке предности жена повезаних у круг мањи од тринаест. Да ли би јој пришли без дозволе? „Можеш показати излаз овим газдама када завршим са њима.“ Таимови сапутници се намрштише на назив „газда“, али он једва да је допустио себи онај свој полуосмех. Био је довољно брз да схвати да је мислила на њега када је говорила о гамади. Светлости! Можда је Ранду овај човек био потребан једном, али зашто би га задржао сада, и то на позицији са таквим ауторитетом? Па, његов ауторитет овде није вредео ништа.
Без журбе је поново села и на моменат се забавила намештањем сукњи. Мушкарци ће морати да је заобиђу и приђу јој од напред, као молиоци, или да причају са њеним профилом док код она не одлучи да их погледа. На тренутак је размишљала да препусти контролу над малим кругом. Аша’мани би свакако концентрисали своју пажњу на њу. Ренаила је и даље била сива, мада су се бес и страх комешали у њој; могла би напасти чим веза пређе на њу. Мерилила је такође имала неки страх, али га је контролисала, помешан са прилично... језе... осећањем које се слагало са њеним широм отвореним очима и растављеним уснама; само Светлост је знала шта би она могла да уради са везом.
Дијелин клизну са стране Елејнине столице, као да је штити од Аша’мана. Шта год да је лежало унутра Високог седишта Таравина, њено лице је било мирно, незаплашено. Остале жене нису губиле време док су се припремале најбоље што су могле. Заида је стајала веома мирно поред калеидоскопа, дајући све од себе да изгледа ситно и безопасно, али су јој руке биле на леђима, а бодеж је недостајао из њеног појаса. Биргита је незаинтересовано стајала поред камина, лева рука јој се ослањала на прозорски оквир, и деловале је опуштено, али корице њеног ножа који је носила за појасом су биле празне, а по начину на који је њена друга рука лежала покрај ње, била је спреман да гађа. Веза је носила... усредсређеност. Запета стрела, повучена до образа, спреман да полети.
Елејна се није потрудила да погледа иза Дијелин ка тројици мушкараца. „Прво си јако спор да одговориш на мој позив, газда Таиме, а онда јако изненадан.“ Светлости, да ли је он држао саидин ? Било је других начина да се супротстави мушкарцу који усмерава, осим да се ставе под штит, али то је била тешка вештина, опасна, а она је то познавала мало боље него теоретски.
Јест дошао испред ње, на удаљеност од неколико корака, али није деловао као молилац. Мазрим Таим је знао ко је и своју сопствену вредност, мада је, очигледно, поставио над небесима. Муње које су обасјавале прозоре су слале чудна светла преко његовог лица. Многи би били пуни страхопоштовања према њему, чак и да није носио тај елегантни капут и да није био тако познат. Она није била. Она неће бити!
Таим је пажљиво протрљао браду, „Схватам да се скинули Змајеве барјаке са целог Каемлина, газдарице Елејна.“ Било је забаве у његовом дубоком гласу, ако не и његовим очима! Дијелин бесно прошишта због недостатка поштовања према Елејни, али он ју је игнорисао. „Чуо сам да су се Салдејци повукли ка легији Змајевог логора, и ускоро ће и последњи Аијели такође бити у логорима ван града. Шта ће он рећи када сазна?“ Није било сумње на кога је мислио. „И то након што ти је послао и поклон. Са југа. Предаћу га касније.“
„Удружићу Андор са Поноворођеним Змајем када за то дође време“, рекла му је хладно, „али Андор није покорена провинција, ни његова, ни било чија друго.“ Натерала је своје руке да остану мирно на рукохватима столице. Светлости, убедити Аијеле и Салдејце да оду је било њено највеће достигнуће до сада, и чак и уз пораст криминала, било је неопходно! „У сваком случају, газда Таиме, није ваше да ме о томе пропитујете. Ако Ранд има примедби, ја ћу се обрачунати са њим!“ Таим подиже обрву, и оно чудно извијање његових усана се настави.
Да сам спаљена, помислила је нелагодно, нисам требала да употребим Рандово име! Човек је очигледно мислио да тачно зна како ће се она обрачунати са бесом крвавог Поноворођеног Змаја! Најгоре од свега је било то што би, када би могла да преврне Ранда у кревет, то и урадила. Не због овога, не да среди односе са њим, већ зато што је то хтела. Какву врсту поклона јој је послао?
Бес је очврснуо њен глас. Бес због Таимовог тона, на Ранда који је био одсутан толико дуго. На саму себе, зато што је црвенела и мислила о поклонима. Поклонима! „Оградили сте четири миље Андора.“ Светлости, то је било веће него половина Унутрашњег Града! Колико ових људи је ту могло бити? Помисао је натерала да се најежи. „Са чијом дозволом, газда Таиме? Немој ми рећи Поноворођеног Змаја. Он нема права да даје дозволу за било шта у Андору.“ Дијелин се исправи поред ње. Нема права, али снага може дати право. Елејна задржа своју пажњу на Таиму. „Нисте дозволили улазак краљичиној Гарди на ваше... земљиште .“ Није да су покушали пре него што се она вратила. „Закон Андора влада у целом Андору, газда Таиме. Правда ће бити једнака за лорда или фармера—или Аша’мана. Нећу тврдити да могу насилно ући.“ Он поново поче да се осмехује, или готово да се осмехује. „Нећу се тако понижавати. Али, осим ако краљичиној Гарди не биде дозвољен улаз, обећавам ти да ни кромпир неће проћи кроз ваше капије. Знам да можете да Путујете. Нека твоји Аша’мани проводе дане Путујући да би купили храну.“ Готово осмех нестаде у бледој гримаси; чизме му се лагано подигоше.
Мада, љутња је трајала само тренутак. „Храна је мали проблем“, рекао је лагано, ширећи руке. „Као што кажеш, моји људи могу да Путују. Било где, где им наредим. Сумњам да би била у стању да ме спречиш да купим шта год хоћу и на десет миља од Каемлина, али ме не би било брига и да не могу. Ипак, вољан сам да дозволим посету кад год будеш то тражила. Контролисане посете, са сталном пратњом. Тренинг је напоран у Црној Кули. Људи умиру готово сваког дана. Не бих желео било какву несрећу.“
Био је иритирајуће тачан о томе колико се од Каемлина простире њена моћ. Али не више него иритирајуће. Да ли су његове примедбе о Путовању где год он нареди и „несрећама“ требале да буду скривене претње? Сигурно да не. Талас беса прође кроз њу када је схватила да је била сигурна да јој не би претио због Ранда. Она се неће крити иза Ранда ал’Тора. Контролисане посете? Када затражи ? Требала је да спали тог човека до пепела, тачно на месту где је стајао!
Изненада постаде свесна шта јој стиже кроз везу од Биргите, бес, одраз њеног беса, удруженог са Биргитиним, који се одражава од Биргите ка њој, враћа се од ње Биргити, хранећи се сам собом, растући. Биргитина рука са ножем је подрхтавала са жељом да баци. А она сама? Гнев је испуњавао! Само трачак више и она би изгубила додир са саидаром . Или ошинула њиме.
Уз напор се присилила да смири бес, до привидне смирености. Грубе, кључале смирености. Прогутала је и борила се да задржи глас смирен. „Гарда ће посећивати сваког дана, газда Таиме.“ А како ће то постићи по оваквом времену, није знала. „Можда ћу доћи лично, са још неколико сестара.“ Ако је помисао на то да ће имати Аес Седаи унутар своје Црне Куле узнемиравала Таима, није то показао. Светлости, покушавала ја да успостави ауторитет Андора, не да подбада човека. Журно је урадила вежбу за полазнице—река унутар обала—тражећи смиреност. Деловало је, по мало. Сада једва да је желела да га гађа пехаром за вино. „Прихватам твој захтев за пратњом, али ништа неће бити скривено. Нећу да злочини буду заташкани твојим тајнама. Да ли смо се разумели?“
Таимов наклон је био подругљив—подругљив! али глас му је био стегнут. „Разумем те савршено. Али разуми и ти мене. Моји људи нису фармери који ће пасти ничице када ти пролазиш. Притисни Аша’мана прејако, и можда научиш колико је тачно јак твој закон.“
Елејна отвори уста да му каше тачно колико је јак закон у Андору.
„Време је, Елејна Траканд“, рече женски глас са врата.
„Крв и пепео!“ промрмља Дијелин. „Да ли ће цео свет просто да ушета овамо?“
Елејна је препознала нови глас. Очекивала је овај позив, незнајући када ће доћи. Мада, знајући да мора да послуша, моментално. Стајала је, желећи да има мало више времена да рашчисти ствари са Таимом. Он се намршти ка жени која је управо ушла, и Елејни, очигледно незнајући шта ово треба да значи. Добро. Нека се крчка док не буде имао времена да му постане јасно каква тачно посебна права има Аша’ман у Андору.
Надера је стајала, висока колико и било који од двојице људи који су били крај врата, широка жена, толико близу томе да буде дебела, колико је то било могуће за иједног од Аијела које је Елејна видела. Њене зелене очи су испитивале ову двојицу на моменат, пре но што их је отписала као неважне. Аша’мани нису импресионирали Мудре. Мало тога јесте. Док је намештала свој тамни шал на раменима наруквице су зазвецкале, а онда је пришла Елејни, окренувши леђа Таиму. Упркос хладноћи носила је само тај шал преко своје танке беле блузе, а што је било чудно, носила је тешки вунени огртач пребачен преко једне руке. „Мораш доћи сада“, рекла је Елејни, „без одлагања.“ Таимове обрве као да су се попеле на чело; није било сумње да није био навикнут да буде тако потпуно игнорисан.
„Небеска Светлости!“ дахну Дијелин, масирајући своје чело. „Не знам о чему је реч, Надера, али ће морати да сачека док—“
Елејна положи своју шаку на њену руку. „Не знаш, Дијелин, и не може да чека. Одаслаћу људе и поћи са тобом, Надера.“
Мудра одмахну главом, у знак неслагања. „Дете које чека да се роди нема времена да одашиље људе.“ Протресе ка њој тешким огртачем. „Донела сам ово да заштитим твоју кожу од хладноће. Можда бих требала да га оставим и кажем Авијенди да је твоја стидљивост већа од жеље за сестром.“ Дијелин се загрцну када је изненада схватила. Заштитничка веза је дрхтала Биргитином љутњом.
Постојао је само један избор. Заправо, није било избора. Пустивши да се веза са друге две жене прекине, сама је отпустила саидар . Међутим, сјај је остао око Ренаиле и Мерилиле. „хоћеш ли ми помоћи са дугмићима, Дијелин?“ Елејна је била поносна миром у свом гласу. Очекивала је ово. Само не са толико сведока! Размишљала је бледо. Окренувши леђа Таиму—макар неће морати да га гледа како је гледа!—она поче са ситним дугмадима на рукавима. „Дијелин, ако би могла? Дијелин?“ Након тренутка Дијелин се помери као да хода у сну и поче неспретно да се бави дугмићима низ Елејнина леђа, мрмљајући за себе у шоку. Један од Аша’мана крај врата поче да се смејуљи.
„Окрет око себе!“ одреза Таим, и чизме затопташе крај врата.
Елејна није знала да ли се и он окренуо—била је сигурна да може да осети његове очи на себи—али изненада Биргита је била тамо, и Мерилила и Рина, и Заида, чак и Ренаила, правећи гужву раме уз раме, мрштећи се као да су направиле зид између ње и мушкараца. Не баш адекватан зид. Ниједна није била висока колико и она, а ни Заида ни Мерилила јој нису биле но до рамена.
Сконцентриши се, рекла је себи. Ја сам сређена, ја сам мирна. Ја сам... Ја се скидам до голе коже у соби пуној људи, ето шта сам! Свукла се најбрже што је могла, пуштајући хаљину и рубље да падну на под, одбацујући папуче и чарапе преко гомиле. Кожа јој се најежила на хладном ваздуху; то што је игнорисала хладноћу је само значило да није дрхтала. А и било јој је драже да мисли да је црвенило њених образа повезано са тим.
„Лудило!“ Дијелин је мрмљала тихо, скупљајући одећу. „Крајње лудило!“ „О чему је овде реч?“ прошапутала је Биргита. „Да пођем са тобом?“
„Морам ићи сама, „ одврати Елејна шапатом. „Не расправљај се!“ Није да је Биргита дала икакав спољни знак, али је веза носила снагу. Скидајући златне колутове са својих ушију, она их предаде Биргити, а онда је оклевала пре но је додала томе и свој прстен Велике Змије. Мудре су рекле да мора доћи као што дете долази на свет. Имале су пуно упутстава, међу којима је прво било да ником не говори шта се спрема. Што се тога тиче, желела је да сама зна. Дете које се спрема да се роди без претходног знања шта ће се догодити. Биргитино мрмљање је почело да наликује Дијелинином.
Надера Иступи са огртачем, али га је просто држала испред себе; Елејна је морала да га узме и омота око себе журно. И даље је била сигурна да може да осети Таимов поглед. Инстинкт јој је говорио да пожури из собе, али уместо тога, држећи чврсто тешку вуну она се исправи и окрену полако. Неће одјурити огрнута стидом.
Мушкарци који су дошли са Таимом су стајали укочено, гледајући у врата, а сам Таим је зурио у камин руку савијених на грудима. То што је осећала поглед његових очију је, дакле, морало бити машта. Осим Надере, остале жене су је гледале са радозналошћу, пренеражено или у шоку. Надера је једва деловала нестрпљиво.
Елејна испроба свој најкраљевскији глас. „Газдарице Харфор, понудићеш газда Таима и његове људе вином, пре него што оду.“ Па, макар није дрхтао. „Дијелин, молим те забави Господарицу Таласа и Ветротрагача, и види ако можеш да уклониш њихове страхове. Биргита, очекујем да чујем твој план за регрутовање вечерас.“ Жене које је именовала, трепнуше изненађено, климнуше без речи.
Онда је изашла из собе у Надериној пратњи, желећи да је то боље извела. Последње што је чула пре него што су се врата затворила за њом је био Зеидин глас.
„Ви везани за обалу имате чудне обичаје.“
У ходнику је покушала да се креће мало брже, мада то није било лако док је држала огртач да јој се не отвара. Црвене и беле плочице су биле много хладније него теписи у соби за седење. Неколицина слугу, топло умотана у добру вунену ливреју су почели да зуре кад су је видели, а онда пожурили својим послом. Пламенови стајаћих светиљки су бљескали; увек је било драперија по зидовима. Повремено би се ваздух ускомешао довољно да се оне лењо заљуљају.
„Ово је било намерно, зар не?“ рече онда Надери, и то заправо није било питање. „Кад год да сте ме позвале, биле би сте сигурне да има пуно људи да гледа. Да будете сигурне да ми је усвајање Авијенде довољно важно.“ Морало је да буде важније од било чега другог, речено им је. „Шта сте њој урадили?“ Понекад је деловало да Авијенда има врло мало срама, често се кретала кроз своје одаје без одеће и није се потресала због тога, није чак ни примећивала улазак слугу. Натерати њу да се скине пред гомилом не би ништа доказало.
„То је њено да ти каже, ако буде желела“, рече Надера самозадовољно. „Бистра си кад си то закључила, многи нису.“ Њене позамашне груди се затресоше у гроктају који је могао бити смех. „Они мушкарци који су окренули леђа и оне жене које су те заклањале. Прекинула бих то, да се човек у везеном капуту није освртао преко рамена да се диви твојим куковима. И да црвенило твог лица није говорило да си ти свесна тога.“
Елејна промаши степеник и посрну. Огртач се рашири губећи мало топлоте, пре но је успела да га зграби и поново затвори. „Тај прљави прасољубац!“ зајечала је. „Ја ћу... Ја ћу...!“ Спаљена да је, шта је могла ? Да каже Ранду? Да пусти њега да се разрачуна са Таимом? Никад, док је жива!
Надера је шаљиво погледа. „Већина мушкараца ужива да гледа женске задњице. Прекини да мислиш о мушкарцима и почни да мислиш о жени коју желиш за сестру.“
Поново поцрвеневши, Елејна окрену своје мисли Авијенди. То јој није помогло да среди своје живце. Речено јој је да размишља о неким одређеним стварима пре церемоније, и неке од њих су је терале да се осећа нелагодно.
Надера је управљала свој корак према Елејнином, а Елејна се жестоко трудила да јој се ноге не виде кроз отвор на огртачу—слуге су биле на све стране—те им је одузело мало времена док су стигле до собе где су се Мудре окупљале, више од туце њих, у својим кабастим сукњама и белим блузама и тамним шаловима, опремљене својим огрлицама и наруквицама од злата и сребра, драгуља и слоноваче, њихове дуге косе везане позади марамама. Сав намештај и теписи су били уклоњени, остављајући голе беле плочице, а у камину није горела ватра. Овде, дубоко у палати, без прозора, звуци грмљавине су се једва чули.
Елејнине очи пођоше право до Авијенде која је стајала у удаљеном крају собе. Гола. Насмешила се Елејни нервозно. Нервозно! Авијенда! Журно одбацивши огртач, Елејна јој се осмехну. Нервозно, схватила је. Авијенда се тихо насмеја, и након пар тренутака исто уради и Елејна. Светлости, ваздух је био хладан! А под хладнији!
Већину Мудрих у соби није познавала, али једно лице искочи пред њу. Амисина прерано оседела коса комбинована са цртама лица којима је недостајала средовечност, давала јој је по мало изглед Аес Седаи. Мора да је Путовала од Каирхијена. Егвена је подучавала шетаче кроз снове, да им се одужи за њихово учење о Тел’аран’риоду . И да испуни дуг који је тврдила да има, мада никад није објаснила какав дуг.
„Надала сам се да ће Мелаина бити овде“, рече Елејна. Свиђала јој се Баелова супруга, топла и великодушна жена. Не као друге две које је препознала у соби, кошчата Тамела четвртастог лица и Вијендра, прелепи плавооки орао. Обе су биле јаче у Моћи од ње, јаче од било које сестре коју је срела, осим Нинаеве. То није требало да има значаја међу Аијелима, али она није могла да смисли ни један друго разлог зашто би се оне подругивале и гледале је са висине сваки пут када је виде.
Очекивала је да ће Амис преузети вођство—Амис је то увек радила, или се бар тако чинило—али је то урадила ниска жена по имену Монаела, чија је плава коса била прошарана црвенкастим власима, и која је иступила напред. Не стварно ниска, па ипак једина жена у соби нижа од Елејне. И најслабија у Моћи, такође, једва довољно јака да би, да је отишла у Тар Валон, стекла шал. Можда то ипак није ништа значило међу Аијелима.
„Да је Мелаина овде“, рече Монаела реским, али не непријатељским гласом, „бебе које носи би биле део везе између тебе и Авијенде, ако их ткања окрзну. Односно, ако би преживеле то; нерођени нису довољно јаки за ово. Питање је да ли вас две јесте?“ Обема рукама је указала на места на поду недалеко од ње. „Дођите овамо, до средине собе, обе.“
По први пут је Елејна схватила да ће саидар бити део овога. Мислила је да ће ово бити само церемонија, размењена обећања, можда и полагање заклетви. Шта ће да се деси? Није било битно, осим... Вукла је ноге док се кретала ка Монаели. „Мој Заштитник... Наша веза... Да ли ће ово... утицати... на њу?“ Авијенда, која је ишла ка њој, се намрштила када је Елејна оклевала, али на питање се уплашено окренула ка Монаели. Очигледно, то је било нешто о чему није размишљала.
Ниска Мудра одмахну главом. „Нико ван ове просторије не може бити додирнут ткањима. Може осетити део онога што делите, због везе са тобом, али веома мало.“ Авијендин уздах олакшања је био пропраћен Елејниним.
„Сада“, настави Монаела. „Постоје форме које треба да буду испуњене. Дођите. Ми нисмо поглавари клана који расправљају водене завете уз усквај .“ Смех, изгледа да је осталим женама које су формирале круг око Авијенде и Елејне помињање поглавара клана и јаког аијелског напитка била шала. Монаела елегантно седе на под, прекрстивши ноге на два корака са стране нагих жена. Смех се утиша када је њен глас постао званичан. „Скупили смо се јер две жене желе да буду првосестре. Видећемо да ли су довољно јаке, и ако јесу, помоћи им. Да ли су њихове мајке присутне?“
Елејна поче, али следећег тренутка је Вијендра била иза ње. „Ја стојим за мајку Елејне Траканд, која не може да буде овде.“ С рукама на Елејниним раменима, Вијендра је гурну напред и доле док није клечала на хладним плочицама испред Авијенде, а онда клече иза ње. „Ја дајем своју кћи на тест.“
Тамела се појави иза Авијенде, гурнувши је наниже док није клечала, коленима готово додирујући Елејнина, а онда клече иза ње. „Ја стојим за Авијендину мајку, која не може да буде овде. Ја дајем своју кћи на тест.“
У некој другој прилици, Елејна би се можда закикотала. Ни једна жена није деловала више од пет-шест година старије од Авијенде или ње. У некој другој прилици. Не сада. Лица мудрих које су стајале постадоше озбиљна. Проучавале су њу и Авијенду као да их одмеравају, несигурне шта ће измерити.
„Ко ће трпети порођајни бол за њих?“ питала је Монаела, и Амис иступи.
Друге две које су дошле за њом, ватрено црвенокоса Шијанда, који је Елејна виђала са Мелаином, и проседа жена коју није познавала. Оне су помогле Амис да се скине до голе коже. Поносна у својој нагости, Амис стаде пред Монаелу и пљесну свој затегнути стомак. „Родила сам децу. Дојила сам“, рече, обухвативши своје груди које су деловале као да ништа слично томе није радила. „Ја нудим себе.“
Када је Монаела достојанствено климнула у знак пристанка, Амис се спусти на колена на два корака од Авијенде и спусти се на своје пете. Шијанда и проседа Мудра клекнуше са обе стране и изненада сјај Моћи окружи сваку жену у просторији осим Елејне, Авијенде и Амис.
Елејна дубоко удахну и виде да је Авијенда урадила исто- Повремено би наруквица звецнула о наруквицу међу Мудрима, једини звук у соби осим дисања, и удаљене грмљавине. Било је готово попут шока када је Монаела проговорила.
„Обе ћете радити као што вам је речено. Ако се поколебате или питате, ваша посвећеност није довољно јака. Одаслаћу вас, и то ће бити крај, заувек. Питаћу, и ви ћете одговорити истинито. Ако одбијете да одговорите, бићете одаслане. Ако било ко овде помисли да лажете, бићете одаслане. Наравно, можете да одете и саме, у било ком тренутку. Што ће, такође, окончати ово заувек. Овде не постоји друга шанса. Сада. Шта је најбоље што знате о жени коју желите за првосестру?“
Елејна је напола очекивала питање. Ово је било једна од оних ствари о којима јој је речено да размисли. Изабрати једну врлину међу многима није било лако, па ипак, она је имала спреман одговор. Када је проговорила токови саидара се изненада изаткаше између ње и Авијенде, и ни један звук се није чуо са њених или Авијендиних усана. Не размишљајући, део њеног ума поче да испитује ткање; чак и сада, жеља да научи је била део ње као и боја њених очију. Ткања нестадоше чим су се њене усне затвориле.
„Авијенда је тако сигурна, тако поносна. Није је брига шта било ко мисли шта би она требала да уради, или буде; она је оно што она жели да буде“, Елејна је чула свој сопствени глас како говори, док су Авијендине речи изненада биле гласне у исто време. „Чак и кад је Елејна толико уплашена да јој се уста осуше, њен се дух неће савити. Храбрија је од било кога кога сам икад упознала.“
Елејна је зурила у своју пријатељицу. Авијенда је мислила да је она храбра ? Светлости, није била кукавица, али храбра ? Чудно, Авијенда је зурила у њу у неверици.
„Храброст је добра“, Вијендра рече Елејни на ухо, „дубока у некима, плитка у другима. Дубоки или плитки, кладенци се на крају испразне, чак и ако ће се касније напунити. Суочићеш се са оним са чим не можеш да се суочиш. Кичма ће ти се претворити у желе, и твоја разметљива храброст ће те оставити да јецаш у прашини. Дан ће доћи.“ Звучала је као да жели да буде тамо да види то. Елејна јој кратко климну. Знала је све о својој кичми претвореној у желе; чинило јој се да се са тиме бори сваки дан. Тамела је говорила Авијенди, гласом готово подједнако задовољним као што је био и Вијендрин. „Ђи’е’тох те везује као челик. За ђи, ти радиш тачно оно што се очекује од тебе, до последње длаке. За тох, ако је потребно, ти ћеш се понизити и пузати на стомаку. Зато што ти је до костију битно шта сви други мисле о теби.“
Елејна се скоро загрцну. То је било грубо, и није било фер. Знала је нешто о ђи’е’тоху, али Авијенда није била таква. Па ипак, Авијенда је климала исто као и она. Нестрпљиво прихватање нечег што је већ знала.
„Фине особине да се воле у првосестри“, рече Монаела, спустивши шал до лактова, „али шта налазите најлошије у њој?“
Елејна се подиже на своја хладна колена, облизнувши усне пре но је проговорила. Бојала се овога. То није било само због Монаелиног упозорења. Авијенда јој је рекла да морају да говоре истину. Морају, или шта је вредност сестринства? Поново, ткање им је држало речи, док нису завршиле.
„Авијенда...“ Елејнин глас рече изненада, са оклевањем. „Она... она мисли да је насиље увек одговор. Понекад не мисли даље од свог ножа за појасом. Понекад је као дечак који неће да одрасте!“
„Елејна зна да...“ Авијендин глас је започео, онда прогутао, па наставио журно. „Она зна да је прелепа, зна да јој то даје моћ над мушкарцима. Понекад показује своје груди до пола, на отвореном и смеши се да би навела мушкарце да раде оно што она хоће.“
Елејна зину. Авијенда је мислила тако о њој? Деловало је као да је она којекаква! Авијенда се намршти на њу и напола отвори уста, али Тамела поново притисну њена рамена и поче да прича.
„Мислиш ли да мушкарци не зуре у твоје лице са одобравањем?“ У гласу Мудре се чула оштрица, снажно је највише што би ико икад рекао за њено лице. „Зар не гледају твоје груди у шаторима за знојење? Диве се твојим куковима? Прелепа си и то знаш. Пореци то, и порећи ћеш себе! Уживала си у погледима мушкараца, и осмехивала си им се. Да ли се више никад нећеш насмејати мушкарцу, да би дала тежину својим аргументима, или им додирнути руку да би им скренула пажњу са слабости својих аргумената? Урадићеш то, и нећеш мање вредети због тога.“
Црвенило је облило Авијендине образе, али Елејна је морала да слуша Вијендру. И да се бори са својим црвенилом. „У теби постоји насиље. Пореци то, и порећи ћеш себе! Зар ниси никад побеснела и праснула? Зар ниси никад пролила крв? Зар никад ниси пожелела да то урадиш? Без разматрања неке друге могућности. Без икаквог размишљања? Док дишеш, то ће бити део тебе.“ Елејна је мислила о Таиму, и другим случајевима, и њено лице је било попут пећи.
Овог пута је било више од једног одговора.
„Твоје руке ће ослабити“, Тамела је говорила Авијенди. „Ноге ће ти изгубити своју покретљивост. Младост ће бити у стању да ти узме нож из руке. Од какве ће ти користи вештина и бес бити тада? Срце и ум су права оружја. Али, дали си научила да користиш копље сваког дана, када си била Девица? Ако не изоштриш ум и срце сада, остарићеш и деца ће правити будалу од тебе. Поглавари клана ће те сести у угао да се играш сама са собом, а кад говориш чуће само ветар. Буди пажљива док можеш.“
„Лепота пролази“, настави Вијендра да говори Елејни. „Године ће опустити твоје груди, твоје ће се месо олабавити, а кожа се наборати. Мушкарци који су се осмехивали када виде твоје лице ће ти се обраћати као да говоре са другим мушкарцем. Твој ће те муж можда увек видети као првог пута када те је спазио, али ни један други мушкарац неће сањати о теби. Да ли ћеш престати да будеш ти? Твоје тело је само одећа. Твоје месо ће се олабавити, али ти си своје срце и ум, а они се не мењају, осим да ојачају.“
Елејна је одмахивала главом. Не у порицању. Не заиста. Мада, она заиста никад није размишљала о старењу. Нарочито не од када је отишла у Кулу. Године су лежале лагано чак и на врло старим Аес Седаи. Али шта ако поживи колико и жене из Рода? То би значило одустати од тога да буде Аес Седаи, наравно, али шта ако би то урадила? Роду је требало јако пуно времена да добије боре, али их јесу добијали. Шта је Авијенда мислила? Клечала је тамо, делујући... потиштено.
„Шта је најдетињастија ствар коју знаш о жени коју желиш за првосестру?“ рече Монаела.
Ово је било лакше, не тако оптерећујуће. Елејна се чак и насмејала док је говорила. И Авијенда се такође смејала, потиштеност је нестала. Поново је ткање узело њихове речи и ослободило их у исто време, гласове који су се смејали.
„Авијенда неће да ме пусти да је научим да плива. Покушала сам. Она се не боји ничега, осим да уђе у више воде него што је има у кади.“
„Елејна халапљиво граби слаткише обема рукама као дете које је умакло мајчином погледу. Ако тако настави биће дебела као прасе пре него остари. „
Елејна се трже. Халапљиво граби? Халапљиво граби ? Проба, понекад, толико узме. Само понекад. Дебела ? Зашто је Авијенда зурила у њу ? Одбијање да уђе у воду која је дубља од колена је било детињасто.
Монаела прикри мали кашаљ једном руком, али је Елејна мислила да она крије осмех. Неке од Мудрих које су стајале су се отворено смејале. Авијендиној луцкастости? Или њеном... халапљивом грабљењу ?“
Монаела поново постаде достојанствена, поправљајући своју сукњу која је била раширена по поду испред ње, али је и даље било мало весеља у њеном гласу. „Која је ваша највећа љубомора према жени коју желите за првосестру?“
Можда би Елејна одмерила свој одговор, упркос захтеву за истину. Истина је искочила пред њом, чим јој је речено да размисли о овоме, али је она нашла нешто мање, мање срамотно за њих обе, што би могло да прође. Можда. Али ту је било оно о њеном смешкању мушкарцима и излагању груди. Можда се смешкала, али Авијенда се кретала испред слугу црвених у лицу, без крпице на себи и деловала као да их уопште не види! Дакле, она је халапљиво грабила слаткише, зар не? Она ће се угојити? Она је изговарала горку истину, ток су ткања узимала њене речи, а Авијендина уста су се померала у мртвој тишини, док последње што су рекли није било ослобођено.
„Авијенда је лежала у наручју човека којег волим. Ја никад нисам; можда и нећу, и могла бих да јадикујем над тим!“
„Елејна има љубав Ранда ал’Т... Ранда . Моје срце је прашина колико желим да ме воли, али не знам да ли ће икада.“
Елејна је зурила у Авијендино нечитљиво лице. Она је била љубоморна због Ранда ? А човек је избегавао Елејну Траканд као да је шугава? Није имала времена да мисли даље.
„Удари је што јаче можеш отвореном руком“, рече Тамела Авијенди, склањајући своје руке са Авијендиних рамена.
Вијендра лагано стеже Елејну. „Немој да се браниш.“ Ништа им није било речено о овоме! Сигурно је Авијенда не би—
Трепћући, Елејна се подиже са ледених подних плочица. Обазриво је дотакла свој образ и тргла се. Имаће отиске шаке до краја дана. Жена није морала да је удари тако јако.
Сви су чекали док она није поново клечала, а онда се Вијендра нагла ближе. „Удари је што јаче можеш отвореном руком.“
Па, она неће оборити Авијенду на ухо. Она неће да—Њен шамар целом шаком преврну Авијенду која се пружи по поду, клизећи на грудима преко плочица скоро до Монаеле. Елејну је длан болео готово као и њен образ.
Авијенда се напола исправи, протресе главом, а онда се скупи на своје место. И Тамела рече, „Удари је другом руком.“
Овог пута, Елејна је отклизала све до Амисиних колена на хладним плочицама, глава јој је звонила, оба образа горела. А када се вратила на колена пред Авијендом, када јој је Вијендра рекла да удари, употребила је сву снагу своја тела за тај шамар, толико јако је ударила да се замало сама прућила преко Авијенде, док је друга жена падала.
„Можете отићи сада“, рече Монаела.
Елејнине очи се тргнуше према Мудрој. Авијенда, напола поново на коленима се укочи попут камена.
„Ако желите“, настави Монаела. „Мушкарци обично оду сада, ако не пре. Многе жене, такође. Али ако и даље волите једна другу довољно да наставите, онда се загрлите.“
Елејна се баци ка Авијенди, и срете се с њом таквом силином, да се замало преврнула уназад. Онда се чврсто загрлише. Елејна је осетила сузе које су текле из њених очију и схвати да Авијенда такође плаче. „Жао ми је“, Елејна је шапутала грозничаво. „Жао ми је, Авијенда.“
„Опрости ми“, шапутала је и Авијенда. „Опрости ми.“
Монаела је сада стајала изнад њих. „Поново ћете се љутити једна на другу, говори ћете грубе речи, али ћете се увек сећати да сте се удариле. И то само зато што вам је тако било речено. Нека ти ударци буду уместо свих оних које ћете можда пожелети да ударите. Имате тох једна према другој, тох који не можете вратити и нећете ни покушати, јер је свака жена увек дужник своје првосестре. Бићете поново рођене.“
Осећај саидара у соби се мењао, али Елејна није имала могућности да види како, чак и да је размишљала о томе. Светло ишчезну као да су лампе угашене. Осећај Авијендиног загрљаја ишчезну. Звук ишчезну. Последње што је чула је био Монаелин глас. „Бићете поново рођене.“ Све је избледело. Она је избледела. Престала је да постоји.
Свесност, неке врсте. Није мислила о себи као она, није мислила уопште, али је била свесна. Звука. Течности која је пљускала около. Немог гргољења и буке. И ритмичних удараца. Тога изнад свега. Да-дам. Да-дам. Није познавала задовољство, али је била задовољна. Да-дам.
Време. Није познавала време, па ипак Доба су прошла. Унутар ње је био звук, звук који је био она сама. Да-дам. Исти звук, исти ритам као и други. Да-дам. И са другог места, ближег. Да-дам. Још један. Да-дам. Исти звук, исти откуцај, као и њен. Не други. Они су били исто; били су једно. Да-дам.
Вечност је прошла у ритму тог пулсирања, сво време које је икада постојало. Додирнула је другу која је била она сама. Могла је да осети. Да-дам. Померила се и са њом друга која је била она, увијајући се јадна према другој, њихови удови уплетени, котрљале су се у супротним правцима, али увек поново враћале једна другој. Да-дам. Кроз таму се повремено појављивало светло, магличасто и ван погледа, али јасно за некога ко није познавао ништа друго осим тмине. Да-дам. Отворила је очи, загледала се у очи друге која је била она сама, и поново зажмурила, задовољна. Да-дам.
Промена, изненадна, застрашујућа за неког ко није познавао никакве промене. Притисак. Да-дам-да-дам. Тај угодни ритам је постајао све бржи. Уздрхтало задовољство. Поново. Поново. Постајући све јаче. Да-дам-да-дам! Да-дам-да-дам!
Изненада, друга која је била она—је отишла. Била је сама. Није познавала страх, али се бојала и била је сама. Да-дам-да-дам! Притисак! Снажнији него ишта пре! Стискао је, ломио. Да је знала како се вришти, да је знала шта је врисак, вриштала би.
А онда светлост, заслепљујућа, пуна шара које су се окретале. Имала је тежину, никад пре није осетила тежину. Бол који је резао у средишту. Нешто је голицало њено стопало. Нешто јој је голицало леђа. У првом тренутку није схватила да то запомагање потиче од ње. Слабашно се ритнула, заљуљала кукове које није знала како да покреће. Била је подигнута и положена на нешто меко, па ипак чвршће од било чега што је икад осетила, осим успомене на другу која је била она сама, на другу која је отишла. Да-дам. Да-дам. Звук. Исти звук, исти ритам. Усамљеност је владала, непрепозната, али је, такође, било и задовољства.
Сећање је почело да се враћа, полако. Подигла је главу са груди и погледала у Амисино лице. Да, Амис. Клизава од зноја и исцрпљених очију, али са осмехом. И била је Елејна; да, Елејна Траканд. Али било је још нечег у њој, сада. Не попут везе са Заштитником, али слично на неки начин. Блеђе, али невероватније. Полако, док јој се врат несигурно љуљао, окренула је главу да погледа другу која је била она сама, и лежала на другој Амисиној дојци. Да погледа Авијенду, њена коса је била слепљена, лице и тело су сијали од зноја. Смешила се радосно. Смејући се, плачући, оне стегоше једна другу у загрљај као да не намеравају да се икад пусте.
„Ово је моја кћи Авијенда“, рече Амис, „и ово је моја кћи Елејна, рођене истог дана, истог сата. Нека би увек чувале једна другу, подржавале једна другу, волеле једна другу.“ Смејала се меко, уморно, нежно. „А сада, хоће ли нам неко донети одећу, пре него се моје нове кћери и ја смрзнемо на смрт?“
Елејни у том тренутку није било важно и да се смрзне на смрт. Држала се за Авијенду кроз смех и сузе. Нашла је сестру. Светлости, нашла је своју сестру!
Товеина Газал се пробудила са звуком тихог метежа, друге жене су се кретале, неке су причале тихо. Лежећи на свом тврдом, уском лежају, уздахнула је са жаљењем. Њене руке око Елаидиног врата су биле само пријатан сан. Њена мала, јутом ограђена соба, је била стварност. Спавала је слабо и осећала се истањено, исцеђено. Такође се успавала; неће имати времена за доручак. Невољно је одбацила своје покриваче. Зграда је била мали амбар неке врсте, дебелих зидова и тешких греда, постављених ниско, али није било грејања. Дах јој се маглио, а оштар јутарњи ваздух је боцкао кроз рубље и пре но су јој стопала дотакла грубе подне даске. Чак и кад би била спреман да размисли о лежању у кревету на овом месту, имала је своја наређења. Логанова прљава веза јој је начинила непослушност немогућом, без обзира колико је често то желела.
Увек се трудила да о њему мисли просто као о Аблару, или у најгорој варијанти, господару Аблару, али увек јој је на памет падао просто као Логан. Име које је он учинио неславним. Логан, лажни Змај који је разбио армије свог родног Гелдана. Логан, који је просекао свој пут кроз неколико Алтараца и Мурандијаца који су имали довољно петље да покушају да га зауставе, док није запретио и самом Лугарду. Логан, који је био смирен и некако поново могао да усмерава, који се усудио да усмери своје прљаво ткање саидина на Товеину Газал. Штета што јој није наредио да не размишља! Могла је да осети човека у позадини своје главе. Увек је био ту.
На тренутак је чврсто затворила очи. Светлости! Фарма газдарице Довил је деловала као Јама Усуда, године изгнанства и казне, без излаза, осим незамисливог, да постане ловљени бегунац. Једва пола недеље од када је ухваћена је знала боље. Ово је била Јама Усуда. И није било излаза. Љутито протресе главом, и прстима протрља светлуцави влажни траг са образа. Не! Побегла би, некако, макар толико дуго да своје праве руке спусти на Елаидино грло. Некако.
Осим лежаја, ту су била још само три комада намештаја, па ипак је имала сасвим мало простора да се креће. Својим ножем који је носила за појасом је сломила лед у бокалу са жутим пругама, који је стајао на умиваонику, напунила је окрњени лавор, и усмерила да загреје воду, док се нису дигли танки праменови паре. Било јој је дозвољено да усмерава у ту сврху. У ту сврху и не више. Механички се опрала и истрљала зубе сољу и содом, а онда узела чисто рубље и чарапе из малог дрвеног сандука који се налазио на корак од лежаја. Свој прстен је оставила у сандуку, гурнут испод свега осталог, у малој сомотској врећи. Још једно наређење. Све њене ствари су биле овде, осим њене писаонице. Срећом, то је било изгубљено када је ухваћена. Њене хаљине су висиле на чивилуку, последњем комаду намештаја који је постојао у соби. Изабравши једну, а да је заправо није ни погледала, обуче се механички, те узе чешаљ и четку да се очешља.
Четка са полеђином од слоноваче се успорила када је заиста видела своје лице у јефтином, потклобученом огледалу на умиваонику. Дишући неуједначено, она спусти четку крај истог таквог чешља. Хаљина коју је одабрала је била од густе, фино ткане вуне, без украса, и толико тамноцрвена да је деловала готово црна. Црна као капут Аша’мана. Њен смућени одраз је зурио у њу, док су јој се усне грчиле. Пресвлачење би била врста предаје. Она одлучно дохвати са чивилука свој сиви огртач, опшивен крзном ласице.
Када је гурнула са стране јутена врата, већ двадесетак сестара је било у дугачком централном ходнику испуњеном собама од јуте. Ту и тамо неколицина их је причала шапатом, али су остале избегавале да се међусобно погледају, чак и када су припадале истом Ађаху. Страх је био присутан, али је стид био на већини лица. Акура, пуначка Сива, је зурила у руку на којој је обично носила прстен. Десандра, витка Жута, је крила своју десну руку испод пазуха.
Тихи разговор је згаснуо када се Товеина појавила. Неколицина жена је погледала у њу отворено. Укључујући и Џенару и Лемаи, из њеног Ађаха! Десандра се прибрала толико да окрене леђа укочено. У року од два дана педесет и једна Аес Седаи је пала у ропство чудовишта у црним капутима, а од тога је њих педесет кривило Товеину Газал, као да Елаида а’Роихан није уопште имала своје прсте уплетене у фијаско. Да није било Логанове интервенције, оне би се осветиле своје прве ноћи овде. Није га волела због тога што је то зауставио и натерао Карнијелу да Излечи трагове каишева, модрице које су јој направиле песнице и ноге. Било би јој драже да су је пребиле на смрт, него да дугује њему.
Ставивши огртач на рамена, поносно је продужила низ ходник, изашавши на бледо јутарње сунце које је одговарало њеном испраном расположењу. Иза ње је неко довикивао отровне речи пре него што их је затварање врата прекинуло. Руке су јој дрхтале док је навлачила своју капуљачу, намештајући тамно крзно око свог лица. Нико није гурнуо Товеину Газал и лако се извукао. Чак је и газдарица Довил, која је сломила до привидне покорности током година, то научила када се њено изгнанство окончало. Показаће им. Показаће им свима!
Спаваоница коју је делила са осталим је лежала на самом крају великог села, врло чудног села. Села Аша’мана. Негде друго, барем јој је тако било речено, је земљиште било обележено за конструкције које ће, тврдили су они, надвисити Белу кулу, али већина њих је за сада живела овде. Пет великих барака од четвртастог камена, које су се налазиле дуж улица широких као и било која у Тар Валону, су могле да приме по стотину Аша’мана Војника. Још нису биле пуне, нека је хвала Светлости, али снегом прекривене скеле око још две, су чекале долазак мајстора и биле готово завршене, спремне да им се кров прекрије трском. Готово туце мањих камених грађевина је било направљено да држи по десет Посвећених, и још их је било под конструкцијом, такође. Разасуте около њих је стајало још готово двеста кућа, онаквих какве су могле бити виђене у било којем селу, где су неки од ожењених људи живели, као и породице других, који су били недалеко, тренирајући.
Мушкарци који су могли да усмеравају је нису плашили. Једном се препустила паници на тренутак, истина, али то је било ван расправе. Пет стотина мушкараца који су могли да усмеравају је, у сваком случају, био комад кости заглављен између њена два зуба, тамо где је није могла досећи. Пет стотина! А неки од њих су могли и да Путују. Веома оштар комад кости. Више, газила је миљу или више кроз шуму до зида. Оно што је он представљао је уплашило.
Нигде зид није био завршен, нигде више од дванаест или петнаест стопа висок, ниједан од торњева или грудобрана даље од почетка. На неким местима је могла да се попне преко гомила црног камења, осим што је имала наређења да не покушава да побегне. Мада, зид је ишао дужином од осам миља и она је веровала Логану кад јој је рекао да нема ни три месеца да је започет. Човек је држао превише чврсто да би се замајавао лагањем. Називао је зид губљењем времена и снаге, и можда је то и био, али је натерао њене зубе да цвокоћу. Само три месеца. Направљен уз помоћ Моћи. Мушке половине Моћи. Када је мислила о том црном зиду, видела је неумитну силу која не може бити заустављена, лавину црног камена који клизи на ниже да покопа Белу Кулу. Немогуће, наравно. Али, када није сањала да дави Елаиду, сањала је о томе.
Снег је падао током ноћи, и тешки бели прекривач је покривао сваки кров, али она није морала да тражи пут кроз широке улице. Гомила прљавштине је била рашчишћена, задатак мушкараца који су тренирали пре но се сунце подигне. Користили су Моћ за све, од пуњења дрвених сандука до чишћења своје одеће! У црно одевени људи су журили овамо и онамо дуж улица, а више их се скупљало у редове пред својим баракама, док су други гласно вршили прозивку са листе. Жене, умотане против хладноће, су пролазиле поред њих, мирно носећи корпе ка интендантовом складишту, или носиле канте до најближе фонтане, мада, како је и једна жена могла да буде мирна, знајући шта је њен муж, било је ван Товеинине моћи разумевања. Чак и бизарније од тога, деца су трчала улицом, око чета мушкараца који су могли да усмеравају, вичући и смејући се, котрљајући обруче, бацајући обојене лопте, играјући се са луткама или псима. Кап нормалности која је појачавала зао смрад осталог.
Испред ње се група на коњима лагано приближавала. У току тог кратког времена које је провела овде—бескрајног времена—није видела никога да ујахује у село, осим радника са товарним колима и кочијама. Нити било који посетилац, што су неки од ових очигледно морали бити. Пет људи у црном је пратило туце у црвеним капутима и огртачима краљичине Гарде, са две плавокосе жене на челу, једна у црвенобелом огртачу, а друга... Товеинине обрве се подигоше. Друга је носила зелене кандорске панталоне и капут направљен као да припада капетану-генералу Гарде. Њен црвени огртач је чак имао и златне ознаке ранга на раменима! Можда је грешила у вези са човеком. Тај би се нашао у неприлици кад би се срео са правим гардистом. У сваком случају, било је необично рано за посетиоце.
Сваки пут када би чудна дружина стигла до неке од формација, човек који је био напред би викнуо „Аша’мани, мирно!“ и потпетице чизама су лупале по отврдлој земљи док су се други постројавали као камени стубови.
Повукавши своју капуљачу да боље сакрије лице, Товеина се помери на страну широке улице, близу угла једне мање камене бараке. Човек рачвасте браде, са сребрним брошем у облику мача на свом високом оковратнику изађе из бараке, баци ка њој радознали поглед, и настави својим путем, без успоравања.
Оно што је урадила је погодило попут кофе хладне воде, и она готово заплака. Ниједан од ових странаца не би био у стању да спази лице Аес Седаи, сада, и када би био у стању да га препозна, Када би и једна од ових жена могла да усмерава, колико год то мало вероватно било, она неће проћи довољно близу да би била у стању да каже да и Товеина то може. Нервирала се и пушила не би ли смислила како да не послуша Логана, а онда је урадила све што је било неопходно да спроведе његове инструкције, чак и без размишљања!
Као чин пркоса, она се заустави ту где је и била, и окрену се да посматра посетиоце. Аутоматски, њене руке полетеше да провере капуљачу, пре но је успела да их заустави. Било је то смешно и јадно. Знала је Аша’мана који је водио групу, само из виђења, крупни човек средњих година, са науљеном црном косом, науљеним осмехом и очима пуним слутње. Никог друго није знала. Шта се могла надати да ће постићи овим? Како би могла да повери поруку било коме од њих? Чак и кад би пратња нестала, како би могла довољно да им се приближи да протури поруку, када јој је било забрањено да допусти и једном извањцу да открије присуство Аес Седаи?
Човек са слутњом у очима је деловао као да се досађује својом јутарњом дужношћу, једва се трудећи да сакрије зевање својом руком у рукавици. „... а када завршимо овде“, говорио је док је јахао поред Товеине, „показаћу вам Град Вештине. Прилично већи од овога. Имамо мајсторе свих заната, од зидара и столара до ковача и кројача. Можемо да направимо све што нам је потребно, госпо Елејна.“
„Осим репе“, рече једна од жена високим гласом, а друга се насмеја.
Товеинина глава се трже. Гледала је јахаче како се крећу низ улицу, праћени извикивањем наређења и топотом чизама. Госпа Елејна? Елејна Траканд? Млађа од две жене је можда могла да се поклопи са описом који јој је дат. Елаида није открила зашто је тако очајнички желела да се дочепа једне одбегле Прихваћене, једне која би могла постати краљица, али никад није допустила да сестра напусти Кулу без наређења шта да ради ако спази девојку. Буди веома опрезна, Елејна Траканд, помисли Товеина. Ја не бих волела да Елаида има задовољство да те се дочепа.
Желела је да размисли о томе, о томе да ли постоји неки начин да искористи девојчино присуство овде, али изненада постаде свесна осећаја у позадини своје главе. Лагано задовољство и растућа потреба. Логан је завршио доручак. Ускоро ће изаћи. Рекао јој је да буде тамо кад буде изашао.
Њене ноге су трчале, пре него је помислила. Што је довело до тога, да су јој се сукње заплеле међу ноге и она је пала јако, изгубивши ваздух. Љутња је расла, бес, али она се придигла на ноге и, без паузе да отресе прашину, прикупила сукње око колена и поново почела да трчи, док јој се огртач вијорио. Промукла вика мушкараца је пратила низ улицу, а деца су се смејала показујући ка њој, док је трчала поред њих.
Изненада, гомила паса је била око ње, режећи и гризући јој за петама. Она се ритала и вртела и ударала, али су је они и даље кињили. Желела је да вришти од фрустрације и беса. Пси су увек били невоља, а она није могла да усмери ни трачак да их отера. Сиви пас дограби пуну губицу њене сукње, вукући је на страну. Паника је превладала све остало. Ако поново падне, исцепкаће је у комаде.
Жена у смеђој вуненој хаљини викну и замахну својом тешком корпом на пса који је цимао Товеинину сукњу, натеравши га да побегне. Пуначка жена замахну својом кофом и удари пегаву џукелу у ребра, а он побеже цвилећи. Товеина је зурила у запрепашћењу, и због своје непажљивости је морала да отргне своју леву ногу од другог пса, по неколико комада чарапе и мало своје коже. Свуда око ње су биле жене, које су махале према животињама са било чим што им се затекло у рукама.
„Настави својим путем, Аес Седаи“, рече јој мршава, проседа жена, машући прутом према пегавом псу. „Неће те више узнемиравати. Ја бих лично волела лепу мачку, али мачке неће да трпе мужа. Настави.“
Товеина није чекала да се захвали својим спаситељкама. Отрчала је, размишљајући грозничаво. Жена је знала. Ако је једна знала, све су знале. Али оне неће понети поруку, нити пружити помоћ за бег, не када су саме биле вољне да остану. Не ако разумеју у чему помажу. То је било то.
Када је била близу Логанове куће, једне од неколико кућа у уској, бочној улици, успорила је и нагло пустила сукње. Осам или девет мушкараца у црним капутима је чекало испред, дечаци и старији људи, и они између, али још увек није било ни трага од Логана. И даље је могла да га осети, пун намере, али концентрисан. Можда је читао. Остатак пута је прешла достојанственим миром. Сабрана и у потпуности Аес Седаи, без обзира на околности. Готово да је успела да заборави свој френетични бег од паса.
Кућа је изненађивала сваки пут кад је видела. Друге у улици су биле једнаке по величини, а биле су и две веће. Обична двособна дрвена кућа, мада су црвена врата, шалони и прозорски оквири деловали чудно. Једноставне завесе су криле унутрашњост, али је прозорско стакло било тако бедно да је сумњала да би ишта могла да види чисто и да су завесе биле отворене. Кућа која је одговарала не претерано успешном дућанџији; тешко да је деловала као место обитавања једног од најозлоглашенијих живих људи.
Кратко се запитала шта је задржало Габрелу. Друга сестра везана за Логана је имала исте налоге као и она, и до сада је увек била прва. Габрела је била нестрпљива, проучавајући Аша’мане као да намерава да напише књигу о њима. Можда и јесте; Смеђа би писале о било чему. Избацила је другу сестру из својих мисли. Мада, ако Габрела закасни, мораће да открије како јој је то пошло за руком. За сада, имала је своје сопствено проучавање.
Људи пред црвеним вратима су је гледали, али нису говорили ништа, чак ни између себе. Па ипак, није било непријатељства. Они су просто чекали. Ни један није имао огртач, мада је им је дах правио бледу измаглицу пред лицима. Сви су били Посвећени, са сребрним брошевима у облику мача, на својим оковратницима.
Сваког јутра је рапорт био исти, мада нису увек били исти људи. Неке је знала, знала њихова имена, берем, а понекад је неколицина других сакупљала информације. Евин Винчова, згодни дечко који је био тамо када је Логан ухватио, се ослањао на угао куће и играо парчетом канапа. Донало Сандомера, ако је то било његово право име, са својим избораним лицем фармера и оштро поткресаном науљеном брадом, је испробавао опуштен став за који је претпостављао да одговара каквом племићу. Тарабонац Андрол Генхалд, четвртасти човек, густих обрва, је био заокупљен мислима и са рукама прекрштеним на леђима; носио је златни печатни прстен, али она је мислила да је он шегрт који је обријао бркове и напустио свој вео. Мезар Курин, Доманац са седима на слепоочницама, играо се гранитом у свом левом уху; лако је могао бити нижи племић. Сакупљала је уредну документацију имена и лица у својој глави. Пре или касније ће бити ухваћени, и сваки комадић информације који би могао да помогне да буду идентификовани је могао бити од користи.
Црвена врата се отворише и људи се исправише, али кроз њих није изашао Логан.
Товеина трепну изненађено, а онда срете Габрелине мрачне зелене очи равним погледом, ни не покушавши да сакрије своје гађење. Та мрска веза са Логаном јој је јасно ставила до знања шта је радио претходне ноћи—бојала се да никад неће заспати!—али ни у најмрачнијим имагинацијама није посумњала на Габрелу! Неки од мушкараца су деловали затечено као и она. Неки су покушавали да сакрију осмехе. Курин се отворено искезио и изравнао свој танак брк палцем.
Мрка жена није имала довољно достојанства ни да поцрвени. Подигла је свој прћасти нос, а онда храбро поправила своју тамноплаву хаљину на куковима, као да показује да се управо обукла. Навукавши огртач преко рамена, везивала је траке док се лагано кретала према Товеини, смирена, као да је била у Кули.
Товеина зграби руку вишој жени, и повуче је мало даље од мушкараца. „Можда јесмо заробљенице, Габрела“, прошапута она грубо, „али то није разлог да се предамо. Нарочито не Абларовим прљавим страстима!“ Друга жена није деловала ни мало постиђено! Мисао јој прође кроз главу. Наравно. „Да ли...? Да ли ти је он наредио ?“
Уз слично подсмеху, Габрела се ослободи. „Товеина, требало ми је два дана да одлучим да треба да се ’предам’ његовим страстима, како си ти то формулисала. Сматрам да сам имала среће што ми је требало дамо четири да убедим њега да ме пусти. Ви Црвене тога можда нисте свесне, али мушкарци воле да причају и оговарају. Све што треба да радиш је да слушаш, или чак и само да се претвараш да слушаш, и мушкарац ће ти рећи цео свој живот.“ Брижно мрштење набра њено чело, и извијање њених усана нестаде. „Питам се да ли је тако за обичне жене.“
„Да ли је шта како?“ тражила је Товеина одговор. Габрела га је шпијунирала ? Или само покушавала да набави више материјала за своју књигу? Али то је било невероватно, чак и за Смеђу! „О чему причаш?“
Тај замишљени израз је остао на лицу друге жене. „Осетила сам се... беспомоћно. Ох, био је нежан, али никада пре нисам размишљала о томе како су снажне мушке руке, а ја потпуно немоћна да усмерим и нит. Он је... водио, претпостављам, мада то није баш потпуно тачно. Само... јачи, и ја сам то знала. Било је... чудно забавно.“
Товеина задрхта. Габрела мора да је била луда! И баш је намеравала да јој то каже, када се Логан лично појавио, затворивши врата за собом. Био је висок, виши од било ког присутног мушкарца, са тамном косом која се спуштала до широких рамена и уоквиривала арогантно лице. На његовом високом оковратнику су били обоје, и сребрни мач и та смешна змија са ногама. Он се осмехну Габрели, док су се остали скупљали око њега. Дрзница му узврати осмех. Товеина поново задрхта. Забавно! Жена је била луда!
Као и претходних јутара, мушкарци су почели извештаје. Већину времена, Товеина није била у стању да разликује шта је горе, а шта доле у томе, али је слушала.
„Нашао сам још двоје који делују заинтересовано том новом врстом Лечења које је та Нинаева употребила на теби, Логане“, рекао је Генхалд, намрштивши се, „али један једва да може да изведе Лечење које већ познајемо, а други, он жели да зна више него што му ја могу рећи.“
„То што му ти можеш рећи је све што ја знам“, одговори Логан. „Газдарица ал’Мера ми није рекла много о томе што је радила, и могао сам да ухватим само делиће и комадиће слушајући разговоре осталих сестара. Само настави да сејеш семе и надај се да ће нешто изникнути. То је све што можеш да урадиш.“ Још неколицина мушкараца климну заједно са Генхалдом.
Товеина запамти то. Нинаева ал’Мера. Чула је то име често, по свом повратку у Кулу. Још једна одбегла Прихваћена, још једна коју је Елаида желела више него што је нормална жеља да се ухвати побегуља. Такође је била из истог села као и ал’Тор. И некако повезана са Логаном. То би могло, на крају, да је одведе до нечега. Али нови начин лечења? Који је користила Прихваћена ? То се невероватно граничило са немогућим, али она је видела како се немогуће дешава и раније, тако ад је одгурнула ту мисао. Габрела је, такође, пажљиво слушала, примети она. Али углом ока је посматрала и њу.
„Имамо проблема са неком од оних мушкараца из Две Реке, Логане“, рече Винчова. Љутити израз се појави на његовом глатком лицу. „Мушкарци, кажем, али ова двојица су дечаци, четрнаест година, највише! Неће да кажу.“ Могао је бити годину или две старији, са својим безбрадим лицем. „Злочин је што су уопште доведени.“
Логан одмахну главом; да ли је то била љутња или жаљење било је тешко рећи. „Чуо сам да Бела кула узима девојке када наврше дванаест година. Побрини се о Дворечанима кад можеш. Без тетошења, или ће се остали окренути против њих, али покушај да држиш око на њима да не ураде нешто глупо. Господару Змају се можда неће свидети ако их убијемо превише из његове области.“
„Не делује као да га је уопште много брига, колико ја могу да видим“, промрмља слаткоречиви мушкарац. Мурандијски нагласак је био јак у његовом гласу, мада су његови дивље увијени бркови довољно јасно говорили о томе одакле је. Вртео је сребрни новчић преко спољашње стране својих прстију и деловао заинтересован тиме исто колико и Логаном. „Чуо сам да је сам Господар Змај рекао М’Хејлу да ишчупа из те Две Реке све мушко, што може да усмерава, до певца. Уз број који је довео последњи пут, изненађен сам што није довео и пилиће и јагњад.“ Смех дочека његов испад, али Логанов раван тон их пресече попут оштрице.
„Шта год да је Господар Змај наредио, верујем да су моја наређења јасна.“ Овог пута су сви мушкарци климнули, а неки су и промрмљали „Да, Логане“ и „Како ти кажеш, Логане.“
Товеинин осмех журно нестаде са њених усана. Глупи пајаци. Кула је прихватала девојке испод петнаест, само ако су већ почеле да усмеравају. Мада је остало било занимљиво. Дворечани поново. Сви су тврдили да је ал’Тор окренуо леђа свом дому, али она није била тако сигурна. Зашто је Габрела гледала?
„Прошле ноћи“, рече Сандомер после пар тренутака, „сам сазнао да Мишраил има приватне часове од М’Хејла.“ Гладио је своју шиљату браду задовољно, као да је набавио драгуљ велике вредности.
Можда и јесте, али Товеина није била у стању да види какве врсте. Логан лагано климну. Остали измењаше неме погледе, а лица су им била као исклесана. Прогутала је фрустрацију док их је гледала. Превише често је било као сада, нешто што би рекли, без разлога да прокоментаришу—или су се плашили?—и она није разумела. Увек је осећала да ту има драгуља скривених ван њеног домашаја.
Широки Каирхијенац, који је висином сезао једва до Логанових груди, али да ли је намеравао да говори о Мишраилу, ко год то био, она никад није сазнала.
„Логане!“ Вејлин Каџима је јурио низ улицу пуном брзином, звончићи на крајевима његових црних плетеница су звецкали. Још један Посвећени, човек средњих година који се превише смејао. И он је био тамо када је Логан ухватио. Каџима је везао Џенару. Готово да је био без ваздуха када се пробио кроз остале мушкарце и сада се није смејао.
„Логане“, дахтао је, „М’Хејл се вратио из Каирхијена, и окачио је нове дезертере на табли у палати. Нећеш веровати кад чујеш имена!“ испљунуо је листу журно и без даха, окружен узвицима осталих људи, који су дозвољавали Товеини да чује само фрагменте.
„Посвећени су дезертирали и пре“, промрмља Каирхијенац када је Каџима завршио, „али никада пуни Аша’ман. А сада седам одједном?“
„Ако ми не верујете“, поче Каџима, исправивши се на чангризав начин. Био је чиновник некада у Арафелу.
„Верујемо ти“, рече Генхалд гласно. „Али Гедвин и Торвал су М’Хејлови људи. Као и Рочаид и Ксиман. Зашто би они дезертирали? Дао им је све што би краљ могао пожелети.“
Каџима изиритирано одмахну главом, на шта његова звонца зазвонише. „Знаш да листа никад не даје разлоге. Само имена.“
„Нека смо их се решили“, загрме Курин. „Барем би било тако кад сада не би смо морали да их ловимо.“
„Други су оно што ја не могу да разумем“, убаци се Сандомер. „Био сам код Думајских кладенаца. Видео сам избор Господара Змаја након тога. Дашива је био са главом у облацима, као и увек. Али Флин, Хопвил, Наришма? Никад нисам видео задовољније људе. Били су попут јагњади која су пуштена на залихе јечам.“
Чврсти човек с седима у коси пљуну. „Па, ја нисам био код Кладенаца, али сам ишао на југ против Сеаншана.“ Нагласак му је био из Андора. „Можда се јагњићима није свидело двориште кланице онолико колико су им се свиделе залихе јечма.“
Логан је слушао, са рукама прекрштеним на грудима, али није узео учешће у разговору. Његово лице је било нечитљиво, маска. „Да ли те брине двориште кланице, Канлере?“ рече он сада.
Андорац се намршти, а онда слегну раменима. „Претпостављам да сви идемо у том правцу, пре или касније, Логане. Не видим да имамо пуно избора, али не морам да се радујем томе.“
„Док год ћеш бити тамо тог дана“, Логан рече тихо. Обраћао се човеку по имену Канлер, али неколицина других климну.
Погледавши поред мушкараца Логан виде Товеину и Габрелу. Товеина покуша да изгледа као да није прислушкивала, и грозничаво памтила имена. „Уђите унутра да се склоните са хладноће“, рече им он. „Направите чај да се загрејете. Вратићу се чим будем могао. Не дирајте моје папире.“ Даде знак осталим људима да крену и поведе их у правац из којег је Каџима дошао.
Товеина стеже зубе фрустрирано. Макар неће морати да га прати до терена за тренинг, поред такозваног Дрвета Издајника, где су главе висиле ас голих грана као болесно воће, и да гледа мушкарце како уче како да уништавају помоћу Моћи, али се надала да ће имати још један дан за себе, слободна да лута унаоколо и да види шта би могла да сазна. Чула је људе како причају о Таимовој „палати“ и пре, и данас се надала да ће моћи да је нађе и можда спази човека чије је име било црно колико и Логаново. Уместо тога, она је покорно пратила другу жену кроз црвена врата. Није било користи да покуша да се бори против тога.
Када је ушла, осврнула се око себе, посматрајући предњу собу док је Габрела качила свој огртач. Упркос спољашњости очекивала је нешто помпезније за Логана. Тиха ватра је горела у грубом камину. Дугачак, узани сто и столице са наслоном од пречки су стајале на голим подним даскама. Писаћи сто, само мало бољи него остатак намештаја, јој привуче пажњу. Гомиле писама су правиле неред на столу, а било је и кожних омота пуних дугачких листова папира. Прсти су је сврбели, али је знала да чак и кад би стела са писаћи сто, не би била у стању да спусти ни прст на нешто друго осим оловке или стаклене боце за мастило.
Уз уздах, пође за Габрелом у кухињу, где је гвоздена пећ прејако грејала, а прљаво суђе од доручка стајало на ниском сточићу под прозором. Габрела напуни лонче за чај и спусти га на пећ, а онда узе зелени чајник и дрвену кутију из другог ормарића. Товеина пребаци свој огртач преко столице и седе за четвртасти сто. Није желела чај, осим уз доручак који је прескочила, али је знала да ће га попити.
Луцкаста Смеђа је наставила да брбља док је спроводила своја кућна задужења, задовољна ко жена фармера. „Већ сам доста тога сазнала. Логан је једини пуни Аша’ман који живи у овом селу. Сви остали живе у Таимовој ’палати’. Имају слуге, али Логан је запослио жену једног од мушкараца на тренингу да кува и чисти за њега. Она ће ускоро доћи, и она мисли да је он поставио сунце на небо, тако да би било добро да претресемо све ваше теме пре тога. Он је пронашао твоју писаоницу.“
Товеина осети као да јој је ледена рука шчепала грло. Покушала је да то сакрије, али Габрела је гледала право у њу.
„Спалио је, Товеина. Након што је прочитао садржај. Деловао је као да мисли да нам је учинио услугу.“
Рука попусти стисак и Товеина је поново могла да дише. „Елаидино наређење је било међу мојим папирима.“ Она прочисти грло да би се отарасила промуклости. Елаидино наређења да смире сваког мушкарца којег нађу овде, а онда га обесе на лицу места, без суђења у Тар Валону, које је захтевао закон Куле. „Захтевала је грубе радње, и ови људи би реаговали грубо, да су сазнали.“ Упркос топлоти из пећи, она је дрхтала. Сам тај папир је могао да учини да све оне буду умирене и обешене. „Зашто би нам чинио услуге?“
„Не знам зашто, Товеина. Он није насилник, не више него већина мушкараца. Могло би бити тако једноставно.“ Габрела постави на сто тањир са похованим ролницама и други са белим сиром. „Или би могло бити да је ова веза попут везе Заштитника на више начина него што ми знамо. Можда само није желео да искуси нашу егзекуцију.“ Товеинин стомак се окрену, али она узе ролницу као да је хтела само залогај.
„Сумњам да је ’грубо’ био благ избор речи“, настави Габрела, мешајући кашиком чај у чајнику. „Видела сам како си се трзнула. Наравно, они су имали прилично невоља да нас доведу овде. Педесет једна сестра у њиховом окружењу, чак и са везом, морали су се бојати да ћемо наћи неки начин да заобиђемо њихова наређења, неку пукотину која им је промакла. Очигледан одговор је да, ако смо мртве, Кула ће бити бесна. Ако смо живе и заробљене, чак ће се и Елаида кретати пажљиво.“ Насмејала се, прилично забављена. „Твоје лице, Товеина. Да ли си мислила да сам провела сво време размишљајући о томе како да уплетем прсте у Логанову косу?“
Товеина затвори уста и спусти нетакнуту ролницу. И онако је била хладна и тврда. Увек је било погрешно претпоставити да су Смеђе биле без искуства са светом, изгубљене у својим књигама и изучавањима до те мере, да искључе све остало. „Шта си још видела?“
И даље држећи кашику, Габрела седе за сто наспрам ње и намерно се нагну напред. „Њихов зид ће можда бити чврст када буде завршен, али цело ово место је пуно струја. Ту је струја Мазрима Таима, и Логанова струја, мада нисам сигурна да и један о томе мисли на такав начин. Можда, такође, и друге струје, и сасвим сигурно мушкарци који не знају да у опште има струја. Педесет једна сестра би требала да буде у стању да направи нешто, чак и са везом. Друго питање је, шта да направимо од тога?“
„Друго питање?“ захтевала је Товеина, али друга жена је просто чекала. „Ако успемо да их сломимо по браздама“, рече она напокон, „разасућемо десет или педесет или стотину банди по целом свету, свака опаснија од било које војске икад виђене. Похватати их све би могло да одузме цео живот и поцепа свет попут новог Сламања, и све то са Тармон Гаи’доном на путу. То, наравно, ако је тај ал’Тор заиста Поноворођени Змај.“ Габрела отвори уста, али Товеина одмахну на то, шта год да је она хтела да каже. Највероватније да он јесте. Тешко да је било битно, овде и сада. „Али ако то не урадимо... Када би смо смириле побуну и прикупиле сестре назад у Кулу, позвале назад сваку сестру која се повукла, опет не знам да ли би смо све заједно могле да уништимо ово место. Претпостављам да би пола Куле умрло покушавајући, у сваком случају. Шта је било прво питање?“
Габрела се завали у својој столици, а лице јој је изненада постаде малаксало. „Да, ни мало лака одлука. А они доводе све више и више људи, свакога дана. Петнаест или двадесет од када смо ми овде, верујем.“
„Нећеш се поигравати са мном, Габрела! Шта је било прво питање?“ поглед Смеђе се изоштрио и она је зурила у њу један дуг тренутак.
„Ускоро ће шок проћи“, рече она коначно. „Шта се дешава тада? Ауторитет који ти је Елаида дала је готов, експедиција је готова. Прво питање је да ли смо ми педесет и једна уједињена сестра или се враћамо на то да смо Смеђе и Црвене, Жуте и Зелене и Сиве? И јадну Ајако, која мора да жали што су Беле инсистирале да укључе сестру. Лемаи и Седанра стоје највише међу нама.“ Габрела замахну кашиком, док је давала савет. „Једина шанса коју имамо да се држимо заједно је ако се ти јавно повинујеш Десандрином ауторитету. Морамо! Тако ће почети, по сваку цену. Надам се. Ако још само неколико приђе да ураде исто, то ће бити почетак.“
Товеина дубоко удахну и направи се да зури у празно, као да размишља. Покорити се сестри која стоји више него она није било тешко, у принципу. Ађаси су увек чували тајне, и понекад, по мало мутили једни против других, али отворени несклад у Кули је сада запрепастио. Осим тога, она је научила како да буде скромна пред газдарицом Довил. Питала се како је жена уживала у сиромаштву, и раду на фарми где је газдарицин посао био тежи и од њеног.
„Могу натерати себе да то урадим“, рече она коначно. „требале би смо да имамо план акције да прикажемо Десандри и Лемаи, ако мислимо да их убедимо.“ Већ је имала један, делимично формиран, мада нико није требао да зна о томе. „О, вода кључа, Габрела.“ Изненада се осмехнувши, будаласта жена устаде и пожури ка пећи. Кад размисли о томе, Смеђе су увек биле боље у читању књига него у читању људи. Пре него што Логан и Таим и остали буду уништени, они ће помоћи Товеини Газал да обори Елаиду.
Велики град Каирхијен је био незграпна маса унутар масивних зидова, који је закрчивао реку Алгуенију. Небо је било чисто и без облака, али је дувао хладан ветар, а сунце је сијало на кровове прекривене снегом, пресијавајући се на леденицама које нису показивале знакове топљења. Алгуенија није била смрзнута, али су мали комади леда пловили са виши делова тока на ниже, и ударали о трупове бродова који су чекали на свој ред на доковима. Трговина се успорила због зиме и ратова, и Поноворођеног Змаја, али никад није заиста стајала, не док народи не умру. Упркос хладноћи, кола и кочије и људи су се кретали улицама које су секле терасасто брдо на којем је лежао град. Овде су га звали Град.
Пред Сунчевом палатом са четвртастим кулама, гомила се окупљала око дугачког улазног катапулта и зурила, трговци умотани у фину вуну и племићи у сомоту који су се гурали раме уз раме са радницима мрачних лица и још прљавијим избеглицама. Никог није било брига ко стоји поред њега, а чак су и сецикесе заборавиле да се баве својим занатом. Мушкарци и жене су одлазили, често одмахујући главом, али су други заузимали њихова места, понекад дижући дете да боље види уништено крило палате, тамо где су радници чистили камену грађу на трећем спрату. С једног краја Каирхијена на други су бука чекића и секира мајстора испуњавали ваздух, заједно са виком продаваца, жалбама купаца, мрмљања трговаца. Гомила пред Сунчевом палатом је била нема.
На миљу удаљености од Палате, Ранд је стајао код прозора, у грандиозно названој Академији Каирхијена, зурећи кроз смрзнута прозорска стакла у шталско двориште поплочано каменом. У време Артура Хоквинга је било школа које су се звале Академије, и још пре тога, центри учења испуњени учењацима са свих страна познатог света. Схватање није правило разлику, могле су се звати и Амбари, докле год су служиле ономе што је он хтео. Битније бриге су му испуњавале мисли. Да ли је направио грешку када се тако брзо вратио у Каирхијен? Али, био је присиљен да побегне пребрзо, тако да би се на правим местима знало да је побегао. Пребрзо да би све припремио. Било је питања која је морао да постави, и задаци који нису могли бити одложени. И Мин је хтела још књига газда Фела. Могао је да је чује како мрмља за себе, док је претраживала полице где су књиге сложене након Фелове смрти. Прикупљајући књиге и рукописе које још увек није поседовала, библиотека Академије је брзо превазилазила собе које су могле бити употребљене у бившој палати лорда Бартанеса. Алана се сместила у позадини његове главе, делујући мрзовољно; она је знала да је у граду. Овако близу, била би у стању да дође тачно до њега, када би хтела, али би он знао да је покушала. Срећом, Лијус Терин је тренутно био нем. У задње време човек је деловао луђе него икад.
Рукавом капута је протрљао прозорско стакло да би могао да гледа кроз њега. Био је од дебеле тамносиве вуне, довољно добре за човека са мало новца и мало гордости, то није била одећа у којој би било ко очекивао да види Поноворођеног Змаја. Златна грива Змајске главе на његовој руци је метално сијала; овде није представљала опасност. Док се нагињао да погледа напоље, његова чизма дотаче кожни омот који се налази окрај прозора.
У шталском дворишту је камени под био очишћен од снега, а велика кола су стајала окружена кофама попут печурака. Шест људи у тешким капутима и шаловима и капама су се занимали чудним теретом на колима, механичким направама које су биле натрпане око металног цилиндра који је заузео више од половине товарног дела кола. Што је било још чудније, са кола су недостајале држаље. Један од људи је померао цепаницу за потпалу са великих колица са једним точком слажући их поред металне кутије причвршћене под једним крајем великог цилиндра. Отворен поклопац кутије је сијао ватреноцрвеним сјајем изнутра, а дим се дизао из високог уског димњака. Још једна човек је обигравао око кола, брадат, без капе и ћелав, гестикулирао је извикивао наређења која, очигледно, нису подстицала друге да убрзају. Њихов дах је правио беличасту измаглицу. Готово да је било топло унутра; Академија је имала велике фуруне у подрумима и развијен систем вентила. Напола залечена, незалечива рана у његовом боку је била врела.
Није могао да разазна Минине клетве—био је сигуран да су у питању клетве—али је њен тон био довољан да му стави до знања да неће отићи, осим ако је не одвуче. Било је још неколико питања која је и даље могао да постави. „Шта људи говоре? О палати?“
„Оно што би могао и очекивати“, одговори лорд Добрејн иза њега, гласом пуним одмерене стрпљивоти, као што је одговарао и на остала његова питања. Чак и када је признао недостатак знања, његов тон се није променио. „Неки кажу да те је напао Изгубљени, или да су то урадиле Аес Седаи. Они који мисле да си се заклео на верност Амирлин Трон верују да је то дело Изгубљеног. У оба случаја, постоји значајна дебата око тога да ли си мртав или отет, или побегао. Већина верује да си жив, где год био, или бар кажу да верују. Неки, приличан број, бојим се, верују...“
Глас му замуче.
„Да сам полудео“, заврши Ранд за њега, истим одмереним тоном. То није било ни за бригу ни за љутњу. „Да сам сам уништио део палате?“ Неће причати о мртвима. Било их је мање него на других пута, на другим местима, али довољно, и нека од њихових имена су му се појављивала кад год би затворио очи. Један од људи доле у дворишту сиђе са кола, али ћелави човек га дохвати за руку и повуче назад, натеравши га да покаже шта је урадио. Са друге стране, човек непажљиво скочи на стазу, заносећи се и гологлави човек остави првог да би појурио другог око кола и натерао сада њега да се поново попне са њим. Шта су, у Светлости, радили? Ранд баци поглед преко рамена. „Нису много погрешили.“
Добрејн Таборвин, низак човек, који је бријао и пудерисао предњи део главе, док му је остатак косе био готово потпуно сед, му узврати поглед својим тамним, мирним очима. Био је чврст, али не и згодан човек. Плавобеле траке су се спуштале низ предњи део његовог тамног, сомотског капута, од врата, па скоро до колена. Његов печатни прстен је био од брушеног рубина, а носио је још један на оковратнику капута, не много већи, па ипак гломазан за Каирхијенца. Био је Високо Седиште своје Куће, и имао је иза себе више битака него многи, и мало шта га је могло уплашити. То је и доказао на Думајским кладенцима.
Али онда, здепаста, проседа жена, која је стрпљиво чекала свој ред крај њега, је деловала подједнако неустрашиво. У оштром контрасту са Добрејновом племићком елеганцијом, смеђа вуна на Ирдијен Тарсин је одговарала продавачици, па ипак она је имала значајан ауторитет и достојанство. Идријен је била директорка Академије. Била је то титула коју је она сама себи дала, будући да је већина учењака и механичара себе називала мајстором овог или мајсторицом оног. Водила је школу чврстом руком и веровала у практичне ствари, нове методе поравнавања путева или прављења боја, унапређивање ливница и млинова. Такође је веровала у Поноворођеног Змаја. Било то практично или не, било је прагматично, и њему је то било довољно.
Окренуо се прозору и поново очистио део стакла. Можда је то било за загрејавање времена—неке од оних канти су изгледале као да још увек имају воду; у Шијенару су користили велике казане да загреју воду за купање—али зашто на колима? „Да ли је ико отишао изненада од када сам отишао? Или дошао неочекивано?“
Није очекивао да јесте, барем не нико од значаја за њега. Између трговачких голубова и очију-и-ушију Беле Куле—и Мазрима Таима; не сме да заборави на Таима—Лијус Терин је загунђао без речи на то име—са свим тим голубовима и шпијунима и лепећућим језицима, за још неколико дана цео свет ће сазнати да је нестао из Каирхијена. Цео свет који је био битан сада и овде. Каирхијен није више био тло где ће се водити битка. Добрејнов одговор га изненади.
„Нико осим... Аилил Риати и једна високог ранга од Морског народа су обе нестале од... напада.“ Једва та је то била пауза, једва, али јесте била. Можда ни он није био баш сигуран шта се догодило. Па ипак, он ће одржати своју реч. Доказао је и то код Думајских кладенаца. „Тела нису нађена, али је могуће да су убијене. Мада, Господарица Таласа Морског Народа одбија да размотри ту могућност. Диже олују захтевима да њена жена буде створена. Истини за вољу, Аилил је можда побегла на село. Или отишла да се придружи свом брату, упркос својим заклетвама теби. Твоја три Аша’мана су и даље у палати. Флин, Наришма и Хопвил. Чине људе нервозним. Сада и више него пре.“ Директорка се накашља, а њене ципеле се звучно померише по поду. Њу су сасвим сигурно чинили нервозном.
Ранд је распустио Аша’мане. Осим ако би били много ближе него што је палата, ни један није био довољно јак да га осети да отвара пролаз. Та тројица нису били део напада на њега, али мудар планер би узео у обзир могућност да план пропадне. Планирао како да задржи неког близу њега, ако преживи. Нећеш преживети, прошапута Лијус Терин. Ни један од нас неће преживети.
Врати се да спаваш, рече Ранд изиритирано. Знао је да неће преживети. Али је желео. Подругљиви смех одговори у његовој глави, али се звук истањи и нестаде. Ћелави човек је сада пустио остале да сиђу, и задовољно трљао рукама. Од свега могућег, друшкан је деловао као да држи говор!
„Аилил и Шалон су живе, и нису побегле“, рече Ранд гласно. Оставио их је везане и зачепљених уста, згуране испод кревета, где би их слуге пронашле након неколико сати, мада би штит који је исткао на том Ветротрагачу Морског народа ишчезао пре тога. Две жене су требале да буду у стању да се ослободе саме након тога. „Погледај код Кадсуан. Оне су вероватно код ње у палати госпе Арилин.“
„Кадсуан Седаи долази и одлази из Сунчеве палате, као да је њена сопствена“, рече Добрејн са осудом у гласу, „али како би их могла извести, а да не буду виђене? И зашто? Аилил је Торамова сестра, па ипак, његов захтев за Сунчев престо је сада само прах, ако је икад и био више од тога. Она је небитна сада, чак и као број. А што се тиче држања једне Ата’ан Мијере високог ранга... У коју сврху?“
Рандов глас је намерно био лаган и као да га није брига. „Зашто држи госпу Каралину и Високог Лорда Дарлина као своје ’госте’, Добрејне? Зашто Аес Седаи ради било шта? Наћићеш их тамо где сам ти рекао. Ако ти она дозволи да погледаш.“ Зашто није било будаласто питање. Он просто није имао одговор на њега. Наравно, Каралина Дамодред и Аилил Риатин јесу представљале последње две Куће које су држале Сунчев престо. И Дарлин Сиснера је у Тиру предводио племиће који су хтели да га избаце из свог драгоценог Камена, да га избаце из Тира.
Ранд се намршти. Био је сигуран да је Кадсуанина пажња усмерена ка њему, упркос што се она претварала да није тако, али шта ако се није претварала? Олакшање, ако је тако. Последње што му је требало је била Аес Седаи која мисли да може да се меша у његове послове. Заиста последње. Можда је Кадсуан усмерила своје мешање у неком друго правцу. Мин је видела Сиснеру како носи неку чудну круну; Ранд је пуно размишљао о том њеном виђењу. Није хтео да размишља о другим стварима које је видела, која су се тицала њега и Зелене сестре. Да ли је могло да буде тако просто да је Кадсуан мислила да би она могла да одлучи ко ће владати и Тиром и Каирхијеном?
Просто? Готово да се насмејао. Али то је био начин на који се Аес Седаи понашала. А Шалон, Ветротрагач? Држати је у заробљеништву је можда давало Кадсуан утицај на Харин, Господарицу Таласа, али он је сумњао да је она покупљена успут, са Аилил, да би се прикрило ко је одвео племкињу. Кадсуан ће морати да буде разуверена. Ко ће владати Тиром и Каирхијеном је већ било одлучено. И он ће јој скренути пажњу на то. Касније. То је било при крају његове листе приоритета.
„Пре него што одем, Добрејне, треба да ти дам—“ Речи се следише на његовим уснама.
У дворишту штале, гологлави човек је повукао ручицу на колима, и један крај дугог хоризонталног балвана се изненада подигао, а онда потонуо, гурајући краћи балван кроз рупу просечену у дну кола. И, тресући се док нису деловала као да ће се распасти, димећи из димњака, кола кренуше напред, док се балван дизао и спуштао, у почетку полако, а онда брже. Кретало се, без коња!
Није схватио да је причао наглас док му директорка није одговорила.
„О, то! То су кочије на пару Мервина Поела, како их он зове, мој Господару Змају.“ Неодобравање испуни њен високи, изненађујуће млади глас. „Тврди да може да повуче стотину кола тим изумом. Не, осим ако може да их натера да иду даље од педесет корака, а да се делови не ломе услед смрзавања. Само је једном стигао толико далеко, да ја знам.“
Заиста, та—кола на пару?—су подрхтавала заустављајући се на мање од двадесет корака од места на којем су прво стајала. Заиста подрхтавала; чинило се да се тресу све више и више, са сваким откуцајем срца. Већина људи се опет нагомилала око њих, један френетично заврћући нешто руком умотаном у крпу. Пара је нагло покуљала из цеви у ваздух, и подрхтавање се успорило, зауставило.
Ранд одмахну главом. Сећао се да је видео тог човека, Мервина, са уређајем који је подрхтавао на површини стола и није радио ништа. И ово чудо је потекло од тога? Мислио је да је направљено да производи музику. Тај који је скакао унаоколо и махао песницама према осталима мора да је био Мервин. Какве друге чудне ствари, каква чуда, су људи правили овде на Академији?
Када је поставио то питање, и даље посматрајући човека у дворишту, који је радио на колима, Идријен шмркну гласно. Поштовање према Поноворођеном Змају је садржало само једну такну оштрицу у њеном гласу, и убрзо се изгубило у одвратности. „Довољно је лоше што морам да дам простора филозофима и историчарима и аритметичарима и таквима, али рекли сте да примимо сваког ко хоће да направи било шта ново и пустимо их да остану, ако покажу напредак. Претпостављам да сте се надали оружју, али сада имам туцад сањалица и дангуба у рукама, сваки са старом књигом или рукописом или шест њих, од којих свака потиче из времена Савеза десет нација, осим ако не потичу из самог Доба легенди, или бар они тако кажу, и сви они покушавају да схвате цртеже и скице и описе ствари које никад нису видели и које можда нико никад није видео. Ја сам видела старе рукописе који говоре у људима који имају очи на стомаку, и животињама десет стопа високим са кљовама дужим од човека, и градове где—“
„Али шта то они праве, директорко Тарсин?“ захтевао је Ранд да зна. Људи који су радили на справи испод се померише уз одраз намере, не као да су се суочили са неуспехом. И то се помери.
Она шмркну гласније овог пута. „Глупости, мој Господару Змају, то они праве. Кин Товере је конструисао своје велико стакло за гледања. Кроз њега се може видети месец, јасно као своју руку, и оно о чему он прича су други светови, али какво добро од свега тога? Хоће да направи већи сада. Марил Харке прави велике балоне које она назива клизачи, и чим дође пролеће поново ће се бацити са брда. Срце да се попне у грло док је гледате како једри низ брдо у тим стварима; следећи пут када један од њих падне на њу гарантујем да неће сломити само руку. Џандер Парентакис верује да може да покреће бродове на реци помоћу воденичких точкова, или нечег што личи на то, али када на брод укрца довољно људи да окрећу ручке, нема места за товар, и било шта са једрима га може престићи. Рин Анхара хвата муње у велике тегле—сумњам да и он зна зашто—Нико Токама је само будаласта са својим—“
Ранд се окренуо тако брзо да је она коракнула уназад, а чак је и Добрејн устао, потез мачеваоца. Не, уопште нису били сигурни у њега. „Хвата муње?“ тихо је упитао.
Разумевање испуни њено збуњен лице, и она махну рукама пред собом. „Не, не! Не као... не тако!“ Не као ти, замало што није рекла. „То је ствар од жица и точкова и великих глинених ћупова и Светлост зна чега све. Он то зове муње, и ја сам видела да је пацов скочио на један од ћупова, на металну шипку која је вирила на врху. Сасвим сигурно је деловало као да га је ударила муња.“ Тон пун наде испуни њен глас. „Могу да га натерам да престане, ако хоћете.“
Покушао је да замисли некога како јаше на дрвеном суду, али је приказ био комичан. Хватати муње у ћупове је било ван његове моћи замишљања. Па ипак... „Нека настави као и до сада, директорко. Ко зна? Можда ће се испоставити да ће један од ових изума бити важан. Ако и један ради како тврде, дај изумитељу награду.“
Добрејново лице потамнело од сунца је имало сумњичави израз, мада је готово успео да га прикрије. Идријен пови главу, у мргодном пристанку, па чак начини и наклон, али је било очигледно да сматра да он тражи да пусти прасиће да лете ако буду могли.
Ранд није био сигуран да се не слаже са тиме. Па ипак, можда ће једном од прасића ипак порасти крила. Кола се јесу померила. Силно је желео да остави нешто за собом, нешто да помогне свету да преживи ново Сламање које ће, по речима Пророчанстава, он донети. Невоља је била у томе што он није имао појма шта би то могло бити, осим самих школа. Ко је знао шта би чудо могло да направи? Светлости, хтео је да сагради нешто што би могло трајати.
Ја сам мислио да сам могао да саградим, Лијус Терин је промрмљао у његовој глави. Погрешио сам. Ми нисмо градитељи, не ти, или ја, или онај други. Ми смо уништитељи. Уништитељи.
Ранд задрхта и протрља руке кроз косу. Онај други? Понекад, глас је звучао најнормалније када је био најлуђи. Посматрали су га, Добрејн готово да је крио несигурност, док се Идријен није ни трудила. Исправивши се као да је све у реду, он извуче два танка пакета из унутрашњости свог капута. На оба се у печатном воску налазио утиснут дугачки Змај. Копча за каиш, коју тренутно није носио, је послужила као импресивни печат.
„Горњи те именује мојим управитељем у Каирхијену“, рече, предајући пакете Добрејну. Трећи је још увек лежао крај његових груди, за Грегорина ден Лушеноса, да га поставља на место управитеља Илијана. „Тако да неће бити невоље са иким ко би могао довести у питање твој ауторитет док сам ја одсутан.“ Добрејн је могао да среди такву врсту невоље уз помоћ својих војника, али је било најбоље да се осигура да нико не може да каже да није знао или веровао. Можда неби ни било невоље од сређивања, ако би сви веровали да би се Поноворођени Змај обрушио на кршиоце. „Ту су наређења о разним стварима, које ја желим да буду урађене, али осим тога, користи сопствени суд. Када госпа Елејна затражи право на Сучев Престо, дај јој своју пуну подршку.“ Елејна. О, Светлости, Елејна, и Авијенда. Макар су оне биле сигурне. Минин глас је звучао срећније, сада; мора да је нашла књиге газда Фела. Намеравао је да је пусти да га прати у смрт, зато што није био довољно јак да је заустави. Илијена, зајеча Лијус Терин. Опрости ми, Илијена! Ранд проговори гласом хладним као срце зиме. „Знаћеш када да доставиш друго. Да ли да га доставиш. Проучавај га ако треба, и одлучи према ономе што буде рекао. Ако ти одлучиш негативно, или он одбије, изабраћу неког другог. Не тебе.“
Можда је то било грубо, али Добрејнов израз тешко да се променио. Његове обрве су се мало подигле када је прочитао име исписано на другом пакету и то је било све. Направо је елегантан наклон. Каирхијењани су обично били елегантни. „Биће како ти кажеш. Опрости ми, али звучиш као да намераваш да будеш дуго одсутан.“
Ранд слегну раменима. Веровао је Високом Лорду онолико колико је веровао било коме. Готово толико. „Ко то може рећи? Времена су несигурна. Побрини се да директорка Тарси има новца колико год јој је потребно, и нека људи почну са школом у Каемлину. И школа у Тиру, такође, док се околности тамо не промене.“
„Како ти кажеш“, понови Добрејн, гурнувши пакете у свој капут. Његово лице није одавало емоције сада. Добрејн је био искусан играч у Игри Кућа.
Што се ње саме тиче, директорка је успела да изгледа задовољно и разљућено у исто време, и упослила је себе непотребним исправљањем своје хаљине, на начин на који жене увек раде када су жестоко притиснуте да не исказују своје мишљење. Иако се жалила на сањаре и филозофе, била је љубоморно поносна на добробит Академије. Не би пустила ни сузу ако би те остале школе нестале и њихови учењаци били присиљени да дођу на Академију. Чак и филозофи. Шта би она мислила посебно о једном наређењу у Добрејновом пакету?
„Нашла сам све што ми је требало“, рече Мин, излазећи између полица, заносећи се по мало под теретом три набијене платнене вреће које је носила. Њен једноставни смеђи капут и панталоне су били јако слични ономе што је носила када ју је први пут видео у Баерлону. Из неког разлога, толико је гунђала око њих, да је свако ко је познавао помислио да је он тражио од ње да обуче хаљину. Сада се смешила, мада, са задовољством и наговештајем обешењаштва. „Надам се да су они товарни коњи тамо где смо их оставили, или ће мој Господар Змај морати да се преузме улогу товарног седла.“
Идријен се загрцну, шокирана што чује да му се неко тако обраћа, али се Добрејн само мало осмехну. Он је већ видео Мин у близини Ранда.
Ранд их се отарасио што је пре могао, будући да су видели и чули онолико колико је желео—одаслао их је са последњом напоменом да не забораве да уопште није ни долазио. Добрејн је климнуо као да није мање ни очекивао. Идријен је деловала замишљено док је одлазила. Ако јој ишта излети где би неко од слугу могао чути, или учењака, глас би се разнео по целом Граду за два дана. У сваком случају, није било много времена. Можда нико ко је могао рећи није био довољно близу да га осети да отвара пролаз овде, али било ко ко би тражио знаке би до сада био сигуран да је у граду та’верен . Његов план није био да га нађу, за сада.
Када су се врата затворила за њима, за тренутак се загледао у Мин, а онда узео једну од врећа и хитнуо је са рамена.
„Само једну?“ рече она. Спустивши остале на под, она се подбочи и мрко га погледа. „Понекад си збиља чобан. Ове торбе мора да су тешке по стотину свака.“ Али је деловала више забављено него узнемирено.
„Требала си да изабереш мање књиге“, рече он навлачећи рукавице за јахање да би сакрио Змајеве. „Или лакше.“ Окрену се ка прозору да дохвати кожни торбак, када га спопаде талас вртоглавице. Колена су му се одсекла и он се затетура. Трепераво лице које није могао да разазна бљесну кроз његову главу. Уз напор се придржао и присилио ноге да се исправе. А вртоглави осећај нестаде. Лијус Терин је гласно дахтао у сенкама. Да ли је то лице могло бити његово?
„Ако мислиш да ћеш ме натерати да их носим целим путем, размисли поново“,прогунђа Мин. „Видела сам шталске момке који су боље претварају. Требао си да пробаш да паднеш.“
„Не овај пут.“ Био је спреман на то што се десило када је усмерио; могао је да контролише у некој мери. Обично. Махом. Ова вртоглавица без саидина је била нова. Можда се само пребрзо окренуо. А можда прасићи заиста лете. Пребацио је каиш кожне торбе преко слободног рамена. Мушкарци у шталском дворишту су и даље били заузети. Градећи. „Мин—“
Обрве јој се моментално натуштише. За тренутак је направила паузу са навлачењем својих црвених рукавица и почела је да добује ногом. Опасан знак код било које жене, а нарочито код оне која је носила ножеве. „Већ смо то расправили Ранде крвави Змају ал’Торе! Нећеш ме оставити за собом!“
„Тако нешто ми није пало ни напамет“, слага он. Био је преслаб; није могао да натера себе да изговори речи, да је натера да остане. Преслаб, горко је помислио, и она би тако једноставно могла умрети због тога, Светлост ме спалила заувек!
И хоће, тихо обећа Лијус Терин.
„Само сам мислио да би требала да знаш шта смо радили до сада и шта ћемо да радимо“, настави Ранд. „Претпостављам да нисам био баш отворен.“ Прибравши се, он посегну за саидином . Соба је деловала као да се окреће, а он је јахао лавину ватре и леда, а прљавштина му је уз мучнину испунила стомак. Ипак, био је у стању да стоји усправно, без љуљања. Једва. И у стању само да истка пролаз који се отворио у снежну чистину где су два оседлана коња била везана за ниску грану једно храста. Било му је драго што види да су животиње још увек тамо. Чистина је била прилично далеко од најближег пута, али је и даље било луталица, који су окренули леђа породицама и фармама, трговинама и занатима, јер је Поноворођени Змај сломио све везе. Пророчанства су тако казивала. С друге стране, велики број тих људи и жена, болних стопала и напола смрзнути, био је уморан од потраге за нечим о чему није било ни трага ни гласа. Чак и ови неописиво јадни коњи би сигурно нестали, чим би наишао први човек који би их видео саме. Имао је довољно злата да купи друге, али није мислио да би Мин уживала у једносатном пешачењу до села где су оставили своје товарне коње.
Журећи на чистину, претварајући се да га је промена са пода, на снег до колена натерала да посрне, сачекао је само док она није прикупила своје торбе са књигама и затетурала се за њим, а онда је пустио Моћ. Били су удаљени петсто миља од Каирхијена, и од свих већих места најближи Тар Валону. Са затварањем пролаза Алана избледе у његовој глави.
„Отворен?“ рече Мин, са сумњом у гласу. Од свих својих мотива, надао се, или било шта друго осим истине. Вртоглавица и гађење полако избледеше. „Био си отворен као дагња, Ранде, али ја нисам слепа. Прво смо Путовали у Руидеан где си поставио толико много питања о том месту Шара, да би свако помислио да си се намерачио да идеш тамо.“ Мало се намрштивши она одмахну главом док је причвршћивала једну од врећа за седло свог смеђег шкопца. Прогунђала је од напора, али није намеравала да остави другу торбу са књигама да лежи у снегу. „Никад нисам помислила да је Аијелска Пустара таква. Тај град је већи од Тар Валона, чак и сада када је напола срушен. И све то фонтане, и језеро. Нисам чак ни могла да видим супротну страну. Мислила сам да у Пустари уопште нема воде. И било је хладно колико и овде; мислила сам да је пустара врућа!“
„Лети би се пржила током дана, али би се ипак смрзавала ноћу.“ Осетио је да се довољно опоравио да понесе сопствене вреће до сивчевог седла. Готово довољно. Ипак их је понео. „Ако већ знаш све, шта сам радио, осим што сам постављао питања?“
„Исто што претходне ноћи у Тиру. Побринуо се да свака мачка и кос знају да си био тамо. У Тиру си се распитивао за Чачин. Очигледно је. Покушаваш да збуниш сваког ко покуша да нађе где си и шта је следеће што ћеш да урадиш.“ Друга гомила књига је балансирала на првој иза њеног седла, и она је одвезала своје узде и попела се у седло. „Дакле, да ли сам ја слепа?“
„Твоје очи су орловске.“ Надао се да његови прогониоци виде исто толико добро. Или ко год да их је слао. Не би вредело да крену у потеру Светлост зна где. „Мислим да морам да поставим неке лажне трагове.“
„Зашто губити време? Знам да имаш план, знам да се тиче нечег што је у том кожно свежњу—са’ангрела—и знам да је важно. Не буди толико изненађен. Једва да пушташ ту торбу из вида. Зашто не би прво урадио шта год треба да урадиш и онда постављао лажне трагове? И прави, наравно. Напашћеш их тамо где се најмање надају, рекао си. Тешко да можеш то да урадиш, осим ако те прате тамо где желиш.“
„Волео бих да никад ниси почела да читаш књиге Херида Фела“, прогунђао је кисело, пењући се у сивчево седло. Заљуљао се само мало. „Превише слажеш слагалице. Могу ли сада уопште сакрити тајну од тебе?“
„Никад ниси могао, вуноглавче“, насмејала се, а онда потпуно контрадикторна сама себи упитала, „Шта заиста планираш? Мислим, осим да убијеш Дашиву и остале. Имам права да знам, ако путујем са тобом.“ Као да она сама није инсистирала да путује са њим.
„Намеравам да очистим мушки половину извора“, рекао је равним гласом. Крупна објава. Крупан план, више него крупан. Већина би рекла грандиозан. Што се Минине реакције тиче, могао је исто тако рећи и да планира да пође у поподневну шетњу. Једноставно је гледала у њега, са рукама на јабуци седла, док није наставио.
„Не знам колико ће требати, и када коначно почнем, мислим да ће свако ко уме да усмерава, у кругу од хиљаду миља од мене, знати да се нешто дешава. Сумњам да ћу бити у стању да спречим ако се Дашива и остали, или Изгубљени изненада појаве да виде шта се дешава. Што се Изгубљених тиче, ту не могу ништа, али уз срећу, могу да средим остале.“ Можда је то што је био та’верен могло да му да ту границу која му је очајнички била потребна.
„Ослони се на срећу и било ко, Корлан Дашива или Изгубљени, ће те појести за доручак“, рекла је окренувши свог коња ка чистини. „Можда могу да смислим бољи начин. Хајде. У крчми је топла ватра. Надам се да ћеш нам дозволити да једемо, пре но кренемо.
Ранд је у неверици зурио за њом. Човек би помислио да су пет Аша’мана спремних да поново започну борбу, не помињући Изгубљене, били мање забрињавајући него зубобоља- Обовши свог сивца напред, он натера снег да запршти под копитима и сустиже је, да би наставио да јаше с њом у тишини. И даље је имао неколико ствари које јој је тајио, ову болест која је почела да утиче на њега када усмерава, за почетак. То је био прави разлог зашто је морао да се обрачуна са Дашивом и осталима пре свега. То му је дало времена да превазиђе болест. Ако је то иоле могуће. Ако не, није био сигуран да ће му два тер’ангреала на седлу бити од икакве користи.
