Точак времена се окреће и Доба долазе и пролазе, остављајући за собом сећања која прерастају у легенде. Легенде бледе и постају митови, а и они чак буду давно заборављени када поново наиђе Доба које их је изродило. У једном од тих раздобља, који су неки звали Треће доба— Доба које тек треба да дође, Доба давно прошло - ветар се уздизао изнад Аритског океана. Ово није био почетак, јер обртајима Точка времена није било ни почетка ни краја. Али био је то један почетак.
Источно ветар је дувао изнад хладних сиво-зелених океана, према Тарабону, где су се бродови већ искрцани или који чекају свој ред да уђу у луку Танчика бацакали усидрени миљама уз ниску обалу. Још бродова, великих и малих, пунило је огромну луку и барке су одвозиле људе и терет на обалу, јер није било празног места на било којем од градских молова. Становници Танчика бојали су се када је град пао својим новим господарима, са својим чудним обичајима и чудним креатурама и женама држаним на узицама које су могле усмеравати, и бојали су се опет када је флота стигла, отупљујућа у својој величини, и почела искрцавати не само војнике него косооке трговце и занатлије са својим алатима и чак фамилије са вагонима пуним фармерских алатки и непознатих биљака. Постојао је нови краљ и нови Панарх да управља законима, пак, а све и да краљ и Панарх дугују верност некој далекој царици, ако сеаншански племићи заузимају многе палате и захтевају дубљу оданост него било који тарабонски лорд или дама, живот је био мало промењен за већину људи, осим можда на боље. Сеаншанска крв имала је мало контакта са обичним народом, а са чудним обичајима могло се живети. Анархија која је разорила земљу била је само успомена сада, а и глад са њом. Побуњеници и бандити и Змајузаклети који су харали земљом били су мртви или заробљени и отерани северно на Алмотску равницу, они који се нису предали, и трговина се још једном наставила. Хорде гладних избеглица које су биле загушиле улице града вратиле су се натраг својим селима, натраг својим фармама. И најновијих придошлица остајало је у Танчику само колико је град могао лако издржавати. Без обзира на снег, војнике и трговце, занатлије и фармери проширили су се по унутрашњости земље у својим хиљадама и десетинама хиљада, али ледени ветар ударао је у мирни Танчико који је, након својих великих проблема, углавном био задовољан собом.
Источно је ветар дувао миљама, јачајући и бледећи, али никада умирући, источно и закретао према југу, преко шума и равница омотаних у зиму, голих грана и смеђих трава, напокон прелазећи у шта је једном била граница између Тарабона и Амадиције. Граница још увек, али само именом, граничне куће растављене, граничари отишли. Источно и јужно, око јужних предјела Маглених планина, завијајући преко високог зида Амадора. Покореног Амадора. Застава изнад масивне Тврђаве Светла вијорила се на ветру, златни соко којега је носила заиста је изгледао да лети са муњама обухваћеним канџама. Мало је домородаца напустило своје домове, а тих неколико журило је смрзнутим улицама, капута стиснутих око себе и очију уперених доле. Очију доле не само да пазе куда ходају по склиским поплочаним улицама, него да избегну гледати у понеког Сеаншана који јаше на звери величине коња која изгледа као мачка прекривена брончаним љускама, или у челиком-огрнуте скупине Тарабонских чувара како чувају некадашњу Децу Светла, сада оковану и упрегнуту као животиње да извозе вагоне отпада из града. Једва месец и по под окриљем Сеаншана, народ главног града Амадиције осетио је горки ветар као напаст, а они који нису проклињали своју судбу размишљали су о гресима који су им могли нанети ово.
Источно је ветар завијао, преко напуштене земље где је једнак број села стајао спаљен и фарми уништених колико је било становника. Снег је прекрио спаљена дрва и напуштене стаје, омекшавајући поглед чак и док је додавао смрзавање гладовању као начин умирања. Мач и секира и копље су онде већ били те остали да убију поново. Источно, док ветар није отпевао погребну песму над откривеном Абилом. Ниједан барјак није летео изнад градских торњева, јер Змајев пророк је био онде, а Пророку није било потребно ишта осим самог имена да га истиче. У Абили, људи су дрхтали јаче на звук Пророковог имена него на ветар. Људи другде су такођер дрхтали на то име.
Излазећи из високе куће трговца где је Масема живео, Перин је пустио да му ветар носи његов крзнени капут док је навлачио рукавице. Подневно сунце није одавало топлину и ваздух је дубоко загризао. Држао је руке откривене, али био је превише гневан да осети хладноћу. Да држи своје руке подаље од секире за појасом био је напор. Масема— неће звати тог човека Пророком, не у својој глави!— Масема је врло вероватно био будала и сасвим сигурно луд. Моћна будала, моћнији од многих краљева, и луд од тога.
Масемини чувари испунили су улицу од једне до друге стране и проширили се иза углова суседних улица, кошчати момци у украденим свилама, шегрти без браде у издераним капутима, некад дебељушкасти трговци у остацима добре вунене одеће. Дах им је био бела измаглица и неки су дрхтали без капута, али сваки човек је држао копље или самострел са напетом стрелицом. Ипак, споља нико није изгледао непријатељски настројен. Знали су да је тврдио познанство са Пророком и зурили су као да очекују да скочи у ваздух и полети. Или барем направи салто. Игнорирао је мирис дима из градских димњака. Многи су смрдили по устајалом зноју и неопраним телима, те по ревности и страху. И по необичној грозници коју није препознао раније, одраз лудила у Масеми. Непријатељски настројени или не, убили би њега, или било кога другога, ако Масема каже. Поклали би нације на Масемину реч. Док их је њушио, осетио је хладноћу дубљу него било који зимски ветар. Било му је драже него икад што није допустио да Фаила дође са њим.
Људи које је оставио са коњима играли су коцке поред животиња, или се претварали да играју, на делу поплочаног камења углавном очишћеног од снежне бљузгавице. Није веровао Масеми више него што је могао бацити својег пастува, а нису ни они. Више су гледали на кућу и стражаре, него на своју игру. Три Заштитника скочила су на ноге чим се појавио, њихове очи прешле су се на друштво што је долазило иза њега. Знали су шта су њихове Аес Седаи осетиле унутра. Неалд је био спорији, зауставио се да покупи коцке и новчиће. Аша’ман је био кицош, стално дирајући своје увијене бркове, шепурећи се и кезећи се женама, али сада је стајао на петама, опрезан као мачка.
„Једно време сам мислио да ћемо се морати борити да изађемо оданде“, Елијас је промрмљао поред Периновог рамена. Али његове жуте очи биле су мирне. Мршави старац у широком шеширу, са проседом косом која му је висила до струка и дугом брадом преко целих прса. Дугачак нож за његовим појасом, не мач. Али био је Заштитник. Још увек је био, на неки начин.
„То је једина ствар која је прошла како треба“, Перин му је рекао, узимајући Коракове узде од Неалда. Аша’манове обрве су се уздигле упитно, али Перин је одмахнуо главом, не бринући што је питање требало бити и Неалд је, са осмехом на уснама, додао Елијасу узде његовог сивкастог шкопца пре него се попео на свог пегавца.
Перин није имао времена за незадовољство Муранђана. Ранд га је послао да врати Масему, и Масема је долазио. Као у увек од недавно када год би помислио на Ранда, боје су се окретале у његовој глави и као увек, игнорисао их је. Масема је био превелик проблем за Перина да време троши бринући се о бојама. Проклети човек је мислио да је богохуљење за било кога осим Ранда да дира Једну моћ. Ранд, чинило се, није био потпуно смртан; био је Светлост у људском облику! Тако да неће бити Путовања, нити брзих скокова до Каирхијена кроз Капију који направи један од Аша’мана, без обзира колико се Перин трудио наговорити Масему. Морали би јахати целих четри стотине миља или више, кроз Светло зна шта све. И држати ко су они као тајну, и Масему такођер. То су биле Рандове наредбе.
„Постоји само један начин на који то можемо направити, дечаче“, Елијас је рекао као да је изговорио наглас. „Мала шанса. Могли смо имати боље изгледе да смо га опалили по глави и борили се да побегнемо.“
„Знам“, Перин је забрундао. Помислио је на то више пута током сати свађања. Са свим Аша’манима и Аес Седаима да усмеравају, могло је бити могуће. Али видео је битку која се борила са Једном моћи, људи растргани на крваве комадиће у трептају ока, сама земља цветајући од ватре. Абила би била месарско двориште пре него буду готови. Никада не би поново погледао на такву сцену, кад би имао шта казати о томе.
„Што мислиш да ће Пророк од тога начинити?“ Елијас је питао.
Перин је морао очистити свој ум од Думајских извора, и тога да Абила изгледа као то поље, пре него је могао размислити о томе шта Елијас прича. Ох. О томе како ће учинити немогуће. „Није ме брига што ће урадити.“ Човек ће правити проблеме, то је било сигурно. Иритирано, почешао је браду. Требао ју је подрезати. Заправо, дати је подрезати. Кад би узео маказе, Фаила би му их узела и дала Ламгвину. Још увек му се чинило немогуће да та грдосија са својим изрованим лицем и својим укоченим зглобовима може имати вештине личног слуге. Светлости! Лични слуга. Успевао се сналазити са Фаилом и њеним чудним салдејским обичајима, али што боље му је то успевало, то је она успевала више управљати стварима како јој се прохтело. Жене су свеједно увек то радиле, наравно, али понекад је мислио да је заменио једну врсту вртлога са другим. Можда би могао пробати мало оног мајсторског викања које је толико волела. Човек би требао моћи спустити маказе на своју главу ако то хоће. Али сумњао је у то. Викати на њу било је тешко чак и када би она прва почела. Глупа ствар да се о њој сада размишља, ипак.
Проучавао је остале како одлазе до својих коња као када би проучавао алате потребне за тежак посао. Бојао се да ће Масема учинити ово путовање тешким као и неке најтеже послове које је имао, а његови алати били су пуни пукотина.
Сеонид и Масури одмарали су поред њега, капуљаче на њиховим капутима повучене добрано према напред, стављајући њихова лица у сенку. Бритко подрхтавање прожимало је бледи мирис њихових парфема, страх под контролом. Масема би их убио на месту кад би имао реч у овоме. Стражари би могли свеједно, кад би препознали безвремено лице Аес Седаи. Међу толико њих, морао је бити неко ко то може. Масури је била виша чак за шаку, али Перин је још увек гледао доле на врхове њихових глава. Игноришући Елијаса, сестре су измениле погледе сакривене капуљачама; тада је Масури тихо проговорила.
„Видиш ли сада зашто га се мора убити? Човек је...бесан.“ Па, Смеђа је ретко ублажавала речи. Срећом, нико од стражара није било довољно близу да их чује.
„Могла си наћи боље место да то кажеш“, рекао је. Није желео да слуша њихове приговоре, сада или касније, али поготово не сада. А и чинило се и да неће морати.
Едара и Карела стајали су иза Аес Седаи, тамни шалови замотани око њихових глава. Комадићи који су висили преко прса и леђа нису изгледали као заштита од хладноће, али опет, снег је више сметао Мудрима, само постојање такве ствари. Њихова сунцем опаљена лица могла су бити изрезбарена колико су одавала, али мирис им је био челични шиљак. Едарине плаве очи, иначе тако сабране да су се чиниле чуднима на њеној младоликој фигури, биле су чврсте као тај шиљак. Наравно, њена сабраност маскирала је челик.
„Ово није место за разговор.“ Карела рече Аес Седаима благо. За Мудру. Што је значило само да ти неће одгристи нос пре него те упозори. „Пењите се на своје коње.“
И ниже жене су јој се кратко поклониле и пожуриле на своја седла као да уопште нису биле Аес Седаи. Нису биле Мудрима. Перин је сматрао да се никада неће навикнути на то. Чак и ако се чинило да Масури и Сеонид јесу.
Са уздахом, попео се на Корака док су Мудре пратиле своје Аес Седаи ученице. Пастув је поскочио пара корака након одмарања, али Перин га је довео под контролу притиском својих колена и мирним рукама на уздама. Аијелке су се попеле незграпно чак и након свог вежбања што су имали задњих пар недеља, њихове тешке сукње подигле су се горе и показале огољене ноге, у вуненим чарапама, изнад колена. Слагале су се са две сестре у вези Масеме, а исто тако и остале Мудре назад у кампу. Фина кипућа чорба за било кога да је носи у Каирхијен без да се опече.
Грејди и Арам су већ били зајахали и није могао разазнати њихове мирисе над осталима. Није било потребе. Одувек је мислио да Грејди изгледа као фармер без обзира на његов црни капут и сребрни мач на огрлици, али не и сада. Миран као кип у свом седлу, повећи Аша’ман надгледао је стражу са сабласним очима човека који одлучује где направити први рез. И други и трећи и колико год их је требало. Арам, жућкасти крпарски огртач лепршао му је на ветру док је управљао уздама, балчак мача дизао се иза његовог рамена— Арамово лице била је мапа узбуђења што је узроковало Периново срце да пропадне. У Масеми, Арам је срео човека који је дао живот и душу Поноворођеном Змају. Из Арамове перспективе,
Поноворођеног Змаја рангирао је одмах иза Перина и Фаиле.
Ниси учинио дечку услугу, Елијас је био рекао Перину. Помогао су му да одбаци оно у шта је веровао и сада све у што верује си ти и тај мач. То није довољни ни за којег човека. Елијас је знао Арама када је Арам још био Крпар, пре него је подигао мач.
Чорба која би могла имати отрова у себи, за неке.
Чувари су можда гледали у Перина у чуду, али нису се помакнули док неко није викнуо са прозора куће. Тада су се помакнули у страну довољно да се јахачи помере у једној линији. Доћи до Пророка није било лако, без његовог допуштења. Без његовог допуштења, отићи од њега били је немогуће.
Кад су се одмакнули од Масеме и од страже, Перин је поставио најбољи корак који је могао кроз пренатрпане улице. Абила је била велики, развијени град не тако давно, са својим каменим тржницама, зградама са крововима од црепа високим четири спрата. Још увек је био велик, али комади камења означавали су куће и гостионице које су биле срушене. Нити једна гостионица није остала стајати у Абили, или кућа некога ко је био спор у проглашавању славе господараа Поноворођеног Змаја. Масемино неслагање никада није било суптилно.
У гужви је било мало њих који су изгледали као да живе у граду, једнолични људи у једноличној одећи углавном ходајући престрашено по странама улице и без деце. Није било ни паса; глад је сада вероватно била већи проблем у овом месту. Свугде, групе наоружаних људи пробијало се кроз блато до колена које је синоћ било снег, двадесет овде, педесет онде, рушећи људе који нису били довољно брзи да им се макну с пута, чак терајући вагоне вучене воловима да их заобиђу. Увек их је било стотине на видику. Мора да их је било на хиљаде у граду. Масемина војска били су олоши, али њихове бројке су надомештале њихове досадашње мане. Хвала Светлости да се човек сложио да поведе само стотину. Требало је сат времена свађања, али сложио се. На крају, Масемина жеља да брзо дође до Ранда, чак и када није хтио Путовати, је победила. Мало је његових следбеника имало коње, а што их је више ишло пешице, спорије би се кретали. Бар ће стићи у Перинов камп до навече.
Перин није видио никога на коњу осим његове дружине, и привлачили су погледе оружаних људи, камене погледе, грозничаве погледе. Лепо одевени народ долазио је често код Пророка, племићи и трговци у нади да ће им понизност у особној појави донети више благослова и мање казни, али углавном су одлазили пешице. Пут им је био слободан, осим од потребе јахања кроз групице Масеминих следбеника. Ако су отишли на коњима, мора да је Масемина воља. Свеједно, Перин није осећао потребу да другима каже да остану близу. У Абили је постојао осећај чекања и нико са пола мозга неће хтети бити близу када се то чекање заврши.
Било је олакшање када је Балвер потакнуо својег носатог шкопца из споредне улице одмах испред ниског дрвеног моста који је водио изван града, скоро једнако велико олакшање као када је осетио да су прешли мости и прошли задње стражаре. Мали човек стиснутог лица, све квргави зглобови и са својим обичним смеђим капутом који је више висио на њему него га је носио, могао је пазити на себе без обзира на свој изглед, али Фаила је постављала правила домаћинства за племићку жену и била би више него незадовољна ако би Перин допустио да се што зло догоди њезином секретару. Њезином и Периновом. Перин није био сигуран како се осећао што има секретара, али човек је поседовао вештине које су сезале даље од писања лепом руком. Које је демонстрирао чим су изашли ван града, са ниским, шумовитим брдима свуда уоколо. Већина гранчица биле су огољене и укочене, а оне које су задржале нешто листа или игле распшивале су јарко зеленило наспрам белог. Имали су цесту само за себе, али смрзнути снег у браздама чинио је њихово јахање спорим.
„Опростите ми, мој лорде Перине“, Балвер је промрмљао, наслањајући се на седло да вири поред Елијаса, „али случајно сам начуо нешто тамо иза што би вам могло бити интересантно.“ Дискретно се накашљао у рукавицу, а тада брзо ухватио свој капут и чврсто га прионуо уз себе.
Елијас и Арам нису требали Перинову наредбу да се врате у линију са осталима. Свако је имао право на човекову малу жељу за приватношћу. Зашто је хтео да се претвара како нико други не зна да сакупља информације из сваког града или села кроз које су прошли, Перин није могао ни да погоди. Знао је да Перин дискутује све што сазна са Фаилом и Елијасом. У сваком случају, био је врло добар у њушкању.
Балвер је нагнуо главу на једну страну да гледа Перина док јашу постранце. „Имам два делића вести, мој лорде, један који сматрам важним, а други хитним.“ Хитно или не, човеков глас био је сув, као шушкање мртвог лишћа.
„Колико хитно?“ Перин се опкладио сам са собом о томе у вези кога је тај први комад вести.
„Врло, можда, мој лорде. Краљ Аилрон је повео битку са Сеаншанима код града Јерамела, отприлике сто миља западно одавде. Ово је било отприлике прије десет дана.“ Балверова уста у том трену су се напрћила у иритацији. Није волео нетачност; није волео да не зна. „Поуздане информације су ретке, али без сумње, амадицијска војска је мртва, заробљена или расута. И био бих врло изненађен ако их је остало више од сто заједно, било где, а они ће ускоро кренути у разбојништво. Сам Аилрон је отет, заједно са својим целим двором. Амадиција више нема племства које нечему служи.
Ментално, Перин је означио изгубљену окладу. Већину времена, Балвер је долазио са вестима о Белим плаштовима. „Штета за Амадицију, претпостављам. За заробљене људе, у сваком случају.“ Према Балверу, Сеаншани су били тешки према онима заробљеним у војсци која им се супротстављала. Тако Амадиција није имала више војске, нити племства да подигну и поведу још једну. Ништа да спречи Сеаншане да се прошире колико год желе далеко, иако се чинило да се веома брзо шире чак и кад имају опозиције. Најбоље да јаше источно чим Масема дође у камп и онда да иде колико може брзо док год људи и коњи то могу издржати.
То је и рекао, а Балвер је климнуо, са танким смешком одобравања. Човек је ценио када је Перин увиђао важност његових вести.
„Још једна ствар, мој лорде“, рекао је. „Бели плаштови су суделовали у битци, али изгледа да је Валда успео да их већину макне са бојишта на крају. Има срећу Мрачнога. Нико чини се не зна куда су отишли. Или радије, сваки језик даје друкчији смер. Ако смем да кажем, ја сам за исток. Даље од Сеаншана.“ И према Абили, наравно.
Опклада онда није била изгубљена. Иако човек није започео са тим. Изједначење, можда. Далеко напред, соко се винуо високо у небо без облака, кренувши северно. Доћи ће до кампа пуно пре њега. Перин се могао сетити времена када је имао мало брига колико и тај соко. У поређењу са сада, бар. Било је то јако давно.
„Претпостављам да су Бели плаштови више заинтересирани да избегавају Сеаншане него да сметају нама, Балвере. Ионако, не можемо се кретати брже због њих него због Сеаншана. Јесу ли они други део вести?“
„Нису, мој лорде. Једноставно, занимљивост.“ Балвер је изгледа мрзео Децу Светла, поготово Валду— због лошег третмана негде у прошлости, Перин је сумњао— али као и све остало код овог човека, била је то сува, хладна мржња. Без страсти. „Друга вест је да су Сеаншани водили још једну битку, ову у јужној Алтари. Против Аес Седаи, могуће, иако су неки спомињали мушкарце који усмеравају.“ Напола се окренувши у седу, Балвер је погледао натраг на Грејдија и Неалда у њиховим црним капутима. Грејди је био у разговору са Елијасом, а Неалд са Арамом, али оба Аша’мана изгледала као да држе око на шуми као што су и Заштитници отпозади. Аес Седаи и Мудре су разговарале тихим гласовима, такођер. „Против чега год да су се борили, мој лорде, јасно је да су Сеаншани изгубили и да су послани натраг у Ебоу Дар.“
„Добре вести.“ Перин је рекао равно. Думајски извори су блеснули је у његовој глави опет, јачи него пре. За тренутак, био је леђа уз леђа са Лоијалом, очајно се боривши, сигуран да му је сваки следећи дах последњи. По први пут тај дан, задрхтао је. Барем је Ранд знао за Сеаншане. Барем није морао на то мислити.
Постао је свестан да га Балвер гледа. Проучавајћи га, као птица која проучава чудног инсекта. Видео га је да дрхти. Мали човек је волео знати све, али постојале су неке тајне које нико никада неће сазнати.
Перинове очи вратиле су се на сокола, једва видљивог чак и њему. Натерало га је да помисли на Фаилу, његовог ватреног сокола од жене. Његовог прелепог сокола од жене. Одгурнуо је Сеаншане и Беле плаштове, чак и Масему из својих мисли. На одређено време, барем.
„Хајдемо мало убрзати корак“, јавио је осталима. Соко ће можда видети Фаилу пре њега, али за разлику од птице, он ће видети љубав свога срца. И данас, неће викати на њу што год се догодило.
