Соко је убрзо изашао из видика, и пут је остао без осталих путника, али није се могло журити као што је Перин желео, смрзнуто корење спремно да сломи коњску ногу и јахачев врат нису дозвољавали велику брзину. Ветар је носио лед, и поново сутра обећавао снег. Било је пола поподнева када је скренуо међу дрвеће у беле сметове који су на неким местима били дубоки до коњских колена, и прекривали су последњу миљу до шумског кампа где је оставио Дворечане и Аијеле, Мајенце, Гелданце и Фаилу. Тамо ништа није било као што је очекивао.
Као и увек тамо су била четири кампа која су се простирала међу дрвећем, заиста, али ватре Крилатих гардиста су се напуштене пушиле око Берелајниног тракастог шатора, међу преврнутим котловима и деловима опреме испуштеним на снегу, и исти знаци журбе су красили земљу где су Алијандрини војници били смештени када је јутрос отишао. Једини знак живота на оба места су били коњушари, ковачи и возачи таљига, умотани у вунене огртаче и скупљени у гомилама око места за коње и кола високих точкова, за набавку. Сви су зурили у оно што је привукло његове очи и држало их.
Пет стотина стопа од каменитог брда равног врха, где су Мудре сместиле своје ниске шаторе, били су извучени Мајенци у сивим капутима, свих девет стотина или толико њих, коњи су нестрпљиво рзали, црвени капути и дуге црвене траке на њиховим копљима су поигравали на хладном поветарцу. Ближе брду са друге стране, баш у близини корита смрзнутог потока, Гелданци су направили ред копаља исто толико дугачак, ови пак са зеленим тракама. Војници на коњима у зеленим капутима и оклопима, изгледали су сиво у поређењу са Мајенцима црвених шлемовима и штитника за груди, али њихови официри су сјајили у посребреним оклопима и скерлетним капутима и капуљачама, са уздама и поставама за седло црвених реса. Храбра представа, за мушкарце на паради, али они нису парадирали. Крилати Гардисти уперени према Гелданцима, Гелданци према брду. А врх брда је био опасан Дворечанима са дугим луковима у рукама. Нико није потегао, још увек, али сваки човек је имао спремну стрелу. Била је то лудница.
Терајући Корака у нешто најближе галопу што је било могуће, Перин је заорао кроз снег, праћен осталима док није стигао на чело Гелданске формације. Берелајн је била тамо, у троструком црвеном капуту, и Гален, једнооки капетан, остали Крилати гардисти и Аноура, њен Аес Седаи саветник, сви се очигледно расправљајући са Алијандриним Првим Капетаном, ниским набијеним човеком по имену Герард Арганда, који је тресао главом тако снажно да је дебела бела перјаница подрхтавала на његовом углачаном шлему. Прва од Мајена је изгледала спремно да загризе гвожђе, љутња се видела кроз Аноурин Аес Седаи мир, а Гален је опипавао свој црвенопери шлем који је висио на његовом седлу као да се одлучивао да ли да га поклони. На призор Перина прекинули су и окренули своја уста према њему. Берелајн је усправно седела у свом седлу, али њена црна коса је била умршена ветром, и њена бела кобила лепих чланака је дрхтала, кожа од тешког трка се смрзавала на њеним боковима.
Са толико људи около било је све сем могуће открити појединачне мирисе, али Перину није требао нос да препозна невољу која је висила у ваздуху. Пре него што је могао да захтева шта су то у Светлости мислили да раде, Берелајн је проговорила са порцеланским лицем формалности што га испрва натера да трепне.
„Лорде Перине, твоја госпа жена и ја смо ловиле са краљицом Алијандром када смо били нападнути од стране Аијела. Ја сам успела да побегнем.
Нико од осталих из дружине се још није вратио мада може бити да су их Аијели узели за заробљенике. Послала сам групу копљаника да извиди. Били смо на око десет миља југоисточно, тако да би требали да се врате са новостима пре мрака.“
„Фаила је заробљена?“ Перин је глупаво упитао. Чак и пре него што су прешли у Амадицију из Гелдана, чули су о Аијелима који су палили и пљачкали, али је увек било негде другде, следеће село или оно иза њега, ако не и даље. Никада довољно близу да би бринули о томе, или да буду сигурни да је било више од гласине. Не када је имао наређења Ранда крвавог ал’Тора да извршава! И види чега га је то коштало.
„Зашто си ти још увек овде?“ Питао је наглас. „Зашто је сви ви не тражите?“ Схватио је да је викао. Желео је да завија, да их подави. „Спаљени били сви, шта чекате?“ Остали су одговорили равнодушношћу, као да прича колико је хране остало за коње, то је гурнуло игле беса у његову главу. Још више, јер су били у праву.
„Напали су нас из заседе, две или три стотине, лорде Перине, али знате добро колико и ја, из оног што смо чули да може бити туце или више таквих банди које лутају наоколо. Ако их будемо јурили силом, можемо се наћи у борби против Аијела која ће нас скупо коштати, без да знамо да ли су то они који држе вашу госпу жену. Или да ли је она и даље жива. Лорде Перине, то морамо прво сазнати или ће остало бити горе од бескорисног.“
Да ли је и даље жива. Стресао се, изненада је хладноћа била у њему. У његовим костима. У његовом срцу. Морала је бити жива. Морала је бити. Ох, Светлости, требао је да је пусти да пође у Абилу са њим. Аноурино широко лице је била маска сажаљења уоквирена танким тарабонским плетеницама. Изненада је био свестан бола у својим шакама, стезао је узде. Натерао их је да попусте притисак, опустио је прсте у рукавицама.
„Она је у праву“, Елијас је тихо рекао, приближавајући се. „Сабери се. Погреши са Аијелима, и тражићеш да умреш. Можда ћеш повести доста људи са тобом у лош крај. Умирање неће ничему послужити ако твоја жена остане заробљеник.“ Покушао је да учини глас блажим, али је Перин могао да осети напрезање.“ Свеједно ћемо је наћи, дечко. Таква жена, можда им је побегла. Можда покушава да се врати пешице. За то треба времена у хаљини. Извиђачи Прве ће лоцирати трагове.“ Провлачећи прсте кроз дугу браду, Елијас се насмеши само неодобравајуће. „Ако ја не могу наћи више од Мајенаца, појешћу барку. Вратићемо ти је.“
Перин није био преварен. „Да“, рекао је оштро. Нико није могао побећи пешице Аијелима. „Иди сада. Пожури.“ Уопште није био преварен. Човек је очекивао да пронађе Фаилино тело. Морала је бити жива, а то је значило заробљена, али боље заробљеник него…
Нису могли говорити међусобно као са вуковима, али Елијас је оклевао као да разуме Перинове мисли. Није покушао да их порекне, ипак. Његов шкопац је кренуо према југоистоку, брзо колико је снег то дозвољавао, и после кратког погледа према Перину Арам је кренуо за њим мрачног лица. Некадашњи Крпар није волео Елијаса, али је скоро обожавао Фаилу, чак и ако само због тога што је била Перинова жена.
Није било сврхе поткивати животиње, Перин рече себи, гледајући према њиховим одељцима. Желео је да трче. Желео је да трчи са њима. Фине пукотине као да су се шириле кроз њега. Ако се врате са погрешним вестима смрвиће се. На његово изненађење, тројица Заштитника пројахаше кроз дрвеће за Елијасом и Арамом уз прскање снега, вунени огртачи су летели иза њих док их нису сустигли, а онда изједначише брзину.
Успео је да захвално климне Сеонид и Масури, и укључио је и Карелу и Едару. Ко год је дао предлог, нема сумње ко је дао дозволу. То је била мера контроле коју су Мудре успоставиле и коју ниједна сестра није покушала да преузме. Вероватно су желеле, али су њихове руке у рукавицама остале скупљене на дршкама седла, и ни једна није одавала нестрпљење сем трзајем трепавица.
Нису сви гледали у одлазеће мушкарце. Аноура се ломила између сажаљења над њим и проучавања Мудрих крадом. За разлику од остале две сестре, она није дала никаква обећања али је била опрезна са Аијелкама као и оне. Галеново једно око је почивало на Берелајн, чекајући знак да исуче мач који је стезао, док је она била заокупљена Перином, лица и даље мирног и не читљивог. Грејди и Неалд су држали главе заједно бацајући брзе мргодне погледе у његовом правцу. Балвер је седео веома мирно, као врабац на седлу трудећи се да буде невидљив, пажљиво слушајући.
Арганда се прогурао са својим високим шкопцем поред Галеновог тешког, кошчатог црног, игноришући Мајенчев једнооки поглед пренеражености. Уста Првог Капетана су љутито радила иза сијајућих решетки за лице на шлему, али Перин није ништа чуо. Фаила је испуњавала његову главу. О, Светлости Фаила! Његове груди као да су биле везане челичним опругама. Био је близу панике, држећи се ноктима да не падне у амбис.
Очајнички посегнуо је својим умом, френетично тражећи вукове. Елијас је засигурно ово већ покушао- Елијас се не би препустио паници пред овим вестима- али он је морао и сам да покуша.
Тражећи пронашао их је.
Чопор Тропрстог и Хладне Воде, Сумракови и Изворогов и осталих. Бол је пловио са његовом молбом за помоћ, али је растао у њему уместо да се смањује. Чули су за Младог бика, и саосећали су се над његовим губитком ње, али су се држали подаље од двоногих, који су застрашивали сваку игру и били смрт за сваког вука ухваћеног самог. Било је толико чопора двоногих, који су пешачили и јахали чврстопрсте четвороноге, али нису могли да кажу да ли су неки од њих били они које он тражи. Двоноги су били двоноги за њих не различити сем оних који су могли да усмеравају, и малобројних који су могли да причају са њима. Тугуј, рекли су му, и настави даље, и сретни је поново у вучјем сну.
Једна по једна, слике које је његов ум преводио у речи су нестајале, док није преостала само једна. Жали, и сретни је поново у вучјем сну. Онда је и то нестало.
„Да ли ти слушаш?“ Арганда је захтевао грубо. Он није био племић смиреног лица, и упркос својим свилама и златним радом изнад сребрног на штитнику за груди изгледао је као оно што је и био, војник који седи који је као дечак прво дохватио копље и вероватно носио туце ожиљака. Његове тамне очи су биле грозничаве као оне Масеминих људи. Мирисао је на бес, и страх. „Ти дивљаци су такође узели краљицу Алијандру!“
„Пронаћи ћемо вашу краљицу када пронађемо моју жену“, рече Перин, гласа хладног и тврдог као ивице његове секире. Морала је бити жива. „Претпостављам да ћеш ми рећи о чему се овде ради, изашао си овде спреман за јуриш, тако изгледа. И такође се суочаваш са мојим народом.“ Он је такође имао и друге дужности.. Признајући то је било горко као жуч. Ништа се није рачунало поред Фаиле. Ништа! Али Дворечани су били његов народ.
Шокирао ју је када је отргао своју руку од Гелданца, „Алијандра ми се заклела на верност, Арганда. Ти си се њој заклео на верност, И то ме чини твојим господарем. Рекао сам да ћу пронаћи Алијандру када пронађем Фаилу.“ Ивица секире. Она је била жива. „ Нећеш никога испитивати, никога пипнути, осим ако ја тако кажем. Оно што ћеш урадити јесте да вратиш своје људе у камп, сада, и бити спреман да јашеш када ја издам наређење. Ако не будеш спреман када ја кажем бићеш остављен иза!“
Арганда је зурио у њега, тешко дишући. Његове очи су поново биле фиксиране, овог пута према Грејдију и Неалду, а затим су одскочиле до Периновог лица. „Како заповедаш, мој лорде“, рекао је усиљено. Окрећући свог шарца, издао је наређења и већ је галопирао пре него што су могли поставити питања. Гелданци су почели да одлазе у колонама иза свог Првог Капетана. Према свом кампу, иако да ли је Арганда намеравао да остане тамо, било је на свакоме да нагађа. И да ли можда не би било згорег да не остане.
„Извео си то јако добро, Перине“, Берелајн је рекла. „Тешка ситуација и болно време за тебе.“ Уопште није била формална сада. Само жена пуна сажаљења, њен осмех саосећајан. Ох, Берелајн је имала хиљаду облика.
Испружила је руку у црвеној рукавици и он је померио Корака пре него што је успела да га дотакне. „Престани са тиме спаљена била!“ Зарежао је. „ Моја жена је отета! Немам стрпљења за твоје детињасте играрије!“
Одскочила је као да је ударио. Боја је букнула на њеним образима, и поново се променила, постала је мека и снуждена у свом седлу. „Нису детињасте, Перине“, промрмљала је, њен глас је био богат и забављен. „Две жене се такмиче око тебе, а ти си награда? Мислила сам да ћеш бити поласкан. Отпратите ме, лорде Капетане Гален. Претпостављам да би и ми требали бити спремни да јашемо по заповести.“
Једнооки човек је одјахао ка Крилатим гардистима са њене стране, близу каса колико је снег то дозвољавао. Нагињао се према њој као да слуша инструкције. Аноура је стајала где је и била прикупљајући узде своје смеђе кобиле. Њена уста су била жилет испод њеног кљуна од носа. „Понекад си веома велика будала, Перине Ајбара. Заправо, веома често.“
Није знао о чему је причала, и није га било брига. Понекад се чинило да је згађена Берелајнином јурњавом за ожењеним мушкарцем, а понекад је изгледало као да је то забавља, понекад чак и помажући јој, угађајући да остане насамо са њим. Одлично, и Прва и Аес Седаи су му се смучиле. Ударајући Корака у слабине откасао је даље од ње без речи.
Људи на брду су се померили таман толико да га пропусте, мрмљајући један другоме и посматрајући копљанике како јашу ка својим камповима, поново су се раздвојили да би пропустили Мудре, Аес Седаи и Аша’мане да прођу. Нису се растурили и окружили га као што је очекивао, на чему им је био захвалан. Цело брдо је мирисало на забринутост. Већина је мирисала.
Снег на брду је био угажен док су неке стазе биле очишћене сем грумења земље и остале су биле прекривене ледом. Четири Мудре које су остале када је одјахао у Абилу стајале су пред једним ниским аијелским шатором, високе жене са тамним вуненим шаловима око рамена, гледале су две сестре које су сјахивале са Карелом и Едаром, и наизглед не обраћајући пажњу на оно што се дешава око њих. Гаи’шаини који су их служили уместо слугу ишли су по својим нормалним задацима, покорно, лица скривених у дубоким капуљачама својих огртача. Један момак је чак ударао тепих који је био окачен између два дрвета! Једини знак међу Аијелима који би можда био на ивици борбе били су Гаул и Девице. Чучали су на петама, шоуфе су им биле на глави и црни велови су скривали све сем очију, кратка копља и лукови од воловске коже су им били у рукама. Када је Перин скочио из седла они су устали.
Данил Лијуин је дојахао, гутајући забринуто испод танких бркова који су чинили његов нос већим него што заиста јесте. Имао је лук у руци и враћао је стрелу назад у тоболац за појасом. „Нисам знао шта друго да радим, Перине“, рекао је немирним гласом. Данил је био на Думајским изворима, и суочио се са Тролоцима код куће, али ово је било ван његовог погледа на свет. „Док смо сазнали шта се дешава, ти Гелданци су већ кренули овамо, па сам послао Џондина Барана и још неколико њих, Хјуа Марвина и Џета Алијуна, рекао Каирхијенцима и твојим слугама да направе круг колима и да остану унутра - морао сам да замало вежем оне људе који стално прате госпу Фаилу ; хтели су да крену за њом, а ни један не разликује траг од храста - онда сам довео све остале овамо. Мислио сам да ће Гелданци јуришати на нас док није дошла Прва са својим људима. Сигурно су полудели када су помислили да би било ко од наших Аијела повредио госпу Фаилу.“ Чак и када су му се обраћали са Перине, Фаила је увек добијала титулу од Дворечана.
„Добро си поступио, Даниле“, рече Перин добацујући му Коракове узде. Хју и Џет су били добри шумари, а Џондин Баран је могао да прати јучерашњи ветар. Гаул и Девице су почињали да одлазе у једној колони. И даље су били забрађени. „ Реци једном човеку од троје да остане овде“, Перин журно рече Данилу, само зато што се суочио са Аргандом доле не значи да је човек променио мишљење, „ и пошаљи остале да се пакују. Желим да јашемо чим добијемо вести.“
Без чекања на одговор, пожурио је да се стави пред Гаула и зауставио је вишег човека прислањајући му руку на груди. Из неког разлога Гаулове очи се скупише изнад вела. Сулин и Девице иза њега се истегоше на прстима стопала.
„Пронађи је за мене, Гауле“, рече Перин. „ Сви ви, молим вас, пронађите ко ју је отео. Ако било ко може да прати Аијеле, онда сте то ви.“
Скупљеност Гаулових очију нестаде брзо као и што је дошла, и Девице се такође опустише. Колико је год могуће рећи за Аијела да је опуштен. Било је веома чудно. Нису могли мислити да их је кривио на било који начин.
„Сви се будимо из сна једног дана“, Гаул рече нежно, „ али ако она и даље сања, ми ћемо је пронаћи. Али ако су је Аијели отели, ми морамо поћи. Кретаће се брзо. Чак и по…овоме.“ Поприлично је зачинио речи гађењем шутирајући велики облак снега.
Перин је климнуо и журно им се померио са пута, пуштајући Аијеле да се дају у трк. Сумњао је да ће моћи тако дуго, али је био сигуран да ће моћи више од било кога другог. Док су Девице пролазиле поред њега, свака би брзо притиснула прстима усне преко вела, а затим га додирнула по рамену. Сулин му је климнула одмах после Гаула, али нико није рекао реч. Фаила би знала шта су мислиле са љубљењем прстију.
Било је још нечег чудног у њиховом одласку, схватио је док је последња Девица одлазила да су пустиле Гаула да води. Уобичајено, свака би забола копље у њега пре него му то дозволи. Зашто…? Можда… Чијад и Баин су биле са Фаилом. Гаул није марио на овај или онај начин за Баин, али Чијад је била друга ствар. Девице свакако нису охрабривале Гаулове наде да ће Чијад одустати од копља и удати се за њега - све сем тога!- Ипак можда је то било то.
Перин је згађено зарежао себи. Чијад и Баин и ко још? Чак и заслепљен болом за Фаилом требало је то да пита. Ако је желео да је врати, морао је да задави страх и види . Али то је било као да покушава да задави дрво.
Раван врх брда се већ празнио сада. Неко је већ одвео Корака, и Дворечани су напуштали прстен око врха, журећи према свом кампу у раштрканом поретку, говорећи један другом шта би урадили да су коњаници јуришали на њих. Повремено би неко подигао глас питајући за Фаилу, да ли је неко знао да ли је госпа на сигурном, да ли ће је тражити, али остали би га брзо ућуткивали бацајући забринуте погледе ка Перину. Гаи’шаини су журили по својим задацима смирено усред гужве. Сем ако им није било заповеђено да стану, исто би чинили и да битка дивља око њих, без да подигну руку да помогну или да се бране. Све Мудре су отишле у један шатор са Сеонид и Масури, а застор није био само спуштен већ привезан. Нису желеле да буду узнемираване. Без сумње ће расправљати о Масеми. Вероватно размишљајући како да га убију без да Ранд или он сазнају да су оне то урадиле.
Ударио је песницом по длану изиритирано. Заправо је заборавио на Масему до сада. Човек би требао да га прати пре ноћи са оном почасном гардом од стотину људи. Уз мало среће, мајенски извиђачи ће се вратити до тада а Елијас и остали одмах за њима.
„Мој лорде Перине?“ Рече Грејди иза њега, и он се окрете. Двојица Аша’мана су стојала испред својих коња несигурно се играјући својим уздама. Грејди је удахнуо дубоко и наставио са Неалдом који је климао главом у сагласности. „ Нас двоје би покрили велики део терена Путујући. А ако пронађемо оне који су је киднаповали, па, сумњам да би чак и пар стотина Аијела могли да зауставе двоје Аша’мана да је врате назад.“
Перин је отворио уста да им каже да одмах почну, али их је опет затворио. Грејди је био уистину фармер, али никада ловац или шумар. Неалд је мислио да је свако место без каменог зида село. Можда су могли да разликују отисак од прста, ипак чак и да нађу трагове, вероватно ни један не би знао у ком су се правцу запутили. Наравно, могао је да иде са њима. Није био добар као Џондин, али…Могао је да пође, и остави Данила да се бакће са Аргандом. И са Масемом. Да не помиње Мудре и њихове планове.
„Идите и спакујте се“, рекао је тихо. Где је био Балвер? Нигде на видику. Није врло вероватно да је он отишао да тражи Фаилу. „Можда ћете бити потребни овде.“
Грејди је трепнуо изненађено а Неалд отвори уста.
Перин им није дао шансу да се расправљају. Коракнуо је према ниском шатору са привезаним застором. Није било начина да се одвеже споља. Када Мудре нису желеле да буду узнемираване, желеле су да остану неузнемираване, од стране поглавара клана или било кога другог. Укључујући и мокроземску будалу са титулом лорд од Две Реке. Извукао је нож са појаса, и сагнуо се да пресече узице,али пре него је успео да просече сечивом узан отвор је пукао између улаза, поскочиле су као да их је неко одвезивао изнутра. Стегао се и чекао.
Застори на шатору се отворише и Неварин клизну напоље. Њен шал је био привезан око струка, али сем магле њеног даха, није давала назнаке да јој је хладно. Њене очи су спазиле нож у његовој руци, и сместила је песнице на кукове уз звекет наруквица. Била је скоро кошчато мршава, са дугом пешчано жутом косом коју је држала позади тамна марама, и виша од шаке него Нинаева, али га је на њу стално подсећала. Страјала је блокирајући улаз у шатор.
„Нагао си, Перине Ајбара.“ Њен танак глас је био миран, али је имао утисак да би му натрљала уши. Веома налик Нинаеви. „Иако је можда разумљиво узимајући у обзир околности. Шта желиш?“
„Како…? Морао је да се заустави да не прогута. „Како ће се понашати према њој?“
„Не могу рећи, Перине Ајбара.“ Није било саосећања на њеном лицу, није било никаквог израза. Аијели су у томе могли да дају лекције Аес Седаи. „Узимање мокроземаца за заробљенике је против обичаја, сем Дрвоубица, иако се то променило. Такође је и убијање без потребе. Али многи су одбили да прихвате истине које је открио Кар’а’карн . Неке је обузело безнађе и одбацили су копља, ипак можда су их поново подигли. Остали су просто отишли да живе онако како мисле да би требало. Не могу рећи које су обичаје можда задржали они који су напустили кланове и септе.“ Једина емоција коју је показало било је мало гађења на крају, за оне који су напустили кланове и септе.
„Светлости, жено, сигурно имаш неку идеју! Сигурно можете да нагађате - “ „Не буди неразуман“, пукла је на кратко. „Мушкарци обично то ураде у оваквим ситуацијама, али потребан си нам. Мислим да неће бити добро за твоје односе са осталим мокроземцима ако будемо морале да те вежемо док се не смириш. Иди у свој шатор. Ако не можеш контролисати своје мисли пиј док више не можеш да мислиш. И не прекидај нас док се саветујемо.“ Сагла се натраг у шатор, и застор се затворио и почео да се преклапа док је поново био везиван изнутра.
Перин је посматрао затворен застор, померајући палац преко оштрице свог ножа, а затим га вратио у корице. Можда би урадиле баш онако како је Неварин претила ако их омета. И нису могле да му кажу ништа што је желео да зна. Није мислио да би крила нешто у оваквим тренуцима. Не о Фаили, свеједно.
Врх брда је био тиши, пошто је већина Дворечана отишла. Остали, и даље пазећи на Гелдански камп ниже, ударали су ногама да би их угрејали, али нико није говорио. Гаи’шаини су једва правили било какав звук. Дрвеће је засенчило неке делове гелданског и мајенског кампа, али је Перин могао да види како се кола утоварују у оба. Свеједно је одлучио да остави људе да стражаре. Арганда је можда покушавао да га умири. Човек који је тако мирисао је могао бити…Ирационалан, суво је завршио мисао.
Није било више ничега да ради на брду, тако да је почео да пешачи пола миље до свог шатора. Шатора који је делио са Фаилом. Саплитао се колико је и ходао, напрежући се сваки пут када би снег био високо око његових ногу. Колико да га спречи да одлети, толико и да би се загрејао, држао је свој огртач чврсто уз себе. Није било топлоте.
Дворечански камп је био пун активности када је стигао. Кола су и даље чинила велики круг, са мушкарцима и женама са Добрејновог имања из Каирхијена који су их утоваривали, и осталих који су припремали коње за седлање. По овој дубини снега колски точкови би могли такође да пробају да се пробијају кроз блато, тако да су сви били привезани са страна кола и замењени дрвеним санкама. Обимни упркос времену иако су многи изгледали двапут шире него што су заиста били, Каирхијењани су једва застајкивали да га погледају, али сваки Дворечанин који га је видео заустављао се да буљи, док му неко не би рекао да настави са чим год се до тада бавио. Перину је било драго што није видео сажаљење у тим погледима. Бојао се да би могао да пукне и почне да плаче ако би га неко погледао са сажаљењем.
Изгледа да ни овде није било ничега за њега да ради. Његов велики шатор, његов и Фаилин, је већ био на једним колима заједно са својим садржајем. Базел Гил је ходао поред кола са великим списком у рукама. Пуначки човек је преузео посао шамбајана, водио је Фаилино домаћинство, Периново, као веверица жир. Више су се користили да воде него да путују ван својих зидина, иако је патио од хладноће и носио не само огртач већ и уски шал око врата, пун раван шешир и тешке вунене рукавице. Из неког разлога Гил је побегао чим га је спазио, и промрмљао нешто о проверавању кола пре него што пожуре најбрже што могу. Чудно.
Перин се онда сетио једне ствари, пронашао је Данила, дао је наређења да се људи на брду смењују на сваки сат и да сваки има топао оброк.
„Побрини се за коње и људе прво“, рекао је танак али снажан глас. „Али се затим мораш побринути за себе. Има топле супе у лонцу и хлеба и ставила сам мало димљене шунке. Пун стомак ће учинити да изгледаш мање као убица који хода.“
„Хвала, Лини“, рече. Убица који хода? Светлости, осећао се као мртвац не као убица. „Јешћу мало касније.“
Фаилина главна собарица је изгледала као крхка жена, коже као пергамент и беле косе у пунђи на врху главе, али њена леђа су била права и тамне очи чисте и оштре. Ипак брига је сада борала њено чело и њене руке су јако стезале огртач. Била би забринута за Фаилу свакако, али…
„Маигдин је била са њом“, рекао је и није му било потребно њено климање главом. Маигдин је изгледа била стално са Фаилом. Благо, тако је Фаила називала. А Лини је изгледа сматрала жену својом ћерком, иако је понекад изгледало да Маигдин не ужива у томе колико Лини. „Вратићу их назад“, обећао је. „Све њих.“ Његов глас се скоро сломио ту. „Настави са својим послом“, наставио је грубо, журно. „Јешћу за тренутак. Морам да се постарам за…за…“ Отишао је не завршивши.
Није било ничега за шта је требао да се постара. Ништа на шта је могао да мисли, сем Фаиле. Једва је знао где иде док га кораци нису одвели ван круга кола.
Стотину стопа после коња, низак, камени гребен је избацио тамни врх кроз снег. Одатле ће моћи да види трагове које су оставили Елијас као и остали. Одатле ће их видети када се враћају.
Његов нос му је рекао да није сам добрано пре него је стигао до тамног врха гребена, рекао му је ко је био тамо. Други човек није ослушкивао, јер је Перин пробио свој пут до врха пре него што је он устао са места на коме је чучао на петама. Таланверове мршаве руке су чврсто стискале његов дугачак мач, и несигурно је пиљио према Перину. Висок човек који је примио тешке ударце у животу, уобичајено је био веома сигуран у себе. Можда је очекивао грдњу што није био тамо када је Фаила отета, иако је она одбила наоружане људе као телохранитеље. Сем Баин и Чијад које се очигледно нису рачунале.. или је можда само мислио да ће бити послат назад међу кола, да би Перин могао да буде сам. Перин је покушао да му израз лица буде мање, како је оно Лини рекла? Убица који хода? Таланвор је био заљубљен у Маигдин, и ускоро би био венчан са њом ако су Фаилине сумње биле тачне. Човек је имао право да чува стражу.