Гелданско небо је било без облака, пошумљена брда била су прикована врелим јутарњим Сунцем. Чак и пре поднева, земља је била спарена. Борови и кожолисти су жутели услед суше, Перин је сумњао да је и остало зимзелено. Није било ни дашка ветра. Зној је цурио низ његово лице, јурио у његову браду. Његова коврџава коса је била као простирач. Мислио је да је чуо гром негде на западу, али скоро је престао да верује да ће поново падати киша. Кујеш гвожђе које ти стоји на наковању уместо да сањариш о обрађивању сребра.
Користећи предности свог заклона од раштрканог дрвећа, проучавао је зидовима окружен град Бетал кроз месингом оковано сочиво за посматрање. Чак је и његовим очима пријала помоћ на овој удаљености. То је био град добрих размера са шкриљчаним крововима, са десетинама високих објеката које су можда биле палате мањих племића или куће добростојећих трговаца. Није могао да разазна црвени барјак који је јадно висио са највишег торња највеће палате, једина застава на видику, али знао је коме припада. Алијандра Марити Кигарин, краљици Гелдана, далеко од свог главног града Џехане.
Градске капије стајале су отворене, са добрих двадесет војника на свакој, ипак нико није излазио, и путеви које је он могао да види су били празни сем усамљеног коњаника који је тешко галопирао према Беталу са севера. Војници су били на ивици, неки су подигли копља или лукове на призор коњаника као да маше крвавим мачем. Још војника на стражи је попуњавало торњеве или марширало преко зидова између. Доста стрела је извађено тамо такође, и подигнуто самострела. Доста страха.
Олуја је протутњала овим делом Гелдана, још увек је тутњала. Пророкове банде су створиле хаос, бандити су користили предност, а Бели плаштови који су пројахивали са Амадицијске границе могли су лако ударити овако далеко. Неколико раштрканих колона дима, даље према југу, вероватно су обележавале спаљене фарме, дело Белих плаштова или Пророково. Бандити су се ретко замајавали спаљивањем, а остали им нису ни остављали много у сваком случају. Додајући тој гомили гласине из сваког села кроз које је прошао последњих неколико дана, које су говориле да је Амадор пао, пред Пророком или Тарабонцима, или Аес Седаи, зависно од тога ко је причао причу. Неки су тврдили да је сам Педрон Нијал погинуо у одбрани града. Све у свему, довољно разлога за краљицу да буде забринута за сопствену безбедност. Или су војници доле можда због њега. Упркос свом његовом труду, његов пут на југ је тешко прошао непримећен.
Почешао је своју браду, разматрајући. Штета што вукови из околних брда нису могли ништа да му кажу, али они су ретко обраћали пажњу на оно што људи раде, сем да се држе даље од њих. И још од Думајских извора није осећао као исправно да им тражи више од онога што је апсолутно морао. Можда би након свега било најбоље да јаше сам, са само неколико Дворечана.
Често је мислио да Фаила може да му чита мисли, обично када је то најмање желео, и сада је то доказала, приближавајући своју као ноћ црну кобилу Ластавицу његовом пастуву. Њена уска хаљина за јахање је била тамна скоро као кобила, ипак изгледало је као да подноси топлоту боље од њега. Слабо је мирисала на биљни сапун и свој чист зној. На одлучност. Њене косе очи су биле веома одлучне, а са својим одважним носем, доста је наликовала свом имењаку, соколу.
„Не бих желела да видим рупе на том фином плавом капуту, мужу“, рекла је меко, само за његове уши, „ а она дружина изгледа као да би могла да пуца на групу чудних мушкараца пре него што пита ко су. Сем тога, како ћеш допрети до Алијандре без да објавиш своје име свету? Запамти, ово мора бити изведено тихо.“ Није рекла да би она требала да оде, да ће чувари на капијама само жену сматрати за избеглицу од невоља, да може допрети до краљице користећи мајчино име без да изазове превише коментара, али није ни морала. Слушао је то и више од тога сваке ноћи одкад су ушли у Гелдан. Био је овде делом због Алијандриног опрезног писма упућеног Ранду, у коме нуди… Подршку? Савез? У сваком случају, њена жеља за тајношћу је била најважнија.
Перин је сумњао да је чак и Арам који је седео неколико корака иза њега чуо реч од онога што је Фаила рекла, ипак пре него што је завршила са причом, Берелајн је довела своју белу кобилу са његове друге стране, зној је сијао на њеним образима. И она је одлучно мирисала кроз облак ружиног мириса. Њему је изгледао као облак. За чудо, њена зелена јахаћа хаљина није показивала више него што је требала.
Два Берелајнина сапутника су остала иза, иако га је Аноура, њена Аес Седаи саветница проучавала са нечитљивим изразом лица испод капе танких шишака. Не њега и две жене са страна, већ посебно њега. Она се није знојила. Желео је да је ближи, да може да омирише Сиву сестру сломљеног носа; за разлику од осталих Аес Седаи она није никоме ништа обећала. Колко год та обећања вредела. Лорд Гален, заповедник Берелајнине Крилате Гарде, је изгледао заузет испитивањем Бетала сочивом за посматрање, прислоњеним уз око, и играо се уздама на начин по коме је Перин знао да значи да је дубоко у прорачунима. Вероватно како да заузме Бетал на силу; Гален је увек прво видео најгору могућност.
„И даље мислим да сам ја та која би требало да приђе Алијандри“, рече Берелајн. И ово је Перин слушао сваког дана. „ После свега, због тога сам и дошла.“ То је био један од разлога. „ Аноури ће одмах бити дозвољен пријем, и увешће ме са собом без да пита икога сем Алијандре.“ Још једно чудо. Није било назнака флертовања у њеном гласу. Изгледало је као да на њега обраћа пажњу колико на дотеривање својих кожних рукавица.
Коју? Била је невоља, није желео да изабере ни једну.
Сеонид друга Аес Седаи која је дошла до линије заклона, стајала је уз ивицу, мало даље поред високог црнодрвета које се сушило, не гледајући у Бетал већ у небо. Две бледооке Мудре су правиле велики контраст са њом, са лицима опаљеним сунцем насупрот њеној белини, светлих коса насупрот њеној тамној, високе насупрот њој, ниској, да не помињемо њихове тамне сукње и беле блузе насупрот њеној финој плавој одећи. Огрлице и наруквице су красиле Едару и Неверин, док је Сеонид носила само свој прстен Велике Змије. Оне су биле младе насупрот њеној безвремености. Мудре су парирале Зеленој сестри по само обузетости, иако су и оне такође посматрале небо.
„Видите ли нешто?“ Упита Перин, одлажући одлуку.
„Видимо небо, Перине Ајбара“, рече Едара мирно, док је њен накит тихо кликтао док је подешавала тамну ешарпу пребачену преко лактова. Врућина је изгледа дотицала Аијеле колико и Аес Седаи. „ Да видимо више, рекле бисмо ти.“ Надао се да би. Мислио је да би. На крају, ако постоји нешто веровале су да би Грејди и Неалд то такође могли да виде. Двоје Аша’мана то не би сакрила. Желео је да су ту а не у кампу.
Више од половине недеље раније, веза Једне моћи која се пружала високо на небу створила је велику пометњу међу Аес Седаи и Мудрима. И код Грејдија и Неалда. Та чињеница је направила још већу пометњу, онолико близу паници колико ће било која Аес Седаи доћи. Аша’мани, Аес Седаи и Мудре су сви тврдили да и даље могу слабо да осете Моћ у ваздуху дуго пошто је та веза нестала, али нико није знао шта то значи. Неалд је рекао да га подсећа на ветар, иако није могао да каже зашто. Нико није изнео више мишљења од тога, ипак ако су обе и мушка и женска половина моћи биле видљиве, то је морало бити дело Изгубљених, и то на великој скали. Питајући се шта су наумили држало је Перина будног до касно већину ноћи после тога. Упркос себи, погледа у небо. И наравно није видео ништа сем пар голубова. Изненада соко улете у његов видик, и један голуб нестаде у праску перја. Други панично одлете према Беталу.
„Да ли си донео одлуку, Перине Ајбара?“ Упита Неверин помало оштро. Зеленоока Мудра је изгледала још млађе од Едаре, можда није била старија од њега, и није имала ведрину плавооке жене. Њен шал је склизнуо доле на њене руке док је постављала шаке на кукове, и делом је очекивао да му запрети прстом. Или песницом. Подсећала га је на Нинаеву иако уопште нису личиле. Због Неверин би Нинаева изгледала пуначка. „Која је корист од наших савета ако нећеш да их слушаш?“ Захтевала је. „Каква корист?“
Фаила и Берелајн су седеле право у својим седлима, обе поносне колико су могле бити, Обе су мирисале на ишчекивање и несигурност у исто време. Изнервиране што су несигурне; ниједна није волела другу нимало. Сеонид је била предалеко да би осетио њен мирис, али њене стегнуте усне су довољно одавале њено расположење. Едарина команда да не проговара сем ако јој се неко не обрати је излуђивала. Ипак, засигурно је желела да он прихвати савет Мудрих; зурила је у њега са намером, као да га притисак њеног погледа може гурнути тамо где су оне хтеле. Заправо, он је хтео да изабере њу, ипак оклевао је. Колико се њена заклетва Ранду заправо држала? Више него што би поверовао по доказима виђеним до сада, али ипак, колико је могао да верује једној Аес Седаи? Долазак Сеонидина два Заштитника му је уштедео још неколико минута.
Дојахали су заједно, иако су одвојено отишли, држећи коње добрано у дрвећу поред гребена како их не би видели из града. Фурен је био Таиренац, таман скоро као земља, са сивим праменовима у црној коврџавој коси, док је Терил, Муранђанин, био двадесет година млађи, са тамно црвенкастом косом, увијеним брковима, и очима плављим него Едарине, ипак били су извајани од истог материјала, високи, витки и жестоки. Лагано су сјахали, плаштови су им мењали боје и чинили да нестају, поднели су рапорт Сеонид намерно игноришући Мудре и Перина.
„Горе је него на северу“, рече Фурен згађено. Неколико капи зноја му се задржавало на челу, али ни један није изгледало да пати од врућине. „Локални племићи су се затворили у своје виле у граду, а краљичини војници се држе у унутрашњости градских зидина. Оставили су села Пророковим људима, и бандитима, иако су ови изгледа раштркани овде. Пророкови људи су свуда. Мислим да ће Алијандра бити срећна што те види.“
„Руља“, шмркну Терил, ударајући уздама по длану. „Нисам никада видео више од петнаест или двадесет на једном месту, наоружани вилама и копљима за вепрове, већином. Били су одрпани попут просјака. Подесни за плашење фармера, засигурно, али помислио би да би лордови такве искорењивали и вешали у гомилама. Краљица ће те пољубити у руку да види Сестру.“
Сеонид је отворила уста па погледа према Едари која климну главом. Ако ишта, добијање дозволе да говори је још више стегло уста Зеленој. Ипак њен тон је био мекан попут путера. „ Нема више разлога да одлажеш своју одлуку, лорде Ајбара.“ Мало је нагласила ту титулу, знајући тачно колико је права имао на њу. „ Твоја жена може полагати права на велику Кућу, а Берелајн је владар, ипак салдејске Куће овде мало вреде, а Мајен је најмањи од свих нација. Аес Седаи као емисар ће ставити тежину Беле куле иза тебе у Алијандриним очима.“ Можда се присећајући да и Аноура може то исто као и она, она настави журно.“Сем тога, ја сам и раније била у Гелдану, и моје име је добро знано. Алијандра не само да ће ме одмах примити, него ће и саслушати шта имам да кажем.“
„Неварин и ја ћемо поћи са њом“, рече Едара а Неварин додаде. „Ми ћемо се постарати да не каже нешто што не би требало.“ Сеонид бучно шкљоцну зубима за, Перинове уши, и поче да се бави глађењем своје подељене хаљине, са пажљиво обореним очима. Аноура произведе звук, веома сличан гнушању, и окрете главу са призора; она сама се држала даље од Мудрих, и није јој се свиђало што види остале Сестре са њима.
Перин је пожелео да зајечи. Слањем Зелене би се склонио са оштрице, ипак Мудре су веровале Аес Седаи мање него он и држале су Сеонид и Масури на кратком поводцу. Такође, биле су ту и приче о Аијелима у оближњим селима. Нико од тих људи никада раније није видео Аијела, али гласине о томе да Аијели прате Поноворођеног Змаја су висиле у ваздуху, пола Гелдана је веровала да су Аијели на само дан или два удаљености, и свака прича је била чуднија и ужаснија од претходне. Алијандра ће можда бити превише уплашена да га пусти близу себе ако види пар Аијелки како говоре Аес Седаи када да скочи. А Сеонид је скакала, колико год шкргутала зубима! Па, није хтео да ризикује Фаилин живот без више уверења о њеној добродошлици од нејасног посматрања примљеног пре неколико месеци. Та оштрица се заби дубље, право међу оштицама на његовим леђима, ипак није имао избора.
„Мања група ће лакше проћи кроз ту капију него велика“, коначно рече, стављајући сочиво за посматрање у бисаге. То ће такође покренути мање гласина. „ То значи само ти и Аноура, Берелајн. И можда лорд Гален. Вероватно ће га узети за Аноуриног Заштитника.“
Берелајн се огласи у одушевљењу, сагињући се да му потапше руку са обе своје. Није стала на томе, наравно, њени прсти су га стискали милујући, и на тренутак јој се појави топао обећавајући осмех, а затим се стегао пре него што је могао да се помери, њено лице је изненада било невино као бебино. Безизражајно, Фаила се фокусирала на угодно извлачењу својих сивих јахаћих рукавица. По њеном мирису, није приметила Берелајнин осмех. Добро је крила своје разочарење.
„Жао ми је, Фаила“, рекао је, „али-“
Изненадни блесак у њеном мирису био је као трње. „ Сигурна сам да постоје ствари о којим треба да попричаш са Првом пре него што крене, мужу“, рекла је мирно. Њене косе очи су биле пуне ведрине, њен мирис је пецкао. „ Најбоље је да се сада побринеш за њу.“окрећући Ластавицу, Фаила крену према Сеонид која се пушила и Мудрима стегнутих лица, али није сјахала или причала са њима. Уместо тога намрштила се на Бетал, соко је зурио из њених очију. Перин схвати шта је осећао у носу и повуче руку доле. Није било крви, наравно; његов нос је само осетио да би требало да је буде.
Берелајн нису биле потребне инструкције у последњем минуту - Прва од Мајена и њена Сива саветница су биле нестрпљиве да крену, све сигурне да знају шта да кажу и ураде - ипак Перин је нагласио важност опреза, и истакао да Берелајн и само Берелајн треба да разговара са Алијандром. Аноура му је упутила један од оних хладних Аес Седаи погледа и климнула главом. Што је можда била потврда или не; сумњао је да би могао да извуче више од ње. Берелајнине усне су се извиле у забављености, иако се сложила са свиме што је рекао, или је рекла да се слаже. Сумњао је да би рекла било шта само да добије оно што хоће, и ти осмеси на свим погрешним местима су му сметали. Гален је оставио своје сочиво за посматрање, али се и даље играо уздама, без сумње рачунајући како да просече пут из Бетала за две жене. Перин је желео да зарежи.
Гледао их је како јашу према путу са бригом. Порука коју је Берелајн носила била је проста. Ранд је разумео Алијандрину опрезност, али ако жели његову заштиту мора бити вољна да објави да га отворено подржава. Та заштита ће доћи, војници и Аша’мани да то свима буде очигледно, чак и Ранд лично ако то буде било потребно, када се сложи да објави подршку. Берелајн није имала разлога да имало измени поруку, упркос њеним осмесима - мислио је да можда постоји други начин мешања - али Аноура… Аес Седаи су радиле оно што су радиле, и само је Светлост знала зашто. Желео је да постоји неки начин како да допре до Алијандре без коришћења Сестара и плашљивог разговора. Или ризикујући Фаилу.
Троје јахача стиже до капије са Аноуром на челу, и стражари брзо дигоше шиљке, спустише лукове и самостреле, без сумње чим се представила као Аес Седаи. Није много људи имало петље да изазове позивање на то звање. Била је једва мала пауза пре него што их је повела у град. У ствари, војници су изгледали жељни да их што пре пошаљу унутра, ван погледа било кога ко би могао да посматра са брда. Неки су пиљили у удаљене висине, и Перин није морао да их омирише да би осетио њихову нелагодност у вези тога ко би могао да се крије тамо, ко би могао, мало вероватно, да препозна Сестру.
Окрећући се на север према њиховом кампу, Перин их је повео уз гребен док нису били ван видика Беталских торњева, а затим се спустио на утабан пут. Раштркане фарме су оивичавале пут, куће сламнатих кровова и дуги уски амбари, сасушени пашњаци и стрништа и торови са високим зидовима од камена, али било је мало стоке и људи за видети. Тих неколико је опрезно посматрало јахаче, гуске које посматрају лисице, прича се заустављала док су коњи пролазили. Арам их је пажљиво посматрао у повратку, понекад дотичући балчак мача који му је вирио изнад рамена, можда желећи да пронађе више од фармера. Упркос зеленом капуту са пругама, мало од Путујућег Народа је остало у њему.
Едара и Неварин су ходале поред Корака, изгледале су као да иду у шетњу ипак лако одржавајући корак упркос кабастим сукњама. Сеонид их је следила са Фуреном и Терилом иза себе. Бледа Зелена се претварала као да је просто пожелела да иде пажљива два корака иза Мудрих, али мушкарци су се отворено мргодили. Заштитници су често имали већу бригу о поносу своје Аес Седаи него Сестре саме, а Аес Седаи су имале довољно поноса за краљице.
Фаила је држала Ластавицу са даље стране Аијелки, јашући у тишини, наизглед проучавајући сув призор. Танка и грациозна, чинила је да се Перин осећа трапаво. Она је била брзо сребро, и он је то волео у њој, обично, али… Слаб ветар је почео да дува, чинећи да се њен мирис меша са осталима. Знао је да треба да мисли на Алијандру и на то какав ће њен одговор бити, или још боље, о Пророку и о томе како да га нађе када Алијандра одговори, како год то урадила, али није могао да нађе места у глави.
Очекивао је да ће Фаила бити љута када је изабрао Берелајн, иако је Ранд послао баш за ту намену. Фаила је знала да није желео да је пошаље у опасност, у било који ризик од опасности, чињеница која јој се није свиђала више од Берелајн. Ипак њен мирис је био мекан као сунчано јутро- док није покушао да се извини! Па, извињења су обично подгревала њен бес ако је већ била љута- сем када су мекшала њену нарав, у сваком случају- али она није била љута! Без Берелајн, између њих је све текло глатко као свила. Већину времена. Али објашњења да никако није охрабривао жену- далеко од тога!- је заслужило само кратко „наравно да ниси!“ Уз тон који га је називао будалом што то уопште и помиње. Али се још увек љутила - на њега! - када год би му се Берелајн осмехнула или нашла разлог да га дотакне, без обзира колико је грубо одбијао, а Светлост зна да је то радио. Мало је фалило да је веже, није више знао шта да ради да би је обесхрабрио. Опрезни покушаји да сазна од Фаиле шта је погрешно урадио добили су само благо „зашто мислиш да си урадио нешто?“ Или не тако благо „шта мислиш шта си урадио?“ Или равнодушно „не желим да причам о томе.“ Нешто је радио погрешно, али није могао да схвати шта! Ипак морао је. Ништа није било важније од Фаиле. Ништа!
„Лорде Перине?“
Арамов узбуђени глас му прекиде проучавање. „Не зови ме тако“, промрмља пратећи правац у коме је био уперен човеков прст, до још једне напуштене фарме мало удаљене, где је ватра однела кров са куће и амбара. Једино су зидови од грубог камена остали. Напуштена фарма, али не остављена. Љутити повици су се чули одатле.
Десетак или више одрпаних мушкараца са копљима и вилама су покушавала да на силу пређу преко високог каменог зида тора, док је неколицина мушкараца покушавала да их задржи напољу. Неколико коња је слободно трчало унутра, уплашени буком и кретањем у близини, и било је три жене које су узјахале. Оне нису једноставно стајале да виде шта ће се десити, иако, једна од жена је изгледала као да баца камење, и још док је гледао, друга журила около ударајући бичем, док је трећа усправљала коња, високи момак паде уназад са зида да би се склонио од севајућих удараца. Али било је превише нападача, превише зида за брањење.
„Саветујем ти да пројашеш нашироко“, рече Сеонид. Едара и Неварин окренуше страшне погледе према њој, али она настави даље, у журби савлађујући свој чињенични тон. „ То су засигурно Пророкови људи, а убијање његових људи је лош начин да се почне. Десетине хиљада, стотине хиљада, може умрети ако не успеш са њим. Да ли је вредно ризика да би спасао неколико?“
Перин није намеравао да убије икога ако је могао, али није намеравао ни да гледа на другу страну. Није трошио време на објашњења. „Да ли их можете уплашити?“ упитао је Едару. „Само уплашити?“ Предобро је упамтио шта су Мудре урадиле код Думајских извора. И Аша’мани. Можда је добро што Грејди и Неалд нису ту.
„Можда“, одговори Едара, проучавајићи гужву око тора. Мало је протресла главом, мало слегнула раменима. „Можда.“ То ће морати да буде довољно добро.
„Араме, Фурене, Териле“, пљеснуо је рукама, „Са мном!“ ударио је петама, и док је Корак кретао напред, било му је лакше да види да га Заштитници прате. Четири мушкарца који јуришају је чинило бољи призор од два. Држао је руке на уздама, даље од секире.
Није био тако задовољан када је Фаила догалопирала са Ластавицом до њега. Отворио је уста, а она га прострели погледом. Њена црна коса је била прелепа, лепшала је на ветру усред њихове журбе. Она је била прелепа. Прострелни поглед; не више. Променио је оно што је хтео рећи. „Чувај ми леђа“, рекао јој је. Смејући се, извукла је бодеж од некуда. Поред свих сечива које је носила негде сакривене, питао се како је успевао да се не убоде само када покуша да је загрли.
Чим је поново погледала напред, френетично је гестикулирао Араму., покушавајући да држи покрете тамо где она не може да их види. Арам је климнуо, али се нагињао напред, исуканог мача, спреман да набоде првог од Пророкових људи до кога стигне. Перин је поскочио, човек је разумео да треба да чува Фаили леђа, и остатак ње, ако уопште дође до борбе са оном дружином.
Нико од оних са крова их још није приметио. Перин је ћутао, али се чинило да они не чују преко сопствене вике. Човек у капуту превеликом за њега је успео да се успентра на врх зида, и изгледало је као да ће се још двоје попети. Ако су Мудре смерале да ураде нешто, то је била прошлост-
Громогласни ударац скоро изнад њихових глава скоро заглуве Перина, звук као ломљење планина који је учинио да се Корак спотакне пре него што је повратио корак. Нападачи су засигурно то приметили, посртали су и дивље гледали около, пљештање руку изнад њих. Човек на зиду изгуби равнотежу и паде са зида. Иако је сместа скочио горе, љутито је показивао друговима на зид, и неки од његових другова поново скочише на њега. Други су видели Перина и показивали према њему, њихова уста су радила али нико није бежао. Неколико њих приграби оружје.
Изненада хоризонтални точак ватре се појави изнад тора, широк колико је човек био висок, бацакајући се пљујући пламенове, вртео се праћен јауцима који су се дизали и спуштали, жалостан јецај до оштрог јадиковања и назад.
Одрпани људи се растурише у сваком правцу као истеране препелице. За тренутак човек у превеликом капуту поче да маше својим оружјем и да виче на њих, а затим са последњим погледом на ватрени точак, и он побеже.
Перин се скоро насмејао. Неће морати никога да убије. И неће морати да брине да ће Фаила добити вилу међу ребра.
Наизглед људи у тору су били уплашени као и они напољу, бар један од њих. Жена која је дизала коња за време напада, склизну и отвори капију а затим узјаха удари коња и даде се у чудан галоп даље од Перина и осталих.
„Чекај!“ повика Перин. „Нећемо те повредити!“ Без обзира да ли га је чула или не, наставила је да удара уздама. Свежањ иза њеног седла је дивље поскакивао. Они мушкарци су можда сада трчали брзо колико су могли, али ако оде сасвим сама, чак двоје или троје би могли да је повреде. Лежећи равно на Кораковом врату, Перин га удари петама и пастув полете као стрела.
Он је био крупан човек, ипак Корак је заслужио своје име због више од само лепих копита. Поред тога, због свог брзог трка, женин коњ је тешко био подобан за седло. Сваким кораком Корак је смањивао раздаљину, ближе, ближе, док Перин није био довољно близу да ухвати узде другог коња. Изблиза је његов нос у облику чекића био мало бољи од кљуна. Запењен и ознојен, није могао да постигне више од слабог трка. Полако вукао је оба коња према осталима.
„Опростите ми ако сам вас уплашио, газдарице“, рекао је. „Заиста, не желим вам никакво зло.“
По други пут тог дана извињење није добило очекивани одговор. Љуте плаве очи су пиљиле у њега са лица уоквиреног дугим црвено златним увојцима, племенито лице као код било које краљице упркос зноју и прашини. Њена хаљина је била од једноставне вуне, испрљана од пута и прашњава као и њени образи, али њено лице је било бесно колико и краљевско. „Није ми потребно“, почела је леденим тоном, покушавајући да ослободи свог коња, онда престаде када је друга жена, белокоса и кошчата, догалопирала на браон кобили у горем стању од првог коња. Ова дружина је тешко јахала неко време. Старија жена је била слабашна и прашњава као и млађа.
Наизменично је зурила у Перина и мрштила се на жену чије је узде држао. „Хвала ти, мој лорде.“ Њен глас, танак али снажан, доби трзај када је приметила његове очи, али златно жуте очи на човеку је успорише само за трен. Жена коју није лако потрести. И даље је носила дебео штап који је користила као оружје. „ Спасавање тачно на време. Маигдин, на шта ли си ти мислила? Могла си да погинеш! И ми остали, такође! Она је тврдоглава девојка, мој лорде, увек скаче пре него што погледа. Запамти, дете, будала напушта пријатеље и даје сребро за светлуцави месинг. Ми ти се захваљујемо, мој лорде, и Маигдин ће такође, када се уразуми.“
Маигдин, добрих десет година старија од Перина се могла назвати девојком само у поређењу са старијом женом, али упркос гримасама које су одговарале њеном мирису, фрустрацији са примесама беса, прихватила је договор, вукући још само једном у полупокушају да ослободи свог коња, а онда одустаде. Пуштајући руке да стоје на седлу, оптужујуће је фркнула на Перина, а затим трепнула. Поново жуте очи. Ипак, упркос тој чудности, није мирисала уплашено. Старија жена јесте, али Перин није мислио да је због њега.
Још један о Маигдининих садругова, необријан човек дојаха на још горем коњу, овај је био сив и чворноват, приближио се док је старија жена причала, али држао се позади. Био је висок, висок као Перин, ако не приближно широк, у тамном путничком капуту са мачем пребаченим преко. Као и жена и он је имао завежљај привезан иза седла. Тај лагани поветарац донесе Перину његов мирис. Он није био уплашен; био је забринут. А ако је начин на који је гледао Маигдин био путоказ, због ње је био забринут. Можда, после свега, ово није било тако лако као спашавање путника од банде грубијана.
„Можда би сви требало да дођете у мој камп“, рече Перин, коначно пуштајући узде.“ Тамо ћете бити… безбедни од… разбојника.“ На пола је очекивао да ће Маигдин покушати бег према најближем шумарку, али она окрете свог коња према његовом назад према тору. Мирисала је… резигнирано.
Чак и тако, рекла је, „Захваљујем ти на понуди, али ја… ми… морамо наставити своје путовање. Наставићемо, Лини“, додала је чврсто, а старија жена фркну према њој тако строго да се запитао да ли су можда мајка и ћерка упркос жениној употреби њеног имена. Свакако уопште нису личиле. Лини је имала уско лице и суву кожу, била је сва жилава, док је Маигдин можда била лепа испод све те прашине. Ако је човек волео светлу косу.
Перин је бацио поглед преко рамена према човеку који их је пратио. Чврст човек, био му је потребан бријач. Можда је он волео светлу косу. Можда је превише волео. Мушкарци су себи и другима правили проблеме због тога и раније.
Испред, Фаила је седела на Ластавици и вирила преко зида тора у људе који су још били унутра. Можда је један од њих био повређен. Сеонид и Мудре нису биле нигде на видику. Арам је очигледно разумео, био је близу Фаиле, иако нестрпљиво гледајући према Перину. Иако је опасност очигледно прошла.
Пре него што је Перин прешао пола пута до тора, Терил се појавио са ускооким и сувоњавим човеком, који се спотицао поред његовог шарца, оковратник његовог огртача је висио у Заштитниковој песници. „Мислио сам да треба да ухватимо једног од њих“, рече Терил опако се церећи. „Увек је најбоље да чујеш обе стране, шта год мислио да си видео, мој стари отац је то стално говорио.“ Перин је био изненађен мислио је да Терил не може да мисли даље од оштрице свог мача.
Чак и подигнут колико је био огртач сувоњавог човека је био превелик за њега. Перин је сумњао да неко може да види довољно добро са ове раздаљине, али такође је препознао тај нос. Овај човек је последњи побегао. И ни сада није био кукавица. Његово ругање их је све обухватило. „ Сви сте у дубоком блату због овога“, састругао је. „Радили смо Пророков посао, јесмо. Пророк каже ако човек узнемирава жену која га неће, треба да умре. Овај момак је јурио њу“ истури браду према Маигдин, „ а она је жестоко бежала. Пророк ће вам скинути уши због овога!“ Пљунуо је да то нагласи.
„ То је смешно“, објави Маигдин јасним гласом. „Ови људи су моји пријатељи. Овај човек је сасвим погрешно растумачио оно што је видео.“
Перин је климнуо, а ако је мислила да се слаже са њом, све је добро и красно. Али упоређујући оно што је овај човјек причао и оно што је Лини рекла… Уопште није једноставно.
Фаила и остали им се придружише, праћени осталим Маигдининим сапутницима, још троје мушкараца и једна жена, сви водећи изнурене коње са још неколико миља које су остале у њима. Не да су били прворазредни пре неколико година, или икада. Перин се није сећао када је видео финију колекцију меса. Као и увек његов поглед је прво отишао до Фаиле, његове ноздрве се раширише да ухвате њен мирис, али његове очи је привукла Сеонид. Тешка у свом седлу, поцрвенела, носила је натмурен попрек поглед, и лице јој је изгледало чудно, образи су јој били надувени а уста не сасвим затворена, било је ту нешто, мало црвеног и плавог… Перин је трепнуо. Уколико му се нису привиђале ствари имала је замотану чоју набијену у уста. Очигледно када би Мудре рекле ученици да ћути, макар та ученица била и Аес Седаи, то су озбиљно мислиле.
Није био једини са оштрим очима; Маигдинина уста се разјапише када је видела Сеонид, а она му је подарила дуг, одмеравајући поглед као да је он одговоран за чоју. Значи, препознавала је Аес Седаи на поглед, да ли је? Неуобичајено, за сеоску жену каквом се представљала. Није тако ни звучала.
Фурен је јахао иза Сеонид носећи громове уместо лица, али Терил је начинио све још мање једноставним бацивши нешто на земљу. „Нашао сам ово иза њега“, рече, „где га је можда испустио, трчећи.“
У почетку, Перин није знао у шта гледа, дугачак прстен од сирове коже набијен на канап од наизглед уштављене коже. А онда је знао, и зуби почеше да му шкргућу. „ Пророк ће нам скинути уши, тако кажеш.“
Сувоњав човек престаде да буљи у Сеонид и олиза усне. „То… То је Харијев посао!“ Протествовао је. „Хари је опак. Воли да води рачуна о броју, узима трофеје, и он…Ух…“ Слегнуо је у свој украдени капут, потонуо је у самог себе као отерани пас. „ Не можете то приписати мени! Пророк ће вас обесити ако ме пипнете! И раније је вешао племиће, добре лордове и госпе. Ја ходам у Светлости благословеног господара Змаја!
Перин је кренуо са Кораком према њему, пажљиво како би држао пастувове копите даље…ствари… на земљи. Није желео ништа мање него да има човеков мирис у носу, али он се сагнуо доле, приближавајући лице. Кисео зној, помешан са страхом, паником и мало беса. Штета што није могао да намирише кривицу. „Можда је испустио“, није „испустио је“ . Уске очи се раширише и човек притисну уназад упркос Териловом стиску. Жуте очи су имале своју сврху.
„ Када бих могао то да повежем са тобом висио би са најближег дрвета“, зарежао је. Човек је трепнуо, почео је да се опушта када је схватио шта то значи, али Перин му није дао времена да се поврати. „ Ја сам Перин Ајбара, и твој драгоцени господар Змај ме је послао овамо. Рашири реч. Он ме је послао, и ако пронађем човека са… трофејима…висиће. Ако пронађем човека како спаљује фарму, висиће! Ако ме неко од вас погледа попреко, висиће! И можеш рећи Масеми да сам ја тако рекао!“ згађен Перин се исправио. „Пусти га, Териле. Ако ми не буде изван видокруга за два трена…!“
Терилова шака се отвори, и човек побеже колико га ноге носе према најближем дрвећу, без ичега осим повременог бацања погледа уназад. Перин је делом био згађен због себе. Претње! Ако га неко од њих попреко погледа? Али ако безимени човек није сам одсецао уши, посматрао је то и није урадио ништа.
Фаила се осмехивала, понос је зрачио кроз зној на њеном лицу. Њен поглед је отерао Перинову згађеност. Босоног би ходао кроз ватру због тог погледа.
Нису сви одобравали, наравно. Сеонидине очи су биле стиснуте, а њене песнице у рукавицама су тако јако стезале узде као да је очајнички желела да испљуне чоју из усти и каже му све што мисли. Свеједно је могао да погоди. Едара и Неварин су скупиле своје шалове око себе и мрачно су га посматрале. О да, могао је да погоди.
„ Мислио сам да је све требало да буде тајно“, рече Терил случајно, гледајући како сувоњав човек трчи. „Мислио сам да Масема не треба да зна да си овде док не проговориш у његово ружичасто ухо.“
То је био план. Ранд му је предложио предострожност, Сеонид и Масури су инсистирали на томе сваки пут када би им се пружила прилика. После свега, Пророк господара Змаја или не, Масема можда није желео да се види лицем у лице са неким кога је Ранд послао, узимајући у обзир ствари које је рекао да допушта. Те уши нису биле најгоре, ако је десетом дели гласина било за веровати. Едара и остале Мудре су виделе Масему као могућег непријатеља, коме треба да се постави заседа пре него покрене сопствену замку.
„Ја претпостављам да требам да зауставим… То“, рече Перин показујући на низ сирове коже на земљи. Чуо је гласине и није урадио ништа. Сада је видео. „Могао бих и одавде да почнем.“ А ако Масема одлучи да је он непријатељ? Колико је хиљада пратило Пророка, из вере или страха? Није било важно.“ Престаје, Териле. Престаје!“
Муранђанин је полако климнуо, посматрајући Перина као да га види по први пут.
„Мој лорде Перине?“ рече Маигдин. Заборавио је на њу и њене пријатеље. Остали су се скупили са њом мало даље, већина и даље на ногама. Било је троје мушкараца са стране човека који је пратио Маигдин, а двоје њих се крило иза својих коња. Лини је изгледа била најнеустрашивија од свих њих, фокусирала се на њега забринуто; држала је коња близу Маигдин и изгледала спремно да сама ухвати узде. Не да спречи млађу жену да бежи, већ да побегне сама и поведе Маигдин са собом. Маигдин је изгледала потпуно опуштено, али је и сама проучавала Перина. Мало чуђења, после све те приче о Пророку и Поноворођеном Змају, поврх његових очију. Да не помиње Аес Седаи са запушачем. Очекивао је да каже да желе сада да оду одмах, али уместо тога је рекла: „Прихватићемо твоју љубазну понуду. Дан или два одмора у твом кампу може бити права ствар.“
„Како кажеш, газдарице Маигдин“, рекао је лагано. Прикривање сопственог изненађења је било тешко. Посебно када је препознао двојицу мушкараца који су покушавали да држе своје коње између себе и њега. Да ли их је Та’верен деловање довело овамо? Чудан обрт у сваком случају. „Можда ће стварно бити права ствар.“
