СИ Елејна је потрчала, наравно, држећи задигнуту сукњу и убрзо је преузела вођство на утабаној прашњавој стази. Само ју је Авијенда пратила у стопу, иако очито није била најспретнија трчању у хаљини, била она подељена или не, и уморна као и она, иначе би је већ престигла. Све остале су заостајале на уској ветровитој стази. Ниједна од Ата’ан Мијере се није желела провући поред Ренаиле, која се упркос свиленим панталонама није могла кретати превише брзо са Чинијом пригрљеном уз груди. Нинаева није имала сличну грижу савести, лактала се и јурила што је брже могла, дерући се на људе да јој се склоне са пута, када је налетала на њих, биле оне Ветротрагачи, Род или Аес Седаи.
Јурећи низ падину, саплићући и исправљајући се, Елејна је хтела да се смеје упркос журби. Упркос опасности. Лини и мајка су јој придиковале кад год је трчала или се пењала на дрво још од дванаесте године, али није се смејала само из чистог задовољства што трчи. Понашала се онако како би краљица и требало да се понаша, и деловало је! Преузела је вођство, да би извела људе из опасности, и они су је пратили! Цео живот се припремала за ово. Задовољство ју је терало да се смеје, и врелина поноса који као да је избијао кроз њену кожу попут саидара.
Пролазећи последњу кривину, сјурила се низ последњи правац поред једне од високих штали окречених у бело. И тада јој је палац закачио скоро закопан камен. Тешко се бацила напред, млатарајући рукама, и изненада се преврнула преко главе. Није имала времена ни да викне. Уз ударац који јој је уздрмао вилицу и избио јој сав ваздух, тврдо је пала у подножје стазе, тачно испред Биргите. На тренутак није могла ни да мисли, а када је била у стању, није јој остало много задовољства. Толико о краљевском достојанству. Склањајући косу са лица покушала је да дође до ваздуха чекајући Биргитину заједљиву опаску. Ово је била прилика за жену да из освете изиграва старију и мудрију сестру, а такве прилике је ретко пропуштала.
На Елејнино изненађење, Биргита јој је помогла да се подигне на ноге пре него што је Авијенда стигла до ње, и то уз најмањи осмејак на Авијендином лицу. Све што је Елејна осећала у свом Заштитнику је био осећај . . . фокусираности; имала је осећај да се тако осећа стрела затегнута на луку. „Бежимо или се боримо?“ упита Биргита. „Препознала сам ове сеаншанске летаче из Фалмеа, и истину говорећи, предлажем бежање. Мој лук је обичан данас.“ Авијенда ју је погледала искоса, и Елејна уздахну; Биргита мора да научи да држи језик за зубима ако жели да сакрије ко је.
„Наравно да бежимо,“ дахтала је Нинаева, мучећи се низ последњу деоницу стазе. „Борити се или бежати! Какво глупо питање“ Зар мислиш да смо потпуне - ? Светлости! Шта то раде?“ Глас јој је постао гласан и појачавао се и даље. „Алис! Алис, где си? Алис! Алис?“
Елејна је изненађено схватила да фарма кључа као и када су препознале Кареану. Можда и горе. Стотину четрдесет седам жена из Рода је тренутно настањивало ово место, како је Алис рекла, укључујући и педесет четири Мудре жене са црвеним појасевима које су отишле пре пар дана и неколицину оних које су пролазиле кроз град; сада се чинило да свака јури негде, као и добар број осталих жена. Већина слугу из Тарасинске палате у зелено-белој униформи је јурила носећи терет. Патке и кокошке су промицале кроз метеж, лепетале и врискале, повећавајући општу збуњеност. Елејна је чак видела и Заштитника, Вандениног седог Џаема, како каскајући жилавим рукама тегли велики јутени џак!
Алис се створила ниоткуда, сталожена и прибрана упркос зноју на лицу. Сваки прамичак косе јој је био на свом месту, а хаљина јој је изгледала као да је кренула у шетњу. „Нема потребе да вичеш,“ мирно рече, спуштајући руке на кукове. „Биргита ми је рекла шта су те велике птице, па сам помислила да бисмо могле да кренемо нешто раније, посебно видевши вас како јурцате низ падину као да вас сам Мрачни гони. Свима сам рекла да покупе по једну чисту хаљину, три пресвлаке доњег веша и чарапа, сапун, корпе за крпљење и сав новац који имају. И ништа више. Последњих десет ће прати веш док не стигнемо на одредиште; то ће их убрзати. Рекла сам тим слугама да прикупе сву храну коју могу да нађу, такође, за сваки случај. И вашим Заштитницима. Разумни момци, већина њих. Изненађујуће разумни, за мушкарце. Да ли то што су Заштитници утиче некако на њих?“
Нинаева је само стајала широм отворених уста, спремна да изда наређења али није било ниједног преосталог. Осећања су јој се пребрзо смењивала на лицу, да их је било немогуће докучити. „Веома добро,“ најзад је промрмљала. И кисело. Изненада се озарила. „Жене које нису из Рода. Да! Оне морају –„
„Смири се,“ упаде Алис, умирујући је. „Већ су отишле, највећим делом. Углавном оне са мужевима или породицама за које су биле забринуте. Њих нисам могла да задржим ни да сам хтела. Али тридесетак њих мисли да су оне птице Накот Сенке па су желеле да буду што ближе Аес Седаима.“ Оштар фрктај је рекао шта она мисли о томе. „Сада се сабери. Попиј мало хладне воде, али не пребрзо. Умиј се мало. Морам да држим све на оку.“ Бацивши поглед на ужурбане људе Алис климну главом. „Неке би попустиле да Тролоци сада крену низ брдо, а највећи број племкиња се никад није ни привикао на овдашња правила. Сигурности ради, мораћу да подсетим пар њих пре поласка.“ Рекавши то мирно је нестала у метежу имања и оставила разрогачену Нинаеву.
„Па добро,“ рече Елејна намештајући сукњу, „рекла си да је изузетно способна жена.“
„Никад то нисам рекла,“ брецну се Нинаева. „Никад нисам рекла ‘изузетно’. Хмф! Где ли ми је нестао шешир? Мисли да зна све. Кладим се да не зна то!“ Пошла је бацакајући се супротним смером од Алисе.
Елејна је буљила за њом. Њен шешир? Хтела је да зна где се њен шешир – прелепа стварчица - загубио, али стварно! Можда је учествовање у кругу који је управљао толиком количином Моћи, и притом користила ангреал привремено пореметило Нинаевино расуђивање. Још увек се и сама осећала некако чудно, као да је могла да назире делове саидара свуда у ваздуху око себе. У сваком случају, тренутно је имала друге ствари о којима је требало размишљати. На пример, спремити се и отићи пре него што Сеаншани стигну. По ономе што је видела у Фалмеу, стварно би могли да доведу стотину или више дамане, а оно мало што је могла да чује од Егвене о заробљеништву, многе од ових жена би радо помогле у заробљавању других жена. Једном је рекла да јој се стомак највише превртао када јој се дамане из Сеаншана смејала заједно са својом сул’дам, улизујући јој се и играјући се са њом. Добро обучени пси и њихови срдачни власници. Егвена је рекла да су и неке жене заробљене у Фалмеу биле исте такве. Елејни се од те помисли ледила крв у жилама. Радије би умрла него дозволила да је вежу! И малтене би радије препустила своје знање Изгубљенима него Сеаншанима. Потрчала је ка цистерни, а Авијенда, која је трчала покрај ње, је била скоро подједнако задихана.
Чинило се да је Алис заиста мислила на све. Тер'ангреали су већ били одвојени и спаковани на товарне коње. Непретражене корпе су остале пуне помешаних ствари и Светлост ће га знати чега све не, али оне које су она и Авијенда већ испразниле су сада биле испуњене џаковима брашна и соли, пасуља и сочива. Неколицина стајских радника је пазило на товарне животиње уместо да јурца около пуних руку. По Алисиној наредби, без сумње. Чак је и Биргита отишла на женин позив, уз најмању гримасу!
Елејна је подигла платно да би испитала тер'ангреале најбоље што је могла, а да их не распакује. Чинило се да је све ту, мало истумбано у две корпе, недовољно да их попуни, али ништа поломљено. На страну то што је већину тер’ангреала могла да поломи само Једна моћ, ипак ...
Авијенда је села на земљу прекрстивши ноге, мрљајући зној на лицу великом, једноставном ланеном марамицом која је била у приличној супротности са њеном лепом свиленом хаљином за јахање. Чак је и она почињала да показује знаке умора. „Шта то мрмљаш, Елејна? Звучиш попут Нинаеве. Ова Алиса нас је управо спасила паковања ових ствари.“
Елејна се благо зарумене. Није планирала да говори наглас. „Једино не желим да њима рукује неко ко не зна шта ради, Авијенда.“ Неке тер'ангреале може активирати и неко не може да усмерава, ако би тај неко урадио погрешну ствар, али је истина била да није желела да још неко рукује њима. Они су њени! Дворана неће ово предати некој другој сестри само зато што је старија и искуснија, или да их склони негде зато што су тер'ангреали превише опасни. Уз оволико примерака за испитивање, можда ће коначно успети да направи тер’ангреал који ће да ради сваки пут; било је превише неуспеха и делимичних успеха. „Потребна им је нека која зна шта ради,“ рекла је, пакујући све назад на своје место.
Ред је почео да се појављује из хаоса брже него што је Елејна очекивала, али, ипак не онолико брзо колико се надала. Наравно, нерадо је признала, ништа спорије од тренутног није одговарало њеним жељама. У немогућности да одвоји очи са неба, послала је Кареану назад на врх брда да осматра правац ка Ебоу Дару. Здепаста Зелена је промрмљала испод гласа пре него што се наклонила, и чак се и намрштила на неколико жена из Рода које су лутале помисливши на тренутак да предложи неку од њих, али је Елејна желела неку која се неће онесвестити при погледу на долазећи „Накот Сенке“, а Кареана је стајала најниже међу сестрама. Аделас и Вандена су довеле Испан, чврсто везану штитом и са кожном врећом пребаченом преко главе. Она је ходала лако, и наизглед ништа није говорило да јој је нешто учињено, изузев... Испан је држала руке склопљене преко струка, ни не покушавајући да макар задигне врећу како би провирила, а када је подигнута у седло, пружила је зглобове како би били везани за јабучицу седла без поговора. Ако је била толико покорна можда су и успеле нешто да извуку из ње.
Било је . . . препирки, наравно, чак и са оним што би могло ићи ка њима. Што је сигурно ишло ка њима. Враћање Нинаевиног шешира боје шљиве није заиста била препирка, али је лако могла испасти; Алис га јесте пронашла, и донела га Нинаеви уз речи да јој је потребан како би заштитила лице од сунца ако жели да сачува лепу, глатку кожу. Нинаева је отворених уста посматрала проседу жену која је журила да би решила многе ситне проблеме, а затим је разметљиво гурнула шешир испод бисага.
Од почетка је Нинаева лутала около како би смиривала праве препирке, али је Алис скоро увек ту била прва, а где је Алис наишла на препирку, она је нестајала сама од себе. Неколико племкиња је захтевало помоћ у паковању, све док им није изричито рекла да је озбиљно мислила и да ако је не послушају, мораће да носе само оно што је тренутно на њима. Послушале су је. Неке, не само племкиње, су се предомислиле за путовање када су сазнале да је циљ Андор, и буквално су најурене. И то пешке, и речено им је да трче докле год буду могле. Сваки коњ је био потребан, али су ипак требале да буду што је даље могуће од фарме до доласка Сеаншана. У крајњем случају, могло се очекивати да ће их испитати. Као што се и очекивало, Нинаева се расправљала са Ренаилом око Чиније и корњаче коју је Талаан користила, коју је Ренаила очигледно ставила за појас. Нису почеле ни да се размахују рукама када је наишла Алис и Чинија се за кратко време нашла код Сареите, а корњача код Мериле. После чега је Елејна могла да ужива гледајући како Алис маше прстом пред носом запањеног Ветротрагача Господарице бродова Ата'ан Мијере, оптуживши је за крађу, што је оставило Ренаилу да говори неповезано у неверици. Нинаева је такође говорила мало неповезано, одлазећи празних шака, али је ипак, помислила је Елејна, никад није видела тако изгубљену.
Све у свему, ипак није било потребно много времена. Преостале жене које су биле на фарми под будним оком Круга - и Алис, која је запамтила последњих десет, од којих само две нису носиле везене свилене хаљине не толико различите од Елејнине. Дефинитивно нису припадале Рoду. Елејна је била уверена да ће оне ипак одрадити својих десет дана прања; Алис не би дозволила да јој нешто попут племенитог порекла стане на пут. Ветротрагачи су се поређали уз своје коње, неочекивано тихе изузев Ренаиле, која је мрмљала клетве кад год би угледала Алис. Позвали су Кареану да се врати са врха брда. Заштитници су довели Сестрама коње. Скоро сви су гледали ка небу, а саидар је правио ауре око свих старијих Аес Седаи и већине Ветротрагача. Као и око неколико жена из Рода.
Одвевши своју кобилу на чело колоне, код цистерне, Нинаева је још увек упирала прстом у ангреал у својој руци као да ће она бити та која ће да направи Kапију - ма колико та идеја звучала бесмислено. Као прво, иако се умила - и ставила шешир, зачудо, узевши све у обзир - још увек се тетурала кад год би јој попустила контрола над покретима. Лан јој је стајао практично над вратом, као и увек каменог лица, али ако је иједан мушкарац икад био спреман да прихвати жену да не падне, то је био он. Чак и уз помоћ огрлице-са-прстењем Нинаева можда не би била у стању да истка капију. Што је још важније, јурцала је фармом од како је дошла; а Елејна је добар део времена провела држећи саидар баш на овом месту. Знала је ову тачку. Нинаева ју је гледала попреко дурећи се, када је Елејна пригрлила Извор, али је макар имала довољно памети да не каже ништа.
Од самог почетка је Елејна пожелела да је тражила од Авијенде жену-огрнуту-својом-косом; и она је била уморна, и сав саидар који је могла да повуче је једва био довољан за ткање. Токови су се мигољили из њеног наручја као да су покушавали да се ослободе, а затим с пуцњем вратили на своје место тако изненада да је поскочила; усмеравање када је била уморна није ни мало било налик усмеравању када је била одморна, али овог пута је било најгоре. Макар је познати сребрни вертикални засек изгледао нормално, проширивши се у пролаз баш поред цистерне. Отвор не већи од оног који је Авијенда направила, и Елејна је била захвална што је био довољно велики и за коње. У то није била сигурна. Уздаси су се чули међу женама из Рода, када су виделе ливаду у брдском терену која је изненада стајала између њих и познатог тела сиве цистерне.
„Требала си мене да пустиш да пробам,“ меко рече Нинаева. Меко, па ипак оштро. „Умало ниси забрљала.“
Авијенда равнодушно погледа Нинаеву, толико да је Елејна пожелела да је зграби. Што су дуже биле скоро-сестре, све се више чинило да је дужна да брани Елејнину част; ако би постале прво-сестре Елејна ће морати потпуно да је раздваја од Нинаеве, и Биргите!
„Готово је, Нинаева,“ брзо рече. „То је једино сада битно.“ Нинаева је погледа безизражајно и промрмља нешто о томе како је дан био трновит, као да је Елејна била та која је показивала своју преку нарав.
Прва је прошла Биргита, дрско се церећи Лану, водећи свог коња и са спремним луком у другој руци. Елејна је могла да осети жудњу у њој, мрвицу задовољства; можда зато што је она овај пут повела, а не Лан - међу Заштитницима је увек постојао неки ривалитет - и мало умора. Веома мало. Елејна је добро знала ту ливаду; недалеко одавде ју је Гарет Брин научио да јаше. Око пет миља иза оних првих ретко пошумљених брда се налазила кућа једног од имања њене мајке. Једно од њених имања; мораће да се навикне на ово. Седам породица које су бринуле о кући и имању ће бити једини људи у кругу од пола дана јахања.
Елејна је одабрала ово одредиште зато што би одавде могле да стигну до Каемлина у року од две недеље. И зато што је имање било толико изоловано, да би други могли схватити да је у Андору тек након што би ушла у Каемлин. То би могла бити нужна предострожност; у разним временима историје Андора, ривали за Круну ружа су чувани као „гости“ док се нису одрекли претензија. Њена мајка је чувала две док се није домогла трона. Уз срећу, имаће солидну основу док Егвена и остали не стигну.
Лан је повео Мандарба одмах иза Биргитиног шкопца браон боје, а Нинаева се затетурала као да ће да појури за црним ратним коњем, затим се сабрала упутивши Елејни раван поглед којим ју је изазивала да прозбори реч. Бесно губећи време на уздама, направила је видљив напор да гледа било где само не кроз Капију према Лану. Усне су јој се помериле. Након пар тренутака, Елејна је схватила да она у ствари одбројава.
„Нинаева,“ рекла је тихо, „заиста немамо времена за -“
„Помери се,“ Алис је звала са зачеља, док је пљескала рукама наглашавајући своје речи. „Без гурања и подгуркивања, али нећу ни да заостајете! Помери се.“
Нинаева дивљачки затресе главом, болна неодлучност јој је поигравала на лицу. Из неког разлога, додирнула је свој широки шешир, чијих је неколико плавих шљива висило поломљено, пре него што је привукла руку. „О, та матора козољубива...!“ забрундала је, а остатак се изгубио док је повлачила своју кобилу кроз Капију. Елејна фркну. И Нинаева је имала нерава да другима прича о њиховима језицима! Па ипак, пожелела је да је чула завршетак; знала је почетни део.
Алис је наставила са пожуривањем, али више није било заиста потребе за тим. Чак су и Ветротрагачи пожурили, забринуто бацајући погледе преко рамена према небу. Чак и Ренаила, која је мрмљала нешто о Алис што је Елејна забележила негде у својој подсвести. Иако је називати неког „рибољубивим стрвождером“ звучало прилично благо. Очекивало се да Морски народ непрестано једе рибу.
Алис се налазила на самом зачељу, не рачунајући преостале Заштитнике, и чинило се као да тера чак и товарне коње. Сачекала је довољно дуго како би дала Елејни њен шешир са зеленим шљивама. „Желела би да сачуваш своје слатко лице од овог сунца,“ рекла је уз осмех. „Тако лепа девојка. Нема потребе да ти се кожа смежура пре времена.“
Авијенда, која је недалеко седела на земљи, паде на леђа и поче да млати ногама пресамитивши се од смеха.
„Мислим да ћу је питати да нађе и теби један шешир. Са много шљива, и великим луковима,“ рекла је Елејна милозвучним тоном пре него што је брзим кораком кренула за једном из Рода. Ова упадица је пресекла Авијендин смех.
Благо заталасана ливада је била широка и скоро миљу дугачка, окружена брдима вишим од оних које је остављала иза себе, и дрвећем које је познавала, храстовима, боровима, магнолијама, кожолистима и јелама; густа шума са добрим, високим стаблима ка југу, западу и истоку, иако можда ипак неће бити сече ове године. Највећи број раштрканих стабала ка северу, према имању, је био погоднији за ложење. Мале сиве хумке су ту и тамо истачкале густу траву браон боје, а чак ни увенула стабљика није означавала смрт ливадског цвећа. Ово се ни мало није разликовало од ситуације на југу.
Бар једном Нинаева није лутала погледом по околном трену у потрази за Ланом. Он и Биргита у сваком случају неће дуго бити одсутни, не овде. Уместо тога, она се живахно ушетала међу коње, говорећи људима да узјашу, јаким, наредбодавним тоном, потеравши слуге са товарним животињама, љубазно говорећи неком женом из Рода које нису имале коње да је свако дете у стању да хода пет миља, вичући на витку алтаранску племкињу са ожиљком на образу са нарамаком њене величине да ако је била толико глупа да напрти све своје хаљине онда може и да их носи. Алис је окупила Ата'ан Мијере око себе и објашњавала им како да узјашу коње. За дивно чудо, изгледа да су је заиста и слушале. Нинаева је бацила поглед и осетила задовољство што Алис стоји. Све док јој се Алис није насмешила и руком јој дала знак да може да настави са радом.
За тренутак је Нинаева стајала као прикована, зурећи у жену. А затим је дошла до Елејне корачајући по трави. Посежући за шеширом обема рукама, оклевала је, бесно гледајући у њега кроз трепавице пре него што га је трзајем исправила. „Пустићу је да овај пут све сама среди,“ рекла је разумним, сумњичавим гласом. „Видећемо колико је добра са тим . . . Морским народом. О, да.“ Превише разумним гласом. Изненада је угледала још увек отворену Капију. „Зашто је држиш? Пусти је.“ И Авијенда се мрштила.
Елејна дубоко удахну. Размишљала је о овоме; и није било друге могућности, а Нинаева би покушала да је свађом одговори, иако нема времена за свађу. Кроз Капију је двориште фарме стајало празно, чак су се и кокошке разбежале преплашене метежом, па ипак, колико је још времена остало док се поново не попуни? Проучавала је своје ткање, тако тесно уплетено да се само пар нити могло разазнати. Могла је да види сваки ток, али, изузев њих пар, сви су изгледали нераздвојиво испреплетани. „Води све на имање, Нинаева,“ рекла је. Сунцу није требало још много до заласка; можда је остало још два сата светла. „Газда Хорвел ће бити изненађен толиким гостима у ноћи, али му реци да сте гости девојке која је плакала над црвендаћем сломљеног крила; тога ће се сетити. Стићи ћу вас чим будем могла.“
„Елејна,“ поче Авијенда изненађујуће престрашеним гласом, а у исто време Нинаева рече оштро, „шта сада мислиш да ћеш -“
Постојао је само један начин да прекине све. Елејна је ослободила једну од оних уочљивих нити из клупка; она се заталасала и затресла као неки живи пипак; постао је нејасан и неповезан, паперје саидара се преламало и бледело. Није то уочила када је Авијенда расткала своје нити, али је она тада заправо видела само завршетак. „Иди,“ рекла је Нинаеви. „Сачекаћу док се не изгубите са видика.“ Нинаева је гледала у неверици, широм отворених вилица. „То мора бити учињено,“ уздахну Елејна. „Сеаншани ће бити на фарми за пар сати, то је сигурно. Чак и да чекају до сутра, шта уколико једна дамане има Таленат да чита остатке? Нинаева, нећу да предам Сеаншанима Путовање. Нећу!“
Нинаева промрмља нешто себи у браду о Сеаншанима што мора да је било посебно језгровито, судећи по њеном тону. „Добро, ја нећу дозволити да сагориш саму себе!“ рекла је гласно. „Сада, врати то како је било! Пре него што све експлодира како је Вандена и рекла. Могла би све да нас побијеш!“
„Не може се вратити,“ рекла је Авијенда спуштајући шаку на Нинаевину руку. „Почела је, и сада мора и да заврши. Мораш да урадиш онако како ти је рекла, Нинаева.“
Нинаевине обрве су се скупиле. „Морати“ је реч коју није волела да чује, не ако се односила на њу. Па ипак, није била будала, тако да је после кратког севања очима - ка Елејни, Капији, Авијенди, свету у целини - обгрлила рукама Елејну загрљајем од кога су Елејнина ребра зашкрипала.
„Буди пажљива, чујеш ме,“ прошапутала је. „Ако будеш погинула, кунем се да ћу те одрати живу!“ Упркос свему, Елејна прасну у смех. Нинаева се загрцну држећи је за рамена на удаљености руку. „Знаш шта сам мислила,“ промумлала је. „И немој да мислиш да нисам била озбиљна, јер јесам! Јесам.“ додала је мекшим гласом. „Пази се.“
Био је потребан тренутак да се Нинаева сабере, повлачећи и везујући чвршће своје плаве рукавице за јахање. Чинило се да су јој очи биле влажне, премда то није могло бити; она никад није плакала, због ње су други људи плакали. „Добро,“ рекла је гласно. „Алис, ако ниси све припремила до сада – “ Окренувши се, наставила је са пригушеним гунђањем.
Они који су требали бити у седлима су и били у њима, укључујући и Ата'ан Мијере. Заштитници су били окупљени око других Сестара; Лан и Биргита су се вратили, и Биргита је забринуто посматрала Елејну. Слуге су постројиле товарне животиње, а жене из Рода су стрпљиво чекале, углавном на ногама изузев жена из Круга. Велики број коња који је могао бити употребљен за јахање је употребљен за ношење џакова са храном и гомила ствари. Жене које су понеле више него што им је Алис одобрила - ниједна из Рода - су носиле те ствари на својим леђима. Витка племкиња са ожиљком је била прилично повијена под својим теретом, и бесно је стрељала очима све осим Алис. Свака жена која је знала да усмерава је зурила ка Kапији. А свака жена која је чула Вандену како прича о опасностима је посматрала та бичаста влакна као што би гледала змију отровницу.
Алис је била та која је донела Нинаеви њеног коња. И исправила њен плави шешир када је Нинаева гурнула стопало у узенгију. Нинаева је окренула пунију кобилу ка северу, у друштву Лана на Мандарбу који је био поред ње, ужаснутог израза. Зашто једноставно није одбрусила Алис, Елејни није било јасно. По Нинаевиној причи, то је радила старијим женама када је била мало старија од девојчице. А сада је, ипак, била Аес Седаи; то би требало да носи тежину планине за било коју из Рода.
Када је колона почела да завија на путу ка брдима, Елејна је погледала ка Авијенди и Биргити. Авијенда је само стајала руку прекрштених на стомаку, чврсто држећи ангреал жену-обавијену-својом-косом у једној руци. Биргита је узела Лавичине узде из Елејниних руку, припојила их својим и Авијендиним, а затим отишла до мале хумке удаљене двадесет корака и села.
„Вас две морате,“ поче Елејна, а затим се загрцну када је Авијенда изненађено подигла своју обрву. Послати Авијенду ван опасности није било могуће не посрамивши је. Можда чак и немогуће. „Желим да ти одеш са осталима,“ рекла је Биргити. „И поведи Лавицу. Авијенда и ја се можемо смењивати на њеном ждрепцу. Пријала би ми шетња пре спавања.“
„Ако би се опходила према неком мушкарцу као према том коњу,“ суво узврати Биргита „био би твој довека. Мислим да ћу мало да поседим овде; довољно сам већ јахала за данас. Не могу по цели дан да слушам твоја наређења. Можемо да се играмо пред другим Сестрама и Заштитницима, али нас две знамо боље.“ Упркос ругању, оно што је Елејна осетила је била наклоност. Не, још јаче. Тада се сетила. Њена смрт би повредила Биргиту до сржи - веза са Заштитником је то осигурала - али ју је сада пријатељство натерало да остане.
„Захвална сам што имам такве две пријатељице као што сте ви,“ само је рекла. Биргита се исцерила као да је рекла нешто будаласто.
Па ипак, Авијенда је поцрвенела од беса и нетремице гледала у Биргиту, узнемирена и широм отворених очију, као да је њено присуство било узрок руменилу њених образа. Журно је подигла поглед у правцу људи који још нису дошли надомак првог брда, удаљеног још око пола миље. „Боље да сачекамо док се потпуно не изгубе,“ рекла је „али не смеш чекати превише. Једном када почнеш са распаривањем, нити постају . . . клизаве . . . после неког времена. Пустити да се једна измигољи је као да си пустила ткање; преобратиће се тада у било шта, по својој вољи. Али не смеш ни да журиш. Свака нит мора да се извуче докле год може. Што их више ослободиш, лакше ћеш моћи уочити остале, али увек мораш да изабереш нит која се најбоље види.“ Топло се осмехујући, снажно је притисла прсте уз Елејнин образ. „Бићеш добра, ако будеш обазрива.“
И није звучало толико тешко. Само је морала да буде пажљива. Чинило се да је била потребна вечност да и последња жена зађе за брдо; витка племкиња повијена под теретом својих хаљина. Сунце се скоро није ни померило, али се чинило као да су прошли сати. Шта је тачно Авијенда мислила под „клизаво“? Није могла тачно да протумачи реч; нити су вероватно постајале незгодније за држање. То је све.
Елејна је ускоро, чим је наставила, схватила. „Клизаво“ је када живу јегуљу намажеш машћу. Шкргутала је зубима покушавајући да држи само ту прву нит, а још није ни покушала да је ослободи. Једина ствар која ју је спречила да одахне када се нит Ваздуха коначно отпустила је то што ју је чекало још посла. Ако постану мало „клизавије“ није била убеђена да ће их задржати. Авијенда је помно посматрала, али није рекла ни реч, мада је увек, када је то Елејни било потребно, давала охрабрујући осмех. Елејна није могла да види Биргиту - и није се усуђивала да склони поглед како би је потражила - али ју је ипак осећала; мали чвор као стена чврсте одлучности у сопственој глави, и довољно поуздања да је целу преплави.
Зној јој је цурио низ лице, низ стомак и леђа, док се и сама није почела осећати „клизаво“. Купање би вечерас било изузетно пожељно. Не, не сме да мисли о томе. Сва пажња треба да је усмерена на нити. Све их је теже било контролисати, тресле су јој се у руци при најмањем додиру, али су се отпуштале. И сваки пут када би ослободила једну друга би искочила из гомиле, и изненада постала видљива тамо где је до пре пар тренутак био саидар. У њеним очима се капија претворила у неко монструозно, искривљено чудовиште на дну потока, окружено пипцима који су млатарали, а свако од њих је било густо напуњено Моћи која је расла, грчила се и нестајала да би опет била замењена новом. Отвор видљив свима се савио на крајевима, непрестано мењајући облик и величину. Ноге су почеле да јој се тресу; напор јој је убадао очи колико и зној. Није знала још колико ће моћи да издржи. Шкрипући зубима, борила се. Једна по једна нит. Једна по једна нит.
Хиљаду миља одатле, а мање од стотину корака кроз дрхтаву Капију, на туце војника је милело кроз објекте фарме. Ниски мушкарци са самострелима у рукама, обучени у браон оклопе и обојене шлемове, личили су на огромне инсекте. За њима је ишла жена са црвеним таблама која је носила сребрну муњу на хаљини, и са наруквицом на зглобу сребрним ланцем повезана са огрлицом на врату жене у сивом, затим још једна сул'дам и њена дамане, па још један пар. Једна од сул'дам је показала према Капији, и сјај саидара је изненада окружио њену дамане.
„Лези!“ викну Елејна, падајући натрашке ван видокруга људи на фарми, а плаво-сребрна муња пролете кроз капију уз заглушујуће буку, раширивши се у свим правцима. Коса јој се подигла; свака длака је штрчала за себе, а уз експлозије је земља еруптирала где год да је муња ударила. Прашина и каменчићи су падали на њу.
Постепено јој се вратио слух, па је чула глас мушкарца који је допирао са друге стране пролаза, од отегнутог, неразговетног нагласка се најежила колико и од његових речи „. . . морамо их ухватити живе, будале! “
Изненада је један војник ускочио на ливаду тачно испред ње. Биргитина стрела се забила кроз скупљену песницу прикуцану за његов кожни грудни штитник. Други сеаншански војник се саплео и пао преко првог, и Авијендин нож му се забио у грло пре него што је могао да се придигне. Биргита је сипала стреле са свог лука као град; држећи једну ногу на уздама коња мрачно се осмехивала док је гађала. Преплашени коњи су забацивали главе и поскакивали као да желе да се ослободе и побегну, али је Биргита само стајала и гађала онолико брзо колико јој је било потребно да извлачи стреле. Врискови са друге стране Капије су говорили да је Биргита Сребрнолука и даље погађала сваким одапетим хицем. Стигао је одговор, брз као лоша мисао, црне линије, стреле самострела. Тако брзо, све се десило тако брзо. Авијенда је пала, крв је пролазила кроз њену шаку коју је држала на десној руци, али је одмах пустила рану, отпузала на чистину, посегнувши за ангреалом на земљи, са одлучношћу на лицу. Биргита је вриснула испустивши лук, зграбила је бутину тамо где је вирила стрела. Елејна је оштро осетила убод агоније као да је њена.
Очајнички је зграбила још једну нит са места на ком је лежала на леђима. И са ужасом схватила да је то све што је могла да уради да би је задржала. Да ли се нит померила? Да ли се ослободила имало? Ако и јесте, није се усуђивала да је пусти. Нит је клизаво подрхтавала у њеном стиску.
„Живе, рекао сам!“ урлао је онај сеаншански глас. „Ако неко убије жену, неће делити злато!“ Налет стрела је престао.
"“Желиш да ме узмеш?“ викала је Авијенда. „Онда дођи и плеши са мном!“ Сјај саидара ју је окружио, мутан чак и са ангреалом, и ватрене кугле су удариле у биће испред Капије и наставиле да пролазе изнова и изнова. Не претерано велике кугле, али су експлозије које су изазивале у Алтари одјекивале равномерно. Авијенда је ипак стењала од умора. Лице јој се пресијавало због зноја. Биргита је повратила свој лук; одавала је целом својом појавом утисак хероја из легенди; крв јој је цурила низ ногу, једва је била у стању да стоји, али напола натегла лук у потрази за метом.
Елејна је покушавала да контролише дисање. Није могла да пригрли ни трунку Моћи више, ништа што би било од помоћи. „Вас две морате отићи,“ рекла је. Није могла да верује како је звучала, ледено хладна; знала је да би требало да плаче. Срце је покушавало да јој искочи из груди. „Не знам још колико ћу моћи да издржим.“ То се односило колико на ту једну нит, толико и на цело ткање. Да ли је клизило? Да ли је? „Идите, што брже можете. Друга страна брда би требало да буде безбедна, али сваки педаљ који пређете ће значити. Идите!“
Биргита је мрмљала на Старом језику, али ништа што је Елејна знала. Звучало је као фразе које би желела да научи. Ако за то икад буде било прилике. Биргита је наставила Елејни разумљивим речима. „Пусти ту ствар пре него што ти кажем, и нећеш морати да бринеш о томе да ли ће те Нинаева одрати; ја ћу то урадити сама. А затим пустити и њу. Само буди тиха и издржи! Авијенда, дођи овамо - иза те ствари! - можеш ли да је одржаваш ако си иза ње? - дођи овамо и на једном од ових крвавих коња.“
„Док год видим у ком правцу ткам,“ одговори Авијенда ставши поново на тетурава стопала. Доклатила се постранце и ухватила таман да не падне. Крв је текла низ њен рукав из велике посекотине. „Мислим да могу.“ Нестала је иза капије, а ватрене кугле су се наставиле. Могла је да види кроз Капију другу страну иако је изгледала као врућина која трепери у ваздуху. Ипак, не може с проћи кроз Капију са те стране - покушај би био веома болан - и када се Авијенда појавила, много се саплитала. Биргита јој је помогла да се попне на свог коња, али отпозади, од свих ствари!
Када јој је Биргита оштро дала знак, Елејна није ни покушала да климне главом, одбијајући. Као прво, прибојавала се шта би могло да се догоди уколико би то урадила. „Нисам сигурна да ли ћу моћи да га држим ако будем покушала да устанем.“ Уистину, није била сигурна да ли би заиста могла да устане; више није била испуњена умором, мишићи су јој била као од воде. „Јашите што брже можете. Покушаћу да издржим што дуже будем могла. Молим вас, идите!“
Мрмљајући псовке на Старом језику - морале су бити; ништа друго не може да има такав призвук! - Биргита је тутнула узде коња Авијенди у шаке. Умало павши два пута, дотетурала се до Елејне и савила се да би је зграбила за рамена. „Можеш да издржиш,“ рекла је, гласом препуним уверености коју је Елејна и осетила у себи. „Никада раније нисам срела краљицу Андора, али знам краљице попут тебе. Челична воља и лавље срце. Можеш ти то!“
Полако је подигла Елејну не сачекавши одговор, згрченог лица; сваки убод у њеној нози је одзвањао у Елејниној глави. Елејна се стресла од напора да задржи ткање, да задржи ту једну нит; изненадила се када је схватила да се усправила. Биргитина нога је лудачки жигала у њеној глави. Покушала је да се не ослони на Биргиту, али су њени дрхтави удови одбијали да је у потпуности одржавају. Док су посртале ка коњима, свака полуослоњена на ону другу, непрестано је бацала поглед иза леђа. Могла је да држи нит без гледања - обично - али јој је било потребно да се увери да заиста држи ту једну нит, да јој не клиза. Капија је сада изгледала као ниједно ткање које је до сада видела, дивље се уврћући, нејасним рушилачким пипцима.
Застењавши, Биргита ју је више бацила у седло него што јој је помогла да седне у њега. Натрашке, као и Авијенду! „Мораш да видиш,“ објаснила је, одшепавши до свог шкопца; држећи узде сва три коња, болно се подигла у село. Не пустивши ни глас, мада је Елејна осетила агонију. „Ти ради оно што треба да радиш, а мени препусти да нас водим где треба.“ Коњи су поскочили, можда подједнако у жељи да што пре оду одавде колико и од Биргитиних мамуза у сапима.
Елејна се мрачно држала за задњи део седла колико и за нит, за сам саидар. Галопирајући коњ ју је бацакао, и она ништа више није могла да уради како би се одржала у седлу. Авијенда је користила седло да би се држала усправно, уста је широм отворила борећи се за ваздух, а очи су јој биле усредсређене. Сјај ју је, ипак, окруживао, и онај низ ватрених кугли се настављао. Додуше, не толико брзо као раније и поједине су добрано промашиле Капију и оставиле пламени траг у трави и на околној земљи, али су ипак стваране и летеле. Елејна је скупила снагу, натерала се да је скупи; ако Авијенда може да настави кад само што није пала на нос, може и она.
При галопу се Капија почела смањивати, трава смеђе боје се пружала између њих и отвора, а тло се испред њих благо подизало. Пењали су се на брдо! Биргита је опет била стрела у луку, сконцентрисана, суздржавала је агонију у нози, терала коње да убрзају. Треба само да дођу до врха брда, да стигну до друге стране.
Уз уздах, Авијенда је клонула на лактове, поскакујући у седлу као невезана врећа; сјај саидара је затреперио око ње и нестао. „Не могу,“ стењала је. „Не могу.“ Само то је рекла. Сеаншански војници су почели да искачу на ливаду готово истог трена кад је пљусак ватре престао.
„У реду је,“ успела је Елејна. Грло као да јој је било пуно песка; сва вода која је била у њој је сада била на њеној кожи и натапала њену одећу. „Коришћење ангреала је напорно. Била си добра, и они нас сада не могу ухватити.“
Као да јој се руга, сул'дам се појавила на ливади испод; чак ни са ове раздаљине од пола миље није било могуће заменити ове две жене са неким другим. Сунце, сада ниско на западу, је још увек бацало одсјаје са а’дама који их је повезивао. Још један пар им се придружио, па трећи, и четврти. Пети.
„Врх!“ весело је повикала Биргита. „Успеле смо! Добро вино и пристојан мушкарац вечерас!“
На ливади је сул'дам показала, и време као да је стало за Елејну. Сјај Једне моћи се појавио око женине дамане. Елејна је могла да види како се ствара ткање. Знала је шта је то. И није имала начин да то спречи. „Брже!“ викала је. Штит ју је погодио. Требало би да је довољно јака да је не погоди – требала је бити! – али овако исцрпљена, каква је била, једва се држала саидара, штит ју је одвојио од Извора. Доле у ливади се ткање које је било Капија урушило. Испијена, изгледајући као да више не може да се помери ни педаљ, Авијенда се бацила из свог седла на Елејну, збацивши их обе. Елејна је имала таман толико времена да види даљу падину брда испод ње док је падала.
Ваздух је постао бео, ометајући јој вид. Чуо се звук - знала је да се чуо звук, велика тутњава - али је она била ван чујног подручја. Нешто ју је ударило, као да је пала са крова на тврд плочник, са врха куле.
Отворила је очи и гледала у небо. Небо је изгледало некако чудно, нејасно. За тренутак није могла да се помери, а када је успела, уздахнула је. Цело тело ју је болело. О, Светлости како је само боли! Полако је подигла руку до лица; прсти су јој били црвени. Крв. Остале. Мора да помогне осталима. Могла је да осети Биргиту, да осети бол подједнак оном који је она осећала, али је Биргита макар била жива. И одлучна, и очито љута; није превише тешко повређена. Авијенда.
Уз јецај, Елејна се преврнула, затим придигла на шаке и колена; вртело јој се у глави а агонија јој је прожела бок. Прошло јој је кроз главу да би кретање са само једним поломљеним ребром могло бити опасно, али је та помисао била нејасна као и брдо. Мислити се чинило. . . тешким. Треперење јој је поправљало вид, изгледа. Донекле. Била је скоро у подножју брда! Високо изнад се дим дизао са ливаде иза. Небитно, сада. Потпуно небитно.
Тридесетак корака уз падину, Авијенда је такође била на шакама и коленима, и умало није пала када је подигла руку да обрише крв која јој је лила низ лице. Погледом је преплашено претраживала околину. Када јој је поглед пао на Елејну, заледила се, зурећи. Елејна се питала колико је она лоше изгледала. Сигурно не лошије од Авијенде; половина њене хаљине је била поцепана, њен прслук скоро цео исцепан, и свуда јој је провиривала кожа. Чинило се да је ту било и крви.
Елејна је допузала до ње. Користећи главу; чинило се да је тако много лакше него да устане и покуша да хода. Када је пришла, Авијенда је испустила уздах олакшања.
„Добро си,“ рекла је, додирујући окрвављеним прстом Елејнин образ. „Била сам тако уплашена. Тако уплашена.“
Елејна се збунила на тренутак. Онај део себе који је видела је био у подједнако лошем стању као и Авијенда. Хаљине су јој биле нетакнуте, али је половина прслука била потпуно ишчупана, и чинило се да крвари из два туцета посекотина. Тада јој је синуло. Није сагорела. Стресла се на помисао. „Обе смо у реду,“ рекла је нежно.
Добрано на другу страну је Биргита обрисала нож о гриву Авијендиног шкопца и затим се удаљила од мирног коња. Десна рука јој се њихала, није било њеног капута, као ни једне чизме, а остатак њене одеће је био подеран; њену кожу и одећу је прекривала подједнака количина крви као и код ње и Авијенде. Чинило се да је стрела самострела која јој је вирила из бутине њена најтежа повреда, али и остале заједно су биле подједнако тешке. „Кичма му је сломљена,“ рекла је, показујући на коња крај својих ногу. „Мој је добро, чини ми се, али када сам га последњи пут видела трчао је као да жели да освоји Венац Мегаирила. Одувек сам мислила да је веома брз. Лавица.“ Слегнула је раменима, тргнувши се. „Елејна, Лавица је била мртва када сам је пронашла. Жао ми је.“
„Живе смо,“ чврсто рече Елејна, „и то је најбитније.“ Касније ће оплакивати Лавицу. Дим изнад врха брда није био густ, али је покривао широко подручје. „Хоћу да видим шта сам то тачно урадила.“
Морале су да придржавају једна другу да би могле да стоје, а пењање уз падину је био напор који је изазивао стењање и уздахе, чак и за Авијенду. Звучале су као да су биле на ивици живота - што вероватно и јесу биле - и изгледале као да су се ваљале у отпаду касапнице. Авијенда је и даље чврсто у шаци носила ангреал, али чак и да су Елејна или Авијенда поседовале макар мало већи Таленат за Лечење, ниједна није била у стању да пригрли Извор, а камоли да усмерава. Стајале су на врху брда, ослоњена једна на другу и гледале пустош.
Ватра је направила прстен на ливади, а његово срце је било угљенисано, пушило се и било је рашчишћено, чак и хумке. Половина стабала на суседним падинама је било сломљено или савијено у правцу супротном од ливаде. Јастребови су почели да се појављују, лебдећи на врелом ваздуху који се издизао изнад ватре; јастребови често тако лове, тражећи ситне животиње које су ватром истеране на чистац. Није било ни трага Сеаншанима. Елејна је пожелела да макар има тела, како би могла да се увери да су сви заиста мртви. Посебно све сул'дам. Прелазећи погледом преко спаљене земље која се пушила, изненада јој је постало драго што не види доказе. Заиста грозан начин да се умре. Светлост се смиловала њиховим душама. Душама свих њих.
„Добро,“ рекла је наглас, „нисам била добра као ти Авијенда, али претпостављам да је све испало добро, имајући у виду околности. Покушаћу да будем боља следећи пут.“
Авијенда ју је погледала постранце. Имала је посекотину на образу, и још једну на челу, као и једну подужу на скалпу. „Била си много боља него ја првог пута. Пробала сам на једноставном чвору везаном током Ветра. Требало ми је више од педесет покушаја да расткам чак и то, а да ме ударац грмљавине не удари у лице, или да ми од ударца не зује уши.“
„Претпостављам да сам требала да почнем са нечим једноставнијим,“ рече Елејна. „Имам обичај да се уваљујем у проблеме преко главе.“ Преко главе? И раније је скакала у провалију не проверавајући има ли доле воде! Прикрила је да се загрцнула, али не пре него што ју је проболо са стране. Тако да је уместо да се загрцне, застењала кроз зубе. Помислила је да би јој нека од нити можда и испала. „Макар смо нашле ново оружје. Можда не бих требала бити толико срећна око тога, али са повратком Сеаншана, јесам.“
„Не разумеш, Елејна.“ Авијенда је показала ка центру ливаде, где се некад налазила Капија. „Могао је да буде само бљесак светлости, или чак ни то. Не можеш знати све док се не догоди. Да ли је један бљесак вредан ризика да сагориш себе и сваку жену у круг од стотину корака или више?“
Елејна је зурила у њу. Остала је, знајући то? Ризиковати живот је једно, али ризиковати и могућност усмеравања. . . „Желим да постанемо првосестре, Авијенда. Чим будемо нашле Мудре.“ Шта ће да раде са Рандом, није могла ни да претпостави. Сама идеја да ће обе да се удају за њега - као и Мин! - је била више него бесмислена. Али у ово је заиста била сигурна. „Не морам ништа више да знам о теби. Желим да будем твоја сестра.“ Нежно, пољубила је Авијендин образ умазан крвљу.
Помислила је да је Авијенда малопре поцрвенела. Код Аијела се чак ни љубавници нису љубили тамо где су сви могли да их виде. Ватрени залазак сунца је био блед у односу на Авијендино лице. „И ја тебе желим за сестру,“ промрмљала је. Прогутавши кнедлу - и гледајући у правцу Биргите, која се претварала да их игнорише - нагнула се и брзо притисла усне на Елејнин образ. Елејна ју је волела и због тог поступка колико и због свега другог.
Биргита је гледала иза њих, преко свог рамена, и можда се заиста није претварала, зато што је изненада рекла, „Неко долази. Лан и Нинаева, уколико нисам погрешила.“
Неспретно су се окренуле, храмајући, саплићући се и стењући. Изгледало је прилично смешно; хероји у причама никад нису били толико повређени да једва стоје на ногама. У даљини ка северу, су се два јахача на кратко приказала кроз дрвеће. Кратко, али довољно дуго да би се разазнали висок мушкарац на високом коњу у пуном трку, и жена на нижој животињи јурећи подједнаком брзином поред њега. Њих три су пажљиво селе да их сачекају. Још једна ствар коју хероји из прича нису радили, помисли Елејна уз уздах. Надала се да би могла бити краљица којом би се њена мајка поносила, али је било очигледно да никад неће бити херој.
Чулеин је благо померила узде, и Сегани се мирно накривио, окрећући ребрасто крило. Био је добро обучен ракен, брз и окретан, њен фаворит, мада је морала да га дели. Увек је било више морат'ракена него ракена; животна истина. Доле на фарми, ватрене кугле су очито излетале из ваздуха, ширећи се и расипајући у свим правцима. Покушала је да не обраћа пажњу; њен задатак је био да осматра околину како не би наишли проблеми. Ако ништа друго, макар је престало да се дими са места где су Тауан и Мацу погинуле у маслињаку.
Хиљаду корака изнад земље, имала је широк видик. Сви остали ракени су били у извидници; свака жена у бекству ће бити испитана, да би се утврдило да ли је она једна од оних због којих је настало сво ово узбуђење, мада истину говорећи, у овим земљама би свако ко види ракена почео да бежи. Све што је Чулеин требала да ради је да осматра за случај неке надолазеће невоље. Желела је да не осећа језу међу лопатицама; то је увек значило да је невоља на помолу. Ветар настао Сеганијевим крилима није био страшан при овој брзини, али је она ипак стегла везове своје капуљаче од навоштеног лана испод браде, испробала кожне сигурносне појасеве који су је одржавали у седлу, исправила наочаре од кристала и стегла рукавице.
Преко стотину Песница неба се већ налазило на земљи, и што је још важније, шест сул'дам са својим дамане и бар још туце које су на раменима носиле вреће препуне а’дама. Други лет ће бити од ових брда ка југу ради појачања. Боље би било да их је више дошло у првом налету, али није било довољно то'ракена са Хаиленом, а јаке гласине су говориле да је добар део њих добио задатак да Високу госпу Сурот и целу њену пратњу пребаци из Амадиције. Лоше је мислити лоше о Крви, па ипак је желела да је више то’ракена послато у Ебоу Дар. Ниједан морат'ракен нема лепо мишљење о огромним незграпним то'ракенима, који су погодни само за превоз терета, али су они могли за краће време да спусте већи број Песница неба на земљу, и већи број сул'дам.
„По гласинама, доле има на стотине марат'дамане,“ гласно јој је рекла Елија у леђа. „Знаш ли шта ћу да урадим са мојим делом узетог злата? Купићу гостионицу. Овај Ебоу Дар изгледа као вероватно место за то, по ономе што сам видела. Можда ћу чак и наћи мужа. И имати децу. Шта мислиш о томе?“
Чулеин се насмешила испод свог вела за заштиту од ветра. Сваки летач је говорио о куповини гостионице – или крчме, понекад фарме – па ипак, ко може да остави небо? Помазила је корен Сеганијевог дугачког, набораног врата.
Свака летачица – три од четири летача су биле жене – је говорила о мужу и деци, али су деца значила престанак летења, такође. Више је жена напуштало Песнице неба за месец дана него небо за пола године.
„Мислим да треба држиш очи отворене,“ рекла је. Али нема ништа лоше у кратком разговору. Могла би да види дете како се креће маслињаком испод, а камоли било шта што би могло да угрози Песнице неба. Најлакше оклопљени војници, билу су опасни као и Мртва стража; неки су говорили и опаснији. „Искористићу свој део да купим дамане и изнајмим сул'дам.“ Ако је било макар половине марат'дамане овде доле од броја у гласинама, својим делом би могла да купи две дамане. Три! „Дамане увежбана да прави Небеска светла. Када оставим небо, бићу богата као било ко из Крви.“ Овде су имали нешто што се звало „ватромет“ - приметила је неке момке који су узалудно покушавали да заинтересују припаднике Крви у Танчику - али ко би гледао тако бедну ствар у односу на Небеска светла? Ти момци су отерани и избачени на пут изван града.
„Фарма!“ повикала је Елија, и изненада је Сеганија нешто јако ударило, јаче него најгори налет ветра који је Чулеин икада осетила, преврћући га са крила на крило.
Ракен је понирао, испуштајући оштар крик, окрећући се тако брзо да је Чулеин била чврсто приљубљена уз сигурносне појасеве. Спустила је руке на бутине, чврсто је држала узде али их није затезала. Сегани је сам морао да се извуче из овога; сваки трзај уздама би га само омео. Падали су окрећући се као рулет. Морат'ракени су учени да не гледају у земљу ако ракен пада, без обзира на узрок, али није могла да издржи а да не процењује висину сваки пут када би видела земљу приликом окретања. Осам стотина корака. Шест стотина. Четири. Две. Светлост јој обасјала душу, и бескрајна милост Творчева је сачувала од -
Одбацивши се својим широким крилима, због чега је бачена постранце, а вилица лупила, Сегани се исправио; врхови његових везова су окрзнули врхове дрвећа док су прелетали околину. Смиреношћу усађеном дугим тренингом, проверила је покрете његових крила не би ли пронашла неко истезање. Ништа, али ће свакако бити потребан дер'морат'ракен да га детаљно прегледа. Нека ситница која би њој могла промаћи неће промаћи мајстору заната.
„Изгледа да смо још једном избегле Госпу Сенки, Елија.“ Окренувши се да баци поглед преко рамена, пустила је да јој се речи изгубе. Покидан сигурносни појас се пружао из празног седишта иза ње. Сваки летач зна да Госпа чека на крају дугог пада, али сазнање о томе није олакшавало присуство самом паду.
Брзо се помоливши за преминулу, натерала се да се врати дужности и натерала Сеганија да се попне. Споро, спирално пењање, за случај изненадног истезања, али најбрже што је сматрала сигурним. Можда чак и мало брже. Дим који се дизао са чворастог брда испред ње ју је натерао да се намршти, али оно што је видела јој је осушило уста. Руке су јој се укочиле на уздама, а Сегани је наставио да се пење моћним замасима крила.
Фарма је . . . нестала. Темељи су били очишћени од белих грађевина које су се налазиле на њима, велике структуре саграђене на падини су биле гомиле шута. Нестале. Све је било изгорело и црно. Ватра је беснела кроз растиње на падинама и искрчило све на стотину корака у маслињаке и шуму, који су се протезали између брда. Поред је лежало поломљено дрвеће још стотину или више корака, сво усмерено од фарме. Никад није видела ништа слично. Ничег живог није могло бити доле. Ништа није могло да преживи. Шта год то било.
Брзо се повратила и окренула Сеганија ка југу. У даљини је могла да разазна то’ракене, сваког претрпаног туцетом Песница неба на овој краткој дистанци, Песнице неба и сул’дам, који су закаснили. Почела је да саставља извештај у глави; свакако није било никог другог ко би то могао да уради. Сви су говорили да је ово била земља препуна марат’дамане које су чекале да буду оковане, али са овим новим оружјем, ове жене које су себе називале Аес Седаи су представљале истинску опасност. Нешто ће морати да се учини по овом питању, нешто одлучно. Можда, ако је Висока госпа Сурот била на свом путу за Ебоу Дар, да ће и она увидети потребу.
