Као и обично, Перин се пробудио пре првог светла и, као и обично, Фаила је већ устала. Она је могла учинити миша сувише гласним када хоће и он је сумњао да чак и када би устао сат времена након што легне, да би она некако и тада успела да устане пре њега. Лелујава врата су била везана позади, део обложен дашчицама је био мало одигнут од пода и комешање ваздуха кроз вентилациони отвор на врху је довољно да створи илузију хлађења. Перин заправо задрхта док је тражио кошуљу и панталоне. Па, заправо је требала бити зима, чак и ако време то није знало.
Он се обуче у мраку и истрља зубе сољу, фењер му није био потребан када је напуштао шатор, гурајући стопала у чизме, Фаила је окупила своје нове поданике око себе у дубоком сивилу раног јутра, неки од њих су држали упаљене фењере. Лордовој ћерки су биле потребне слуге; он је требао то организовати пре овога. У Каемлину су постојали људи из Две Реке које је Фаила сама тренирала, али због потребе тајности није било могућности да и њих поведе. Газда Гил је желео да се врати кући што је пре могуће и Ламгвин и Бреана са њим, али ће можда Маигдин и Лини остати.
Арам се протегну са места где је седео прекрштених ногу код шатора и настави да тихо чека Перина. Да га Перин није зауставио, Арам би закорачио преко улаза. Ово јутро његов огртач је био пругаст, црвен и бео, иако је његово бело било мало потамнело, упркос томе, та вучијом главом украшена дршка црвенела се преко његовог рамена. Перин је оставио своју секиру у шатору, захвалан што је се отарасио бар на неко време. Таланвор је још увек носио свој мач на појасу преко огртача, али газда Гил и друго двоје нису били наоружани.
Фаила мора да је посматрала, зато што је управо у тренутку када је Перин изашао гестикулирала ка шатору, јасно издајући наредбе. Маигдин и Бреана журно прођоше поред њега и Арама са фењером, стегнутих вилица, смејући се пуни одлучности из неког разлога. На његово пријатно изненађење, ниједно се није поклонило. Лини јесте, брзо савијајући колена пре него што је погледала за оно двоје мрмљајући о „учењу њиховог места“. Перин је сумњао да је Лини била једна од оних жена које су сматрале својим „местом“ место вође. Када мало размисли о томе многе жене и мисле тако. То је било свуда у свету, а не само у Две Реке. Таланвор и Ламгвин су пратили жену на веома блиском одстојању и Ламгвин му се озбиљно поклони као и Таланвор, који је скоро био намрштен. Перин уздахну и поклони се у одговор на поздрав и они кренуше удаљавајући се од њега. Кратак Линин повик их утера у шатор.
Са једним кратким осмехом за њега, Фаила крену ка таљигама, говорећи наизменично Базелу Гилу са једне њене стране и Себану Балверу са друге. Обојица су држала фењере испред да би јој осветлили пут. Наравно, две гомиле оних идиота су је пратила на удаљености на којој би чули ако би подигла глас, шепурећи се мазивши дршке својих мачева и гледајући у помрачину као да очекују неки напад или му се надају. Перин цимну своју кратку браду. Она увек нађе доста посла да попуни своје време и нико је не одговара од тога. Нико се не би усудио.
Још увек се нису појавили први знаци зоре на хоризонту, али су се Каирхијењани већ узмували између таљига, крећући се све брже како је Фаила прилазила. А у тренутку када је она стигла до њих, изгледало је као да трче, њихови фењери су поскакивали и љуљали се у помрачини. Дворечани, навикли на дане на фарми, већ су спремали доручак, неки храпаво се смејући око њихових ватри за кување, неки гунђајући, али завршавајући већину посла. Неки су покушали да остану у својим ћебадима, али су без церемонија истресани из њих. Грејди и Неалд су такође устали, као и увек одвојени и сами, сенке у црним капутима међу дрвећем. Перин се није могао сетити да ли их је икада видео без тих капута, увек закопчаних до врата, увек чисти и незгужвани када изађе сунце, без обзира како су изгледали вече пре тога. Прелазећи из положаја у положај, вежбали су мачевање као и сваког јутра. То је било боље од њиховог вечерњег вежбања, када су седели прекрштених ногу, са рукама на коленима, испразно гледајући у даљину. Они нису урадили ништа што би други могли видети, али ни један човек у кампу није ни знао шта раде и држали су се што даље. Чак ни Девице им тада не би ушле у линију погледа.
Перин је одмах на старту схватио да нешто недостаје. Фаила је увек слала једног од својих људи да му донесе чинију густе чорбе чим изађе из шатора, али изгледа да је била сувише заузета овог јутра. Озарен, он пожури до ватри за кување, надајући се да ће напокон моћи једном да сам себи сипа чорбу. Нада није била велика.
Флан Барстер, висок земљак са рупицом у бради, срете га на пола пута показујући покривену чинију у његовим рукама. Флан је био из Стражарског Брда и Перин га није добро познавао, али су ловили једанпут или двапут и једном му је Перин помогао да извади једну очеву краву из баруштина у Воденој шуми.
„Госпа Фаила ми је рекла да ти ово донесем, Перине,“ Флан рече неспокојно. „Ти јој нећеш рећи да сам заборавио, зар не? Нећеш рећи? Нашао сам неки мед и сипао сам у чорбу добру дозу.“ Перин се трудио да не уздахне. Бар је Флан запамтио његово име.
Па можда се он не би извукао радећи ове просте послове за њега, али је он још увек био одговоран за људе који су јели испод дрвећа. Без њега они би били са својим породицама, спремајући се за дневне послове по фарми, мужући краве и секући дрва, уместо што лутају тамо где би могли убијати или бити убијени пре заласка сунца. Спуштајући чорбу са медом брзо, он рече Араму да поједе његов доручак, али је он изгледао тако незадовољно да је Перин попустио, тако да га је Арам пратио док је он обилазио камп. Путовање у којем Перин није уживао.
Људи су спустили своје чиније када је он пришао, или чак стојали док он није прошао. Он је шкрипео зубима кад год би неко са ким је одрастао, или још горе, неко ко га је слао као потрчка док је био мали, назвао лордом Перином. Нису га сви тако звали, али много њих јесте. Сувише много. После извесног времена он је одустао од тога да им говори да престану тако да га зову из чисте немоћи да то промени. Одговори су били сувише често „Ох! Како год ви кажете, лорде Перине.“ То је било довољно да излуди човека.
Упркос томе, он је натерао себе да застане и да сваком човеку каже реч, две. Али је све време држао очи отворене. И свој нос. Они су знали довољно да држе своје лукове у добром стању као и тоболац пун стрела, али би неки од њих носили обућу без улошка или одрпане панталоне, а да то не примете, или би пустили да им се пликови загноје зато што немају времена да нешто за себе ураде. Неколико њих је имало обичај да пијуцкају бренди када им се укаже прилика и двојица или тројица од њих уопште нису имали главу за то. Постоји једно село на дан удаљено од Бетал које није имало више од три гостионице.
То је било веома чудно. Када би му газдарица Лухан или његова мајка рекле да му је потребна нова обућа или да је потребно да му се закрпе панталоне, то му је увек било непријатно и он би сигурно био изиритиран када би му неко други, осим њих две, то рекао, али када је то рекао проседом, старом Ђондин Барану, Дворечанин је одговорио: „Па, у праву сте, лорде Перине; Побринућу се одмах за то,“ или нешто слично томе. Ухватио је неколико њих како се кезе једни другима када би се он одмакао. И смејали су се задовољно! Када је узео глинени крчаг чистог брендија из бисага Јори Конгара – мршави земљак који је јео два пута више него било ко други и увек изгледао као да није појео ни залогај хране недељама, Јори је био добар стрелац са луком, али ако му се пружи шанса пиће све док више не буде могао да стоји и имао је лепљиве прсте поред тога – Јори га је гледао широм отворених очију и раширио руке као да не зна одакле се тај крчаг створио. Али када је Перин наставио даље, просипајући бренди по земљи, Јори довикну, „Не можеш ништа сакрити од лорда Перина!“ Звучао је поносно! Понекад је Перин мислио да је он једини остао још увек нормалан.
Приметио је још једну ствар. Сви до једног, били су веома заинтересовани за оно што није рекао. Један за другим бацали су поглед напред на два барјака, који су повремено залепршали на моткама због јачег налета ветра, Црвена вучја глава и Црвени орао. Гледали су барјаке и гледали њега, чекајући да изда наређење које је издавао сваки пут од када су ствари изашле на видело приликом њиховог доласка у Геалдан. И довољно често пре тога. Осим да није рекао ништа јуче, ништа није рекао ни данас и видео је шпекулације о томе јасно изражене на њиховим лицима. Прошао је поред гомиле људи који су гледали у барјаке и у њега, мрмљајући узбуђено између себе. Није покушавао да прислушкује. Шта би рекли ако он није у праву, ако Бели плаштови или краљ Аилрон одлуче да могу да скрену своју пажњу са Пророка и Сеаншана довољно дуго да нањуше могућу побуну? Они су били његова одговорност и већ их је много због њега изгинуло.
Сунце је почело да се појављује изнад хоризонта, ширећи оштро јутарње светло, када је завршио. Код шатора Таланвор и Ламгвин су истоваривали кутије по Лининим упутствима, док су Маигдин и Бреана изгледа ређали њихов садржај на широкој мрљи мртве траве, углавном ћебад, платна и дуге, светле ролне свиленог сатена који је био намењен пресвлачењу кревета који је по њему био неуместан. Фаила мора да је била унутра, зато што је оно њено јато идиота хладило своје пете недалеко одатле. Нема ношења и тегљења за њих. Корисни као мишеви у амбару.
Перин је размишљао да погледа Стаменог и Корака, али када је бацио поглед кроз дрвеће до линије коња, неко га је посматрао. Не мање од три ковача изашло је неспокојно га гледајући. Били су то груписани људи у кожним кецељама, слични као јаја у корпи, иако је Фалтон имао само мало седих по ивици своје косе, Аемин је седео и Јерасид који још није зашао у своје средње године. Перин зарежа када их виде. Они би обигравали око њега ако би он спустио руку на неког коња и колутали очима ако би подигао копито. Једном је покушао да замени потрошену потковицу на Стаменом, свих шест ковача је полетело да зграби алат пре него што га је он стигао додирнути, скоро оборивши дората у њиховој журби да сами обаве тај посао.
„Они се плаше да немаш поверење у њих,“ Арам рече изненада. Перин га погледа изненађено и Арам слегну раменима у свом капуту. „Мало сам разговарао са њима. Они мисле да ако лорд жели да поткује свог коња, то је због тога што им не верује. Можеш их отерати, без шансе да нађу пут кући.“ Његов тон је говорио да мисли да су они будале када мисле тако, али је само бацио брз поглед испод ока на Перина и поново непријатно слегнуо раменима. „Ја мислим да су они осрамоћени. Ако се ти не понашаш како би лорд требао да се понаша, то се одражава на њих, на онај начин на који то они мисле.“
„Светлости!“ Перин промрмља. Фаила је исто рекла – барем за оно да су они били осрамоћени – али је он веровао да је то само прича лордове ћерке. Фаила је одрасла окружена слугама, али како је она могла знати шта мисле људи који морају да раде за свој хлеб? Он се намршти напред према линији коња. Пет ковача је сада стојало заједно посматрајући га. Посрамљени да би он желео да се сам постара за своје коње и узнемирени да он не жели да они поткивају коње и разбацују песак свуда унаоколо. „Да ли мислиш да би ја требао да се понашам као оне будале у свили?“ он упита. Арам затрепта и поче да проучава своју обућу. „Светлости!“ Перин зарежа.
Опазивши Базела Гила како жури из правца таљига, Перин крену да се сусретне са њим. Није мислио да је одрадио добар посао учинивши да се Гил осећа лагодно јуче. Гојазан човек је говорио сам себи и још једном брисао главу марамом, презнојавајући се у тамно – зеленом капуту. Дневна врућина се полако појачавала. Није угледао Перина све док Перин није пришао и онда је поскочио, гурајући мараму за главу у џеп капута и правећи наклон. Изгледао је сређено и очеткано као за гозбу.
„Ах, мој лорде Перине. Ваша госпођа ми је рекла да одвезем таљиге у Бетхал. Рекла ми је да вам пронађем дуван из Две Реке, ако будем могао, али нисам сигуран да је то могуће. Лист из Две Реке је увек био тражен и скуп, а трговина није више оно што је била.“
„Она те шаље по дуван?“ Перин рече намрштивши се. Претпоставио је сада да је тајна отишла у неповрат, али ипак. „Ја сам купио три бурета, два села раније. Довољно за све.“
Гил затресе главу одсечно. „Не лист из Две Реке, а ваша госпођа ми је рекла да њега највише волите. Геалданин лист ће бити добар за ваше људе. Ја требам бити ваш шамбајан, она је то тако назвала и снабдевати њу и вас са оним што вам буде било потребно. Није много другачије од оног што сам радио док сам држао Благослов, искрено.“ Изгледа да га је сличност забављала; његов стомак се тресао од церекања. „Имам целу листу, мада не могу рећи колико ћу од овога набавити. Добро вино, биље, воће, свеће и уље за фењере, воштано платно и восак, папир и мастило, игле, прибадаче, ох, свакојаке ствари. Таланвор, Ламгвин и ја идемо и још неки од пратилаца госпође.“
Још неки пратиоци његове госпође. Таланвор и Ламгвин су износили још једну кутију за жену иако сувише кратку. Морали су проћи поред чучеће гомиле младих будала, који никад и нису понудили помоћ. Тачније они су их у потпуности игнорисали.
„Ти пази на то друштво,“ Перин га опомену. „Ако неко од њих почне да прави било какве проблеме – ако само и изгледа као да ће их направити – имаш Ламгвина да му разбије главу.“ И ако би то била жена? Оне су биле исте као мушкарци, можда чак и горе. Перин зарежа. Због Фаилиних „пратиоца“ стомак ће му се ускоро везати у трајни чвор. Штета што се она не може задовољити са људима као што су газда Гил и Маигдин. „Ти ниси поменуо Балвера. Он је одлучио да настави сам?“ Управо тада промена смера дувања поветарца му је донела мирис Балвера и мирис узбуне који је мирисао веома, веома чудно, обзиром да је дружина била свуда унаоколо.
Чак и за тако обученог човека, Балвер је правио изненађујуће мало буке корачајући по сувом лишћу. У врапчије – браон капуту, он се брзо поклони и његова искошена глава је још више доприносила његовом изгледу птице. „Ја остајем, мој лорде,“ рече опрезно. Или је то можда било само његово држање. „Као секретар ваше грациозне госпе. И као ваш, ако дозволите.“ Он приђе ближе, скоро до места одакле би могао скоком доћи до Перина. „Ја сам веома искусан, мој лорде. Поседујем добро памћење и имам леп рукопис и мој лорд може бити сигуран да шта год ми он повери никад то нећу другом одати. Способност чувања тајни је главна особина секретара. Зар немате хитне дужности које вам је предала наша господарица, газда Гиле?“
Гил мрачно погледа у Балвера, отвори уста, а онда их звучно затвори. Окренувши се на пети, он се одгега напред ка шатору.
На тренутак га је Балвер гледао како одлази, главе накренуте на једну страну и напућених уста. „Ја могу понудити и друге услуге, мој лорде,“ рече на крају. „Знање. Ја сам начуо неке ствари које је мој лорд рекао и ја сам разумео да мој лорд има неке... потешкоће... са Децом Светла. Секретар научи много ствари. Ја знам запањујуће много ствари о Деци Светла.“
„Са мало среће могу избећи Беле плаштове,“ Перин му одговори. „Боље ако знаш где је Пророк. Или Сеаншани.“ Није очекивао ништа од тога, наравно, али га је Балвер изненадио.
„Не могу бити сигуран, наравно, али мислим да се Сеаншани нису ширили ван Амадора још увек. Чињенице је тешко одвојити од гласина, али ја држим моје уши отворене. Наравно, они се изгледа крећу са изненадном неочекиваношћу. Опасни људи, са великим бројем Тарабонских војника. Ја верујем да је газда Гил упознао мог лорда са њиховим постојањем, али сам их ја посматрао веома блиско у Амадору и шта сам видео је на располагању мом лорду. Што се тиче Пророка, постоје многе гласине које њега повезују са Сеаншанима, али ја могу рећи са приличном сигурношћу да је он скоро био у Абили, повећи град неких четрдесет лига јужно одавде.“ Балвер се мало насмеши, кратак самозадовољни осмех.
„Како можеш бити тако сигуран?“ полако рече Перин.
„Као што сам и рекао, мој лорде, држим уши отворене. Пророк је затворио одређени број гостионица и крчми и срушио оне за које је сматрао да су сувише бескрупулозне. Неколико је било именовано и ја случајно знам да постоје гостионице са тим именима у Абили. Мислим да су сувише мале шансе да постоји још један град који има гостионице са тим именима.“ Он се још једном осмехну сигурно задовољан собом.
Перин почеша браду замишљено. Човек је сасвим случајно запамтио где се налазе гостионице које је Масема наводно порушио. И ако би се десило да Масема није уопште био тамо, па, ових дана гласине ничу као печурке после кише. Балвер је звучао као човек који је желео да подигне свој значај у дружини. „Хвала, газда Балвере. Имаћу то на уму. Ако чујете још нешто потрудите се да ме обавестите.“ Док се окретао да оде, човек га ухвати за рукав.
Балверови мршави прсти сместа одскочише, као да се опекао и учини један од оних птичијих наклона, трљајући руке. „Опрости ми, мој лорде. Ја сам оклевао да наваљујем, али немој олако да схватиш Беле плаштове. Избегавање њих је паметно, али можда није могуће. Они су много ближе него Сеаншани. Емон Валда, нови лорд капетан-заповедник, одвео је већину Белих плаштова у северну Амадицију пре него што је Амадор пао. Он је ловио Пророка такође, мој лорде. Валда је опасан човек, а Радам Асунава, Велики Инквизитор, чини да Валда изгледа пријатно. И ја мислим да ни један од њих не гаји симпатије према нашем лорду. Опрости ми.“ Он се поново поклони, оклевајући, а онда пређе на улагивање. „Ако могу то рећи, показивање барјака Манетерена је веома надахњујуће. Мој лорд ће бити више него раван Валди и Асунави, ако буде водио рачуна.“
Гледајући како се удаљава клањајући се, Перин помисли како сада зна један део Балверове приче. Јасно је да и он мора избегавати Беле плаштове. Да не може поднети више од тога да буде на истој страни улице са њима, гледајући их мрко, али изгледа да је Балвер киван на њих. Веома оштрог ума, чим је одмах повезао све о Црвеном орлу. И оштрог језика са газда Гилом.
Гил је био на коленима поред Маигдина, говорећи брзо упркос Лининим покушајима да га ућутка. Маигдин се окрену и погледа за Балвером, док је он журио кроз дрвеће ка таљигама, али сада се њен дуг поглед окренуо ка Перину. Остатак се сакупио око ње и гледао час ка Балверу, час ка Перину. Ако је икад видео групу која је била веома забринута око тога шта је други рекао, то су били они. Али шта је он то могао чути, што би их толико забринуло? Оговарање, вероватно. Приче о озлојеђености и преступима, били они стварни или измишљени. Људи су се окупили заједно са намером да провоцирају једни друге. Ако је то било у питању онда је он могао да стави тачку на то, пре него што потекне крв. Таланвор је поново мазио дршку свога мача! Шта је Фаила намеравала са њим?
„Араме, желим да одеш да разговараш са Таланвором и то дуго да разговараш. Реци им шта ми је Балвер рекао. Реци им то као узгред, али реци им све.“ То би требало да смири страхове од оговарања. Фаила је рекла да мора учинити да се слуге осећају као код куће. „Спријатељи се са њима ако можеш, Араме. Али ако одлучиш да освојиш неку од жена потруди се да то буде Лини. Остале две су заузете.“
Арам је био слаткоречив према свакој лепој жени, али је успео да изгледа изненађено и увређено у исто време. „Како ви желите, лорде Перине,“ он промрмља натмурено. „Сустићи ћу вас убрзо.“
„Ја ћу бити код Аијела.“
Арам трепну. „Ах. Да. Па можда ће то потрајати, ако треба да се спријатељим са њима. Они ми не изгледају као да желе нове пријатеље.“ То речи су дошле од човека који је био сумњичав према сваком ко би пришао близу Перина, осим Фаиле и који се није насмејао ниједној особи која није носила сукњу.
Без обзира на то он је отишао код њих и сео на пете на оном месту одакле је могао причати са Гилом и осталима. Чак и са дистанце је било јасно да су открили његову намеру. Они су наставили са радом, ту и тамо упућујући по неку реч Араму и гледали су се међу собом онолико често колико су гледали према Араму. Немиран као зелена препелица лети, када лисице уче да се пењу до гнезда. Али су барем разговарали.
Перин се питао у какву невољу је упао Арам са Аијелима – изгледало је да једноставно није било времена за тако нешто! – али није дуго бринуо о томе. Неки озбиљни проблем са Аијелима је обично значио да је неко завршио мртав и тај неко углавном није био Аијел. Истину говорећи, он није био жељан да сретне Мудре. Ходао је обилазећи завој брда, али уместо да се попне уз падину, његове ноге су га однеле све до Мајенаца. Он се држао даље од њиховог кампа што је дуже било могуће и то не само због Берелајн. Ту је била мана имати тако осетљив нос.
На срећу, свеж поветарац је носио највећи део смрада, иако није помагао око врућине. Зној се сливао са лица поређаних стражара у њиховим црвеним оклопима. Када су га угледали, они се још више укрутише у својим седлима, што је само по себи нешто говорило. Тамо где би Дворечани јахали скривајући се од погледа, Мајенци би били као статуе на леђима својих коња. Они су се могли борити, истина. Светлост дала да за то не буде потребе.
Хавијен Нурел дотрча, уз пут закопчавајући капут, мало након што је Перин прошао стражаре. Десетина официра или приближно томе следила је Нурела, сви у капутима, а неки су везивали каишеве својих црвених оклопа. Двојица од тројице су носили кациге са танким, црвеним перјаницама које су им се гужвале испод руку. Већина њих је била много година старија од Нурела, неки чак и дупло старији, седи људи са чврстим, ожиљцима прекривеним лицима, али Нурелова награда због његовог учествовања у спашавању Ранда била је именовање у Галениног другог, или Првог поручника као су га они звали.
„Прва се још није вратила, лорде Перине,“ Нурел рече поклонивши се у потпуности исто као и остали. Висок, витак човек, није више изгледао младо као што је изгледао пре Думаинских извора. Биле су ту неке нове боре око његових очију, које су виделе више крви него неки ветерани двадесетак битака. Али ако је његово лице постало тврђе, у његовом мирису се још увек осећала жеља да задовољи. За Хавијена Нурела, Перин Ајбара је био човек који је могао да лети или хода по води ако то пожели. „Јутарње патроле, које су се вратиле, нису ништа приметиле. Ја би вас у супротном обавестио.“
„Наравно,“ рече Перин. „Ја... само сам желео да мало разгледам.“
Под тим је он мислио да једноставно хода унаоколо док не смири живце довољно да се суочи са Мудрама, али млади Мајенац га је пратио са остатком официра, забринуто гледајући да ли ће лорд Перин наћи неку ману у Крилатој гарди, тргнувши се кад год наиђу на човека голих груди како баца коцке на раширено ћебе, или неког земљака како хрче иако је сунце већ одавно изашло. Он није требао да се узбуђује, Перину је логор изгледао распоређен у правим линијама и нивоима. Сваки човек је имао своје ћебе и седло уместо јастука, ни два корака далеко од места где су им коњи били везани са једним од дугих канапа који су им падали између сапи, за низ колаца који су били пободени у земљу. Ватре за кување су биле запаљене на сваких двадесет корака, са копљима пободеним између ватри тако да праве облик купе. Пет шиљатих шатора је било кутијама ограђено, један од њих превучен златним и плавим и већи од остала четри заједно. Сваки део уређен потпуно другачије од Дворечана.
Перин је ходао живо, трудећи се да не изгледа као будала. Он није знао колико то успешно ради. Просто га је сврбело да застане и прегледа једног или два коња – само да би био у могућности да подигне потковицу, а да се нико не онесвести због тога – али имајући на уму оно што му је Арам рекао држао је руке даље од коња. Сви официри су такође били забринути као и Нурел. Оштар поглед барјактара је подизао људе на ноге само да би Перин прошао поред њих и климао главом пре него што би се они исправили. Неразумљиво мрмљање испуњавало је ваздух иза њега и његов слух је ухватио пар речи на рачун официра и лордова уопште и било му је драго што их Нурел и остали нису чули. Напокон се нашао на крају логора, гледајући у грмљем прекривену падину која је водила до шатора Мудрих. Само неколико Девица је било видљиво међу разбацаним дрвећем на врху и неколико гаи'шана.
„Лорде Перине,“ рече Нурел оклевајући. „Аес Седаи...“ он приђе ближе и снизи глас до промуклог шапата. „Знам да су се оне заклеле лорду Змају и... ја сам видео неке ствари, лорде Перине. Оне раде логорске послове! Аес Седаи! Ово јутро су Масури и Сеонид дошле да носе воду! А јуче након што сте се ви вратили... Јуче мислим да сам чуо неког како горе... плаче. То наравно није могла бити нека од сестара, наравно,“ он додаде брзо и гласно се насмеја да би показао како је то била смешна идеја, веома несигурним смехом. „Ви... Ви ћете видети да ли је све... у реду... са њима?“ он је ујахао међу четрдесет хиљада Шаидоа водећи двеста коњаника, али разговор о овоме га је натерао да савија рамена и да се премешта са ноге на ногу. Наравно, он је ујахао међу четрдесет хиљада Шаидоа зато што су Аес Седаи то хтеле да он уради.
„Урадићу шта могу,“ Перин промрмља. Можда су ствари горе него што је очекивао. Сада он мора то зауставити пре него што ствари постану још горе. Ако буде могао. Радије би да се сукоби са Шаидоима поново.
Нурел је климнуо као да је Перин обећао све што је он тражио и више од тога. „То је онда у реду,“ рече он са олакшањем. Гледајући Перина испод ока покушавао је да натера себе да каже нешто друго, али изгледа да ово није било осетљиво као Аес Седаи. „Чуо сам да си оставио да се Црвени орао вијори.“
Перин умало није поскочио. Чак и около брда вести су путовале брзо. „Изгледало је као нешто што требам да урадим,“ рече полако. Берелајн је требала знати истину, ипак ако је сувише њих зна, та истина би се проширила на следеће село на које би наишли, или на следећу фарму. „Ово је некада био део Манетерена,“ додаде, као да Нурел то није савршено добро знао. Истина! Био је ухваћен тако да је искривио истину као Аес Седаи и то људима на његовој страни. „Ово није први пут да се та застава вијори овде, ја гарантујем да Поноворођени Змај не стоји иза њих.“ Ако то није посадило неопходно семе, онда он не зна како да направи ораницу.
Нагло је схватио да сваки војник Крилате гарде гледа њега са њиховим официрима. Без сумње питајући се шта им он говори након што скоро није протрчао поред њих. Чак и мршави, ћелави, стари војник којег Галена зове пасији лопов је дошао да зури, као и Берелајнина послуга, пар буцмастих жена лица једнаког израза, обучених да се уклапају у изглед шатора њихове господарице. Перин је једва видео нешто, али је знао да их мора некако похвалити.
Подижући свој глас довољно високо да га сви чују, он рече, „Крилата гарда ће учинити Мајен поносним ако се сусретнемо са још неким Думаинским изворима.“ То су биле прве речи које су му пале напамет, али се он тргнуо што их је изговорио.
На његово изненађење, повици су се одмах раширили међу војницима, узвикујући, „Перин Златооки!“ и „Мајен за Златооког!“ и „Златооки и Манетерен!“ Људи су играли и поскакивали, а неки су ишчупали копља из гомиле да би тресли њима тако да је црвена трака на њима лепршала на поветарцу. Поруменели барјактар је гледао ка њима прекрштених руку, климајући са одобравањем. Нурел је сијао и то не само он. Официри са седим власима у коси и са ожиљцима на својим лицима црвенели су се као момци похваљени од свог учитеља. Светлости, он је остао једини нормалан! Он се молио да не види више ни једну битку!
Бринући да ли ће му ово изазвати проблеме са Берелајн, он се поздрави са Нурелом и осталима и поче да се пење уз падину кроз мртво или умируће жбуње, не више од његовог струка. Осушена трава је крцкала под његовим чизмама. Узвици су још увек испуњавали логор Мајена. Чак и након што чује истину, Прва од Мајена можда неће бити задовољна што му њени војници овако кличу. Наравно то може имати и добрих страна. Можда ће довољно побеснети да престане да га прогони.
Недалеко од врха он застаде да чује како узвици напокон престају. Нико му неће клицати овде. Читав ова страна обода је био прекривена сиво–смеђим шаторима Мудрих, окружујући их. Само неколико Девица је било сада на видику. Седећи складно на својим петама испод лишћа које је још увек показивало неке знаке зеленила, гледале су га пажљиво. Руке су им се муњевито покренуле у њиховом говору руку. После пар тренутака Сулин устаде, премештајући свој тежак нож за појасом и закорачи према њему висока, издржљива жена са бледим ожиљком преко њеног, од сунца потамнелог, образа. Она баци брз поглед према путу одакле је дошао и изгледа да јој је било лакше када је видела да долази сам, иако је то било тешко одредити код Аијела.
„Ово је добро, Перине Ајбара,“ рече она тихо. „Мудре не би биле задовољне да си их приморао да оне дођу теби. Само будала изазива Мудре, а ја тебе нисам сматрала за будалу.“
Перин промрмља у своју браду. Он се држао што даље од Мудрих – и Аес Седаи – што је дуже могао, али није имао намеру да их примора да оне дођу њему. Њему је само било непријатно у њиховом друштву. Да то саопшти благо. „Па мени је потребно да видим Едару сада,“ рече јој он. „У вези са Аес Седаи.“
„Можда сам се ипак преварила,“ Сулин рече суво. „Али ћу јој пренети.“ Окрећући се она застаде. „Реци ми нешто. Терил Винтер и Фурен Алхара су блиски са Сеонид Траган – као првобрат са првосестром? Она мушкарце не воли као мушкарце – па ипак су се они понудили да приме њену казну уместо ње. Како они могу да је се толико сраме?“
Он отвори уста, али ништа не рече. Пар гаи’шана се појави са друге стране падине, сваки водећи по две Аијелске товарне муле; у бело обучени људи су прошли на само пар корака од њега идући спуштене главе ка потоку. Није могао бити сигуран, али учинило му се да су обоје Шаидои. Пар је држао свој благи поглед доле, једва га подижући само да би видели куда иду. Имали су сву могућност да побегну, радећи овакве послове без било кога да пази на њих. Чудни људи.
„Видим да си изненађен,“ рече Сулин. „Ја сам се надала да би ти то могао да ми објасниш. Ја ћу обавестити Едару.“ Када је кретала према шаторима, додала је преко рамена, „Ви мокроземци сте веома чудни, Перине Ајбара.“
Перин се намршти за њом и када она нестаде у једном од шатора, он се окрену за двоје гаи’шана који су водили коње по воду. Мокроземци су чудни? Светлости! Значи, Нурел је био у праву за оно што је чуо. Било је ван памети да гура нос у оно што се дешавало између Мудрих и Аес Седаи. Требао је да размисли пре овога. Било би му лакше да не мисли како би то било исто као да гура нос у осиње гнездо.
Изгледало је као да је потребно доста времена да се Сулин врати и када се вратила није учинила ништа да му поправи расположење. Држећи улаз у шатор отворен за њега, презриво додирну дршку његовог ножа за појасом док се сагињао да прође. „Требао си се боље наоружати за овај плес, Перине Ајбара,“ рече.
Унутра се изненадио када је угледао свих шест Мудрих како седе прекрштених ногу на богато украшеним јастуцима, шалови везани око струка и њихове хаљине чиниле су пажљиво уређену лепезу преко поређаних ћебади. Он се надао само Едари. Ниједна није изгледала да је старија од њега више од четри или пет година, неке као да су његово годиште, али су увек некако успевале да се осећа као да се суочава са најстаријим члановима Женског круга, оне које су годинама училе да ишчупају било шта што покушаваш да сакријеш. Одвојити један мирис жене од другог је било скоро немогуће, али му је то било неопходно. Шест пари очију је почивало на њему, од Џеаниних небеско светло-плавих до Марлининих тамно-љубичастих, а да не спомињемо Неваринине оштре зелене. Све очи су изгледале као да га желе натаћи на ражањ.
Едара му оштро понуди да узме јастук за себе, што је он са захвалношћу прихватио, иако га је то ставило у положај да се нађе насупрот њих које су седеле у полукругу. Можда су Мудре осмислиле ове шаторе тако да мушкарци који желе да остану стојећи морају савити свој врат. Чудно, било је хладније унутар шатора, али је он и даље осећао како се зноји. Можда није могао да одвоји мирис једне од мириса друге, ипак су све оне мирисале као вукови који проучавају везану овцу. Гаи’шан четвртастог лица који је био упола виши од њега је клекнуо на колена да понуди златни пехар тамног пунча од вина на изрезбареном сребрном послужавнику. Мудре су већ држале различите пехаре и чаше. Несигуран шта значи то што су њему понудиле златни – можда ништа, ипак ко би то могао рећи када су у питању Аијели? – Перин га опрезно прихвати. Мирисао је на суво грожђе. Момак се благо поклони када Едара запљеска рукама, савијајући се док је излазио из шатора ходајући уназад, али полузарасла посекотина на његовом лицу је говорила да је био на Думаинским изворима.
„Сада када си овде,“ Едара рече чим се застор шатора спустио за гаи'шаном, „ми ћемо ти поново објаснити зашто мораш убити човека који се зове Масема Дагар.“
„Ми не би требало да поново објашњавамо,“ Делора добаци. Њена коса и очи су биле скоро исте нијансе као и Маигдинове, али је нико не би назвао њено пљоснато лице лепим. Њено држање је било чист лед. „Овај Масема Дагар је опасност по Кар’а’карна. Он мора умрети.“
Перин је узео гутљај пунча од сувог грожђа да би добио који тренутак. Некако пунч је био хладан. Увек је било исто са њима. Ранд није поменуо никакво упозорење од шетача кроз снове. Први пут је то поменуо Перин. Само једном; оне су мислиле да он сумња у њихову реч и тада су се чак и Карели усијале очи. Не да је Перин помислио да би оне лагале. Не баш тако. Није сумњао у њих бар у једном. Али шта оне желе у будућности и шта Ранд жели – шта он сам жели, по питању тога – могу бити веома различите ствари. Можда је Ранд тај који чува тајне. „Када би сте ми барем дали идеју каква би то опасност могла бити,“ рече он напокон. „Светлост зна да је Масема луд човек, али он подржава Ранда. Била би то лепа ствар, да ја идем унаоколо и убијам људе на нашој страни. То би сигурно убедило људе да се придруже Ранду.“
Сарказам је био чист губитак када су оне у питању. Оне су га гледале без трептања. „Он мора умрети,“ Едара рече на крају. „Довољно је то што су три шетача кроз снове рекла тако и шест Мудрих рекле теби.“ Исто као и увек. Можда оне нису знале више од тога. И можда је он требао да пређе на оно због чега је дошао.
„Хоћу да разговарам са вама о Сеонид и Масури,“ он рече и шест лица се претвори у лед. Светлости, ове жене би могле погледом смрвити камен! Седећи са пехаром поред себе, он се нагну ка њима тврдоглаво. „Ја желим да покажем људима да су се Аес Седаи заклеле Ранду.“ Он је требао то да покаже Масеми, заправо, али ово није изгледало као добро време да то помене. „Оне неће желети да сарађују ако их будете и даље тукле! Светлости! Оне су Аес Седаи! Уместо што их терате да носе воду, зашто не учите од њих? Оне морају знати многе ствари које ви не знате.“ Сувише касно се ујео за језик. Аијелске жене не воле када их нападају, иако он то није показао.
„Оне знају неке ствари које ми не знамо,“ Делора му рече чврсто, „и ми знамо неке које оне не знају.“ Чврсто као убод копља у ребра.
„Ми учимо оно што се има ту научити, Перине Ајбара,“ Марлин рече мирно, играјући се прстима са својом скоро црном косом. Она је била једна од малобројних Аијела које је он видео са тако тамном косом и она се често играла са њоме. „И подучавамо оно што се има подучавати.“
„У сваком случају,“ Џанира рече, „то није твоја ствар. Мушкарци се не мешају у односе Мудрих и ученица.“ Она затресе главу због његове будалаштине.
„Можеш престати да прислушкујеш споља и ући Сеонид Траиган,“ Едара рече изненада. Перин трепну изненађено, али ниједна од жена није показала изненађење.
Наступио је тренутак тишине, онда се застор помери у страну и Сеонид се сагну унутра, брзо клекнувши на ћебад. Она разметљивост Аес Седаи је била разбијена у њој. Њена уста су била линија, очи скупљене, а лице црвено. Мирисала је на бес, фрустрацију и мноштво других емоција које су се тако брзо мењале да Перин није могао да их раздвоји. „Могу ли ја причати са њиме?“ она упита крутим гласом.
„Ако будеш водила рачуна шта ћеш рећи,“ Едара јој одговори. Пијуцкајући вино, Мудра је гледала преко руба своје чаше. Учитељица гледа своју ученицу? Соко гледа миша? Перин није био сигуран. Очекивао је да је Едара веома сигурна што се тиче њеног места, без обзира на спаривање. Такође је свесна била и Сеонид. Али то нису њему пренеле.
Она се окрену да би се суочила са њим на коленима, исправљених леђа, усијаних очију. Бес се осећао у њеном мирису. „Шта год да ти знаш,“ рече љутито, „ шта год да мислиш да знаш, заборави!“ Не, није остала ни трунка разметљивости у њој. „Шта год да постоји између нас и Мудрих, је између нас и никог више! Ти ћеш стајати са стране, скренути поглед у страну и држати твоја уста затвореним!“
Запањен, Перин провуче прсте кроз своју косу. „Светлости, ти си узнемирена због тога што ја знам да си ти ишибана?“ рече он са неверицом. Па и он би био такође, али не на исти начин. „Да ли знаш да би ти ове жене пресекле врат подједнако брзо као што би те погледале? Пресекле врат и оставиле те крај пута! Па, ја сам себи обећао да то нећу дозволити! Не свиђаш ми се, али сам обећао да ћу те штитити од Мудрих, Аша’мана, или Ранда лично, зато силази са тог опасног коња!“ схватајући да виче, он удахну дубоко, посрамљен и седе на пете, подиже пехар и узе повећи гутљај.
Сеонид је изгледала све више укочено након сваке речи са негодовањем и њене усне су се искривиле много пре него што је он завршио. „Ти си обећао?“ она се подсмехну. „Ти мислиш да је твоја заштита потребна Аес Седаи? Ти - ?“
„Доста,“ Едара рече тихо и Сеонидина уста се нагло затворише, иако су се њене шаке стегле у песницу док је исправљала своју сукњу.
„Шта те је навело да помислиш да ћемо је ми убити, Перине Ајбара?“ Џанина знатижељно упита. Аијели ретко када показују емоције на своме лицу, али су га остале гледале са отвореном неверицом.
„Ја знам како се ви осећате,“ рече он полако. „Ја знам то од када сам вас угледао са сестрама код Думаинских извора.“ Није имао намеру да им објашњава како је намирисао њихову мржњу, њихов презир, сваки пут када би нека Мудра погледала Аес Седаи тада. Он то није намирисао сада, али нико није могао одржавати толики ниво мржње, а да не пукне. То не значи да је нестала, само да је потонула дубље, можда у саме кости.
Делора шмркну, а звучало је као да цепа платно. „Прво кажеш да их морамо мазити зато што су ти потребне, а сада зато што су Аес Седаи и зато што си обећао да ћеш их штитити. Шта је од та два истина, Перине Ајбара?“
„Оба.“ Перин сусретну Делорин тешки поглед на неколико тренутака, а онда обоје скренуше поглед. „Оба су разлога истинита и ја искрено мислим оба.“
Мудре разменише погледе, кратке погледе где је сваки трептај садржао стотине речи које ни један мушкарац није могао разумети. Напокон, у вртењу огрлицама и намештању стегнутих марама, изгледа да су постигле договор.
„Ми не убијамо ученице, Перине Ајбара,“ рече Неварин. Звучала је запањено самом идејом. „Када је Ранд ал’Тор тражио од нас да их подучимо можда је мислио да их само научимо да нам се покоравају, али ми не говоримо празне речи. Оне сада јесу ученице.“
„Оне ће то остати док се пет Мудрих не сложи да су спремне да буду нешто више,“ Марлине дода, забацујући своју дугу косу преко рамена. „И оне се не третирају ништа другачије од других ученица.“
Едара климну потврдно изнад свог пехара. „Реци шта му ти саветујеш по питању Масеме Дагара, Сеонид Траиган,“ рече она.
Жена на коленима се практично грчила за време Невариног и Марлининог кратког говора, стежући рукама сукњу да је Перин помислио да ће се свила можда поцепати, али није губила време жалећи се на Едарине инструкције. „Мудре су у праву, шта год да је њихов разлог. Не говорим ово зато што оне то желе од мене.“ Она опет устаде, смирујући поново свој израз лица са видљивим напором. Мали звук врелине се још увек чуо у њеном гласу. „Видела сам дела такозваних Змајузаклетих пре него што сам и срела Ранда ал’Тора. Смрт и разарање без било какве сврхе. Чак и поуздан пас се мора убити ако почне њушка да му пени.“
„Крв и пепео!“ Перин промрмља. „Како вас могу пустити да приђете човеку након овога? Заклеле сте се на верност Ранду; ви знате да то није оно што он жели! Шта је са оним ’хиљаде ће умрети ако ти погинеш’?“ Светлости, ако Масура осети исто, онда је он морао да трпи Аес Седаи и Мудре без разлога! Не још горе. Он ће чувати Масему за њих!
„Масура зна да је Масема бесан пас колико и ја,“ Сеонид одговори када ју је он упитао. Сва њена смиреност се вратила. Она му је одговарала са хладним, нечитљивим изразом лица. Њен мирис је био оштро упозорење. Напета. Као да му је требао његов нос, са њеним очима фиксираним на његове, велике, тамне и дубоке. „Заклела сам се да ћу служити Поноворођеног Змаја и најбоље што му могу служити сада је да држим ту животињу подаље од њега. Довољно је лоше што владари знају да га Масема подржава; још горе ће бити ако виде како га он прихвата. И хиљаде ће погинути ако ти погинеш – да приђеш довољно близу Масеми да га убијеш.“
Перин је мислио да ће му се глава завртети. Опет Аес Седаи изврћу речи тако да се чини да је рекла црно када је мислила бело. Онда су Мудре додале свој допринос.
„Масура Сокава,“ Невари рече мирно, „верује да се бесан пас може спутати и везати тако да може бити коришћен безбедно.“ За тренутак Сеонид је изгледала изненађено као што се Перин осећао, али се брзо прибрала. Споља јесте; њен мирис је био забринут, као да је осетила замку тамо где је није очекивала.
„Она такође жели да ти стави поводац, Перине Ајбара,“ Карела додаде, још лежерније. „Она мисли да и ти мораш бити везан ради своје безбедности.“ Ништа није говорило на њеном пегавом лицу да ли се слаже са тиме или не.
Едара подиже руку ка Сеонид. “Можеш ићи сада. Нећеш прислушкивати даље, али можеш питати Гарадина да поново Лечиш ране на његовом лицу. Запамти, ако он и даље одбије, мораш то прихватити. Он је гаи’шан, не неки од твојих слугу мокроземаца.“ Унела је у задње речи дубоки презир.
Она леденим погледом прободе Перина. Погледа ка Мудрама, њене усне задрхташе на ивици да проговори. Ипак, на крају, све што је могла учинити је да оде са онолико грациозности колико је могла наћи. Споља је то изгледало уверљиво, јер Аес Седаи је била Аес Седаи, довољно грациозна да постиди краљицу. Али мирис који је остао за њом је био пун фрустрације довољно оштре да сече.
Чим је она изашла, свих шест Мудрих је опет усмерило сву пажњу на Перина.
„Сада,“ Едара рече, „ти нам можеш објаснити зашто желиш да пустиш бесну животињу поред Кар’а’карна.“
„Само се будала покорава туђем наређењу, да га гурне са литице,“ Неварин рече.
„Ти нас нећеш послушати,“ Џанина рече, „па ћемо ми саслушати тебе. Говори Перине Ајбара.“
Перин је размишљао да побегне кроз застор на улазу шатора. Али ако то уради оставиће иза себе једну Аес Седаи која можда може бити од неке сумњиве помоћи и још са шест Мудрих које могу уништити све оно због чега је он дошао ту урадити. Он спусти свој вински пехар опет и постави своје руке на колена. Требала му је бистра глава, ако жели показати овим женама да он није везана овца.