Istočno od Zmajevog zida, zapadno od graničnih litica i ponora sa Šarom leži Aijelska pustinja. Nazvana Ddževik K’Šar, “Umiruća zemlja” na Troločkom jeziku, to je surova, krševita i skoro bezvodna zemlja, što je čini praktično nenastanjivom. Ipak ta pustinja je postojbina Aijela, rase ljudi koji su otporni i nemilosrdni skoro kao i njihova surova okolina. Ovi visoki i svetlokosi ljudi su smrtonosni borci i vešti tragači, među kojima se kao borci nalaze i muškarci i žene. Veruje se da su najbolji ratnici na kontinentu, ako ne i na celom svetu, koji pokrivaju velom svoja lica pre nego što ubijaju, i imaju dokazan potpuno zaslužen ugled branilaca njihove zemlje od uljeza. Oni Pustinju zovu Trostrukom zemljom, za koju veruju da je: prvo ta krševita zemlja oblikovala njih takve kakvi jesu, drugo da je to zemlja za proveru njihove vere, i treće kazna za njihov greh - premda je tačan greh izgleda nepoznat. Samo je nekoliko izabranih koji se usuđuju da stupe u Aijelsku pustinju: Torbari, zabavljači i Tuatha’ani - putujući narod. Svojevremeno su trgovci iz Kairhijena takođe bili dobrodošli, ali je dopuštenje opozvano kada je Laman sasekao Avendoralderu. Svi ostali su smatrani za neprijatelje.

Aijeli nisu oduvek bili ratnički narod. Nedavno otkriveni istorijski podaci pokazuju da Aijeli nisu samo razvili njihovu borbenu sklonost posle Slamanja, već su zapravo povezani sa mirnim Tuatha’anima, koje izbegavaju, i nikad ne napadaju.

Istorija Aijela

Grupa ljudi pacifističkih verovanja poznatijih kao Da’šain Aijeli su se za vreme Doba legendi zavetovali da će služiti Aes Sedai i slediti nenasilan kodeks nazvan Put lista. Unutar ovog kodeksa sva iskušenja su bila prihvaćena i podnošena. Nije postojalo izgovora za nasilje. Svi koji su živeli u to vreme znali su za zavet i Aijelski kodeks, zbog koga su ih i poštovali. Njihova služba je bila jako dragocena, njihove pesme blago za sve koji su ih čuli. Kada je stigao rat, i kasnije kada je počelo Slamanje sveta, oni nisu izdavali njihov kodeks da bi se borili. To se nije dešavalo iz nedostatka hrabrosti, jer za to postoje priče koje govore o Da’šainima koji su stajali nasuprot opasnosti do smrti, bez podizanja ruku, kupujući vreme za druge koji bi mogli ostati živi.

Kada je počelo Slamanje, Aes Sedai su očigledno shvatili da će ukoliko ostanu u gradovima Da’šaini biti nepotrebno pobijeni. Takođe su imali Predskazanje da će od Aijela poteći čovek koji će ustati protiv Mračnog. Aes Sedaima je moralo biti poznato da su Da’šaini suviše ponosni da bi napustili gradove samo zbog njihove sopstvene sigurnosti, ili jednako zbog mogućeg budućeg spasenja, i stoga su izmislili težak zadatak dostojan samo Da’šaina. Povereni su im dragoceni angreali i ter’angreali, i rečeno im je da ih odnesu na sigurno mesto. Sa pomahnitalim muškim Aes Sedaima za petama koji su besneli svetom, bilo je važno čuvati ove moćne stvari van njihovog dohvata. Da’šaini nisu nikada saznali da je ovaj zadatak predstavljao način da se sami Aijeli sklone sa krivog puta, jer ih Aes Sedai nisu mogle još dugo štititi. Drugi zavet, povremeno pominjan od Aijela i Krpara, verovatno se odnosi na zadnju dužnost koju su Aes Sedai dodelili Aijelima.

Prva podela

Pre Slamanja bilo je nečuveno pretiti ili pak povrediti Da’šain Aijele. Svi su znali da su se oni zavetovali da će slediti Put lista. Ali pacifizam Da’šaina nije dugo bio uvažavan u vreme Slamanja i totalne borbe za opstanak. Konačno su tako sa prolaskom godina, neki Da’šaini odlučili da napuste ostale, uvidevši da je čuvanje relikvija za Aes Sedai beznadežan posao. Oni su odlučili da pronađu Staru pesmu, možda u nadi da će ponovo razbuktati bolje vreme, kada je Put lista bio sve, a život ne toliko težak. Oni su odbacili njihov zavet službe u korist njihove sopstvene budućnosti, i zbog toga su smatrani “Zalutalima” od strane ostalih Aijela. Ova zasebna grupa je bila početak Tuatha’ana, koji su do ovih dana posvetili sebe na Put lista i traganju za Starom pesmom.

Druga podela

Preostali Aijeli nastavili su da se pridržavaju zaveta, i zaštite relikvija, ali nisu mogli da zaštite svoju sopstvenu decu i porodice od divljih hordi koje su tumarale Slomljenim svetom. Deca su kradena, žene silovane, muškarci ubijani, a oni nisu mogli da se brane ili osvete za ta zla bez izdaje njihovog kodeksa. U tu svrhu, međutim, neki mlađi ljudi su ustanovili da je takav Put sa svim tim gubicima neizdržljiv. Jedan po jedan odlučili su da uzvrate borbom. To je dovelo do prvog ubistva koje je izvršio jedan Aijel, i do njegovog proterivanja od strane drugih Aijela, i sve posle toga, do izdaje njihove vere. Sada je bilo razumljivo da su zavet ili Put lista načinili Aijeli. Kada se prvi mladić vratio njegovoj porodici po pomoć, navodno mu je rečeno “Sakrij svoje lice... Imadoh, nekada, sina sa licem sličnim tom. Ne želim da ga vidim na nekom strancu.” Ovo je legendarno poreklo Aijelskog prekrivanja lica pre ubijanja.

Niko do ovih nepriznatih mladih ljudi nije bio spreman da sasvim napusti kola, i umesto toga je sledio njihov trag. Još uvek su sebe smatrali Aijelima i čuvali to ime, odbijajući da prihvate ideju da njihova spremnost da zaštite porodice može u potpunosti iskoreniti njihovu baštinu. Živeli su u šatorima i preživeli na zemlji, pružajući zaštitu onima koji nisu mogli da zaštite sebe, uprkos potonjem insistiranju da oni nisu postojali.

Device koplja

Muškarci borbenog duha su već imali afirmisanu prilično veliku grupu u trenutku kada im se prva žena pridružila. Poznata kao Morin, bila je majka kojoj su oteli kćer. Došla je kod njih po pomoć, ali je posle oslobađanja insistirala da im se pridruži, potpuno svesna da će to značiti stalno izgnanstvo od kola i njene porodice. Do tog trenutka ni jedna Aijelka nije učestvovala u borbi, premda je nekoliko došlo da bi ratnicima ukazalo pomoć. Legenda govori da je koplje skraćeno da bi ona mogla da ga koristi, postajući prototip za sada čuveno ubojno koplje koje su jednako upotrebljavali i muškarci i žene.

Govorilo se da se Morin zaklela da je ostavila svoj stari život i muža sa njim, i da je sada venčana samo za koplje. Dokazala se u borbi i postala prva Devica Koplja. Čak i danas Devica se ne može udati i ostati u zajednici, niti se može boriti dok je noseća, premda su očigledno vanbračne veze bile sasvim uobičajene. Svako dete koje je rodila Devica predavano je porodici na uzdizanje, bez obostranog saznanja o stvarnom identitetu bilo majke ili deteta. Kada žena postaje Devica izgovara sledeći ultimatum: “Ne možeš pripadati ni jednom čoveku, niti bilo koji čovek može pripadati tebi, niti dete. Koplje je tvoj ljubavnik, tvoje dete i tvoj život.” Zanimljivo je napomenuti da nijedno muško ratničko društvo nema ograničenja ni približno tako snažna kao ta koja su zahvaljujući Morin sačinjena.

Postoje indicije da je Morin imala predskazanje da će roditi dete za plemenskog poglavara, Džeordama, što je i uradila, i na taj način otpočela proces koji je dozvoljavao šator-prebivalište Aijelima koji su tako zadobili svoju sopstvenu samoreproduktivnu kulturu. Od tog vremena već su uobičajeno počeli da zovu pacifiste “Džen Aijelima” podrugljivim izrazom za “jedino ispravne Aijele”, a ratnike prosto “Aijelima”. Odbacili su upotrebu prefiksa “Da’šain”, i potpuno ga zaboravili u sledećim generacijama. Naravno stanovništvo u kolima se još uvek pretvaralo da njihovi zaštitnici ne postoje. Ako su imali neko ime za svoje izgnanike, ono je ostalo nepoznato.

Postojali su još neki aspekti njihove prvobitne vere koju ratnici nisu prekršili. Nisu koristili mačeve, od kad oni postoje za ubijanje ljudi. Sva njihova oružja, kao što su koplja, noževi i lukovi, mogla su se upotrebiti za lov, izgradnju, zemljoradnju, isto tako dobro kao i za odbranu. Na taj način su se još uvek mogli predstavljati kao ispravni na Putu, i nositi ime Aijel.

Kroz vreme, broj ratnika Aijela je rastao, i Džen Aijeli koji su na kraju usvojili to podrugljivo ime, počeli su da opadaju. Ratnici su počeli da razvijaju njihovu sopstvenu kulturu i veštine, sa sve manjim i manjim kontaktom sa ljudima u kolima. Njihov broj se uvećavao rođenjima, i nisu više imali potrebu za regrutovanjem ljudi iz Džena. Zaštitu koju su pružali Dženima kroz sve godine je takođe redukovana na potrebe koje su ljudi iz kola imali kada su se našli na njihovom putu. Takođe je i natalitet Džen Aijela opadao, gubili su svoj narod za vreme suša i oskudica na putu, što je izgleda jedva uzbudilo njihove mnogo izdržljivije rođake koji su živeli po šatorima. Nekolicina Aes Sedai koje su Džen Aijeli prihvatili na svom putu su verovatno ublažili gubitke, ali ne i opšti trend. Ove drevne Aes Sedai su bile vezane za kola i izbegavale sve kontakte sa Aijelima ratnicima, verovatno užasnute od onoga šta su izgnanici Džena postali. Preživevši Slamanje, bile su sigurne da su Džen Aijeli najbliži ideji i kulturi “Da’šain” Aijela koje su pamtili, i koji su trebali njihovo lečenje i zaštitu.

Dar vode

Nemamo jasnu sliku ukupnog vremena u kome su Aijeli bili nomadi, ali se zna da je njihovo lutanje okončano kada su prošli duž Kičme sveta kroz zemlju koja sada pripada Kairhijenu. Tamo su otkrili da su još uvek postojali ljudi koji su kadri za dobročinstvo, činjenica koja je jako neobična u njihovom iskustvu sa onima koji nisu Aijeli da je postala deo njihovog nasleđa. Priče preživele do današnjih dana govore da je poglavar grada pod palisadom bio saglasan da Aijeli uzmu vode koliko god im je potrebno ako sami iskopaju bunare da bi je crpili. Kada bi izvršili retrospektivu, to je bilo jedino razumno, pošto bi bunari služiti lokalnoj populaciji još dugo godina nakon što su putnici otišli, ali za Aijele je to bio prvi put u sećanju da nisu trebali da se bore za nešto što im je trebalo. Zbog tog čina hiljadama godina kasnije, doneli su na poklon Avendoralderu, mladicu preživelog Čora drveta, u Kairhijen gde su otkrili da su živeli potomci onih koji su im dali vodu na poklon.

Od Kičme sveta, Aijeli vođeni Aes Sedaima, su prešli jednim od nekoliko prolaza uglavnom na istok na drugu stranu u nenaseljene zemlje, možda zbog pokušaja Aes Sedaia da zaštite Džen Aijele od pokvarenosti drugih kultura tako da se proročanstvo izrečeno za vreme Slamanja moglo ostvariti. Oni koji su živeli pod šatorima su ih sledili, još uvek spremni da brane Džene ukoliko je bilo potrebno, premda su u to vreme više činili po navici i tradiciji nego po potrebi.

To je bilo nekada, upravo nakon prelaska u Pustinju, kada su oni koji su živeli pod šatorima počeli da se dele na klanove i septe, premda su Dženi izgleda održavali njihove konvencionalne porodične veze i socijalnu strukturu.

Ruidean

Duboko u Pustinji, u dolini ispod planine kasnije nazvane Čendarom, kola su se najzad zaustavila, i Džen Aijeli, potpomognuti Aes Sedaima su počeli sa izgradnjom grada. Nazvali su ga Ruidean. Projektovanje je verovatno bilo nadahnuto sećanjima Aes Sedai na gradove pre Slamanja, sa visokim zgradama, sa mnogo prozora od raznobojnog blistavog stakla, koje su dosezale nebo, izvrsnim kipovima i širokim avenijama. Poslednje preživelo Čora drvo, zvano Avendesora kod mokrozemaca, je zasađeno na centralnom trgu.

Izvan grada oni koji su živeli pod šatorima, razapeli su ih svuda okolo po skoro neplodnoj zemlji i učinili je svojom. Konačno njihov broj je postao dovoljno znatan, da su pojedine grupe počele da se spore jedna sa drugom sve dotle dok se njihovo prvobitno jedinstvo nije raspalo. Zaboravili su da su ikada bili na Putu lista, zaboravili su da su ikada bili rod sa Dženima, zaboravili su sve od njihovog nasleđa čuvajući osvojene teritorije njihove surove nove domovine i vodeći međusobne ratove.

Unutar velikog nedovršenog grada, Dženi su polako izumirali. Uprkos najvećim naporima Aes Sedai, njihovi planovi i proročanstva su se razmrsili. Aes Sedai su shvatile da su napravile grešku. Ako bi dete rođeno kao Aijel trebalo da se bori protiv Mračnog, definitivno ne bi moglo biti Džen. Ali Aes Sedai nisu imale dodira sa nomadskim Aijel-ratnicima. Da bi sačuvali proročanstvo, i možda da bi upravljale njime, morale su pronaći način da podele istinu sa ratnicima u obliku koji im ne bi mnogo naškodio.

Nasleđe Ruideana

Aes Sedai su kontaktirale Mudre Aijela pomoću njihovih snova, šaljući im poruku da svi poglavari klanova moraju doći u Ruidean ili se suočiti sa krajem kako sopstvenim tako i njihovih klanova. Ti koji dođu imaće šansu da ujedine Aijele, ali oni koji odbiju gledaće njihove ljude kako nestaju sa vremenom. Za te koji dođu osvedočeno je stalno primirje – Mir Ruideana – koje ne može biti narušeno. Svaka borba je zabranjena na vidiku Čendara. U srcu Ruideana, Aes Sedai su pripremile veliki broj ter’angreala koji su sadržali celokupnu istoriju Aijela. Svakom poglavaru klana je bilo dozvoljeno da uđe u grad i suoči se sa strašnim staklenim stubovima. Oni koji se vrate, samo jedan od trojice, morali su pokazati snagu suočenja sa istinom njihovog nasleđa, i steći svest o proročanstvu koje mora biti ostvareno. Oni koji nisu imali snage da se suoče sa tim istinama nikada se nisu vratili.

Na taj način Aes Sedai su uspele da osiguraju da Aijeli ne izgube svoju istoriju, a proročanstvo bi još uvek moglo biti ostvareno. Odonda su unapred svi poglavari klanova zahtevali ulaz u Ruidean i prolaz kroz ter’angreal pre nego što bi bili prihvaćeni kao poglavari. Muškarci su mogli samo jednom ući u Ruidean.

Žene koje bi htele da postanu Mudre takođe bi zahtevale ulaz među staklene stubove, premda samo prilikom njihove druge posete gradu, imale su mnogo veći procenat preživljavanja od muškaraca. (Pri njihovoj prvoj poseti moraju proći kroz troprsteni ter’angreal koji veoma nalikuje onom koga u Beloj kuli koriste za Prihvaćene.)

Prema tome za skoro tri hiljade godina poglavari i Mudre čuvaju tajnu istorije Aijela, vodeći svoj narod prema sopstvenoj perspektivi, takođe ih čuvajući od njihove istine.

Konačno umrli su i poslednji Dženi i Aes Sedai, ali ipak ne pre nego što su Aes Sedai postavile mehanizam Moći, koji će zaštiti Ruidean od stranaca i sačuvati ga za Aijele. Pošto je propisana kazna za stupanje u dolinu Ruideana za ne-Aijele bila smrt ljudi izvan pustinje nisu saznali ni jednu sitnicu o njegovom postojanju. Jednako i među Aijelima, samo su poglavari i Mudre videli unutrašnjost grada sopstvenim očima - do nedavno kada je ponovo otvoren za stanovanje.

Skidanje vela sa Ruideana od strane Rand al’Thora otkrilo je taj drevnii grad celom svetu. Grad je sada zauzimao položaj iznad nedavno formiranog jezera koje se snabdevalo svežom vodom iz podzemnog okeana. Ovo je jezero obratno pohranjivalo jedinu poznatu reku u Pustinji, koja donosi vodu do zemalja u kojima je bila poznata samo suša još od vremena Slamanja. Kao rezultat tih promena, Aijeli su sada naseljavali grad Džena koji nije mogao biti završen.

Rand al’Thor je međutim otkrio mnogo više od pejzaža Ruideana. Takođe je otkrio tajne aijelske istorije u celosti Aijelima, nešto što su Aes Sedai pažljivo izbegavale. Verovanje da su Aijeli jednom izneverili Aes Sedai je dugo bilo deo njihove istorije, zajedno sa verovanjem da će drugi propust dovesti do njihovog uništenja, ali saznanje da je njihov celokupni životni put mogao sam uključivati izdaju je bilo više nego što su mnogi mogli podneti. Počeli su da pate od “Pustote,” nelagodnosti koja je uzrokovala da Aijeli napuste njihov ratnički put ili se odrektnu istine i odbiju da prate čoveka za koga mnogi veruju da je Kar’a’karn, poglavar nad poglavarima.

Rast Aijelskih klanova

Ratnici Aijeli su se rasplinuli uzduž i popreko Pustinjom. Došlo je do formiranja dvanaest klanova, koji su postali brojni kao i nacije, napadajući i pljačkajući jedni druge, kao što to nacije uobičajeno rade. Više od svega, borili su se sa svakim ko se nepozvan usudio da uđe u Pustinju. Neki stranci, nazvani Mokrozemcima od strane Aijela, usudili su se da uđu u Pustinju uprkos pretnjama, privučeni obećanjima da se svilena roba i slonova kost nalaze upravo iza granice. Nekolicina koja je uspela da se vrati nazad, pričala je o žestokim plavokosim ratnicima sa licima prekrivenim velom koji kao da su izvirali iz zemlje da bi sa neviđenom lakoćom ubijali prestupnike. Čak ni Artur Hokving nije uspeo da pokori gorde ljude iz Pustinje; njihova okrutnost i neortodoksna borbena veština bili su previše čak i za dobro obučene armije.

Temperamenta sličnog bezmilostnim iskušenjima njihove zemlje, Aijeli su zaslužili mnogo više od njihove užasne reputacije. Uvek su skrivali lica kada su ubijali, a bili su jednako smrtonosni sa oružjem ili bez njega. Podražavajući ljubav prema muzici i plesu njihovih predaka, danas se muzika kod njih može čuti jedino kada njihovi gajdaši prate svoje klanove u borbu. Za njih borba postaje “Ples kopljima” u kojem su koraci smrtonosni. Čak i danas nijedan Aijel ne želi da dotakne mač i kada bi mu život zavisio od toga, ili da jaše konja osim ako je primoran.

Dvanaest klanova Alijela su Čarin, Kodara, Darin, Gošien, Miagoma, Nakai, Rein, Šaarad, Šaido, Šiand, Taardad, i Tomanele, sledio ih je i trinaesti, izumrli Dženi, takođe zvan “Klanom koji to nije.” Svaki klan je sastavljen od mnogo septi, kao što su septa Džaern Pukotina Kodara Aijela, ili septa Bela Planina Čarin Aijela, sa neodređenim brojem koje čine klan.

Osim toga ratnici su među sobom podeljeni u dvanaest zasebnih društava. To su Seia Doon (Crne oči), Far Aldazar Din (Orlujska braća), Rahien Sard (Trkači zore), Sovin Nai (Oštre ruke), Far Dareis Mai (Device koplja), Hama N’dore (Planinski igrači), Cor Darei (Noćna koplja), Aethan Dor (Crveni štitovi), Shae’en M’taal (Kameni psi), Shamad Conde (Gromovnici), Tain Shari (Prava krv), i Duadhe Mahdi’in (Tragači vode). Svako ima sopstvene običaje, a ponekad i specifične dužnosti. Na primer, Crveni štitovi često služe kao policija, Kameni psi se koriste kao zaštitnica pri povlačenju, dok se kao skauti koriste Device koplja. Pljačke i borbe između klanova su bile uobičajene još od njihovih formiranja, ali se članovi istih društava neće međusobno boriti dok se njihovi klanovi bore. Zbog ovoga uvek postoje dodirne linije između klanova, čak i u toku otvorenog rata.

Kodeks časti i dužnosti

Aijeli su zastupali kodeks bezotpornog prihvatanja sa složenim zavetima časti i dužnostima zvanim dži’e’toh. Prema ovome kodeksu postoje više puteva časti, svaki sa svojom merom i cenom, kao što su i aspekti života sa svojim sopstvenim putevima. U borbi, na primer, najmanja čast se zarađuje ubijanjem, jer svako može ubiti, dok je najveća dodirivanje oštricom naoružanog živog neprijatelja bez nanošenja povreda. Povesti neprijatelja i učiniti ga gai’šainom pada negde između dva ekstrema. Svi moraju tražiti svoju sopstvenu čast pomoću kodeksa, a čast je dragocenija od svega u javnom životu Aijela.

Po tom kodeksu sram takođe ima više nivoa, i računat po mnogim od tih nivoa može biti gori od patnje, ranjavanja, ili čak i smrti. Aspekti tog kodeksa koji prevagnu nad svim ostalim u svim svojim različitim stepenima su toh, ili dužnosti: bilo koja obaveza, bez obzira koliko je mala ili beznačajna, mora biti ispunjena u potpunosti. Toh je veoma važan za te ljude, i to će jedan Aijel prihvatiti, čak i sram, ako je potrebno, da bi ispunio obavezu koja se može činiti nebitnom za one koji se ne pridržavaju kodeksa.

O ulozi gai’šaina se vodi računa. To ime znači “zavet za mir u borbi” na starom jeziku, i koristi se za odnos zarobljenih Aijela od strane drugih Aijela u toku pljački i borbi. Za ove zarobljenike je predviđen dži’e’toh, služba njihovim zarobljavačima na jednu godinu i jedan dan, pri čemu ne smeju da dotaknu oružje i ne smeju da počine bilo kakvo nasilje. Moraju da okončaju svoju službu ponizno i pokorno, bez žalbi i pomisli na bekstvo. Za vreme njihove službe nose čisto belu odeću koja ih jasno razlikuje od ostalih Aijela. Čak i ako se na neki način vrate među svoje sopstvene ljude, taj period službe mora biti završen. Moguće da gai’šaini podsećaju na pokornu i nenasilnu službu prvobitnih Da’šain Aijela koji su služili Aes Sedai. Takođe prema tom kodeksu, Mudra, kovač, dete ispod petnaest godina, i žena sa detetom mlađim od deset godina su oslobođeni službe kao gai’šaini.

Kodeks odevanja među Aijelima se veoma malo promenio od vremena Doba Llegendi i Da’šain Aijela. Kadin’sor koji nose svi, muškarci i Device koplja, je u stvari prilagođena drevna radna odeća Da’šain Aijela. Na starom jeziku ova reč grubo prevedena takođe označava i “radnu odeću”. Klasične pantalone ili kaput su braon ili sive boje koji se utapaju u stene, pesak ili senku. Aijeli su dodali meke do kolena visoke čizme na pertlanje, praktične za nošenje u pustinji, tako isto i šoufu, tkanine kao za maramu, obično boje peska ili stene, uvijene oko vrata i glave, ostavljajući otkrivenim samo lice. Kada se pripremaju da ubijaju, povlače šoufu takođe i preko nosa i ustiju, prekrivajući lice prema tradiciji. Jedina razlika između odeće muških ratnika i ostalih Aijela muškaraca je u tome što ratnici nose duži nož. Kroj kaputa Kadin’sora je različit za svaki klan i ima neznatne varijacije prema septama, premda su te razlike, jasne svakom Aijelu, tanane i teško uočljive za strance.

Svi muškarci Aijeli, kao i žene koje su Device koplja, nose prilično kratku kosu osim perčina na potiljku vrata. Žene koje nisu Device nose kosu do ramena pa i duže, ali ipak retko u pletenici ili skupljenu. Često je sklanjaju od lica maramom. Njihova duga krzna, bluze i šalovi su u jednoličnim pustinjskim bojama, kite se velikim brojem narukvica i ogrlica, često od rezbarene slonovače ili od plemenitih metala. Visoko rangiranim ženama je ugodno da pokazuju izobilje dragocenog nakita. Device koplja često poseduju nakit, ali retko nose više od jednog prikladnog komada u specijalnim prilikama. Muškarci uopšte ne nose nakit, premda su znaci starešine, postavljeni na njihovoj koži u Ruideanu, često imali metalni izgled kao na neobičnim narukvicama.

Mudre

Kao i kod većina kultura na svetu, među Aijelima su i one koje mogu da usmeravaju i one koje to mogu da nauče. Žene sa iskrom su pronalažene od strane Mudrih i trenirane da postanu Mudre. Sve koje mogu da usmeravaju postaju Mudre, ali sve Mudre ne mogu da usmeravaju. Činjenica da mnogo Mudrih može da usmerava nije obelodanjena među Aijelima. Mudre se obučavaju iz lečenja, poznavanja bilja, i drugim učenostima slično kao i Mudrosti. Mudre poseduju veliki autoritet među septama i poglavarima klanova, a takođe nose i veliku odgovornost. Distancirane su od zavada i borbi, i prema dži’e’tohu ne mogu biti povređene ili sprečavane u svom delovanju. Za Mudru bi uzimanje učešća u borbi predstavljalo teško kršenje običaja i tradicije. Nedavno, to se je desilo, i krajnje dejstvo toga će se još videti.

Po običajima ove žene izbegavaju svaki kontakt sa Aes Sedai, verovatno da bi sprečile da Aes Sedai prepoznaju usmeravače među njima. Neke Mudre su i Šetači po snovima, sposobne da uđu u svet snova, Tel’aran’rhiod, i da razgovaraju sa drugima u njihovim snovima.

Mladići koji otkriju da mogu da usmeravaju napuštali bi njihove klanove da bi se suočili sa Mračnim na obronku Šajol Gula, i umirali.

Kultura Aijela

Aijeli su počeli da spoznaju veštine preživljavanja, i rukovanja kopljem kao jako mladi, sa igrama kreiranim za uvećanje veštine, brzine i preciznosti. Ali oni su takođe učili i o komplikovanosti dži’e’toha, politike, tako isto kao i osnova aritmetike i čitanja. Premda su Aijeli naizgled izabrali da žive varvarski život, oni visoko cene knjige i književnost, i obično su potpuno obrazovani. Svaki torbar koji donosi knjige, sigurno će naići na dobrodošlicu među njima.

Aijeli koji više nisu bili nomadi, osigurali su svoja uporišta između grebena, brežuljaka i kanjona u Pustinji. Svaka septa ima svoje sopstveni uporište i u vezi sa tim gospodarica krova, žena poglavara, vrhovnog vladara, ima pravo da primi ili otera čak i svoga muža od vode i hlada. Najčešće uporišta su kuće kod kojih su spoljni zidovi od gline i cigle, sa ravnim krovom zbog uzgajanja bilja, ali uobičajeno sa prokopima duboko u steni koji formiraju prostrane i udobne prostorije potpuno izolovane od toplote. Aijelske prostorije su zastrte ćilimima, zidovi prekriveni tapiserijama, nameštene sa udobnim prostiračima i jastucima, policama, stolovima, izuzimajući stolice. Samo poglavar ima svoju sopstvenu stolicu među Aijelima. Iako se Aijeli jednostavno odevaju, njihove kuće su obično opremljene zavesama u veselim bojama od raznovrsnih tkanina. Lepi kipovi, grnčarija, velika raznolikost knjiga poređanih u udubljenjima na mnogim zidovima, čine ih blistavim i otmenim iznutra kao što su sumorni spolja. Aijelska tradicija pljačkanje petine dobara, pri iznenadnom prepadu ili ratu, omogućava mnogima da nabave retke predmete, naročito u Aijelskom ratu kada su prešli Zmajev zid. Trguju sa Šarom i odande donose svilu i slonovu kost. Sa takvom ugodnom sredinom, istesanom na krševitoj zemlji, Aijeli žive kao nomadi samo kada prate stada i traže ispašu ili kada putuju da bi se borili.

Unutar svakog od tih uporišta, uzgajaju se usevi velike raznolikosti na terasastim zaravnima i ravnim krovovima kuća, iako ih često moraju ručno zalivati zbog surove klime. Ovaj dnevni posao uobičajeno obavljaju deca i gai’šaini. Brižljivo gajenje proizvodi voće i povrće za jako raznovrsnu ishranu.

Tkanje i izrada nakita su osnovne veštine, sa kovanjem metala odmah iza njih. Aijeli iskopavaju njihovo sopstveno zlato i srebro, kao i mnogo manje plemenitije rude. Takođe iskopavaju rubine, safire, mesečevo kamenje, vatrene suze, premda pri njihovom radu oni ne bruse ove dragulje. Prerađivanje metala na bilo koji način je veoma cenjeno kod Aijela; kovači nikada ne mogu biti gai’šaini, jer bi njihova služba lišila uporište njihove veštine za godinu dana i jedan dan. Tkanine kao što su vuna i algoda tkaju se na različite načine. Vuna dolazi od ovaca i koza koje se napasaju na oskudnoj zemlji, dok se algoda intezivno navodnjava na zemljištu unutar svakog uporišta. Veoma je malo upotrebljivog drveća u Pustinji, i kao posledica toga je da nema drvoseča. Nekoliko stvari izrađenih od drveta u Pustinji predstavljaju pravo bogatstvo.

Krvno srodstvo Aijela

Odnosi među Aijelima su precizni i složeni. Postoje određeni termini za svaki međusobni odnos bilo da je po krvi ili bračni. Prvobraća ili prvosestre su oni koji imaju istu majku, ali ne nužno i istoga oca. (Među Aijelima postojanje iste majke označava bliže srodstvo nego postojanje istoga oca.) Drugo-braća i drugo-sestre su deca iste-majke prvo-brata ili prvosestre, i sestromajke i sestroočevi su prvosestre i prvobraća iste majke. Praded i prababa je otac ili majka vlastite majke, dok su roditelji vlastitog oca drugo-praded ili drugo-prababa. Srodstvene odnose obuhvataju neki odnosi koji nisu vezani krvlju. Prijatelji koji su bliski kao prvobraća ili prvosestre nazivaju se skorosestrama ili skorobraćom. Skorosestre često i formalno usvajaju jedna drugu kao prvosestre. Skorobraća to ne čine skoro nikada.

Brakovi među Aijelima nisu uvek monogamni. Unutar Aijela savršeno je prihvatljivo da muškarac oženi dve žene, premda svi moraju biti saglasni. Žene su obično skorosestre ili prvosestre, koje nakon toga postaju sestrožene. Jednom spojene, razmišljaju kao da su u braku međusobno, isto tako kao i sa mužem. Međutim, ne postoje zapisi da je neka žena bila udata za dva muškarca.

Ima toliko mnogo izraza koliko ima i krvnih veza, ali će verovatno samo rođeni Aijel izbeći beznadežnu zbrku izazvanu izrazima za srodstva unutar uže porodice.

Zalutali

Put lista

Prema Putu lista Tuatha’ana, svi ljudi bi trebalo da žive njihove živote kao lišće na primer. Za list život je određeno vreme, i ne postoji otpor protiv vetra koji ga nosi daleko. List se ne može oštetiti, i konačno pada da bi nahranio novo lišće. Tuatha’ani smatraju da ni jedan čovek ne treba da povredi drugog ni iz kog razloga.

Ali šta sa onim Aijelima koji su napustili kola tako davno da bi tražili Staru pesmu? Tuatha’ani usamljeni među potomcima prvobitnih Da’šain Aijela još uvek slede Put lista. Kod mnogih su poznati kao Putujući narod, oni sada lutaju zemljom, izvan i unutar Pustinje, u karavanima sa jarko obojenim kolima. Vođeni čovekom koga zovu Mahdi, svaki karavan nastavlja potragu za izgubljenim snom o miru. Isto tako obučeni u bluze i kapute sa jarkim bojama, kreću se kao da uvek osluškuju melodiju, uvek spremni za ples. Za razliku od Aijela, koji pevaju samo borbene pesme ili pogrebne pesme za ubijene, Tuatha’ani pevaju i igraju u svakoj prilici. Gde god da pođu, muzika je uvek za njima.

Tuatha’ani su takođe poznati i kao Krpari, premda oni povremeno obavljaju i druge poslove. Njihova umešnost je veličanstvena, jer su popravljeni predmeti obično bolji od novih. Narod iz sela i varošica ih izbegava i nema poverenja u njih jer ih ne razume. Priče, uglavnom neistinite, govore da Krpari kradu mladu decu i pokušavaju da preobrate omladinu na njihovu veru. Činjenica da Krpari neće braniti sebe od takvih napada prosto pruža veru za one koji žele da ih mrze. U stvari, najveći deo onih koji su se preobratili u Krpare, su prosto privučeni da ih slede zbog prostodušnosti njihove vere.

Tuatha’ani predstavljaju malu grupu ljudi kojima je tradicionalno dopušteno da prelaze Pustinju neometani, nesumnjivo zbog toga što poglavari klanova Aijela poznaju njihovu istoriju. Tuatha’ani među sobom skoro sigurno ne znaju njihovo poreklo, ili njihovo srodstvo sa Aijelima.

Poglavlje 21

Ogijeri

"Očistiti polje, poravnaj ga nisko,

Ne daj korovu i strnjici da stoji,

Ovde mi radimo, ovde se trudimo,

Ovde će visoko drveće rasti."

—Iz jedne ogijerske pesme

Za razliku od drugih rasa kako je zabeleženo do sada, Ogijeri nemaju određenu zemlju koju bi zvali svojom sopstvenom, ali ipak žive u izolovanim stedinzima raštrkanim svuda po svetu. Oni su takođe jedina poznata osećajna neljudska rasa. (stvorovi kao što su Nimovi i Troloci su dakle stvoreni veštački, ne prirodno). U načelu su Ogijeri slični ljudskim bićima po građi i odevanju, ali su ipak genetički zasebna vrsta sa dugim ćubastim ušima i širokom neodređenom njuškom slične nosu. Mnogo su viši od ljudi, muškarci su visoki u proseku deset stopa ili više, dok su žene stajale neznatno manje sa rastom. Takođe su i mnogo duže živeli. Karakterističan ogijerski životni vek je najmanje tri ili četiri ljudska veka, i oni se ne računaju dovoljno zrelim da otputuju iz stedinga dok ne dostignu starost od najmanje sto godina. Dužem životu takođe može biti uzrok njihovo odmereno lagano i utvrđeno ponašanje. Smatraju da su ljudska bića previše nagla i nestrpljiva.

Steding

Izgleda da su ogijerski stedinzi zaštićeni na neki nepoznati način da u potpunosti sprečavaju usmeravanje Jedne moći, ili čak i osećaj, unutar granica, pokušaj korišćenja Jedne moći spolja ka unutrašnjosti stedinga nema efekta. Čini se da je sam vazduh unutar stedinga na neki način drugačiji od spoljnog, svežiji ili više mirniji, uzrokujući da se većina posetilaca naježi od iznenađenja pri stupanju unutra. Nijedan Trolok neće ući u steding ako nije progonjen, i čak će i Midraal to činiti samo u velikoj nuždi i sa najvećim ustezanjem. Govori se da se i Prijatelji Mraka tamo, ako su uistinu posvećeni, takođe osećati nelagodno i nepoželjno. Tačna svojstva stedinga su nepoznata.

Položaj Stedinga

Postoji četrdeset jedan nastanjeni steding u “poznatom svetu” — a to je, između Aritskog okeana i Aijelske pustare. Dok je stanovništvo znatno varira, i Ogijeri smatraju takve brojeve nevredne za sakupit(ako su to radili, nikada nisu sa tim upoznali čovečanstvo), procenjeno je da je prosečna populacija u stedingu iznosila nešto preko šest hiljada. Ukupna populacija Ogijera između Aritskog okeana i Kičme sveta možda je neznatno viša od dvesta pedeset hiljada.

Sa Slamanjem iza njih, - kada se životni vek Ogijera uzme u obzir, sa sećanjima na skorašnji ljudski razdor — Ogijeri su ponovo naselili napuštene stedinge uvek birajući one u krševitim brdima ili duboko u šumama. Steding Tsofu, u Karhijenu, je najmanje izolovan od ljudskog roda, i leži na puna dva dana putovanja do najbližeg ljudskog sela. Nekoliko poznatih stedinga Ogijeri nisu nikada ponovo naselili, jer su previše blizu ljudskim naseljima. Ogijeri su uopšte davali prednost ostanku odvojenosti od čovečanstva, tačni položaji ne mogu biti otkriveni.

Kičma sveta sadrži najveću oblasnu koncentraciju ogijerskih stedinga, dvanaest skrivenih u krševitim čukama i dolinama. Od severa ka jugu su: Steding Kinčen, Steding Sanšen, Steding Handu, Steding Čanti, Steding Lantoin, Steding Ajongen, Steding Mašong, Steding Sintiang, Steding Taidžing (istočno od Kantoina), Steding Kolomon, Steding Daiting, i Steding Šangtai, gde je Loijal rođen.

U Rodoubičinom bodežu, u usamljenoj oblasti sastavljenoj sa Kičmom sveta, nalazi se samo jedan: Steding Ajontiang.

Postoje četiri stedinga zapadno od Zmajevog zida i istočno od reke Erinin: Steding Nuršang, između Rodoubičinog bodeža i Šijenara, Steding Tsofu u Kairhijenu, Steding Kantoin baš severno od reke Iralel, i Steding Dženšin u Hadon Mirku.

Krajine zahvataju sedam stedinga, druga najveća oblasna koncentracija: Steding Čosum, Džongai, i Saišen u Saldeji, Steding Čiantal u Kandoru, Steding Šandžing i Tanhal u Arafelu, i Steding Šolon u Šijenaru.

U Crnim brdima postoje tri: Steding Feindu, Šajin i Džentoin. Steding Šamendar, Taišin, Leitiang, i Tsočan su locirani u šumama severno od reke Ivo.

Šest leže u Maglovitim planinama: od severa ka jugu su: Steding Činden, Steding Tsofan, Steding Ajandar, Steding Madan, Steding Džinsiun, i Steding Šanglon.

Suprotno u planinama, nalaze se samo dva severno od reke Dagon: Steding Mintai i Venčen; i dva mnogo dalje od Obale Senki: Steding Šadon i Steding Mardon.

Istorija

U Dobu legendi, Ogijeri su živeli i radili među ljudima, i putovali nadaleko izvan njihovih stedinga. Imali su poseban dar za rast biljaka, i radili su blisko sa Nimovima. Iako nesrodni sa Jednom moći, mnogi od njih su imali sposobnost da utiču na živa bića, naročito bilje, svojom pesmom. Ti daroviti Ogijeri su mogli izazvati rastinje da se odaziva na zvuk, i potčiniti ga za bilo kakvu željenu formu. Pesme su takođe mogle podsticati bilje da ojačaju i rastu više. Tih nekoliko Ogijera koji su posedovali dar, danas su poznati kao Drvopevači. Čudesne stvari su stvorili bez oštećenja roditelja biljke—tako je izgrađeno pevano drvo—što se višestruko isplatilo. U Dobu legendi, sposobnost i potom pevano drvo samo za sebe su bili jako uobičajeni.

Ogijeri su takođe bili poznati po službi u kriminalističkoj službi u Dobu legendi. Mada su smatrani za mirne ljude, koji se vanredno sporo ljute, neke stare priče govore o zajedničkoj borbi sa ljudima u Troločkim ratovima, i zvali su ih nepomirljivim neprijateljima.

Za vreme Slamanja, zemlja i more su pomerani tako dramatično da su stedinzi propadali ili bili sasvim progutani. Oni Ogijeri koji su preživeli pomeranja zemlje i mora, bili su prepušteni slučaju i bez krova nad glavom lutajući i tragajući za njihovim izgubljenim utočištem. Među Ogijerima je ovo vreme bilo poznato kao Izgnanstvo. Posle mnogo godina njihova čežnja za mirom i lepotom koja postoji samo unutar stedinga postaje tako jaka da počinju da oboljevaju i umiru. Mnogo je više umrlih nego onih što nisu. Otada Ogijeri za dugi period nisu napuštali stedinge. Ako Ogijer ostane napolju dugo vremena, obuzeće ga Čežnja i počeće slabiti. Ako se ne vrati, umreće. Premda ovo nije bilo tačno za vreme Doba legendi, dugo izgnanstvo je Preživele i njihove potomke očigledno učinilo osetljivim, tako da su svi Ogijeri sada vezani za stedinge.

Nadaleko poznati kao čudesni kamenoresci, Ogijeri mnogo više preferiraju da rade sa živim i rastućim bićima, kao što su radili u prošlosti u Dobu legendi. Na starom jeziku je jedan Ogijer bio poznat kao tia avende alantin ili 'brat Drveću'. Za vreme Izgnanstva, prihvatili su se posla samo sa kamenom brzo otkrivajući veliki talenat za kamen skoro kao onaj za rastinje. Zbog njihove ljubavi prema živim bićima najveći deo njihovih radova u kamenu je oblikovan zadivljujuće životno. Kada su im date odrešene ruke kao u izgradnji neuporedivog grada Tar Valona mogli su stvoriti zgrade koje skoro odaju iluziju života. Mnogi ljudski gradovi se još uvek ponose zgradama koje su izgradili Ogijeri. Premda najveći deo Ogijera veruje da je rad u kamenu ispod njihovih veština, kamenorestvo je donosilo novac za trgovinu robom u stedingu.

Način života

Jednom kada bi steding bio opet pronađen, Ogijeri bi čvrsto rešili da ostanu. Ožiljci dugog izgnanstva do sada su uklesani na celu rasu. Imaju sitne kontakte sa ljudskom rasom, napuštaju njihove domove samo kada putuju do drugih stedinga ili zbog radova u kamenu. Pojavljivanje Ogijera izvan stedinga su tako retki da većina ljudi više ne veruje u njih, misleći da su fantazija.

Unutar stedinga, Ogijeri žive u kućama sagrađenim u zemlji. Troše mnogo vremena na gajenje živih bića, naročito velikog drveća. Ovaj mamutski teški drveni toranj sto stopa u visinu sa truplom čak i do preko sto koraka. Pre Slamanja, takvo drveće je bilo često, ali sada je sasvim retko revnosno cenjeno od Ogijera. Mnogi stedinzi koriste jedan od otesanih panjeva ovog drveća za skupove.

Druga najveća ljubav svih Ogijera je znanje. Vole da pišu i čitaju, jako puno cene knjige i zapise. Zbog njihovog dužeg životnog veka, njihova se istorijska predanja i naučno obrazovanje—usmeno kazivaju, mnoge od njihovih priča sadrže znanje koje je izgubljeno za ljude. Ogijeri imaju njihov sopstveni pisani jezik, kod ljudi poznat kao ogijersko pismo, premda kada su ljudi u blizini oni govore opštim jezikom.

Svakim stedingom upravlja Veće staraca, koje drži javne skupove unutar i izvan stedinga. Ovi susreti se tradicionalno održavaju na velikom panju stedinga. Starci predsedavaju, ali svaki odrasli Ogijer može govoriti pred panjem, premda često biraju zastupnika koji će iznositi njihove slučajeve pred savet. Ovi zastupnici nisu unajmljeni, ali ipak deluju jer veruju u Ogijere koje predstavljaju i u iskrenost njenog ili njegovog slučaja.

Jedina redovna uprava je Savet, koji je potpomognut od drugih Ogijera na posebnim projektima jednom ili drugi put kada su njihove veštine potrebne. Ogijeri takođe koriste sistem učenja za uvežbavanje mlađih u odgovornosti kao i u radnim veštinama. Mlađi dobijaju više prostijih poslova dok uvežbavaju složenije veštine i odgovornosti. Ogijeri veruju da takav rad izgrađuje karakter.

Na mnogo načina Ogijeri su skoro matrijarhalno društvo. Glava Saveta staraca je uglavnom žena, i majke i žene imaju mnogo više autoriteta od njihovih muževa. Majke ugovaraju brakove, sa pristankom buduće mlade, izuzimajući budućeg mladoženju koji nema nikakav autoritet. Mnogi mladi Ogijeri kao neženje odlaze na rad, i kada se vrate kući saznaju da će biti oženjeni sutra.

Sem gajenja biljaka i rada sa kamenom, Ogijeri gaje ovce, izrađuju odeću, i prave odlične stvari od metala kao i nakit. Njihova odeća je gusto vezana, dok žene nose vezene ukrase u količini koja priliči njihovim društvenim položajima. Devojke nose ukrašene samo njihove ogrtače, dok je odeća mudrih vežena od grla do gležnja. Ogrlice i narukvice, u karakterističnom obliku koji podseća na vinovu lozu i bilje, takođe se nose, ali minđuše ne. Ogijerove uši su sekundarna erogena zona i stoga su čuvani delimično zarasli u kosu. Otkriti ih dovoljno zbog minđuša bilo bi previše šokantno za ogijersku prirodu. Sve žene nose slobodnu i dugu kosu. Muškarci nose kraću kosu od žena.

Muški kaputi su različitih dužina, dok su pantalone i košulje jednostavne izrade. Svaki aspekt odevanja i ukrašavanja za muškarce i žene pokazuje duboko ogijersko poštovanje prirode, i naravno, svih živih bića. Možda njihovo povlačenje od ostatka čovečanstva predstavlja opomenu za njega jer gubi na kvalitetu.

Poglavlje 22

Putevi

Poklon

Za vreme Slamanja, tih nekoliko preostalih Ogijera u stedingu je shvatilo da su tu skoro kao u zamci—metež je putovanje između stedinga činio opasnim, konkretno skoro nemogućim—tako da su Ogijeri koji su se zadržali na njihovom svetom mestu susreli sa drugačijim oblikom izgnanstva, izgubili su kontakte sa svojom braćom i sestrama iz drugih stedinga.

U to vreme mnogim muškim Aes Sedaima koji još uvek nisu podlegli ludilu je ponuđeno utočište unutar stedinga. Samo tu su mogli biti slobodni od izopačenosti koju je Mračni uneo u saidin. Iz zahvalnosti zbog ove zaštite, jedna grupa Aes Sedai je načinila poklon za Ogijere, poklon koji će omogućiti Ogijerima siguran prolaz od jednog do drugog stedinga: taj poklon je bio "Putevi," prelaze od jednog stedinga do drugog, izrasle iz Jedne moći. Putevi su bili svet za sebe, čak i ako je tle između dva stedinga smlavljeno ili usukano, putevi su ostajali nepromenjeni spajajući ih, nezavisno od Slamanja.

Konačno su svi muški Aes Sedai napustili steding gonjeni potrebom da osete Istinski izvor i očajničkom nadom da je izopačenost saidina prošla. Pre nego što su otišli, dali su Ogijerima još jedan poklon, Amajliju Rastenja.

Putna kapija

Amajlija Rastenja je ter'angreal koji se pokretao određenom vrstom pevanja, kada su Ogijeri pevali drveću. On je dozvoljavao Ogijerima da proširuju puteve nakon odlaska Aes Sedai-a. Kada se izgubljeni steding pronađe, Ogijeri razviju puteve do njega. Amajlija ne može da stvori jedan sasvim novi put između dva mesta, ali može da razvija ogranak od već postojećeg puta, i Ogijer može da peva njegov rast unutar "cveta", "cvet" putne kapije, je jedini deo puteva koji je u stvari u stvarnom svetu. Putne kapije rade sa takvim kompleksnim životnim pojedinostima da nalikuju živom zidu od vinove loze i cveća prekrivenim finom kamenom prašinom. Kada se aktiviraju, obično pokretanjem "ključa" izvajanog kao promenljiv list Avendesore, urezano lišće se menja lagano u živo šiblje, i kapijska dvostruka vrata lelulaju ka vani odavajući staklastost, ogledalo kao propustljivu barijeru.

Svaka putna kapija ima dva ključa—listove Avendesore, jedan spolja i jedan unutra. Kapije se mogu blokirati premeštanjem obeju listova sa iste strane, tako da sprečavaju uobičajeno otvaranje sa druge strane.

Zbog toga što su putevi izgrađeni pomoću Jedne moći, koja se ne može koristiti unutar stedinga, Putne kapije su uvek locirane izvan stedinga. Mada mreža puteva raste, ona na kraju ne povezuje samo stedinge, već i velike gradove koje su Ogijeri sagradili, dopuštajući Ogijerima lakši pristup. Radi okrepljivanja Ogijera koji su tu radili zasadili su izvan gradova gajeve sa velikim asortimanom rastinja i drveća, uključujući i Veliko Drveće, da ih čežnja ne bi dostigla. Putevi su izrasli do tih gajeva. Mnogi od tih gajeva su nestali. Gaj u Kaemlinu je progutan širenjem grada; onaj u Kairhijenu je bio napušten, pa se nije mogao razlikovati od bilo koje druge šume. Gaj izvan Tira je sada pusta livada, u Ilijanu je preuređen u Kraljevski park za kralja i njegove najmilije; u svakom slučaju same Putne kapije još uvek postoje, premda se one možda sada nalaze u dvorištu ili čak u suturenu današnje zgrade.

Unutar puteva

Sami putevi su živi na neki način da čak i Ogijeri to ne razumeju, a Aes Sedai zaboravile. Oni postoje izvan normalne granice vremena i prostora pomoću Jedne moći. Većina Ogijera veruje da su oni ustvari svet sam za sebe, povezan samo sa Šarom. U svakom slučaju, uobičajena fizička pravila se ne mogu primeniti na mrežu Puteva. Ispusti, ostrva, mostovi izgleda da slobodno vise unutar velike praznine, ponekad jedan iznad drugog, bez jasnog načina oslanjanja. Upustva kao što su sever ili jug, gore ili dole, nema istinsko značenje u Putevima, staze često zavijaju iznad ili ispod bez očiglednog razloga. Dan hoda može doneti putniku za odredište više od stotinu ili čak pet stotina milja daleko od njegove polazne tačke, zavisno od izabrane staze. Putokazi—visoke kamene table sa umetnutim Ogijerskim pismom na metalu—stoje na svakoj raskrsnici više Puteva. Signalni kameni stub, takođe sa Ogijerskim pismom, označava ulaz na svakom mostu i ispustu.

Prema Ogijerskim dnevnicima, Putevi su prvobitno bili dobro osvetljeni, tako da je putnik mogao videti bezbroj ostrva koja vise u velikoj praznini. Dani i noći nisu imali značaja. Uvek je bio dan unutar Puteva. Sama ostrva su bila bujno zasađena zastirkom od guste trave i raznovrsnim voćkama. Mereni po veličini od pedeset do preko dobrih sto koraka u prečniku, ova ostrva variraju u obliku od dugih ovala do savršeno zaobljenih krugova. Svako zeleno ostrvo je imalo izraslu ogradu oko obima, moguće da sačuva neopreznog putnika ili čopor životinja od slučajnog pada. Mostovi su takođe imali ograde, ali široki ispusti spojenih ostrva i mostova nisu, zaštitni grudni—visoki naslon od belog kamena gde su mostovi i ispusti spojeni.

Ogijer i Ogijer—koji vodi ljude su bili jedini koji su koristili Puteve. Neki Aes Sedai dokumenti nagoveštavaju, da su Aes Sedai koji su napravili puteve mogli postaviti zamke za bilo koji Senkin nakot koji bi mogao koristiti ulaz. Dokazi o tim zamkama su otkriveni , zajedno sa žrtvama Senkinog nakota, ali postoji razlog za verovanje da takve zamke nisu jako efikasne na duži vremenski period.

Izmetanje Puteva

Za skoro dve hiljade godina, Putevi su omogućavali siguran prolaz jednako za ljude i Ogijere. Zatim, za vreme Stogodišnjeg rata, počeli su da se menjaju, postajući postepeno magloviti i memljivi. Promene su bile jako spore, tek nekoliko zapažanja dok tama nije prekrila mostove. Nisu svi putnici koji su ušli i izašli ponovo, i kroz vreme je taj broj nestalih putnika porastao od nekoliko na mnogo. Neki koji su izašli postajali su ludi. Oni koji su mogli govoriti buncali su o Mahin Šinu, ili o prisustvu motreće senke. Putevi su postali u potpunosti mračni. Starešine Ogijera su sada zabranili bilo kom Ogijeru ili čoveku putovanje kroz Puteve , zbog tame, i stvora koji luta putevima, čineći ih smrtonosnim. Nekolicina koja se usudila putovati njima u poslednjim godinama dovodila je to u vezu sa organskim kamenom, nekada lepim i glatkim, a sada rupičastim i razbijenim, ponekad pri dodiru do nivoa raspadanja. Drveće i trava koji su nekada krasili ostrva su davno nestali, i tama se zgusnula, mračnija od noći, otporna na bilo koju svetlost donesenu blizu nje.

Putevi su izrasli usled Jedne moći korišćene od strane muških Aes Sedai, dakle pomoću saidina. Izmetanje Puteva koji su napravljeni pomoću saidina, je skoro sigurno rezultat procurivanja njegove izopačenosti unutra, ne od bilo kakvog ličnog dodira Senke, premda ih ova razlika nije učinila ništa manje smrtnijom.

Mahin Šin

Otkada se tama spustila na Puteve, nešto je lovilo unutar njihove dubine. Hladan vetar koji je zavijao glasovima smrti i nosio raspadanje kroz Puteve gde vetar ne bi trebalo da duva. Nazvan Mahin Šin, Crni Vetar, od strane Ogijera, obilazio je Puteve i hranio se neopreznim putnicima. Čak ni Ogijeri nisu znali šta je on. Verovatno, dok su Putevi stvarani izopačenom Moći, da je Crni Vetar takođe stvoren iz pokvarenosti. Neki govore da je možda parazit, urođen za puteve, ali ipak pokvaren. Drugi još veruju da je ostatak iz Rata Senki koji se sakrio u Putevima, i dugo nije mogao naći stazu za napolje. Koje god da je njegovo poreklo, neosporna činjenica je da Mahin Šin krade svest i duše, ostavljajući preživele kao prazne, žive ljušture. Postoji mala sumnja da je ovaj stvor uzeo sve putnike koji su nestali tokom godina.

Poglavlje 23

Tel'aran'riod

Ne može se pronaći ni na jednoj mapi. Tel'aran'riod je jako posećeno mesto, ali u kome ipak niko ne živi. On je isto tako ovozemaljski, i nezavistan od njega; to je Svet snova, takođe znan kao i Nevidljivi svet. Šara koja je iztkana iz ljudskih života je samo jedna stvarnost, deo veće Šare iztkane od svih i svake moguće stvarnosti. Ali ipak između tkanja Velike šare postoji prostor, i to je ono mesto gde su stari narodi verovali da se Tel'aran'riod nalazi.

Svet snova

Gotovo svako može slučajno dodirnuti ovaj svet; za šansu stupanja u Tel'aran'riod na trenutak je potreban samo san. Uobičajeno ova poseta, kada se desi, je tako kratka tako da oni koji bace letimični pogled na njega čak i ne znaju da su bili na mestu, izvan njihovih uobičajenih snova. Za razliku od ličnih snova, međutim, Tel'aran'riod je stvarno mesto, sa stvarnim opasnostima. Povreda zadobijena u toku snevanja takođe će postojati nakon buđenja, čak i ako telo nije nikada stvarno uneto u Svet snova. Oni koji "umiru" u normalnim snovima obično se bude, ali oni koji umru u Tel'aran'riodu nikada. Ta činjenica je verovatno izvor verovanja da se oni koji umru u svojim snovima neće probuditi.

Ova reakcija dotiče samo žive stvari, i budan svet nije dotaknut ni na jedan način događajima u Svetu snova, ne sve dok oni sami ne upetljaju drugo živo biće.

Stupanje u Tel'aran'riod

Dok su mnogi letimični pogledi na ovaj svet slučajni, samo je nekolicina imala sposobnost da u njega uvek ulazi po želji. Takvi ljudi su poznati kao 'šetači po snovima'. Neki aijelski šetači po snovima ne mogu da dodirnu Istinski izvor, tako da ovaj Talenat nije povezan sa sposobnošću usmeravanja Jedne moći.

San svakog čoveka stvara mali svet koji može biti dodirnut od strane drugih. Aijelski šetači po snovima imaju dugo sposobnost da ulaze u tuđe snove, i koriste ih da dostave poruke, kao što takav poziv od mudrih primaju poglavari klanova za Ruidean. Unutar takvih snova posetilac je u nezgodnom položaju, i može biti uvučen u zamku snevača. Bez obzira povlačenje drugih u svoj sopstveni san je sasvim moguće, šetači po snovima to nikad neće uraditi zato što veruju da je previše opasno, i zli čin.

Premda šetači po snovima mogu da uđu u Tel'aran'riod bez pomoći njihovih normalnih snova, određeni ter'angreali omogućavaju netalentovanim korisnicima, čak i ako ne mogu da usmeravaju, ulaz po želji. Postoje glasine da funkcionisanje tih ter'angreala može biti uspostavljanje. Kada se jednom padne u san sa ter'angrealom koji je držan na koži, stiče se ulaz u Tel'aran'riod.

Neko može ući u Neviđeni svet fizički, ako je usmerivač sa mogućnošću da Putuje, za Putovanje otvaranje tkanja u Tel'aran'riodu je u mnogome slično otvaranju prolaza za dati položaj u budnome svetu. Aijelski šetači po snovima, ipak, jako upozoravaju na fizičko stupanje u Svet snova. Veruju da će oni koji tako rade izgubiti deo ljudskosti. Bilo da je tako ili ne, oni koji tamo putuju telesno susreću se sa drugačijim izazovom od onoga koji imaju kada ulaze u njihovim snovima. Šetači po snovima ne treba da brinu o hrani ili odmoru, zbog toga što oni ne ogladne u snovima i što se njihova tela već odmaraju. Fizički posetilac unutar Tel'aran'rioda će naći potrebu i za hranom i za odmorom.

Drugačija stvarnost

Tel'aran'riod nije stalni odraz budnog sveta. Sve planine, kontinenti, okeani, stepe i šume tamo postoje, kao urađene zgrade i putevi, koji se slažu, najvećim delom, sa onim unutar budnog sveta. Te stvari su sve čvrste, relativno nepromenljivi objekti, i stoga izgledaju čvrsti i stalni i unutar Tel'aran'rioda. Svi pokretni objekti, kao što su kugle na stolu, radni papiri, i hrana, su sasvim prolazni, izblede i nestaju ili se konstantno menjaju. Možda se oni ne nalaze na jednom mestu u budnom svetu dovoljno dugo da bi načinile više od prolaznog utiska u Svetu snova. Fizički posetilac će moći da jede bilo kakvu hranu koja će verovatno nestati pre nego što dođe do želuca, i na kraju će dodatno dodavanje hrane biti malo verovatno. Papiri na stolu mogu promeniti tekst i položaj pravo ispred očiju posmatrača, ili se u kutijici za nakit može pojaviti dragulj i nestati. Samo one stvari koje prave jak utisak, ostaju nedirnute, kao što su neubrano voće i povrće, mogu postojati dovoljno dugo da bi ih posetilac upotrebio. Šta god posetilac koristio, ipak, u budnom svetu duplikat se neće praviti.

Ljudi nisu jedina živa bića koja putuju ovim svetom. Divlje životinje takođe tamo putuju, ali su ipak domaće životinje upadljivo neprisutne. Neki smatraju da su domaće životinje jako izmenile svoj odnos prema čoveku, da su zauvek izgubile njihovu povezanost prema postojanosti prirode i zbog toga prema Svetu snova.

Na Svet snova, za razliku od budnog sveta, može da se utiče i menja mislima onih koji su unutra. U tom smislu on blisko nalikuje stvarnom snu—šta god misliš da je bitno, može postati realnost tog sveta. Moguće je stvoriti skoro sve što može da se zamisli. Nažalost, ta tvorevina će izbledeti kada popusti tvorčeva koncentracija. Fizički rad je ovde drugačiji. Neko može leteti od jednog do drugog mesta — ili prosto zamisliti drugu destinaciju i stvoriti se tamo. Neko može uzeti svaki izgled, ili ma koji model odeće, koji mu je drag.

Tel'aran'riodov prilagodljiv karakter čini ga veoma privlačnim, jer se tamo može ići bilo gde i činiti skoro sve. Ali je takođe i veoma opasan. Konačno aijelski šetači kroz snove su zabranili svima koji su neiskusni da sami putuju njegovim stazama. Aes Sedai nisu imali takvo pravilo, možda zbog toga što su šetači kroz snove bili retki među Aes Sedaima otprilike u zadnjih hiljadu godina.

Vučji san

Tokom poslednjeg veka, nove sposobnosti nevezane za Jednu moć su počele da se pojavljuju; verovatno stari Talenti izgubljeni tokom okretanja Točka, su počeli da izranjaju. Među ovim novim sposobnostima su tako i Vučja braća, koji se često mogu prepoznati po njihovim zlatnim vučjim očima. Vučja braća mogu direktno komunicirati sa vukovima, um sa umom, preko velikih razdaljina, i imaju povišenu čulnost koja je više srodna životinjama—predatorima nego ljudima. Takođe imaju sposobnost da uđu u Tel'aran'riod, premda ga oni zovu Vučjim snom. Poznato je nekoliko Vučje braće u koje se ubrajaju Elijas Mačera, jednom Zaštitnik, i lord Perin Ajbara, poznat kao "Zlatooki".

Ulaz u Vučji san je drugačiji za Vučju braću nego kod šetača kroz snove. Lord Perin je govorio o trenutnim slikama prozora otvorenim ka drugim događajima i drugim mestima. Verovao je da ti "prozori—vizije" mogu biti upoređeni sa povremenim sposobnostima šetača kroz snove da vide nagoveštaje budućih događaja, ali ipak ima samo nekoliko dostupnih podataka za detaljno poređenje. Veoma smo zahvalni lordu Perinu za njegovu pomoć, i njegovoj milostivoj supruzi, gospi Faili, na njenom ubeđivanju da je da.

U zemlji

U Dobu legendi, svet je bio gusto naseljen, bez zemlje na koju niko nije polagao pravo. Katastrofalne promene za vreme Slamanja desetkovale su stanovništo, ali je ipak postepeni oporavak značio da su do kraja vladavine Artura Hokvinga, sve zemlje između Aijelske pustare i Aritskog okeana sačuvale neki nivo sivilizacije. Posle smrti Artura Hokvinga, međutim, populacija je počela da postepeno opada u tom haosu Stogodišnjeg rata koji sam za to nije odgovoran. Pri kraju rata, vladari koji su potraživali resurse susretali su se sa nedostatkom radne snage. Ovakvo opadanje se nastavilo do danas, i sada postoje ogromni delovi nenaseljenih zemalja na koju ne polaže pravo nijedna nacija, kao i takve oblasti, mada zahtevane u teoriji, ali samoupravne u praksi i izvan dometa njihovog "zvaničnog" vladara i njegove zaštite i uprave. Varošice pa i neki gradovi ležali su napušteni i u ruinama.

Niko nije siguran zašto je stanovništvo opadalo, premda neki teoretišu da je to bilo izazvano dodirom Mračnog posredstvom postepenog slabljenja pečata. Treći veruju da je to prosto sporedni proizvod prinudnog vraćanja sveta na primitivne tokove dok su znanje i oruđa civilizacije propala. Šta god da je razlog, svi narodi su zahvaćeni time, od ogromne takođe prazne dvorane moćne Bele kule, pa do malog sela Emondovog Polja u Andoru, koje je zaboravilo da je ikada pripadalo kraljici ili bilo kojoj većoj naciji.

Tekući nemiri uzrokuju mahnite političke promene u svim zemljama, i veoma je teško — možda nemoguće — dobaviti bilo šta što nalikuje tačnom političkom obaveštenju. Iako su imena i statistike u sledećim sekcijama poslednji zvanični zapisi, ne moraju nužno prikazivati materijal iz koga datiraju

Poglavlje 24

Bela kula

“ Aes Sedai nikada ne laže,

ali istina koju govori

možda neće biti istina koju bi nameravao da čuješ.”

- izreka koja se odnosi na sestre iz Bele kule

Simbol

Stilizovai beli plamen; bela suza okrenuta naviše; Beli plamen; plamen Tar Valona

Zastava

Plamen Tar Valona centriran u vrtlogu ili spirali od sedam boja, besprekidnih u redosledu od najvišlje tačke: plava, zelena, bela, smeđa, siva, žuta, crvena. Svaki elemenat spiralnih krugova upotpunjuje plamen jednokratno pre nego što udaljeniji kraj dohvati ivicu zastave.

Aes Sedai

Kroz vekove promena posle Slamanja Sveta, samo su grad Tar Valon i Aes Sedai u njemu uspeli da održe u neprekidnoj liniji obe stvari - njihovu tradiciju i suverenitet od kada je Bela kula prvobitno osnovana 98 AB. Nijedno kraljevstvo ili nacija, izuzev možda Ogijera, nisu se uspeli približiti dugovečnoj vladavini Bele kule u Tar Valonu, Aes Sedai su imale mnogo manji nivo uticaja kroz sve ostale zemalje, bez obzira na činjenicu da druga kraljevstva nisu tražila jaki oslonac, ili ih jednako nisu razumela. Neki ih i dalje drže odgovornim za Slamanje sveta. Naravno, mnoge Aes Sedai polažu pravo na nepromenjenu tradiciju od pre Slamanja, ali ipak istorijski dokazi ukazuju na to da se savremene Aes Sedai jako razlikuju u organizaciji i nivou znanja od njihovih predhodnika u vreme Doba legendi.

Premda su Aes Sedai mišljenja da u svetu Bela kula ima monopol na posedovanje Jedne moći, doduše barem među ženama, u šta mnogi veruju - realne činjenice ukazuju da postoje žene koje mogu usmeravati, koje ne pripadaju Kuli, a čiji je broj nepoznat. Mali broj Aes Sedai se bavi regrutovanjem, redovno, mada nakon što otkriju devojku koja može da usmerava, nije joj dozvoljen drugi put od njenog upisivanja u Kulu kao polaznice. (Istorijski gledano kada su prvobitno upisane najveći broj polaznica su bile šesnaestogodišnjakinje ili mlađe, i Kula obično odbija da prihvati bilo koju polaznicu stariju od osamnaest kao prestaru za prilagođavanje na disciplinu.) Radije od pretraživanja okoline, je prioritetnija metoda kojom se devojci dozvoljava dolazak pred jednu Aes Sedai i postavljanje pitanja, i još bolje, za nju samostalni dolazak u Kulu. Žene koje mogu da usmeravaju i ne pripadaju Kuli su ubrajajući i divljakuše, koje su same razvile sposobnost, i žene koje su poslane daleko od Kule, zbog jednog ili drugog razloga, a odskora postoje izveštaji što se tiče aijelskih Mudrih i Vetrotragača Morskog naroda. Žene koje mogu da usmeravaju, ali nisu Aes Sedai bezmalo neminovno, u najvećoj meri zadržavaju skromno držanje, često skrivajući njihov dar od svih u okolini, bivaju podozrive zbog svojih sposobnosti čak i ako se kreću u drugi grad ili selo. Razlog je sasvim jednostavan: strah da bi Aes Sedai mogle smatrati da one pretendiraju da budu Aes Sedai. Aes Sedai kažnjavaju takve pogrešne zahteve sa surovošću koju će primaoc pamtiti ceo život.

Dok žene koje usmeravaju bez blagoslova Bele kule oprezno hodaju i kriju se od pogleda, muškarci koji mogu da rukuju Jednom moći imaju mnogo više razloga za strah. Oni su lovljeni, najvećim delom od Crvenog Ađaha, i kada su jednom uhvaćeni, zakonom Kule, bivaju sprovođeni do Tar Valona na iskušavanje i umirivanje, odsecanjem od sposobnosti. Istorijski gledano nekoliko ovakvih muškaraca je preteklo na slobodi dovoljno dugo da bi izazvali nekakvu opštu štetu, ali ipak još od vremena Slamanja oni su bili objekti straha i gađenja. Često je čak i muškarčeva sopstvena porodica želela odati njegovu tajnu Aes Sedai. Šta promene mogu doneti sada kada se takvi muškarci okupljaju i postaju Aša’mani, samo će vreme pokazati.

Jedna Aes Sedai koja bi više volela ostati anonimna, i jedan muškarac-usmerivač, su upitani da opišu osećaj usmeravanja Jedne moći. Ono što sledi su njihovi odgovori:

Aes Sedai

"Kada se napregnem da dodirnem Istinski izvor, i dopustim da me Jedna moć ispuni, osećam se celom i potpunom na način koji mi omogućava da uvidim kako je moj život prazan i plitak dok ne usmeravam. To je ogromna radost – skoro ushićenje – i osećanje da si potpuno obmotan u strast i ljubav prema Svetlu. Samo kada usmeravam osećam se zaista živom. Osloboditi se Moći je slično kao zatvoriti sunčevu svetlost. Prazna sam bez nje, slično slici razloženoj na boje. Sumnjam da je zbog toga jako zahtevna obuka koju dobijamo kao Aes Sedai. Ako je ne bi bilo, sumnjam da bi bilo koja od nas imala snagu odlučiti da otpusti Moć jednom kada je drži."

Aša’man

"Shvatam da žene osećaju strast pri obmotavanju emocija. Za mene to nije tako. Ako išta drugo, dodirivanje Izvora je slično odsustvu svih emocija, potpuno tiho i mirno dok si u isto vreme namah svestan svega. Moć nije nešto što će ti doći lako. Tačnije moraš se boriti za nju, napregnuti da je zgrabiš i zadržiš, znajući da će te satirati ako izgubiš borbu. Nije drugačije od napornog balansiranja od žestine brzog toka lavine: ako ti se omakne, bićeš povučen ispod i slomljen bez trenutka milosti, ali ipak ako možeš sačuvati tu nesigurnu ravnotežu, ne postoji ništa što ne možeš uraditi."

"I naravno tu je i izopačenost, koja prekriva saidin slično otrovnoj glatkoći na površini jednog inače dobrog vina. Nemoguće je dodirivati Izvor bez osećaja zaraze, ali to nije bitno, jer je Moć jedino važna....."

Politička Snaga Kule

Aes Sedai tvrde da niko osim usmerivača ne može u potpunosti razumeti drugog usmerivača, i zaista strah, nepoverenje, i mržnja su prirodni nusprodukti neznanja kada se nešto tako strašno kao Jedna moć koristi. Usmerivači bi bili žrtve svih vrsta napada od onih kiji su ih smatrali vešticama, da nisu bili gurnuti nazad političkom snagom Bele kule. Da bi izbegle ovo, Aes Sedai su uvidele da blizu svih vladara trebaju imati jednu Aes Sedai - savetnika, istovremeno ili u različitim vremenima. Ima čak i takvih koji govore, premda ne u prisustvu Aes Sedai, da su kraljevi i kraljice nešto više od marioneta, koji postupaju prema prohtevima i nalozima tajnog podsetnika Bele kule. Iako bi mnogi vladari raspravljali o toj stvari, verovatno nijedan ne bi osporavao činjenicu da se Aes Sedai mešaju u mnoge stvari koje se ne čine da se njih tiču. Govori se da su Aes Sedai izmislile Veliku Igru – takođe poznatu kao Igru kuća.

Posebni soj

Nepoverenje sa kojim se Aes Sedai često susreću je takođe izazvano činjenicom da su one drugačije. Usmeravanje Jedne moći menja sve. Bezvremeno lice Aes Sedai je poznato. Neko ko je dovoljno star da bude više od bake može imati samo nekoliko sedih, a da nema nijednu brazdu ili boru. Osim toga Aes Sedai žive mnogo duže od ne-usmerivača - premda ne toliko dugo kao Aes Sedai koje su živele u Dobu legendi - zato što usmeravanje zapravo usporava proces starenja. Naravno, činjenica je da tkanje niti Moći takođe služi za određivanje podvojenosti Aes Sedai, zbog njihovog korišćenja Moći što je u protivnom nemoguće, ograničavane samo sa Tri Zakletve na koje se moraju položiti kada budu uzdignute u Aes Sedai, jer se neusmerivači moraju osloniti na njihov sopstveni mozak, mišiće, i oruđa koje je čovek napravio. Premda sposobnosti Aes Sedai sigurno imaju ograničenja, ona su skoro nevidljiva za one koji ne mogu da usmeravaju.

Tri zakletve

Pre nego što će biti uzdignuta na nivo Aes Sedai, svaka Prihvaćena je uslovljena da polaže tri zakletve sa štapom zakletvi u rukama, ter'angrealom koji zakletve čini obavezujućim. One su:

Ne govori neistinu.
Ne praviti oružje da se ljudi ubijaju.
Nikada ne koristiti Jednu moć kao oružje, izuzev protiv nakota Senke, ili kao poslednju liniju odbrane sopstvenog života, života Zaštitnika ili druge Aes Sedai.

Ove zakletve nisu se oduvek polagale, ali razni događaji pre i posle slamanja doveli su do toga da postanu neophodne. Druga zakletva je zapravo prvo prihvaćena, posle Rata Senke. Prva zakletva, mada je doslovno zadržana, često se pažljivim govorom zaobilazi. Smatra se da su poslednje dve nepovredive.

Talenti

Neke Aes Sedai imaju specijalne sposobnosti u korišćenju Jedne moći zvane Talenti. Talenti se pokazuju u različitim oblastima i retko su povezani za snagu individualnih sposobnosti usmeravanja. Najrasprostranjeniji Talenat je Lečenje. U druge važnije Talente ubrajaju se Igranje Oblaka, kontrola vremena, i Pevanje Zemlje, koje obuhvata upravljanje kretanja zemlje – na primer sprečavanje ili uzrokovanje zemljotresa ili lavine. Manje bitnijim Talentima su retko davana imena, kao što su sposobnosti uočavanja ta'verena ili udvostručavanja šansi – dejstvo okretanja ta'verena (premda u vrlo maloj oblasti retko pokrivajući više od nekoliko kvadratnih stopa). Neki važniji Talenti, kao što je Putovanje - umeće da se pređe sa jednog mesta na drugo, ali bez prelaska razdaljine između ta dva mesta - tek će sada biti ponovo otkriveni. Drugi kao što su Proricanje - sposobnost da se predskažu događaji u budućnosti ali samo uopšteno i - Kopanje - lociranje rude i povremeno izvlačenje iz zemlje – su retki. Mnogi Talenti koji su sada poznati samo po njihovim imenima i ponekad nejasnim opisima kao što je Centriranje Matrice, Kovitlanje Zemljane vatre i Mlečne suze

Jedan od Talenata za koji se do nedavno verovalo da je izgubljen je Snevanje, mislilo se da je nestao 526 NE nakon smrti Korijanin Nedal, poslednjeg poznatog snevača. Sa otkrićem aijelskih šetača kroz snove, i glasinama da je jedna od Aes Sedai obdarena ovim Talentom, lagano je ponovo izbio na površinu Šare.

Neki Snevači mogu da šetaju kroz snove, imajući sposobnost ulaska u Tel’aran’rhiod, u istoj meri kao i u snove drugih ljudi, ali svi snevači imaju vizije u njihovim snovima, kada kasnije prelaze sve ono što su mogli videti u tim mestima, to izgleda kao da govore o budućim događajima na prilično specifičan način. Aes Sedai koje su proučavale i pisale o ovom fenomenu veruju da ta snevačka predosećanja nisu tako izvesna za desiti se kao ona viđena unutar Proricanja, ali ipak priznaju da su ona mnogo više od pukuh snova. Naučnici veruju da ovi snovi ukazuju na moguće buduće događaje, i stoga moraju biti pažljivo protumačeni. Neki smatraju da su takvi snovi upozorenja Šare šta se može desiti dok još uvek postoji šansa za promenu toka Šare.

Tako sa Proročanstvima, u drugu ruku, znamo da će se izvesno događaji desiti, ti događaji su čvrsto određeni u tkanju šare, iako prorok jedino ne zna kada i kako. Često je Proricanje pogrešno smatrano kao vrsta Snevanja, ali ipak ono ne može biti prizvano po volji, i neko sa Talentom u celom njegovom životu ima samo jednu ili dve vizije. Proricanje je takođe vezano za Moć (samo oni koji mogu da usmeravaju mogu proricati), ali Snevanje i šetanje kroz snove nije povezano sa sposobnošću usmeravanja. Ovo može delimično objasniti zašto ima više šetača kroz snove među Mudrima Aijela nego Snevača među Aes Sedaima.

Postati Aes Sedai

Kada se pronađe devojka sa sposobnošću usmeravanja ili koja može naučiti da usmerava odvodi se u Belu kulu na brižljivu obuku u trajanju od nekoliko godina.

Devojke sa iskrom počinju kao polaznice, za njih su određeni kućni poslovi i pravac učenja namenjeni za istovremeno ojačavanje duha i tela u istoj meri sa obukom Aes Sedai. Naučiće kako da koriste njihov dar, i koje su posledice njegove zloupotrebe, premda je dar za usmeravanje dat prirodno, i on može biti odstranjen pomoću kruga od trinaest Aes Sedai. Ovakva kazna je retko izvršavana osim prema najtežim zločinima protiv Kule. Kao upozorenje, potrebno je da sve polaznice nauče imena i zločine svih žena koje su kažnjene umirivanjem u istoriji Bele kule. Do nedavno, nijedna žena nije sudskim putem umirena preko sto godina.

Uobičajena obuka polaznica traje od pet do deset godina, pre nego što budu uzdignute na viši nivo – Prihvaćenih. Pravila i disciplina u toku tog perioda su prestrogi. U izuzetno retkim prilikama, divljakuši, ženi koja već ume da usmerava, dopušteno je preskakanje polazničkog nivoa i neodložno postajanje u Prihvaćenu, zavisno od njene sposobnosti i zrelosti, ali ipak u celoj istoriji Bele kule to se desilo u nekoliko slučajeva koji se mogu izbrojati na prstima jedne ruke, koji su bili više nego sporni. Sve koje žele biti uzdignute na nivo Prihvaćenih moraju položiti poslednji test upotrebu ter'angreala čuvanog unutar zasvođene odaje u temelju ispod Bele kule. Kandidatkinja za Prihvaćenu mora se svući naga i proći kroz tri srebrna luka tog ter'angreala, kroz jedan svaki put, i pronaći put nazad. Svakoj kandidatkinji je dozvoljeno da odbije test dva puta, ali ipak ako i treći put odbije da uđe, ili ako polaznica nije u stanju da kompletira sva tri prolaza jednom započeta, izbacuje se iz Kule i nikada ne postaje Aes Sedai.

Po rečima Aes Sedai, gore spomenuti ter'angreal prikazuje najgore strahove kandidatkinje, dopuštajući joj da se susretne sa njenim strahovima stičući Prihvatanje. Prvi prolaz je za ono što je bilo, drugi za ono što jeste, a treći za ono što će biti. Neke koje su ušle nikada se nisu vratile. U svakom slučaju ter'angreal daje iskušenja prinudnim razlozima za ostanak unutar njegove moći. Više od svega ostalog mora se pojaviti želja za postankom Aes Sedai. Čak i Aes Sedai koje ga koriste ne znaju da li je svet unutar ter'angreala stvaran ili iluzija.

Nakon izvršenja testa, uspešna kandidatkinja postaja Prihvaćena među Aes Sedai. Kao Prihvaćena dobija prsten u obliku Velike zmije, i njena obična bela haljina polaznice biva zamenjena za jednu sa uskim opsegom od sedam boja na porubu i manžetni. Prihvaćene su nešto manje ograničene pravilima od polaznica, i dozvoljeno im je, sa ograničenjima, da same izaberu oblasti izučavanja.

Simbol Velike zmije bio je drevni i pre početka Doba legendi. Zmija koja sama sebi grize rep, dugo se smatra simbolom vremena i večnosti. Prsten zmije je znak sestrinstva među Aes Sedai. Prihvaćene ga moraju nositi sve vreme na srednjem prstu desne ruke. Puna Aes Sedai može nositi prsten na bilo kom prstu ili ga sasvim skinuti ako to situacija nalaže.

Obično je potrebno više godina da jedna Prihvaćena bude uzdignuta na nivo pune Aes Sedai. Test za Aes Sedai obuhvata demonstraciju sposobnosti usmeravanja i očuvanja unutrašnjeg mira pod "ekstremnim uslovima", ali njegova stvarna priroda je strogo čuvana tajna. Da bi bila uzdignuta u Aes Sedai, Prihvaćena-kandidat mora položiti Tri Zakletve sa Štapom zakletvi. Kao nova Aes Sedai, mora objaviti koji će od sedam Ađaha odabrati kao njen sopstveni; ona sada ima pravo da nosi šal na kome je uvezen plamen Tar Valona sa resama u boji njenog Ađaha.

Svaka žena koja dođe u Belu kulu, i može da nauči je podučavana, ali očigledno nemaju sve potencijal da postanu Aes Sedai. Dovoljno su podučene da budu sigurne, za njih same i druge, a zatim su slane daleko. Za onu koja pokazuje potencijal, međutim, izgleda da Bela kula ima neograničeno strpljenje. Spore učenice, suprotno od onih koje su pokušale i pale, ohrabrivane su da nastave dalje, i zaista, kao i drugim polaznicama i Prihvaćenima, nije dozvoljeno da odustanu. Neke navodno utroše nekoliko decenija dok ne ponesu šal Aes Sedai. Izveštaji o promeni ove procedure ostali su nepotvrđeni.

Zaštitnici

Jednom kada žena postane puna Aes Sedai, može vezati Zaštitnika. Dok se najveći broj Ađaha drži toga da jedna Aes Sedai može imati vezanog jednog Zaštitnika bez prekida, nema zakona što se tiče njihovog broja. Crvene sestre uopšte ne vezuju Zaštitnike, dok Zelene vezuju onoliko koliko žele.

Vezivanje se obavlja pomoću Jedne moći, i trajno povezuje Zaštitnika i Aes Sedai. Etički Zaštitnik – takođe zvan Gaidin, Brat Bitaka, mora dobrovoljno pristati na vezivanje, ali kao što je poznato obavljano je i protiv Zaštitnikove želje. Vezivanje daje Zaštitniku dar brzog lečenja, sposobnost da bude bez hrane, vode, ili odmora na duži vremenski period, i sposobnost da se sa daljine oseti izopačenost Mračnoga. Takođe može osetiti još nekoliko stvari vezane za njegovu štićenicu, uključujući i njenu smrt.

Veza omogućava Aes Sedai da prepozna da li je njen Zaštitnik živ, bez obzira koliko bi mogao biti udaljen, čak i ako joj nije rekao stvarni pravac. Kada umre ona će znati, pomoću veze, moment i način njegove smrti. Kada Zaštitnik umre preživela Aes Sedai će na kraju vezati drugog, mada retko pre nego što poremećene emocije usled smrti ne izblede. Neke Aes Sedai veruju, ali ipak bez datog konačnog dokaza da je ovaj poremećaj rezultat emocijalne kontrole koja je potrebna za usmeravanje. Ako je Zaštitnik preživeo, a njegova Aes Sedai ubijena, Zaštitnik gubi želju da živi. Još gore, on izgleda kao da traži smrt. Pokušaji da se takvi Zaštitnici zadrže u životu obično ne uspevaju.

Mnogi ne-Aes Sedai veruju da Zaštitnikove izvanredne borbene sposobnosti moraju biti takođe rezultat vezivanja, za njih su po tome najvećim delom ovi strašni ratnici poznati, ali ipak to Aes Sedai poriču. One insistiraju na tome da su Zaštitnici uglavnom izabrani prema njihovim prirodnim talentima, koji su kasnije izbrušeni na finu ivicu pomoću strogog treninga u dvorištu za vežbanje. Zaštitnici žive tamo gde i njihove Aes Sedai žive i imaju posebno smeštene prostorije u Beloj kuli. Njihova vernost je potpuno vezana za njihovu Aes Sedai, i svako neslaganje je interno čuvano između njih. Bilo je slučajeva kada su se Aes Sedai udavale za njihove Gaidine, prvenstveno među pripadnicama Zelenog ađaha, ali u većini slučajeva, relacije između Aes Sedai i Zaštitnika su neporočne. Ova neporočnost nije izazvana bilo kojim naročitim pravilima ili tradicijom, ali ipak donekle činjenicom da pritisci i zahtevi života Aes Sedai zadržavaju lične veze između branitelja i usmerivača na rastojanju. Postoje indikacije da Aes Sedai dobijaju druge koristi od veza sa njihovim Gaidinom, ali ipak njihova tačna priroda je pažljivo držana tajna.

Amirlin Tron

Amirlin je bez sumnje jedan od jačih, ako ne i najsnažniji pojedinačni vladar na Zemlji. Uopšte uzev smatra se da je Elisana Tišar bila prva koja je noslia titulu Amirlin Tron u Dvorani Bele kule, preko sto godina ranije nego što je Kula bila završena. Tačan datum njenog uzdizanja je izgubljen, ali je poznato da je vladala od 98 AB. Imena Amirlin koje su je sledile do vremena Artura Hokvinga uglavnom su izgubljena (osim možda u tajnim dokumentima Kule). Sledi lista Amirlin od 939 FY (otprilike), do sadašnja dva pretendenta uzdignuta u 999 NE. Datumi prvih dveju su približni, budući da su svi datumi za vreme Stogodišnjeg rata nepouzdani u najboljem slučaju.

Bonvin Meraighdin* (Crveni ađah): s.g. 939(?) oduzeti su joj ešarpa i štap zbog pokušaja manipulacije Artura Hokvinga radi dominacije svetom. Bila je poslednja iz Crvenog ađaha koja je uzdignuta do svrgnuća Sijuan Sanče od strane Elaide a’Roihan.
Deana Arjman (Plavi ađah): s.g. 992(?)—s.g. 1084(?).
Selama Nekoin (Zeleni ađah): s.g. 1084(?)—5 .
Rabajn Marušta (Beli ađah): 5—36 n.e..
Dalaina Ndaje (Sivi ađah): 36—64 n.e..
Edarna Noregovna (Plavi ađah): 64—115 n.e..
Baladar Arandail (Smeđi ađah): 115—142 n.e..
Medanor Eramandos (Sivi ađah): 142—171 n.e..
Kijosa Natomo (Zeleni ađah): 171—197 n.e..
Catala Lukanvala (Žuti ađah): 197—223 n.e..
Eliza Strang (Sivi ađah): 223—244 n.e..
Komara Zepava (Plavi ađah): 244—276 n.e..
Serenia Latar (Sivi ađah): 276—306 n.e..
Doniela Alievin (Smeđi ađah): 306—332 n.e..
Aliane Senikan (Beli ađah): 332—355 n.e..
Suilin Eskanda (Plavi ađah): 355—396 n.e..
Nirela Koidevin (Zeleni ađah): 396—419 n.e..
Išara Navan (Plavi ađah): 419—454 n.e..
Serilla Marodred (Sivi ađah): 454—476 n.e..
Igaina Luin (Smeđi ađah): 476—520 n.e..
Beril Marie (Beli ađah): 520—533 n.e..
Eldaja Tolen (Plavi ađah): 533—549 n.e..
Alvera Ramosanja (Žuti ađah): 549—578 n.e..
Šein Čunla (Zeleni ađah): 578—601 n.e..
Gera Kišar (Sivi ađah): 601—638 n.e..
Varuna Morigan (Zeleni ađah): 638—681 n.e..
Cemaila Sorentaina (Sivi ađah): 681—705 n.e..
Marasala Jurin (Žuti ađah): 705—732 n.e..
Feragaina Saralman (Plavi ađah): 732—754 n.e..
Mirijam Kopan (Zeleni ađah): 754—797 n.e..
Zeranda Tujrim (Smeđi ađah): 797—817 n.e..
Parenia Demale (Sivi ađah): 817—866 n.e..
Sereila Bagand (Beli ađah): 866—890 n.e..
Aleis Romlin (Zeleni ađah): 890—922 n.e..
Kirin Melvej (Smeđi ađah) 922—950 n.e..
Noane Masadim (Plavi ađah): 950—973 n.e..
Tamra Ospenija (Plavi ađah): 973—979 n.e..
Sierin Vaju (Sivi ađah): 979—984 n.e..
Marit Džaen (Plavi ađah): 984—988 n.e..
Sijuan Sanče *( Plavi ađah): 988—999 n.e.. Oduzeti su joj ešarpa i štap u potezu, direktno uvučena u spor (neki pričaju da je ona upravljala podelom Kule), i još uvek je zajedno sa svojim Čuvarem Hronika.
Elaida a’Roihan (Crveni ađah): 999 n.e.. Amirlin Kule u Tar Valonu.
Egvena al’Ver (none): 999 n.e.. Amirlin Kule u Izgnanstvu.

U 999 n.e., došlo je do otvorene podele u Kuli prvi put od njenog osnivanja. Obe "Kule" polažu pravo na ime Amirlin. Samo će vreme pokazati, koje mogu opstati.

*Još od vremena Slamanja Sveta samo su tri Amirlin oduzeti ešarpa i štap. Za prvu Tetsuan, koja je prethodila Bonvin, postojale su glasine da je bila upletena u izdaju Maneterena za vreme Troločkih ratova. Tetsuan je bila iz Crvenog ađaha. Raspodela Ađaha: 11 Plavi, 9 Sivi, 7 Zeleni, 5 Beli, 3 Žuti, 2 Crveni.

Hijerarhija Kule

Svaka Aes Sedai osim Amirlin Tron, pripada jednom od sedam društava ili Ađaha Bele kule. Sedam Ađaha su obeležena bojom: plava, zelena, bela, smeđa, siva, žuta, crvena. Svaki sledi specifičnu filosofiju korišćenja Jedne moći i svrhu Aes Sedai; svaki ima svoj program rada, svoja unutrašnja pravila ponašanja, i svoju tradiciju.

Belom kulom upravlja Dvorana kule, koja se sastoji od tri predstavnice, nazvane "Sestrama", iz svakog Ađaha; Amirlin Tron i Čuvara Hronika. Ovaj savet kreira zvaničnu politiku.

Amirlin Tron upravlja Dvoranom iz stolice sa istim imenom i bira se doživotno od Dvorane kule. Ona je svevišnji vođa Kule, i član svih Ađaha, označena sa svih sedam boja na haljini, bez obzira na Ađah iz kojeg je uzdignuta. U isto vreme, smatralo se da ne pripada ni jednom Ađahu, ne favorizirajući jedan iznad drugog. Smatrajući je jednakom, ako ne neznatno superiornijom, za bilo kog kralja ili kraljicu, barem teorijski imala je apsolutnu vlast nad svim Aes Sedai. U stvarnosti, prema izvorima bliskim Kuli, Amirlin je obično morala uzimati učešća u prilično komplikovanim političkim dešavanjima u Dvorani čuvajući vladavinu snažnom. Bilo je nagoveštaja da je pad Amirlin Sijuan Sanče, najmlađe koja je primila na sebe tron i štap (do podele Kule u 999 NE), možda bio izazvan njenim neuspehom očuvanja nesigurne ravnoteže, mada to samo Kula sa sigurnošću zna.

Drugi po autoritetu do Amirlin je Čuvar Hronika. Birana je od Amirlin, obično nakon njenog uzdizanja na Tron, i tradicionalno je iz istog Ađaha. Njen simbol službe takođe je haljina, sa širokom ešarpom, u boji njenog Ađaha, iako Čuvar ne predstavlja njen Ađah. Ona govori samo u ime Amirlin, koja predstavlja sve Aes Sedai. Čuvar takođe dela kao sekretar za Amirlin, i nadgleda zvanične poslove Kule.

Sedam Ađaha

Svaki Ađah ima njegove Sestre u dvorani koje ga zastupaju, i svaki ima svoja unutrašnja pravila ili upravljačko veće, ali glava dotičnog Ađaha nije nužno Sestra iz tog Ađaha – ako nije, Sestre su verovale da su odgovarnost glave njihovog Ađaha njihovi postupci u dvorani. Aes Sedai su nerado davali informacije o ličnom Ađahu, mnogo manje stvarni identitet njihovih vođa, koji su poznati samo unutar svakog Ađaha.

Poznato je da je osnovni cilj Crvenog ađaha da zaštiti zemlju od svih muškaraca koji mogu da dotiču Istinski izvor. One gone i hvataju muškarce koji mogu da usmeravaju i dovode ih u Belu kulu radi smirivanja. Odbijaju da vezuju Zaštitnike, moguće da im njihova svrha stvara poteškoće da veruju i delaju blisko sa bilo kojim muškarcem. Crveni ađah, najveći, vođen od jedne žene, koja upravlja velikim delom moći takođe je unutar njenog Ađaha.

Plavim ađahom takođe upravlja veoma moćna žena, i možda je najviše uticajni Ađah, mada jedan od manjih. Osnovna žiža Plavog ađaha je zaštita valjanih ciljeva (vrednih pažnje prema standardima Aes Sedai) i promovisanje pravde. Vešte u političkim igrama, Plave su takođe sposobni administratori. Od vremena Artura Hokvinga, više Amirlin je uzdignuto iz Plavog nego iz bilo kog drugog Ađaha.

Zapostavljajući učešće u svetu, pripadnice Smeđeg ađaha posvećuju se traganju za znanjem i njegovim očuvanjem. Za razliku od Plavog i Crvenog ađaha, Smeđim ađahom upravlja vladajući savet. Smeđe su prvenstveno odgovorne za nabavljanje i održavanje mnogobrojnih tajnih knjiga i svitaka koje čine biblioteku Kule najvećim pojedinačnim nosiocem znanja na Zemlji. Najveći broj poznatih artifakta ili novih Talenata otkrile su sestre iz Smeđeg ađaha.

Zeleni ađah je takođe poznat kao borbeni Ađah. Njihov osnovni cilj je držati sebe spremnim za Tarmon Ga`idon, Poslednju Bitku sa Mračnim. Žestoki borci protiv nakota Senke, takođe su poznate prema njihovom razumevanju muškaraca, osobine prilično retke među drugim Ađasima. Zelene sestre se neće pouzdati u lično ograničenje na samo jednog Zaštitnika. Neke su poznate po vezivanju tri i više u isto vreme. Dok je ova činjenica nekada bila izvor humora među sestrama drugih Ađaha, to nije sasvim neosnovana praksa. Za vreme Troločkih ratova, Zeleni dodatni Zaštitnici su ostvarili pozitivnu razliku u borbi.

One Aes Sedai sa naročito snažnim Talentom za Lečenje priključuju se Žutom ađahu. Žute sestre su sasvim privržene Lečenju bolesti i povreda u istoj meri kao i pronalaženju novih lekovitih sredstava i novih metoda korišćenja Jedne moći za obnavljanje zdravlja, premda doduše, neke veruju da postoje neke bolje metode od one koja je poznata posle Slamanja.

Sivi ađah je zastupnik sklada i opšte saglasnosti. Mnoga kraljevstva uzimaju Sive sestre da bi se osigurali da će se njihovi međusobni ugovori održati, premda uvek strahuju da su ti ugovori, kada je udešena pomoć Aes Sedai, mogući krajnji ciljevi Kule više od onih za koje su izvorne strane zainteresovane.

Beli ađah za razliku od svih ostalih zanemaruje oboje, vrednosti sveta i svetovno znanje. Obuzete su pitanjima filozofije, a traženje istine je njihova potpuna – plamena strast.

Iako ni Bela kula ni bilo koji Ađah, ne znaju uvek njihovu brojnost, u pogledu Ađaha gruba približavanja su moguća. Sa članstvom koje približno obuhvata jednu od pet Aes Sedai u vremenu zapisivanja (nagoveštaj opaženog značenja njihovog priznavanja sopstvenog identiteta – osnovnog zadatka), Crveni ađah je sigurno najbrojniji. Odmah iza dolazi Zeleni, zatim slede u nizu Sivi, Smeđi, Žuti, Plavi i na kraju Beli ađah. Kako izgleda ove veličine grubo postoje u sličnoj proporciji još od Slamanja, sa retkim pomeranjima za više od jednog mesta u rangu, međutim niko ne može da kaže kakav će uticaj tekući događaji imati.

Postoji osmi Ađah, premda nema zvaničnih Sestara u Dvorani, istorijski nikada nije bio spominjan bilo kome izvan Aes Sedai koje to čuvaju i oštro poriču. Mnoge Aes Sedai odbijaju da veruju da on postoji. To je Crni ađah. Njihove sestre kažu da su lažno položile sve zakletve, i da služe samo Senci. One su predmet govarkanja za vreme šetanja hodnicima Kule, prikrivene u članstvu drugih sedam Ađaha.

Uhode i doušnici

Svi Ađasi, osim možda Belog, imaju njihove sopstvene "oči - i - uši" da bi skupljali obaveštenja pa i uhodili za njih. Ovi doušnici nisu same Aes Sedai, i verni su samo određenim Ađasima, i u nekim slučajevima, naročito pojedinim Aes Sedai, koje su uredile njihove usluge. Postoje govorkanja o slučajevima "dvostrukih agenata," tek nekolicina dovoljno hrabrih da pređu Aes Sedai na takav način. Doušnici Žutog ađaha tragaju za nastupajućim bolestima; oni koji su lojalni Smeđim tragaju za skrivenim knjigama i znanjem; oni za Zelene prenose obaveštenja u pogledu vojnih stvari; i doušnici Plavih izveštavaju o predmetima političkih spletki.

Svaki Ađah ima jednu sestru kao glavu obaveštajne mreže Ađaha čiji je zadatak da sakuplja i koordinira informacije koje su sakupila "oči - i - uši" i dostaviti ih glavi ili upravljačkom savetu tog Ađaha. Svaki Ađah onda odlučuje šta, u slučaju da, su voljni da te informacije podele sa Kulom u celini sa svim njihovim sestrama. Znanje koje odluče da podele sa Amirlin Tron tradicionalno se prenosi preko Čuvara. Nema dvojbe da Aes Sedai veruju da je znanje moć. Možda zbog ovoga, nijedan Ađah ne deli sve svoje informacije u Dvorani. Ili sa Amirlin.

Amirlin ima njenu sopstvenu veliku obaveštajnu mrežu, i zbog toga nije potpuno zavisna od Ađaha. Njen naimenovani nadzornik je zvanično glava obaveštajne službe cele Kule, ali je u stvarnosti odgovoran samo Amirlin lično.

Amirlin nije jedina Aes Sedai koja ima svoju sopstvenu obaveštajnu mrežu. Zapravo, samo Bele i one Aes Sedai koje utroše svoje živote na proučavanja unutar Kule su poznate da je nemaju. Pojedinačno Aes Sedai nisu vezane da podele njihove informacije sa svakim u Kuli ili sa njihovim sopstvenim Ađahom, i zapravo često ne podele ništa. Sva ova preklapanja, ali ipak nepovezane mreže, izaziva ogromnu zbrku niti tajni i spletki, sa svakom Aes Sedai skoncentrisanom na njenim sopstvenim ličnim ciljevima, i (slično) svakog Ađaha.

Sistem u potpunosti nikada ne bi radio osim u situaciji kada Aes Sedai više rade po tradiciji nego po pravilima, i s obzirom na tradiciju, jedna sestra se neće baviti time šta druga Aes Sedai čini sem ako otvoreno ne veruje da to vodi do sigurne katastrofe.

Tajna dokumenta Bele kule

Uvek je bilo glasina o skrivenom odeljenju biblioteke Bele kule, koja je najverovatnije otvorena samo za nekoliko čak i među Aes Sedai. Bela kula nikada nije objavila otvoreno pobijanje njegovog postojanja – ukoliko može biti konstatovano na osnovu bilo kog objavljenog zapisa – ali onda opet, s obzirom na široko poznatu okolišnu prirodu Aes Sedai, sasvim je moguće za njih da ponude pobijanje koje, nakon iscrpnog proučavanja, dokazuje da to uopšte ne bi trebalo biti pobijanje, kada bi zapravo one mogle dati sasvim tačno saopštenje, sve budući da se veruje da se one pretvaraju skrivajući nešto, ili da su radile šta u stvarnosti ne bi, što bi bilo sredstvo za ostvarenje cilja. Takvi postupci su primenjivani više puta; takav spisak bi bio veliki kao ova knjiga. Drugčije uvek šaputanjem prenete glasine, koje, prilično zanimljivo, Bela kula takođe nikada nije nedvosmisleno demantovala, držeći ih zakonom Kule koji pokriva tajnu riznicu, a po tom zakonu, neovlašćeni pokušaji prodiranja u arhivu donose oštre kazne, pa je onda otkrivanje postojanja riznice ili njenog sadržaja u istom nivou sa izdajstvom ili pobunom. Pored toga, ovaj zakon je sam za sebe bio deo riznice, ovako kompletirani krug od tajnosti bio bi na neki način neverovatan za bilo koga osim za Aes Sedai ili Seanšane.

Bela kula

Svaki Ađah poseduje jedan od sedam kružnih isečaka - uređenih odeljaka u gornjoj polovini velike glavne Kule koji sadrže stambene prostorije za njegovo članstvo kao i sobe za sastanke, radne sobe rezervisane za taj Ađah, premda neke pripadnice Smeđih imaju sobe isto tako i blizu velike biblioteke. Ovi odeljci su jednakih veličina, mada Ađasi nisu, ali čak i najveći Ađah, Crveni, ne uporebljava druge prostorije osim njemu dodeljenih. Glavna Dvorana kule i sve opšte prostorije nalaze se u nižoj polovini zgrade.

Kula nikada nije bila potpuno zauzeta otkako je prvobitno sagrađena, i zapravo izgleda da će pre biti da gubi stanare nego što ih dobija. Premda oni koji su promišljeni nikada neće reći blizu bilo koje sestre iz Crvenog ađaha, da je uklanjanje muških usmerivača iz genetske baze u šta neke Aes Sedai veruju, povezano sa činjenicom da se ženske Aes Sedai retko udaju i same imaju decu, uzrok postepenog pročišćavanja usmerivača iz populacije u gotovo zadnjih tri hiljade godina.

Biblioteka

Najveća struktura pored same Kule koja pripada Aes Sedai je Velika biblioteka. Sadrži ogromni skladišni prostor kao i kancelarije i radne sobe, govori se da ima puno skrivenih soba kao i dostupne odeljke, i bezbrojne moćne stvari koje se bez sumnje nalaze u njoj. Premda je samo delimično otvorena za ljude sa strane, postoji mala sumnja da ona sadrži jednu od najvećih kolekcija znanja, ako ne i najveću, na svetu. Sama biblioteka bi bila garancija mestu Tar Valona, kao velikom gradu, čak i da se Bela kula ne nalazi u njemu.

Tar Valon

Gradom Tar Valonom upravlja savet Aes Sedai koji je izabran u Dvorani kule. Ovaj savet nadzire ne-Aes Sedai osoblje, činovnike i birokrate koji stvarno drže svakodnevnu administraciju u gradu. Ovaj posao je komplikovan zbog činjenice da Tar Valon i njegova Bela kula privlači ljude iz svih zemalja i raznih vrsta. Oni prelaze velike mostove – koje su Ogijeri izgradili da bi ušli u grad, različitih namera od državnih poseta do hodočašća, ili zbog zaključivanja ugovora ili poslovnih transakcija. Iako ostrvo u najširem delu ima tri ili četiri milje, najvećim delom zemlja je prekrivena baštama i parkovima, a predstavnici skoro svih rasa i zemalja žive i rade unutar njegovih zidina.

Tar Valon ima centralni položaj između Krajina na severu i kraljevina na jugoistoku i zapadu što ga čini idealnim za trgovinu. Reka Erenin omogućava rečni saobraćaj, dok veliki mostovi dozvoljavaju karavanima sa kopna laki pristup mnogim glavnim putevima.

Otkada je je Tar Valon uspostavljen, u 98 AB, grad nikada nije pao pred osvajačima, veoma retko je pretrpeo napade. Ovo je prvenstveno usled njegovog identiteta kao srca i duše Aes Sedai i njihove Kule. Samo je jako mali broj zapovednika spreman za suočenje sa ženom koja može upotrebiti Jednu moć, naročito tada kada su u velikom broju. Činjenica da je celo ostrvo grad opasan zidom takođe odvraća bilo kog navodnog osvajača.

Poglavlje 25

Deca Svetla

Simbol

Zlatno Sunce; Plamteće Sunce

Zastava

Zlatno plamteće sunce na belom polju, oivičeno zlatom.

Istorija

Decu Svetla je osnovao Lotair Mantelar 1021 FY, za vreme Stogodišnjeg rata, kao sveštenstvo posvećeno pridobijanju privrženika protiv Prijatelja Mraka. Kroz više burnih vekova koji su sledili, grupa se od propovedničke razvila u borbenu. U početku borili su se samo kada je bilo nužno da odbrane sami sebe u toku propovedi, ali kako je haos u ratnim godinama rastao, opažena je potreba za vojnim intervencijama protiv Prijatelja Mraka. Deca su se postepeno okrenula od propovedanja protiv Prijatelja Mraka na stvarnu borbu protiv njih, i odprilike od 1111 FY Deca Svetla su postala potpuno vojno društvo posvećeno pobedi nad Mračnim i uništenju svih Prijatelja Mraka. Malo njih je preživelo te rane godine transformacije da bi pričali kako su krotki propovednici postali nemilosrdni krstaši u današnje vreme.

Svrha

Takođe pogrdno nazivani "Belim plaštovima", zbog njihovog zaštitnog znaka belog ogrtača, Deca Svetla veruju da su pozvana od Svetlosti da bi se borila sa Senkom. Ovi ljudi slede rigidna asketska uverenja, i obično odaju utisak da samo oni znaju istinu i stazu pravednosti. Oni su izgleda rešeni da nametnu njihovu verziju istine bilo kome ko se ne slaže sa njihovom filozofijom i njihovim metodama.

Mada bi bili uvređeni da to čuju, organizacija Dece ima neke sličnosti sa onom kod Aes Sedai; Svakim društvom upravlja osoba sa visokim činom; svako nije dugovao vernost naciji, i stoga nije ograničeno na jedno kraljevstvo ili region. Glavni štab Dece, Tvrđava Svetlosti, nalazi se u glavnom gradu Amadicije Amadoru, ali je samo mali procenat ukupnog članstva uvek i u bilo koje vreme prisutno u Tvrđavi. Većina je obično raštrkana svuda po zemlji, neprestano putujući pri njihovom pretraživanju za Prijateljima Mraka.

Za razliku od Aes Sedai, Deca ne polažu zakletve koje bi ih sprečavale da ne oduzimaju živote ili povređuju obične ljude. Premda su zakleti da se bore samo protiv Prijatelja Mraka i stvorenja Senke, pojedinačno svakom kapetanu ili komandantu je ostavljeno da odluči šta stvarno određuje razliku između Prijatelja Mraka i nevinih, i da ustanovi krivicu i kaznu za ove prve. Prema opredeljenju Belih plaštova, sve Aes Sedai su Prijatelji Mraka, ili su barem zle, kao i svako ko ih podržava. Njihova tvrdnja je bazirana na verovanju da su Aes Sedai i Jedna moć razorile svet za vreme Slamanja. Nema sumnje da su Deca i njihovi stavovi odgovorni za netrpeljivost prema Aes Sedai u Amadiciji. Bilo ko sa sposobnošću usmeravanja je tamo stavljen izvan zakona. Prema zakonu bi svi usmerivači trebali biti zatvarani ili prognani, ali su najčešće bivali ubijeni dok su se "opirali hapšenju".

Deca otvoreno ne upravljaju određenim gradom ili pokrajinom. Uzevši u obzir da je Amirlin Tron uvek poricala njenu vladavinu nad Tar Valonom i njegovom teritorijom, Deca Svetla su insistirala da je Amadicija suverena nacija odgovorna samo njenom kralju ili kraljici. Međutim, dok monarh može da upravlja zemljom po imenu, zapravo oni koji vladaju su Deca i njihov gospodar kapetan zapovednik, pomoću njihove vojne i političke sile.

Tvrđava Svetlosti, u Amadoru, je centar moći i birokratije Dece Svetla. To je tamo, u velikoj dvorani pod Kupolom Istine, gde komandanti Dece prikupljaju odredišta politike za celu organizaciju. Ispod pozlaćene kupole osvetljene pomoću hiladu visećih svetiljki, ili unutar njegove lične sobe za audijenciju (u kojoj se nalazi čvrsto zlatno sunce umetnuto u drveni pod), glava Belih plaštova, gospodar kapetan zapovednik, upravlja preko Saveta Posvećenih, koji se sastoji od najviše dvanaestak najviših po činu i najpovlašćenijih gospodara kapetana, kao i Visokog Inkvizitora.

Deca Svetla, ili Beli plaštovi, uvek nose čisto beli ogrtač ili kratak kaput preko njihove odeće ili oklopa. Na svakom je sa leve strane grudi urađeno izranjajuće zlatno sunce, kao simbol Svetlosti na koju su se zakleli da će je slediti. Svi oficirski ogrtači i kratki kaputi su osim toga ukrašeni srebrnom munjom za niže oficire, i zlatnim zvezdama ili epoletama u količini koja naznačuje čin za više oficire. Svako Dete je oklopljeno kupastim metalnim šlemom i jednostavnim grudnim oklopom. Stvar od velikog ponosa je da svaki pripadnik reda održava njegov beli ogrtač neuprljanim i njegov oklop blistavim. Sva deca nose mačeve, premda nikada u sobi za audijenciju kod gospodara kapetana zapovednika ili pod Kupolom Istine.

Pripadnici reda Šake Svetla nose istovetne bele ogrtače ili kratke kapute, ali ovi "Ispitivači" imaju naslikan krvavo crveni pastirski štap iza izranjajućeg zlatnog sunca. Visoki Inkvizitor nosi samo crveni pastirski štap, lišenog upadljivog sunca, kao da sugeriše njegov položaj koji mu dozvoljava da stane po strani Dece Svetla.

Šaka Svetla

Visoki Inkvizitor, trenutno Radam Asunava, rangira se samo neznatno ispod gospodara kapetana zapovednika. Iako zapovesti za vojsku dolaze od saveta, on sam određuje pitanja za istraživanje Šake Svetla.

Većina Dece, od gospodara kapetana pa do najnižeg konjanika ili regruta, su vojnici posvećeni borbi za Svetlost. Oni gledaju na smrt kao delu njihove dužnosti. Pripadnici Šake Svetla međutim retko ako i ikada rizikuju smrt u bici. Oni umesto toga služe kao ispitivači ili okupacione trupe. Činjenica da oni retko učestvuju u stvarnim bitkama, zajedno sa njihovim superiornim položajem, često navlači na njih srdžbu regularnih armija.

Poznati među sobom kao Šaka koja iskopava istinu, kod drugih su mnogo češće poznatijji kao Ispitivači. Ovaj nadimak se međutim retko koristi u njihovom prisustvu. Pripadnici često delaju kao da su oni zakon za sebe, sasvim odvojeno od ostatka Dece. Iako su tehnički pod komandom gospodara kapetana zapovednika oni se obično odazivaju samo Visokom Inkvizitoru. Rangiranje unutar Šake Svetla je velikim delom isto kao i u redovnom redu, sa izuzetkom gospodara Inkvizitora, koji su jednaki po činu sa gospodarima kapetanima.

Priznata svrha Šake Svetla je otkrivanje istine u razmiricama i razotkrivanje Prijatelja Mraka. Oni su sputani nekolicinom pravila, a mučenje se intezivno upotrebljava najvećim delom njihovog ispitivanja. Prema njihovim (anonimnim) klevetnicima, oni nikada nisu imali nevinog subjekta. U većini slučaja oni znaju istinu koju traže; te jednostavno angažovani Ispitivači nateraju njihovu žrtvu da se ispovedi. Njihove metode i činjenica da se uopšte bilo kome može postaviti pitanje, uključujući i drugu Decu Svetla, čini ih jako opasnim, unatar same Dece i mimo njih.

Gospodari uhoda

Obaveštajna grana Dece sastoji se od "očiju i ušiju" raširenih svuda u svim kraljevinama i pokrajinama. Sve prikupljene informacije se proveravaju i prosejavaju od strane gospodara uhoda. U istinskom maniru špijunaže, međutim, zvanični gospodar uhoda i čovek koji je stvarno poverljiv za škakljiv posao držanja gospodara kapetana zapovednika odlično informisanim nisu isto. To nije neočekivano u jednoj organizaciji kontraverznoj kao što su Deca koja veruju da čak i stvarni identitet glave obaveštajne službe mora biti zaštićen. Naravno, gospodar kapetan zapovednik nije jedino Dete koje ima pristup obaveštajnim informacijama. Prema izvorima na visokom nivou, mnogi od gospodara kapetana takođe imaju svoju sopstvenu mrežu "očiju i ušiju".

Organizaciona struktura

Deca Svetla su se uvek razvijala kao delovi konjice, obično u grupama od stotinu; ako je potrebno mogu se kretati jako brzo. U najviši vojnički čin ubraja se gospodar kapetan. Gospodar kapetan obično zapoveda legijom, koja zvanično broji dve hiljade ljudi, premda bilo koja određena legija Dece može u stvarnosti biti veća, i često manja. Ispod gospodara kapetana, rangiranje oficirskih činova od najviših su stariji poručnik, Poručnik i podporučnik. Ispod podporučnika je stotinar, koji teorijski rukovodi stotinom vojnika. U praksi stvarni broj široko varira.

Broj legija Dece varira u svakom vremenu. Nisu sve jedinice organizovane u legije, i nisu sve pod zapovedništvom gospodara kapetana. Neke od manjih jedinica mogu biti pod zapovedništvom poručnika ili čak i podporučnika, izuzev kada stotinar i njegovi ljudi nastupaju zasebno. Poručnik je uobičajeno najniži čin koji drži poziciju zapovednika, premda on obično deluje kao podrška oficirima sa višim činovima. Stotinar je podoficirski čin ali ipak iznad običnih boraca i to je uobičajeno uzdignuti borac. Kada gospodar zapovednik zapoveda jedinicom ili legijom, odabrani poručnik kao zamenik zapovednika dobija privremeni čin podkapetana koji ga izdvaja od drugih poručnika u jedinici.

Podoficirski činovi ispod stotinara su zastavnik, zatim niže podzastavnik, zatim vodnik i podvodnik. Ispod njih su čeoni drugovi i regularni konjanici. Unutar Dece stvarno naimenovanje osoblja je veoma elastično kao i veličina jedinica, i često se menjaju u zavisnosti od prirode cilja. Bilo je čak i vremena, premda retko, kada su pripadnici vojnih jedinica "pozajmljivani" Ispitivačima. Iako su Ispitivači znali da se bore, sumnjivo je da su bilo kada "pozajmljivani" kao regularna trupa

Jedan od razloga zbog koga su se Deca Svetla razvijala bez ozbiljnijeg izazova, je opšte pomanjkanje vojne organizacije i discipline u većini poznatih nacija i zemalja. Još od vremena Stogodišnjeg rata, kada je najvećim delom vojna veština izgubljena, oružane snage su spale na jako neformalna uređenja.

Postojanje vršenja vojne obaveze je najvećim delom zaživelo samo tamo gde je bilo neophodno. Svako regrutovanje, je uobičajeno obavljano od grupe delimično uvežbanih muškaraca koji su dugovali ličnu vernost plemiću koji ih je okupio i finansirao, pre nego bilo kojoj određenoj naciji. Taj lord ili general je koristio njegov sopstveni položaj i novac ne samo za finansiranje njegove jedinice, već i za sticanje ovlaštenja i unapređenja ukoliko je bilo neophodno.

Najbliža stvar stajaćoj vojsci u mnogim zemljama su formacije obavezane na vernost njihovom nacionalnom suverenu. Ove formacije mogu biti tako velike kao pet ili šest hiljada ljudi, koje, iako znatne za savremene standarde, bile su bleda slika desetina hiljada aktive uobičajene u Hokvingovo vreme. Najvažnije vojne grupacije u poslednjim vekovima obuhvataju: Čuvare kapije u Amadiciji; Kraljičinu gardu u Andoru; Legiju sa Zida (sada raštrkanu) u Geldanu; Sadrugove u Ilijanu; Uzvišenu stražu u Majenu; Ličnu kraljevu stražu i Panarhovu legiju (obe sada raštrkane) u Tarabonu; Branioce Kamena Tira; stražu Bele kule; i naravno Decu Svetla.

Možda zbog Igre Kuća koja se odomaćila u Kairhijenu, tamo nije postojao nikakav oblik vojske, budući da je čak i monarhu bila potrebna moć da ostane u središtu Kuće, a ne na tronu. Vladari iz Altare i Murandije nisu bili dovoljno moćni da bi mogli priuštiti vojne snage. Arad Doman nije nikada imao takve formacije; postojeći kralj je biran na Savetu trgovaca i mogao je biti smenjen glasanjem tro-četvrtinskom većinom; takva organizacija vojske bi neprihvatljivo promenila odnos snaga. Zbog njihove blizine pustoši, granične zemlje su cele organizovane za rat, i stoga nemaju posebne vojne formacije.

Uopšte, pored vrhovnog zapovednika ili gospodara kapetana komandanta ili neke druge titule koja označava glavnog zapovednika, najviši zvanični rang je kapetan. U Kraljevskoj gardi Andora i Deci Svetla dolaze sledeći činovi po rangu Stariji poručnik, poručnik i potporučnik. U načelu ne postoje definisane veličine formacija kojim bi zapovedao oficir bilo kog ranga. Srodan termin za jedinicu pešadije bilo koje veličine je "četa", a za konjicu oba "četa" i "eskadron", koje skoro uvek dobijaju imena svojih gospodara ili zapovednih oficira.

U konjici, rangiranje podoficirskih činova je na vodnike i barjaktare. Barjaktari su takođe u okviru svojih dužnosti u jedinici obavljali i regrutovanje. Stariji barjaktar i stariji vodnik su činovi "nestalnog" karaktera predstavljajući osobenost unutar svake jedinice, ma koje veličine ona bila. Tako bi neko mogao biti stariji barjaktar čete kapetana Selvina ili stariji barjaktar Kraljičine garde ili pak oboje. U svakom slučaju oznaka "stariji" je više od počasti, i predstavlja autoritet kod drugih lica istoga ranga.

U pešadiji, rangiranje podoficirskih činova je na čelnog druga (ekvivalent vodniku) i barjaktara. Takođe postoje stariji čelni drugari i stariji barjaktari. Ove oznake se stiču na isti način kao i u konjici i predstavljaju sličan autoritet.

Ova prilično jednostavna organizacija je bila dovoljna već nekoliko vekova jer se većina borbi vodila između armija koje su brojale od pet do deset hiljada ljudi sa obeju strana. Dolazilo je do borbi između dvadeset i trideset hiljada ljudi sa obeju strana ali one su bile retkost. U ovim većim borbama, zapovedništvo je uvek davano plemićima, a to je velikim delom zavisilo od toga kako su oni ili njihove kuće bili uticajni.

Velike bitke u vreme uzdizanja Artura Hokvinga, sa vojskama od preko dvesta hiljada ljudi na obe strane, i u Troločkim ratovima, gde je navodno čak do trista hiljada ljudi bilo angažovano protiv često brojnijih Troloka i Mirdraala, zahtevale su razrađeniju komandnu strukturu od one koja se koristila kod većine nacija. U to vreme Barjakom je komandovao barjak-general, Legijom general-pukovnik, Velikom legijom Vrhovni-zapovednik. Celom armijom je komandovao general-maršal, što je bila "privremena" titula dodeljivana odabranom vrhovnom zapovedniku. To se zadržalo kao simbol visokog plemićkog staleža.

U poslednjih nekoliko godina je samo jedan zapovednik nastojao vratiti raniju, više nego uspešniju vojnu strukturu. Taj zapovednik je Metrim Kauton, pod čijom je komandom Družina Crvene ruke. Prvobitna družina Crvene ruke bila je jedinica legendarnih heroja za vreme Troločkih ratova. Govorilo se da su oni zadnji pali pred Trolocima, štiteći samog kralja Aemona, kada je Maneteren pregažen troločkom invazijom. Da li je on poznavao istoriju imena svoje grupe ili ne, činilo se da je Kauton nameravao da obnovi standardnu veličinu, obeležja i sastav jedinica koje nisu bile viđene još od Stogodišnjeg rata.

Metrim "Met" Kauton, zapovednik i patron družine Crvena ruka, za koga su mnogi verovali da je lord, je u stvari bio mladi farmer iz Dve Reke, koje su pripadale Andoru. Sin Abela i Nati Kauton, govorio je da je ta'veren i takođe vanredno srećan. Niko nije bio siguran gde je on stekao neverovatno znanje iz vojne strategije, ili neobično koplje označeno grbom crnog gavrana koje koristi kao svoje sopstveno oružje. Poznat je kao prijatelj Ponovorođenog Zmaja.

Premda su njegove krajnje namere još uvek nepoznate, Kautonova organizacija družine u Maeronu je već pokazala prefinjenost trenutnih nedostataka kod većine drugih vojski i armija. U Maeronu je brojnost družine već dostigla šest hiljada ljudi, grubo podeljenih na konjicu i pešadiju. Konjica je izdeljena na dve jednake grupe od oko hiljadu i petsto ljudi, otprilike veličine barjaka (grubo petnaest hiljada konja ili tri hiljada pešaka), koji su bile osnovne vojne jedinice korišćene na vrhuncu vojne nauke ovoga Doba, počinjući nekoliko vekova pre Troločkih ratova trajući do sveopšteg propadanja za vreme Stogodišnjeg rata.

Konjičke jedinice su pod komandom lorda Talmanesa Delovinda i lorda Nalesana Aldieja, koje su dalje podeljene u šest eskadrona, svaki sastavljen iz deset četa. Ovo je bila prva četa konjice koja je bila pod vođstvom jedinice i imala barjaktara koji je nosio obeležja jedinice, zastavu sa iscrtanom crvenom rukom.

Pešadija je pod komandom kapetana Daedrida Ondina, bila podeljena u dvanaest trupa, svaka sastavljena od pet vodova. Svi vodovi su bili mešovitog sastava i sastojali se od kopljanika, sekiraša i lukonoša, u takvom odnosu da na jedan samostrel ili jednog lukonošu dolazi četiri kopljanika ili sekiraša.

Bliski Družini su nagoveštavali da je Kauton želeo da poveća broj samostrela i lukonoša. Ako je to zaista bio njegov plan, to bi donelo odnos mnogo bliskiji onom iz Troločkih ratova, kada su samostreli i lukonoše činili prevagu.