Zemlja Šare je bila enigma cele istorije još od Slamanja. Odsečeni od pogleda stranaca strmim liticama ili zidovima primorskih gradova, narod Šare se čini odlučnim da zaštiti svoju zemlju i kulturu od bilo kakvog uticaja stranaca. Nije poznato da li se Šara plaši zaraze zla svojeg naroda, ili je želela da zaštiti svoje ljude, osim trgovaca, od saznanja o spoljašnjem svetu. Najveći deo onoga što je poznato o Šari do danas potiče od zapisa Džaina Farstrajdera, Morskog naroda i Aijela. Ova tri izvora se često sukobljavaju međusobno, često u granicam jednog jedinog dokumenta, ali ono što izlazi je portret naroda, koji su, po potrebi, namerno lažljivi. Farstrajderova Putovanja kažu da je laganje stranaca endemska osobina njihove kulture. Malo šta što se tiče Šare se može uzeti kao činjenica, osim iskustava trgovaca i istraživača koji su pogušali da posluju sa njima. Čak i ime zemlje se čini da se menja od momenta, do momenta. Za potrebe ove knjige, ipak ćemo loristiti Šara kao najčešće korišćeno i najlakše za izgovaranje od mnogih koji se koriste.

Zemlja barijera

Sa okeanom na dve strane i planinama, liticama i procepom na ostale dve, Šara nema mnogo poteškoća u ograničavanju pristupa strancima. Sva spoljna trgovina je striktno ograničena na šest specijalno predviđenih trgovačkih gradova koji su rasuti na Liticama Zore i pet trgovačih luka na južnoj obali.

Ove luke i gradovi su dobro ozidani na takav način koji onemogućava pogled spolja, ili iz unutra. U lučnim gradovima se ove masovne zidine protežu sve do luke same. Nijedna građevina iza ovih izdova nije dovoljno visoka da bi bila vidljiva preko njih. Nema trgovačkih luka duž istočne obale. Bilo koji brod dovoljno budalast da doplovi do vidika te obale dobija žestok tretman domorodačkih usmerivača. Oni nesrećni ljudi koji su se nasukali na bilo koju lokaciju van predviđenih zona, bilo namerno ili brodolomom, su nestali potpuno – ili su napravljeni robovima, ili ubijeni po otkriću.

Opasna trgovina

Čak i u predviđenim bezbednim trgovačkim oblastima ovih luka i gradova, Šaranci ne veruju da stranci zaslužuju da im se kaže istina ni oko čega, često uključujući i samu robu koju kupuju. Kada se kupuje odeća, čak i u velikim količinama, svaki zavežljaj se mora odviti i proveriti od početka do kraja da bi se osiguralo da je puna mera data, i da je materijal isti svugde. Trgovci iz Šare nisu voljni čak ni da dozvole da na videlo izađe istina o njihovom izgledu, pojavljuju se među strancima samo kada su zaogrnuti i pod velom. Rezultat ovih ekscentričnosti je da je trgovina tako teška da niko ne bi sprovodio posao sa Šarom da njihova dobra nisu tako profitabilna. Svila i slonovača koju izvoze nije dostupna nigde drugde ( osim možda kod Seanšana ) i uvek je tražena.

Morski narod sprovod najveći deo trgovine u lučkim gradovima, iako nekada dolaze i brodovi iz Ilijana, Majena, i nekih drugih država okrenutih ka moru. Trgovina zemljom je nekada bila pod monopolom Kairhijena, zbog Aijelskog dara sigurnog prolaza, ali je od Aijeskog rata, ipak najveći deo zemljane trgovine ograničen na Aijele, i pojedine trgovce prijateljske Aijelima. Veći deo ljudi je zadovoljan da puste Morski narod da posluje sa Šarom, čak iako do podrazumeva da moraju da plate višu cenu.

Vladari i vlada

Šaranci tvrde da imaju monolitnu imperiju, jednu naciju potpuno u miru od Slamanja, bez ratova ili pobuna bilo kakve vrste. Često tvrde da ih čak ni Troločki ratovi nisu dodirnuli, uprkos Aijelskim tvrdnjama da jesu, i činjenice da planine Dum i Velika Pustoš seku severni deo njihove zemlje na veoma sličan način kao i našu. Ponekad će Šaranac priznati da su Troloci bili problem, ali manjeg obima. Oni uporno tvrde da ne znaju ništa o invazionim flotama Artura Hokvinga, insistirajući na tome da nikada nije postojala, uprkos svedocima Morskog naroda.

Neki dokumenti su nedavno otkriveni koji, ako su autentični, otkrivaju neke informacije o tajnovitoj zemlji Šari. Ni poznato da li je ove dokumente pisao starosedelac, ili stranac koji je uspeo da se infiltrira u veoma tesnu nacionalnu bezbednosnu mrežu. Ako je bio domorodac, bio je to neko ko je bio na veoma visokom položaju, radeći uz veliki rizik.

Prema ovim dokumentima, zemljom vlada jedan apsolutni monarh koji se zove Š’boan ako je žensko ili Š’botaj ako je muško. Ovaj monarh, koji je bila Š’boan u vreme pisanja, odabira para, u ovom slučaju Š’botaja, i onda vlada apsolutnom moći sedam godina. Na kraju sedme godine vladajući monarh umire, i vladavina prelazi na njenog para, koji onda bira novog i vlada do svoje smrti za sedam godina. Ovaj obrazac je očigledno nastavljao praktično neprekinut još od vremena Slamanja, pre tri hiljade godina. Narod je verovao da su smrti jednostavna ‘Volja Šare’, ali nepoznati pisac ne veruje u to.

Aijad

Dokument navodi da postoje usmerivači u Šari, i muškarci i žene, zvani Aijad. Oni žive u selima odsečenim od spoljašnjeg sveta, okruženi visokim zidovima. Nikome osim Aijadima nije dozovljeno da uđu, i navodno nijedan Aijad ne izlazi bez dozvole, iako je donosilac ove dozvole nepoznat, a za šta pisac očigledno misli da je namerno. Bilo koji ne—Aijad koji uspe da dobije dozvolu u jedno od ovih sela je ubijen na licu mesta. Svi Šaranci znaju da nijedan Aijad neće usmeravati bez instrukcija ili dozvole trenutno vladajućeg Š’boana ili Š’botaja. Zbog toga veruju da bilo koji Aijad koji je van sela ima dozvolu.

Aijade tetoviraju na licima po rođenju. Nekoga za koga otkriju da ima sposobnost da usmerava kasnije u životu, a za koga se pretpostavlja da je rezultat spajanja između jednog od svojih predaka i Aijada, je hvatan, tetoviran i ograničen na selo Aijada do kraja njegovog ili njenog života.

Seksualno zbližavanje između Aijada i ne—Aijada se kažnjava smrću ne—Aijade, i za Aijadu ako se može dokazati da je Aijad primorao onog drugog. Dete iz takvog spoja je ostavljeno da umre, prepušteno samo sebi.

Obično samo ženske Aijade ikada napuštaju sela, iako postoje dva izuzetka ovog pravila. Muške Aijade drže potpuno zatvorene. Zabranjeno je naučiti muškog Aijadu da čita, piše, ili da radi bilo šta osim da se hrani, oblači i jednostavnih zadataka. Muške Aijade se smatraju stokom za množenje ženskih Aijada. Aijade održavaju detaljne zapise o svakoj krvnoj liniji na sličan način na koji Kairhijeni zapisuju pedigrea svojih čistokrvnih konja.

Ćerke podižu majke, ali sinove podiže zajednica. Izgleda da ove dečake nikada ne zovu ‘sinovima’ među Aijadima, već samo ‘mužjaci’. Kada dečaci napune otprilike šesnaest, odvedu ih zarobljene, sa kukuljcama na glavi, i prebacuju ih u zatvorenim vagonima u udaljeno selo, tako da ne vide ništa van sela. Jednom kada je u svom novom selu, pari se sa jednom ili više žena koje žele decu. Oko dvadeset i prve godine – ili ranije, ako pokaže znake da počinje da usmerava – još jednom mu stave kukuljicu na glavu i odvode ga, kao da je na putu za drugo selo. Umesto toga ga ubijaju i telo kremiraju.

Manifestacija sudbine

Pisac nastavlja praveći neke prilično neverovatne optužbe, tvrdeći da, umesto da je Volja Šare zadužena za monarhovu smrt svakih sedam godina, on je u stvari ubijen od Aijada. U stvari, ovaj dokument tvrdi da, nepoznato ljudima, Aijadi čine pravu moć Šare.

Vladara okružuju žene Aijade kao sluge. Jedini način da se priđe Š’boanu ili Š’botaju, naročito kada je u pitanju usluga ili odluka, je kroz ove žene, i odgovor obično donose iste te žene. Pravi razgovor sa Š’boanom ili Š’botajem se smatra velikom čašću, retko ulišenom.

Neki vladari nisu uspeli da dožive svih sedam godina – neuspeh koji se uzima za znak Tvorčevog nezadovoljstva, uzrokojući kazne koje dobijaju širom zemlje i moćni i mali ljudi, podjednako. Pisac kaže da je verovatnije da su ovi vladari otkrili da, uprkos njihovoj velikoj moći, stvarnu kontrolu zemlje drže Aijade kroz takozvane ‘uslužne žene’, koje su okruživale vladara.

Ropstvo

Sa tako uvrnutom strukturom vlasti nije začuđujuće za otkriti da Šaranci praktikuju robovlasništvo. Njihova kultura izgleda da je u potpunosti bazirana na pogrešnom upućivanju i robovanja većine manjini. Ako je ijedan deo ovog dokumenta tačan, onda on oslikava strašnu sliku. Možda ima razloga biti im zahvalan na tome što su zadovoljni time da se drže svoje tajne iza zidova, a ne da pokušavaju da ih primene na susede.

Poglavlje 17

Seanšan

’Na visinama, svi putevi su popločani noževima’

-seanšanska izreka

Iako je njihova zemlja mnogo udaljenija od naše nego Šara, preko tri hiljade liga Aritskog okeana, narod Seanšana se mora, u svetlu nedavnih događaja su uzeti za ozbiljno. Da bi se razumeli Seanšani, neophodno je prvo razumeti njihovu istoriju, kao i ulogu naših predaka u njoj. Kao što je Artur Hokving većim delom odgovoran za postojanje mnogih nacija i običaja koji i dalje postoje, tako je i njegov sin Luter Pendrag Mondvin u još većoj meri odgovoran za Seanšane. Još više zato što za razliku od carstva njegovog oca, Luterovo nasleđe i dalje stoji snažno i nepodeljeno, njemu u čast.

Pre nego što je Hokving poslao Lutera i njegove armije preko okeana, Seanšan je bio sačinjen od nestabilnih nacija različitih veličina, gde je većina imala Aes Sedai za vladara. Pokušaj da se zabeleži istorija Seanšana bi oterala istoričara do ludila, jer su se granice menjale čestim ratovima, kako su se zemlje u celosti nestajale ili deljene, a pobune su zauzimale delove drugih koje su rasle u nacije, a ponekad su bile ugušene.

Aes Sedai, koje su otvoreno koristile svoju moć, su stvarale privremene saveze jedna sa drugom, kao kada bi se neka od njih popela na presto, ali u stvarnosti svaka žena je bila sama za sebe, svaka je stvarala šeme i zavere da bi napredovala. Ovaj način su svi koristili, i ne samo Aes Sedai, već ceo Seanšan. Nekoliko ljudi koji su bili verni svojoj reči su smatrani budalama. Ubistvo je bilo najčešći uzrok smrti među Aes Sedaima i svima koji bi došli do moći.

Još od vremena Slamanja, Seanšan je bila zemlja intriga i skoro stalnog ratovanja. Savezi su uvek bili privremeni, obično samo dok je rat trajao, a često ni toliko. Nije bilo neobično da nacija koja je bila u savezu sa jednom stranom na početku rata da okonča rat na drugoj, a poznato je i nekoliko slučajeva kada su nacije menjale stranu više puta u toku rata. Nijedna nacija nije verovala drugoj.

Baš to nepoverenje, trvenje i podele su bili glavni razlozi zbog kojih su Luter Pendrag i njegovi naslednici uspeli da osvoje ceo Seanšan. Neke nacije su mu se pridružile protiv drugih, ali nijedna nije opstala. Konačno, Luter Pendrag, koga su Seanšani počeli da zovu Čekić, više nije verovao nijednom urođeniku, niti su njegovi naslednici, ili naslednici njegovih vojnika i narednika. Luter je sa njim doneo, nasleđeno od očevih problema, duboko nepoverenje za sve što je imalo veze sa Aes Sedaima. Kada je otkrio pravu, prevrtljivu prirodu Aes Sedai koje su vladale Seanšanom, to nepoverenje je preraslo u otvorenu mržnju.

Jedna nacija

Seanšanski carski znak je zlatni orao u letu, koji su kandžama ima tri munje. Carski barjak je oivičen kraljevski plavom oko belog kvadrata, unutar koga zlatni orao u letu drži u kandžama tri munje. Ako je carica ( ili car ) prisutan, obojen je u zlatno; ako je naslednik trona prisutan, obojen je u plavo.

Ovo je isti barjak koji je Hokvingov sin, Luter Pendrag, nosio u osvajanju Seanšana. Ostao je nepromenjen još od njegove pobede.

Na kraju, oni koji su bili u savezu sa Luterovim naslednicima su ostali verni, zato što je već tada postalo jasno da je Luterova dinastija predstavljala veliku silu u Seanšanu. Prvi plemići carstva Seanšana su svi bili potomci sledbenika Lutera Pendraga, a proći će vekovi pre nego što će ostali krenuti da se uzdižu na nivo ‘Krvi’.

Osvajanje, takođe zvano Konsolidacija, je ipak zahtevalo skoro tri stotine godina, i još dva veka su prošla pre nego što je poslednji otpor ugušen, a Luterovi naslednici su vladali zemljom potpuno u miru. Koliko god neka imperija može živeti u miru.

Druga stvar koja je omogućila Luter Pendragu da osvoji tako veliku količinu zemlje, sa toliko mnogo neposlušnih Aes Sedai, je bilo otkriće a’dama, koji mu je omogućio da primora zarobljene Aes Sedai da mu služe, i kasnije otkriće sul’dama što je označavalo da mu više nisu trebali Aes Sedai saveznici.

Vezivanje Moći

U modernom Seanšanu, devojke su testirane za sposobnost da usmeravaju ili sposobnost da nose ogrlicu svake godine, sve dok nisu prošle godine u kojima se sposobnost ispoljavala. One koje imaju urođenu sposobnost postaju damane, i odmah ih stavljaju pod povodac i stavljaju u službu. Potpuno ih izbrišu iz svih porodičnih lista, građanskih spiskova, jer biti damane je značilo biti manje od čoveka. Pošto su postale vredni robovi, damane su retko ubijane, čak i za prekršaje za koje bi kazna bila smrt bilo kojeg manje vrednog roba. Ponekad ih grozno sakate za kaznu, pošto je moguće usmeravati bez ruku, stopala ili jezika.

Devojke koje pokazuju sposobnost da koriste a’dam, ali koje ne mogu da usmeravaju su pretvorene u sul’dam, ili ‘one koje drže povodac’, i počastvovane su zbog njihovih sposobnosti, često zavređujući prestiž za njihove porodice, takođe. Pažljivo se treniraju da upravljaju damanima na sličan način kao što se lovac obučava da kontroliše njegov ulov, osim što je njihova veza mnogo ličnija. Sul’dam se mogu prepoznati po crvenoj osnovi na kojoj su srebrne munje na grudima i stranama njihovih tamnih haljina. One su odgovorne za sve što damane uradi pod njihovom kontrolom. Prirodno, mnogo više ima sul’dam, nego damane. Zbog toga nije neobično da damana ima mnogo različitih sul’dama tokom svog života.

Damane se ne koriste samo kao oružje, već i kao ispomoć u gradnji velikih mostova, ili bilo kojih građevina koje bi bilo teško, ili nemoguće izgraditi bez Jedne moći. Ono malo damane, koje su snažne u Zemlji ( u čemu su muškarci većinom jači ) nalaze i obrađuju metale i retke rude, su veoma cenjene. Neke damane se takođe koriste da bi se izlečili bolesni i povređeni, ali samo oni koji su bogati ili među višim slojevima. Često se odbija njihovo lečenje, zbog verovanja da Aes Sedai nisu ljudska bića- za njih je to jednako kao kada bi pas nekoga lečio. Ovo je možda razlog zbog koga je ova sposobnost retka. Sposobnosti kojima damane raspolažu se veoma razlikuju od onih koje imaju Aes Sedai u mnogim oblastima.

Muškarci koji mogu da usmeravaju se ubijaju i brišu iz svih zapisa.

A’dam je ter’angreal, za koga se veruje da je svojstven Seanšanima, a koji se koristi u kontroli žena koje usmeravaju. Obično je u obliku srebrne metalne ogrlice i narukvice koje spaja uzica sačinjena od istog materijala. A’dam mogu koristiti jedino žene koje imaju i najmanji potencijal da usmeravaju, a nema efekta na ženu koja ne može. Ter’angreal stvara vezu između dve žene tako da nosilac narukvice može preneti svoje želje na drugu. Ako se muškarac koji može da usmerava poveže sa ženom preko a’dama, oboje umiru u agoniji. Sam dodir a’dama može doneti bol muškarcu koji može da usmerava kada a’dam nosi žena koja može da usmerava.

Prvi a’dam je napravila Aes Sedai po imenu Dejn, koja ga je dala Luter Pendragu u pokušaju da stekne njegovu blagonaklonost. Znala je da nije imao Aes Sedai u njegovim armijama, a većina ga je mrzela. Dejn je verovala da će Luter na kraju pobediti, i mislila je da će biti bogato nagrađena zbog dara koji će mu predati Moć Aes Sedai, bilo to one želele, ili ne. Nekoliko godina nakon toga, prve sul’dam su nađene- žene koje su mogle da nauče da usmeravaju i koje su imale varnicu, ali nisu mogle da usmeravaju bez treninga. Ove žene su smatrane za savršene kontrolere damaine, Vezanih. Za svoj trud, Dejn je nagrađena zatvoreništvom njenim sopstvenom izumom. Na kraju krajeva, i ona je bila Aes Sedai, i samim tim nije joj se moglo verovati. Govorilo se da su njeni krici ‘protresli Ponoćne kule’.

Čim je a’dam počeo da se koristi, titula Aes Sedai je nestala u potpunosti iz Seanšana, a one koje su mogle da usmeravaju su preimenovane u marat’damane, ili One Koje Moraju Biti Vezane.

Klasna podela

Još od Luterovih osvajanja. Seanšan je evoluirao u naciju koja je klasno podeljena, i koja ima veoma malo mešanja između klasa. Ovo ne znači da ne postoji borba za moć, samo da se cela odvija među pripadnicima iste klase. Društvo je zasnovano na konceptu da svako ima mesto koje treba da popuni, i svako može da se nađe na njihovom mestu.

Najniža klasa u Seanšanu je obično da’koval, ili ‘oni koji su vlasništvo’, ili jednostavno koval, ‘vlasništvo’. Nema sumnje da je Luter bio iznenađen kulturom koja je omogućavala da se ljudi kupuju i prodaju skoro kao životinje i kućna dobra, ali čak i da su osvajači ikada pokušali da izbrišu taj običaj, nisu uspeli. U stvar, čini se da je veći deo kulture i običaja Seanšana preživeo invaziju nedirnut. Moglo bi se reći da je Seanšan jednostavno progutao svoje osvajače.

Ironično, možda zbog široko rasprostranjenog ropstva, Seanšanska čast i moć ne moraju uvek biti jednaki slobodi, kao što je to slučaj u većini ostalih zemalja. Obični ljudi i trgovci se rangiraju tek nešto iznad robova, ali mnogi robovi viših slojeva, kao što su so’đin, više sluge Krvi, su viši od slobodnih muškaraca i žena. Neki od najčasnijih i najmoćnijih pripadnika seanšanskog društva su vlasništvo carske porodice. Retka je čast za običnog čoveka, slobodnog po rođenju, da bude izabran kao visoki sluga, ali mnogi to žele, jer je to jedan od nekoliko načina da se napreduje više od ranga dobijenog rođenjem. Za gubitak slobode, čak i za buduće generacije, se gleda kao na malu cenu za takvo unapređenje.

Najviše mesto u seanšanskom društvu nesumnjivo drži plemstvo, ograničeno na one koji su ‘od Krvi’. Prvobitno su to bili jedino naslednici ili Lutera Pendraga samog, ili nekog člana njegove vojske, tokom godina plemstvo se promenilo. Danas je moguće, iako se to retko dešava, da čak i običan vojnik bude nagrađen podizanjem na nivo Krvi. Deca tog vojnika, i njihovi naslednici će takođe biti pripadnici Krvi.

Carstvom trenutno upravlja carica iz Dvora Devet Meseci, gde vlada na čuvenom Kristalnom Tronu. Za nju se veruje da je direktni potomak Lutera Pendraga, neograničeni vladar celog Seanšana i personifikacija Carstva.

Nasleđivanje trona ne kontroliše pol, niti se prenosi na prvorođeno dete kao u mnogim drugim kraljevstvima; carica će odabrati svog naslednika iz bliže carske porodice. Naravno, pripadnici porodice na sve načine pokušavaju da zadobiju naklonost carice. Zavere i intrige između takmičara ne samo da se očekuju, već se u stvari i ohrabruju. Seanšani veruju da takvo ponašanje, kada je uspešno, pokazuje snagu i dobro vođstvo, onog tipa kog Seanšani cene. Na neki način, sve borbe za moć između suprotstavljenih država i vladara u Seanšanu pre Pendraga se sada dešavaju između rivala vladajuće klase.

Izgled i ponašanje su Seanšanima važniji od svega, a prikazivanje čina je neophodno. Način na koji Seanšani briju glave ilustrira ovo.

Pripadnici Krvi brijaju strane njihovih glava, ostavljajući traku kose na vrhu koju često puštaju niz leđa. Glas Krvi brije levu stranu glave, a na desnoj pravi pletenice. Glas Trona brije desnu stranu, na levoj pravi pletenice. Članovi carske porodice brijaju cele glave. Obični ljudi ne brijaju ni jedan deo svojih glava. Među Seanšanima niko na javnim mestima ne pokazuje ćelavost. Muškarci koji oćelave obično nose perike, ili barem pokriju glavu kapom.

Još jedan vidljiv znak ranga su dugački, lakirani nokti. Što više lakiranih noktiju, viši je rang plemića. Svi plemići, počevši od najnižih, puštaju dugačke, prenaglašene nokte, farbajući nokte na najmanjem prstu. Uzvišeni lordovi i gospe lakiraju dugačke nokte, na malom prstu, na kome nose prsten, i srednji prst, ostavljajući samo kažiprst i palac slobodnim. Vladar ima svih pet noktiju ofarbanim. Boje u koje su ofarbani nokti svakog lorda i gospe prikazuju njihovu kuću.

Carska kontrola

Carska porodica se održava na vlasti kroz zaplašivanje, kao i kroz manipulaciju. Kristalni Tron sam je veliki ter’angreal koji uzrokuje osećanja divljenja i čuda svakome koji mu priđe.

Članovi carske porodice i Krvi se retko kada obraćaju direktno nekome manjeg ranga od sebe, osim kada žele da mu ukažu veliku čast. Većina komunikacije se odvija kroz ‘Glas’, slugu, obično nasleđeni, koji u stvari govori za svog/svoju gospodara ili gospodaricu. Glas prima naredbe kroz velik broj ne-verbalnih znakova od gospodara. Zabranjeno je osobi manjeg čina da gleda u oči osobu većeg. Čak ni Glas nikada ne sme gledati gospodara pravo u oči, dok traži signale ili komande.

Seanšanska čast

Pored političkih mahinacija seanšanskog društva, čast im je važnija od svega. Oni praktikuju idealizovanu formu viteštva zasnovanu na vrednosti njihove reči. Njima, časna reč, kada se jednom da, se smatra svetinjom. Ovo važi za svakoga- čoveka, ženu, roba ili plemića. Za Seanšane, čast i društveni položaj su u direktnoj vezi sa sposobnošću da se neko pogleda u oči. Reč sei’ter u bukvalnom prevodu znači ’prave oči’ ili ’ravne oči’ na Starom jeziku. Među Seanšanima, reći da neko ’ima sei’ter’ ili ’da je sei’ter’ znači da imaju ’obraza’ ili časti. ’Obraz’ može biti spušten ili podignut. Takođe se može i izgubiti. Seanšani kažu da je neko ’sei’moziev’ ili da ’ima sei’moziev’ da bi izrazili da je neko ’izgubio obraz’. Na Starom jeziku sei’moziev bukvalno znači ’spuštene oči’ ili ’oborene oči’. Neko može postati sei’moziev bilo svojom ili tuđom akcijom ili propuštanjem da se reaguje.

Carska bezbednost

Mačevi seanšanskih ratnika i plemića imaju široka zaobljena sečiva sa donjom ivicom od jedne četvrtine do jedne trećine dužine dužine sečiva, dršku za dve ruke, i krivom u obliku slova C ili mladog meseca. Osnova je u obliku kape. Kapa mačeva plemića je obično liči na životinjsku glavu, a držač sam je ponekad izrađen u obliku žene, ili na primer fantazijskog bića, a mač i korice su ukrašene zlatom i draguljima.

Seanšanski ratnici takođe koriste i koplja, koja su ingravirana u bojama kuća, i štitove, koji su takođe ofarbani u bojama kuća, osim Smrtne straže, čiji su ofarbani u crno.

Među najslavnijim slugama Carstva je Mrtva straža, lična garda arske porodice. Poznati su po svojoj jednakoj volji da ubiju ili umru, ma šta god bilo potrebno, i lako su prepoznatljivi po crnim kopljima i štitovima. Iako je garda lično vlasništvo Carice, oni su često pozajmljeni drugima kao znak Carske naklonosti. Najelitniji dio Mrtve straže ima dužnost da čuva samu Caricu i njenu najbližu porodicu. Ovi gardijci se nikad ne pozajmljuju. Niti su oni ljudi. Ogieri su dio Mrtve straže, iako su oni jedini ti koji nisu vlasništvo, i smatraju se nevjerovatno vatrenim i opasnijim nego njihova ljudska sabraća. Ogijeri Smrtne straže su svirepiji od njihove braće sa druge strane okeana.

U službi Carske bezbednosti se takođe nalaze i Tragači za Istinom, policija i špijunska organizacija koja pripada Carskom Tronu. Velika ovlašćenja koja Tragači imaju ih čine visoko poštovanim i strašnim. Birani iz svih slojeva društva, iako obično ne od Krvi, Tragačima su date skoro neograničene moći. Biti Tragač znači hodati stazom velike časti i društvenog položaja. Iako Tragači nisu vlasništvo, mogu uhapsiti bilo koga ko ne odgovara na njihova pitanja, ili u potpunosti ne sarađuje sas njima. Čak ni pripadnici Krvi nisu izuzetak. Izdajom se smatra čak i ako neko ne izvrši do kraja njihova naređenja. Tragači sami određuju nivo saradnje koji je neophodan, su odgovorni samo carici. Odani su isključivo carici samoj.

Tragači za Istinom love Prijatelje Mraka i deluju kao tajna policija. Upotreba Tragača je omogućila da potraga za Prijateljima Mraka bude organizovanija nego u ostalim zemljama, a ipak se čini da broj Prijatelja Mraka nije ništa manji nego kada su Tragači počeli svoj lov. Kao tajna policija, iskorenjuju izdajnička ponašanja, a takođe se često nalaze i u funkciji mučitelja.

Većina zatvorenika Tragača se nalazi unutar grozne Kule vrana, glavnog carskog zatvora. Mnogi zatvorenici koji se tamo nalaze su oni od Krvi. Pošto niko ne sme da raskrvari nekog ko je od Krvi, mučitelji su primorani da izmisle zaobilazne, ali neizostavno bolne načine ispitivanja plemića koji su tamo zatvoreni. Većina zatvorenika koji znaju da su osušeni na Kulu Vrana pokušavaju samoubistvo.

Povratak

Unutar Seandara se nalaze Kula Vrana i Dvor Devet Meseci, carske prestonice, koja se nalazi na severoistoku seanšanskog kontinenta. Seandar je najveći grad Carstva. Drugi veći gradovi poređani po opadajućem nizu po veličini su: Kirendad, Noren M’šar, Asinbajar, Kirat, Imfaral ( u kome se nalazi Kula ponoći ), Sohima, T’zura, Anangor, Šon Kifar i Rampor.

U prvim danima osvajanja, Luter Pendrag nije krio nameru da pridoda Seanšan očevom carstvu preko okeana. Kada je poruka stigla o Hokvingovoj smrti, koja je bila poslednja sa te strane okeana, Luter je došao do očiglednog zaključka: nešto se desilo toj imperiji. Njegov cilj se jedino promenio u tome što je od prostog dodatka Seanšana Hokvingovoj imperiji, do korišćenja Seanšana da bi osigurao snagu, a ako bi bilo neophodno, da se povrati domovina i da se osveti Hokvingova smrt. Seanšan je isplovio u Korene, Povratak.

Mnogo posle Luterove smrti su prvi brodovi konačno mogli da otplove nazad preko Aritskog okeana do Falmea. Seanšani sa više od pet stotina brodova svih veličina koji su se zvali Hailen, ili na Starom jeziku, ‘Oni Koji Stižu Pre’ ili ‘Prvi’. Oni su bili izviđači za seanšanske invazione snage. Ako bi našli imperiju celu, ukazale im bi se počasti koje su zaslužili, i poslali bi poruku. Ako bi je našli, kao što i jesu, dosta promenjenu od Hokvingovih dana, trebali su da pripreme put za Povratak, ako je bilo potrebno i preko vojne invazije.

Invazione snage, sačinjene od različitih flota, i svih veličina brodova, od velikih brodova do manjih, su se okupljali mnogo godina u svakoj luci, i na istočnoj obali Seanšana. Broji hiljade brodova i stotine hiljada ljudi. Korene invaziona flota je planirana preko veka, u iščekivanju samo na komandu carice da prevali put preko Arita i ponovo zauzme domovinu prvog cara Seanšana.

Poglavlje 18

Egzotične životinje Seanšana

Kada su armije Lutera Pendraga započele osvajanje Seanšana, ne samo da su se suprotstavile zastrašujućima Aes Sedaima koje su slobodno koristile Moć kao oružje, nego su i strašne zveri iz košmara koje su letele na njih iz visina, ili ih napadale kandžama i zubima, često ih zbacujući iz sedla da bi ih proždrali na mestu. Od rogatih, žabolikih bića veličine velikih medveda do mačkolikih životinja veličine konja, ova bića su se činila da su jedino mogla doći od zla Senke. Zbog toga su, između Aes Sedai i stvorenja za koje su verovali da su neka nova vrsta Stvorenja Mraka, branioci ovog novog kontinenta postali poznati kao Armije Noći.

Ova nova čudna stvorenja uopšte nisu bila Stvorenja Mraka, već naslednici zveri dovedenih sa paralelnih svetova, preko Portalnog Kamenja, tokom prvih hiljadu godina nakon slamanja, verovatno u pokušaju da se nađe pomoć protiv pravih Prijatelja Mraka. I dok efikasnost ovih stvorenja nije zabeležena, tokom istog tog perioda su sva preostala Bića Senke na kontinentu istrebljena. Stvorenja su ostala, njihova nega i trening su preživela tokom svih političkih previranja do Luterovog dolaska. Znanje koje je omogućilo njihov dolazak preko Portalnog Kamenja je izgubljeno.

Do vremena kada je Luter napao, bića kao što su groml, torm, lopar, korlm, raken i to’raken su korišćena u svim vojskama regije. Nakon uspešnog osvajanja, Luter ih je prihvatio u svoju vojsku, isto kao i nove damane na uzici. Njegovi naslednici nastavljaju ovu tradiciju. Životinje koje se danas gaje su ključni deo vojske, sa svojim jahačima i dreserima kojima su osigurana časna mesta u hijerarhiji.

Dreseri životinja ili jahači Seanšana su poznati kao morati, ili ‘oni koji dresiraju’. Morat’grolm je na primer, jahač grolma. Dreser se zove der’morat, kao na primer der’morat’grolm. Reč der znači ‘iskusan’ ili ‘gospodar’, i često označava čin.

Da bi neko postao gospodar životinja i tako zaradio prefiks der, mora da ima određeno starešinstvo. Ovo starešinstvo se razlikuje sa svakom disciplinom, i opštim društvenim rangom koji donosi. Na primer, najiskusniji der’morat’korlm nikada neće biti isti po statusu morat’loparu, a kamoli der’sul’damu. Dreseri ili morat uobičajnijih zveri, kao što su s’rediti ili konji, se rangiraju ispod onih koji su zaduženi za ‘egzotike’.

Treba napomenuti da der’sul’dam i sul’dam, najviše rangirani dreseri egzotičnih životinja, definitivno pripadaju ovoj grupi, što još jednom podseća na seanšansko verovanje da damane nisu ljudi, već opasne životinje.

Poredak po društvenom položaju među dreserima ‘egzotika’ je sledeći:

der'sul'dam

sul'dam

der'morat'raken

der'morat'to'raken

morat'raken

der'morat'torm

morat'to'raken

der'morat'lopar

morat'torm

der'morat'grolm

morat'lopar

der'morat'korlm

morat'grolm

morat'korlm

Torm

Torm su najinteligentnije seanšanske ‘egzotike’ ( posle damana, naravno ). Podsećaju na mešavinu mačke veličine konja i guštera, torm imaju bronzano krzno, stopala sa šest kandži koje obuhvataju kamenje na putu, kao i tri oka. Torm je prvenstveno mesožder, ali će izdržati i na biljnoj ishrani do tri, četiri dana, ako mora. Ako je duže uskraćen za meso, torm postaje sve teži za kontrolisanje, u svojoj potrazi za hranom.

Pored svog reptilskog izgleda, imaju živorodnu decu i gaje ih, uvek samo po jedno. Nisu široko rasprostranjeni, delimično zbog visoke smrtnosti pre odrastanja. Pre nego što su istrenirani se bore žestoko među sobom, da bi uspostavili primat, a takve borbe se često nastavljaju do smrti.

Mnogi koji su videli torma nalaze da je njegov pogled veoma uznemirujuć, što nema nikakve veze sa brojem očiju. Daleko su ispod ljudi po razumu, ali nam se mogu približiti u određenim oblastima rešavanja problema, kao što su lavirinti.

Zbog svojih odličnih lovačkih sposobnosti, prvi dreseri su pokušali da iskoriste torma kao tragača i lovca, ali su otkrili da torm lovi samo kada on odabere i da nikako ne može biti primoran. Neki tu činjenicu prihvataju kao jednu od indikacija inteligencije ove životinje.

Kao životinje koje se jašu, njihova brzina i izdržljivost su bolji od konja, ali su izbirljiviji po pitanju jahača. Ne može svako da jaše torma; u stvari, teže je naći nekog ko je sposoban da bude morat’torm nego naći morata za bilo koju od ovih ‘egzotika’. Bez razumljivog razloga će odbiti jednog za drugim potencijalne jahače, dok konačno ne prihvati jednog. Kada jednom nađe svog jahača, torm neće dozvoliti nikom drugom da ga jaše. Ako taj jahač umre, potrebno je neko vreme da torm prihvati novog.

Kao i konji, torm se kontroliše uzdama i nogama.

Uprkos činjenici da su odlični borci, jašu ih prvenstveno izviđačke jedinice. Iako se zbog njihovih kandži i tvrde kože mogu učiniti da su bolji u borbi od konja, nisu zgodni za dužu borbu. Naravno, manje ih je od konja, a teže ih je zameniti zbog velike smrtnosti pri odrastanju i vremena koje je potrebno da bi se izdresirali. Možda najveća prepreka je to što upadaju u borbeno ludilo ako se predugo bore. Tada ih čak ni najbolji dreseri ne mogu obuzdati. Kada ludilo nastupi, morat se može samo držati, jer torm postaje nekontrolisan, gazeći i ubijajući po sopstvenom izboru, zastajući samo da bi raskomadao ili jeo leševe. Mogu proći sati dok se ne povrati nakon bitke. Začuđujuće je to što torm retko kada napada svog jahača tokom ludila, ali će udariti bilo koga ko mu priđe.

Torm će uvek napasti bilo kog korlma u dometu, i dok morat može da obuzda da napad pređe u borbu, jednostavno se nikada ne koriste zajedno.

Korlm

Na prvi pogled, korlm liči na pticu bez perja, ponekad čak osam stopa visoku, sa dugačkim vratom i duplom krestom na glavi, koja je umesto perjem prekrivena dugačkom dlakom na pruge čija boja podseća na boje kućnih mačaka. Ovo krzno, obično sivo, crno ili braon se nastavlja do repa, gde se širi radi stabilnosti pri trčanju. Dupla kresta je u stvari par uzdignutih ušiju, koje su prilično pokretljive. Kada odrastu, prosečna težina im je tri stotine funti. Imaju zadnje šape sa četiri male kandže i male ruke koje su im obično postavljene uz telo. Prednje šape retko kada koriste osim kada prave gnezda i kada se hrane, uprkos tome što imaju dugačke ‘prste’. Kljun im je velik, čini se prevelik za dugačku i okruglu glavu, oblika kao kod ptica grabljivica. Kao i ptice grabljivice, korlm koristi svoj kljun za ubijanje. Za razliku od torma, ima samo dva oka, postavljena na stranama glave.

Korlm je mesojed, i izuzetno efikasan lovac, sposoban da prati plen mirisom i sluhom. Kao tragač nema mu ravnih, a može da trči brže od čoveka na kratkim distancama, a jednak je na dužim. Korlm odgovara i na govorne komande i na zvukove frekvencije iznad ljudskog sluha.

Po prirodi su samotne životinje, i koriste se same, jer ne trpe jedna drugu osim za vreme parenja. Ženka leže samo po jedno jaje koje se često ne izlegne.

Lopar

Najbolji ratnik od ‘egzotika’, lopar je ogromna životinja teška između sto pedeset i dve stotine funti kada odraste. Ima samo dva oka, velika i tamna, koju okružuje naborana koža na velikoj okrugloj glavi bez spoljašnjih ušiju. Gledano po veličini, noge su im duže od medveđih, ali i dalje izgledaju kraće zbog njihove debljine i veličine, a čine se savijene kada su sve četiri na zemlji. Lopar ima krzno bez dlaka, u bojama koje variraju od tamno braon do nijansi svetlo crvene. Ima šest prstiju na prednjim i zadnjim šapama, a na svakom se nalaze velike kandže koje mogu da se uvlače. Koriste obe šape u borbi. Lopar se ponekad podiže na zadnje noge kada se bori, a može da dohvati do visine od deset stopa; lako mogu dohvatiti čoveka na konju.

Lopar je inteligentniji od psa, verovatno jednak tormu. Kao i kod torma, neki ljudi nalaze da je njegov pogled uznemirujuć, ali da nema hladnokrvnog pogleda ubice koji se sreće kod torma. Sposoban je za sprint iste brzine, ili brže od konja, ali se lako umara na velikim udaljenostima.

Uprkos strašnom izgledu, loparom može upravljati bilo ko pravilno obučen, a obično je miran, čak i prijateljski nastrojen, osim kada mu se izda naredba da se bori. Parenje lopara podseća na borbu, i obično se završi povredama mužjaka i ženke. Rađaju se uvek u paru, iako sa veoma visokim mortalitetom kao i kod drugih ‘egzotika’. I mužjaci i ženke se ponekad odmeravaju u nekoj vrsti prikazivanja nadmoći, kada se obe životinje dižu do pune visine glasno urličući. Niža se posle toga povlači, i spušta se na stomak. Ako su dve životinje iste veličine, borba može uslediti, osim ako ih morat ne iskontroliše.

Lopar se obično koristi kao čuvar i kao strašan borac u bitkama. U bitkama je obično opremljen nekom vrstom kožnog ogrtača ili oklopa prekrivenog metalnim pločama koje štite kičmu, grudi i trbuh. Zbog svoje mirne prirode i odličnih borbenih sposobnosti, Krv često upotrebljava lopara za zaštitu svoje dece. Lopar se u ulozi čuvara često vezuje za štićenika i ponaša veoma zaštitinički. Životinje koje se ovaku povežu često nevoljno napuštaju štićenike i odbijaju da jedu neko vreme nakon toga.

Grolm

Teški oko tri do pet stotina funti, grolmovi su veličine većih medveda, ali sivo-zelene boje, kao kod veoma opasnih žaba. Kao i tormovi, imaju tri oka sa naborima, ali su mala i žestokog pogleda, kojima fali inteligencija torma. Njihovi kljunovi u obliku roga su zaobljeni za čupanje mesa.

Nestaje kada potrče u velikim skokovima i odskocima koji ih odbacuju visoko iznad zemlje velikom brzinom. Takođe veoma dobro vide, imaju oštar njuh, i brane svoju teritoriju. Zbog ovih karakteristika čine odlične čuvare. Brzo uče kome je dozvoljeno da uđe, koriste svoj njuh da razaberu bilo koga ko je nervozan ili uplašen.

Kada hoda, grolm se čini skoro nezgrapnim, gegajući se, ali svaki trag nezgrapnosti

Grolm se koristi u bitci, i to samo protiv lako oklopljenih protivnika, da bi se napravile rupe u neprijateljskim linijama, što brzo iskoriste ljudski vojnici. Korisni su i protiv konjice, jer konji paniče u njihovom prisustvu, osim ako nisu istrenirani da ih istrpe. Na sreću, veoma ih je teško ubiti. Krzno grolma je dovoljno debelo da odbije najveći broj udaraca mačeva, sekira ili koplja. Strele se odbijaju od krzna osim ako ne pogode ranjivu tačku kao što je oko. Čak i kad su povređeni, rane koje nisu smrtonosne ih retko kada onesposobljavaju. Potrebna je strašna rana da bi se grolm značajnije usporio, a rane brzo leče. Ovo je za njih srećna okolnost, s’obzirom da njihovi mladi, koji se rađaju po više njih, imaju veoma visok stepen smrtnosti. Retko se dešava da više od jedan mladunac preživi od ‘gomile’.

U svojoj prirodnoj okolini žive u krdima, iako se u zarobljeništvu mogu napasti međusobno ako se ne kontrolišu kako treba. Često komadaju jedni druge, jedu povređene, a čak će pojesti mrtve svoje vrste.

Grolmi se kontrolišu rečima, rukama i malom, frulom koja proizvodi prodorne zvuke. Među morat’grolmima je stvar ponosa korišćenje samo ruka i frulom, možda kao pokušaj imitacije načina komunikacije Krvi.

Raken

Raken je velika životinja koja može da leti, dosta veća od konja i otprilike iste dužine, sa sivom kožom i velikim, moćnim krilima nalik na slepom mišu. Otprilike je iste inteligencije kao i konje. Na glavi ima dugačak izraštaj sa velikim naborima koji im služi kao usne, zubi i moćne vilice koje lako mogu da pocepaju granu ili ruku. Dva oka postavljena na licu pružaju rakenu oštar vid. Glava se nalazi na dugačkom, gracioznom vratu. Ima izuzetno dugačak, tanak rep, koji deluje prilično krhko u odnosu na ostatak životinje, koji u se letu obično nalazi opružen iza tela. U stvari, taj rep je obično veoma jak. I dok ga ne koristi kao oružje, raken obično ljuto mlati repom kada je uzdignut iznad zemlje, ili na njoj, a poznato je da može slučajno da slomi ruku ili nogu moratu ako je bio nepažljiv da priđe suviše blizu. Tokom leta, veoma okretno koristi rep kao ispomoć balansu i kontroli. Raken ima dve noge, relativno male u odnosu na telo, koje se završavaju stopalima sa šest dugačkih, veoma snažnih, kandži postavljene četiri napred i dvoje pozadi.

Na zemlji, radije čuči nego da stoji uspravno, i podiže glavu na dugačkom vratu da bi razgledao. Stoji uspravno samo kada je uzbunjen ili kada se priprema da poleti. Kada raken čuči, lako je sesti u sedlo.

Dok je raken spor i nezgrapan na zemlji, veoma je vešt letač i po potrebi veoma brz. Kada leti, može da razvije brzinu tri do četiri puta bržu od konja. Može da održi ovu brzinu preko malih udaljenosti, ali zato prevaljuje prilično velike udaljenosti smanjenom brzinom bez odmora.

Najviše se koristi za izviđanje i prenošenje poruka, kada raken može preneti dvoje ljudi, ako su manji, koji ga kontrolišu uzdama pričvršćenim za prstenje postavljeno u nozdrvama i pritiskom nogu. Jahači, morat’rakeni, koji se ponekad zovu ‘letači’ su skoro svi žene ili manji muškarci često jašu u paru, jedan iza drugog, u posebno napravljenim lakim sedlima za dvoje. Morati se koriste u paru kada situacija zahteva još jedan par očiju, kao što su izviđačke misije, ali kada se zahteva velika brzina, ili velika razdaljina, samo jedan morat jaše. Dugačka distanca za rakena je tri do četiri stotine milja.

Raken će leteti čak i kada je povređen ili bolestan, iako ne tako daleko ili brzo, naravno, i može, kao i neki konji biti jahan do smrti.

Može stabilno stajati čak i na vertikalnim površinama ako postoje bilo kakve pukotine za kandže. U nekim slučajevima kada se drži za takve litice krilima se pripije uz površinu. Raken će se držati za veća drveća gde ga grane mogu podneti, ali više voli običnu zemlju ili litice.

Svaštojed je, iako je savršeno zadovoljan ishranom isključivo biljkama. Ženka rakena leže samo jedno jaje.

To’raken

To’raken je verovatno u srodstvu sa rakenom i sličan mu je po izgledu, osim što je mnogo veći i braon je umesto siv. Kao i raken, čuči na zemlji, umesto da stoji uspravno, dižući glavu da bi razgledao. Zbog svoje veličine, leđa to’rakena kada je ispružen mogu biti devet ili više stopa iznad zemlje. Inteligentan je isto koliko i konj i hrani se biljkama. Kao i ženke rakena, ženka leže po jedno jaje. Nikada se ne kači na drveće, zbog svoje veličine i težine. Više voli vrhove litica ili brda. Za razliku od rakena, koji se prosto vine u vazduh, to’raken mora da trči i do stotinu stopa mašući krilima pre nego što se otisne od zemlje.

Isto toliko smotan na zemlji kao i raken, to’raken ni u vazduhu nije okretljiv, niti tako brz kao raken. Najveća brzina mu je nešto preko dva puta veća nego kod konja. Ne kači se za vertikalne površine, ali na nešto manje strme se kači isto kao i njegov rođak krilima.

Vrednost to’rakena leži u njegovoj snazi i izdržljivosti. To’raken može da leti više nego raken bez odmora. Zna se da mogu da prelete više od hiljadu milja umerenom brzinom kada nose samo jednog morata u sedlu. Mogu takođe nositi dosta veće terete. Sa samo jednim moratom, to’raken može nositi još hiljadu funti ili više tereta na dvesto milja.

Osnovna uloga im je u brzom transportu ljudi i robe. Ponekad su se koristili u bitci, sa strelcima i samostrelcima iza jednog morata, strelci nisu dovoljno blizu zemlji i idu prebrzu da bi bili efikasni dok to’raken ne siđe u domet strelama i samostrelima na zemlji. Povređeni to’raken ne leti dobro. Za razliku od rakena, kada su povređeni često odbijaju da lete dalje od bezbedne tačke za sletanje. Naravno, to obično znači da je bezbedna tačka van vidnog polja to’raken, ne uvek i morata. Zbog toga se ova izuzetno vredna životinja retko kada koristi u bitci.

Morat koji može da kontroliše rakena može i to’rakena, i obrnuto, ali se morat’raken smatraju superiornijim u odnosu na morat’to’rakena. Narediti morat’rakenu da leti na to’rakenu bi značilo gubitak časti letača u toj meri da je to čak i za Krv značajno.

Predhodna strana I Na sadržaj poglavlja I Sledeća strana

Nazad na sadržaj