Валовита брда и гребени који су окруживали логор показивали су све знаке суше и несезонске врућине. Уистину паклена врућина; чак су и највећи скептици у томе видели додир Мрачног. Права шума је била иза тога на западу, али изврнути храстови су расли на каменитим падинама, дренови и борови непознатог облика, и дрвеће које Егвена није познавала. Браон и жуто, голих грана, али не због зиме. Вапе за влагом и хладноћом и умреће ако се време не промени ускоро. Иза последњег војника река је текла јужно и западно, Еисендрел. Била је широка двадесет корака а њене обале су са сваке стране биле прекривене спеченим блатом и камењем. Вирови око камења су раније могли учинити пролаз опасним, али сада је вода једва досезала коњима до кољена док су је прелазили. Егвена је осетила да њени проблеми губе на важности. Упркос својој главобољи, помолила се за Нинаеву и Елајну. Њихова потрага је била важна као и ово што је она радила. Важнија. Свет би преживео ако она омане, али оне морају успети.
Путовали су на југ умереним галопом, успоравајући тек када је успон постао такав да су коњи морали да се пробијају кроз дрвеће, прелазећи пут што су брже могли. Бринов ратни коњ, сигурног корака и јак, није марио да ли је земља изрована, глатка или груба. А и Даишар је лако одржавао корак. Понекад би пуначка Сијуанина кобила посустала, можда зато што је осећала нервозу свог јахача. Колико год вежбала Сијуан је била ужасан јахач: скоро грлећи кобилу кад би ишла узбрдо, скоро испадајући из седла кад иде низбрдо... Изгледала је као патка која се гега по равној површини... Мирела је запараво повратила нешто од свог смисла за хумор док је посматрала Сијуан. Њена кобила бирала је пут као ластавица и Мирела је јахала са сигурношћу и грациозношћу због које је Брин изгледао чврст и прави мушкарац.
Пре него сто су отишли далеко, јахачи су се појавили на врху западне литице, отприлике сто људи у колони, којима се излазеће сунце пресијавало на оклопима и шлемовима. Изнад њихових глава виорила се дуга бела застава. Егвена није могла добро да види, али је знала да носе Црвену руку. Није их очекивала оволико близу логора Аес Седаи.
„Змајзаклете животиње,“ Мирела је промрмљала, гледајући коњанике који су ишли паралелно са њима. Стезала је рукама узде — у бесу, не страху...
„Дружина Црвене шаке шаље патроле,“ Брин рече мирно. Погледавши на кратко у Егвену, додао је „Лорд Талманес је изгледао забринуто за вас, Мајко, последњи пут кад сам разговарао са њим“ изговорио је истим тоном као и остало.
„Разговарао си са њим?“ И последња трунка смирености је нестала у Мирелином гласу. Бес који је морала да обуздава у разговору с Егвеном, безбедно је могла да искали на њему. Само што се није тресла од беса. „То је врло близу издаје , лорде Брине . То можда и јесте издаја!“ Сијуанина пажња је била подељена између њеног коња и људи на литици. Није гледала Мирелу, али се укрутила. Нико раније није повезао Дружину и издају.
Окружили су Дружинуу у долини испод брда. Фарма је била смештена на падини или оно што је некад била фарма. Један зид мале камене куће се урушио и неколико угљенисаних греда стајало је поред димњака, као тамни прсти. Штала, без крова, изгледала је као плитка камена кутија, а разбацани пепео указивао је гдје се налазила шупа. Преко читаве Алтаре су видели исте призоре, можда и горе. Понекад и читава села. Мртви су лежали на улицама, као храна вранама, лисицама и уличним псима који су бежали кад би им се људи примакли. Приче о анархији и убиствима у Тарабону и Арад Доману изненада су постале стварне као и све око њих. Многи мушкарци су под било каквим изговором постајали разбојници или на насилан начин решавали старе спорове. Барем се Егвена надала да је тако, али име на уснама сваког преживелог је било Змајузаклети. И сестре су кривиле Ранда као да је сам носио те бакље. Ипак би га искористиле кад би им се указала прилика, контролисале га кад би пронашле начин. Она није била једина Аес Седаи која је веровала да се неке ствари морају урадити чак и кад је она сама морала нешто да истрпи.
Мирелин бес није имао ефекта на Брина. Егвена је изненада видела слику муња које севају око његове главе и поплаве око његових ногу док он непоколебљиво иде напред. „Мирела Седаи,“ рекао је смирено као што би и она, „Када ме десет хиљада људи или више прати, ја желим да знам какве су им намере. Посебно ових десет хиљада или више.“
Ово је била опасна тема. Колико год Егвена била срећна сто су прешли преко питања о Талманесовој забринутости за њу, требало би да шкргуће зубима што је он то уопште споменуо, али била је тако запањена да је само седела право у седлу. „Десет хиљада? Јеси ли сигуран?“ Дружина је бројала упола мање када је Мет дошао у Салидар за њом и Елејном.
„Ја на путу регрутујем људе, али и он. Не исти број, али неки људи не желе да служе Седаи.“ Већина би то нерадо рекла пред три сестре, али он је то рекао са осмејком. „Сем тога, изгледа да Дружина има добру репутацију због борби у Каирхијену. Прича се да, Sen an Kalhar никад не губи, какве год да су шансе.“ То је било оно што је привлачило људе да се придруже, овде као и у Алтари, а и мисао да две војске морају значити битку . Покушај да остану по страни могао би се завршити лоше по њих као и кад би изабрали погрешну страну. У најбољем слуцају неће бити неутралних. „Неколицина Талманесових новајлија је дезертирало на моју страну. Неки изгледа мисле да је Дружинина срећа повезана са Метом Каутоном и да је нема без њега.“
Нешто близу подругљивом осмијеху је прешло преко Мирелиних усана. „Ови глупи страхови Муранђана су сигурно корисни, али ја не мислим да си и ти будала. Талманес нас прати из страха да ћемо се окренути против његовог господара Змаја, али ако је стварно намеравао да нападне, зар не мислиш да би то учинио до сад ? Са овим Змајузаклетима се може обрачунати кад се важније ствари реше. Комуникација с њим , ипак . . . !“ После пар тренутака је успела да поврати смиреност, макар на површини. Али њен тон је и даље био леден. „Слушај ме , лорде Брине . . . “
Егвена је пустила да Мирелине речи прођу поред ње. Брин је погледао у њу кад је споменуо Мета. Сестре су мислиле да знају ситуацију с Дружином, и Метом, и нису мислиле о томе много, али Брин изгледа јесте. Померила је главу тако да јој је руб шешира прекривао лице. Проучавала га је крајичком ока. Заклео се да ће да сакупи војску и води је док не смене Елаиду, али зашто се заклео? Сигурно је могао да пронађе лакшу заклетву и сестре би је сигурно прихватиле јер су виделе војску само као маску којом ће да заплаше Елаиду. То што је био на њиховој страни било је утешно, чак је изгледало да се и друге Аес Седаи осећају тако. Подсећао је на њеног оца. Био је од оне врсте људи која може да вас натера да верујете у то да нема разлога за панику у било којој ситуацији. Имати њега за непријатеља, схватила је изненада, могло би бити лоше као да има читаву Дворану против себе, и то без војске. Једини одобравајући коментар којим га је Сијуан описала је да је он изузетан, иако је истог трена када је то рекла покушала да промени значење у нешто друго. Било који човек којег је Сијуан Санче сматрала изузетним био је од оних којих се требало чувати.
Прошли су кроз речицу која је допирала коњима до чланака. Једна врана се хранила рибом која се удавила јер је упливала у воду која је била превише плитка, замахала је црним крилима на ивици да полети а онда се вратила свом оброку.
Сијуан је такође проучавала Брина. Кобила је много лакше ишла кад би Сијуан заборавила да повуче узде или је прободе коленима у погрешном тренутку. Егвена ју је питала о мотивима лорда Брина, али Сијуанина тесна повезаност са човеком остављала је мало простора осим за киселе коментаре. Или је мрзела Брина из дубине душе или га је волела, а поверовати да је Сијуан заљубљена било је као поверовати да врана може да плива. Гребен на којем су стајали војници Дружине сада је био пуст осим дрвореда мртвих четинара. Није приметила њихов одлазак. Мет је имао репутацију као војник? Вране које пливају су се чиниле реалнијим. Веровала је да он командује само због Ранда, а и то јој је било тешко да прихвати. Веровати у нешто само зато што мислиш да знаш је опасно, подсетила се, гледајући Брина .
„... требало би избичовати!“ Мирелин глас је још увек горио. „Упозоравам те, ако чујем да си се поново састао са овим Змајузаклетим...!“
Мирелине речи су га забрињавале колико и вода која је запљускивала камене облутке испред њих, или се тако чинило. Јахао је са лакоћом повремено мрмљујући „Да, Мирела Седаи“ или „Не, Мирела Седаи „ без знака изнервираности или смањења опрезности којом је посматрао околину. Он је сигурно приметио одлазак војника. Ма колико се смиреним лорд Брин чинио она није била расположена да то слуша.
„Ћути, Мирела! Нико неће урадити ништа лорду Брину.“ Трљајући слепоочнице, размишљала је о томе да пита неку од сестара из логора за Лечење. Ни Сијуан, ни Миреле нису имале много способности у томе. Мада Лечење не би помогло ако је узрок главобоље недостатак сна или стрес. А није ни желела гласине о томе како је терет постао превелик за њу. Осим тога, било је и других начина да се избори са главобољом, само не овде.
Мирелине усне су се скупиле само на тренутак. Подигавши главу високо, окренула је лице на другу страну, црвенећи се у образима. Брин је одједном постао заокупљен проучавањем црвенокрилог сокола, који је летио са њихове леве стране. Храбар човек зна када треба да буде дискретан. Скупљајући крила, соко се обрушио ка невиђеном плену иза кревета кожолиста. Егвена се тако осећала, нападајући мете које не може да види, надајући се да изабрала праву, надајући се да ту постоји мета .
Удахнула је дубоко, желећи да је смиренија. „У сваком случају, лорде Брине, мислим да би најбоље било да се не састајеш са Талманасом поново. Сигурно до сада знаш довољно о његовим намерама.“ Нека јој светлост помогне да није већ рекао превише. Штета што није могла да пошаље Сијуан или Леану да припази на њега, ако би је он и прихватио. Мада, узимајући у обзир расположење међу сестрама, могла би да ризикује и одласком код Ранда .
Брин се поклонио у седлу. „Како заповедаш, Мајко.“ У његовом тону није било ругања, никад и није. Очигледно је научио да контролише глас међу Аес Седаи. Сијуан се држала позади гледајући га мрко. Можда је она могла да испита коме је Брин лојалан. Упркос својој нетрпељивости коју је осећала према њему, проводила је много времена у његовом друштву, много више него што је морала.
Са напором је држала руке на Даишаровим уздама, далеко од своје главе. „Колико још, лорде Брине?“ Непоказивање нестрпљења изискивало је много већи напор.
„Још мало напред, Мајко.“ Из неког разлога се напола окренуо у седлу да погледа Мирелу. „Близу смо.“
Фарме су испуњавале област. Биле су смештене како на равници тако и на обронцима брда. Емондпољанка у Егвени јој је говорила да то нема смисла, ниске куће од сивог камена, штале и неограђени пашњаци са пар мршавих крава и оваца тужног погледа. Нису све куће биле спаљене, само по нека ту и тамо. Наводно су биле спаљене као упозорење другим сељацима шта ће им се десити ако се не изјасне за Поноворођеног Змаја. На једној од фарми видела је људе лорда Брина са колима. Да су његови било је јасно, како по начину на који их је гледао и климао главом, као и по недостатку беле перушке. Дружина се увек шепурила. Осим заставе неки су, у последње време, носили и црвени шал везан око руке. Пола туцета стоке и можда два туцета оваца је мукало и блејало под стражом људи на коњима, док су други људи утоварали џакове из штале у кола, поред фармера и његове породице. Била је то снуждена маса у тамној оштрој вуни. Једна од мањих девојчица, која је носила дубоки шешир као и остали, прислонила је лице уз мајчину сукњу, очигледно плачући. Неки од дечака су држали шаке стиснуте у песнице као да желе да се бију. Фармеру ће бити плаћено, али ако он није могао да издвоји онолико колико је било узето, ако је помишљао да се одупре двадесеторици мушкараца у оклопима, спаљене фарме би га натерале да се предомисли. Прилично често су Бринови војници наилазили на угљенисане лешеве у рушевинама, мушкарце, жене, децу који су умрли покушавајући да се спасу. Понекад су врата и прозори били запечаћени са спољне стране.
Егвена се питала да ли постоји начин да фармери схвате да постоји разлика између разбојника и војске. Желела је то, много, али није видела како осим да допусти да њени војници умиру од глади док не дезертирају. Ако сестре нису виделе разлику између разбојника и Дружине, чинило се да нема наде да ће је сељаци видети. Како се фарма губила за њима, одупрла се потреби да се окрене у седлу и погледа назад. Гледање ништа не би променило. Лорд Брин је био добар колико и његова реч. Можда 3 - 4 миље од логора – 3 или 4 у правој линији, а дупло толико путем којим су они дошли јер су окружили брдо, прекривено жбуњем и дрвећем, и он се зауставио. Сунце је сада стајало скоро на пола пута ка гребену. Још један пут је водио ка доле, ужи и много вијугавији од оног кроз логор.“ Мислили су да ће се путовањем ноћу заштитити од бандита.“ рекао је . „ То није била лоша идеја, како се испоставило, или су имали срећу Мрачног. Дошли су из Каемлина.“
Трговачка колона, од око педесет великих трговачких кола иза тимова од десет или тако, стајао је дуж пута под стражом Бринових људи. Неколицина војника била је на ногама, надгледајући трансфер буради и врећа из трговачких колаа у пола туцета њихових. Једна жена, у обичној тамној хаљини, махала је рукама показујући овај или онај предмет, протестујући или се ценкајући, али су њени сапутници стајали у тишини. Мало напред мрки плодови су украшавали гране једног дрвета. Обешени људи висили су са голих гране. Голих осим врана које су изгледале као црно лишће. Храниле су се. Чак и са ове раздаљине то није био призор који би смирио Егвенину главу, или стомак.
„Да ли је ово то што си желио да видим? Трговце или разбојнике?“ Није видела хаљину ни на једном од обешених тела, али када би разбојници вешали људе у то су укључивали и жене и децу. Било ко је могао да обеси те људе – Бринови војници, Дружина – то што су припадници Дружине вешали све Змајузаклете које би ухватили чинило је мало разлике код сестара – или неки локални лорд или госпа. Да су Муранђани радили заједно, сви разбојници би можда до сада висили са дрвећа, али то је било као тражити од мачке да плеше. Чекај. Рекао је Каемлин. „Је ли то нешто везано за Ранда? Или Аша'мане?“
Овог пута је погледао од ње до Миреле сасвим отворено. Мирели је шешир бацао сенку на лице. Изгледала је потонула у тишину висећи у седлу и неизгледајући више као онај самопоуздани јахач од раније. Изгледао је као да доноси одлуку. „Мислио сам да би требала да чујеш пре осталих, али можда сам погрешно схватио...“ Поново је погледао у Мирелу.
„Да чује шта, ти длакави воле?“ Сијуан је мрмљала, терајући кобилу ближе.
Егвена је начинила смирујући покрет ка њој. „Мирела може да чује шта и ја, лорде Брине. Има моје потпуно поверење.“ Зелена сестра је трзнула главом. Узимајући у обзир начин на који је гледала Егвену свако би помислио да је погрешно схватио Егвенине речи, али тренутак касније Брин је климнуо главом. „Видим да су се ствари... промениле. Да, Мајко.“ Скидајући шлем сео је на јабуку седла. И даље је изгледао као да оклева, да пажљиво бира шта ће рећи. „Трговци преносе гласине брже него пси буве, а та гомила доле је добро поткована. Не кажем да је ишта од тога истина, али...“ Било је чудно видети га тако неодлучног. „Мајко, једна гласина каже да је Ранд ал'Тор отишао у Тар Валон и заклео се на верност Елаиди.“ На тренутак су Мирела и Сијуан изгледале исто, пребледеле у лицу, замишљујући катастрофу. Мирела је, заправо, умало пала из седла. На тренутак је Егвена могла само да буљи у њих. Онда је изненадила себе, и друге, почела је да се кикоће. Даишар је заиграо од изненађења, а смиривање коња на каменитом тлу деловало је смирујуће и на њене живце. „Лорде Брине,“ рекла је, мазећи врат свог коња , „То није истина, веруј ми. Знам то, засигурно, од синоћ.“ Сијуан је изустила олакшавајући уздах, а тренутак касније и Мирела је учинила исто. Егвена је поново осетила потребу да се насмеје због израза на њиховим лицима. На њима се оцртавало олакшање. Изгледали су као деца којој је речено да се Изгубљени не крију испод њихових кревета. Смиреност Аес Седаи, уистину...
„То је добро чути,“ Брин је равно рекао, „али чак и кад бих послао сваког човека доле, прича би сигурно стигла до мојих људи. Проћи ће кроз војску као дивља ватра кроз шуму.“ То је обрисало осмех са њеног лица. То би била катастрофа ако се не спречи.
„Сутра ћу послати сестре да објаве истину војницима. Да ли ће шест Аес Седаи, за које се зна шта су, бити довољно? Мирела, Шеријам, Карлиња и Беонин, Анаија и Морврин.“ Те сестре неће бити задовољне што ће морати да састану са Мудрама, али неће моћи да је одбију. Неће одбити да би се спречило ширење те приче. Не би требало да одбију. Мирелин изненађени трзај је био праћен помирљивим покретом усана.
Ослањајући лакат на свој шлем, Брин је проучавао Егвену и Мирелу. Ниједном није ни вирнуо у правцу Сијуан. Његов коњ је мирно стајао на стењу, и нека непозната врста птице са светло плавим крилима је узлетела из жбуња, пар корака даље, због чега су Даишар и Мирелин коњ заиграли. Бринов коњ се није ни помакао. Сигурно је чуо за Путне каменове, али сигурно није знао шта су они у ствари. Аес Седаи су по навици чувале тајне и надали су се да ће сачувати ту једну од Елаиде. А сигурно није знао ништа о Tel’aran’rhiodu, можда најбитнију тајну, је било лакше сачувати јер није имала никаквих видљивих манифестација, али он ипак није питао како зна. Можда је до сада навикао на тајновитост Аес Седаи.
„Биће довољно ако то кажу отворено,“ рекао је напослетку. „Ако буду вијугали, чак и мало . . . “ Његов поглед није био покушај да је постиди већ да нагласи поенту тих речи. Изгледао је задовољан оним што види на њеном лицу. „Изгледа да ти добро иде, Мајко. Желим ти успех и у будућности. Издвојите мало времена за мене овог поподнева и ја ћу доћи. Требали би да се састајемо редовно. Доћи ћу кад год пошаљете по мене. Требали би да почнемо са прављењем чврстих планова како да вас поставимо на Амирилин Трон када дођемо до Тар Валона.“
Његов тон је био опрезан. Вероватно још увек није, у потпуности, схватао шта се дешава или колико може да верује Мирели. Егвени је био потребан тренутак да схвати шта је управо учинио. Остала је без даха. Можда је само навикла на начин на који Аес Седаи уврћу речи, али... Брин је управо рекао да је војска њена. Била је сигурна у то. Не Дворанина, не Шеријамина већ њена...
„Хвала ти , лорде Брине.“ Није изгледало довољно рећи само то, поготову када је његов чврсти поглед потврдио њена уверења. Наједном је имала још хиљаду питања од којих већину не би могла да га пита ни кад би били насамо. Штета што не може у потпуности да му верује. Oprez dok ne budes sigurna, a posle toga jos malo opreza. Стара изрека која се могла применити на све што се тицало Аес Седаи. Чак би и најбољи човек прича о неким стварима са пријатељима, можда посебно ако је то тајна. „Сигурна сам да имаш хиљаду ствари за које треба да се побринеш.“ рече Егвена скупљајући узде. „Врати се, а ми ћемо јахати још мало.“
Брин се бунио, наравно. Скоро је звучао као Заштитник, причајући о томе како стрела из прикрајка може да убије и Аес Седаи као и остале људе. Одлучила је да ће идући човек који јој то каже платити. Три Аес Седаи би сигурно могле равноправно да се супроставе три стотине војника. На крају, није имао избора осим да се повинује. Стављајући шлем, одјахао је ка трговачким колима уместо да се врати путем одакле су дошли. Са Егвениног становишта то је била боља опција.
„Сијуан, хоћеш ли ти повести?“ рекла је када су били пар корака даље.
Сијуан је гледала за Брином као да је малтретирао све ово време које је провео са њима. Трзнула је шешир и окренула кобилу, у ствари повукла је, терајући животињу у лагани ход. Егвена је показала Мирели да пође зе њом. Као ни Брин, ни она није имала избора, већ да послуша.
У почетку је Мирела постранице гледала, очигледно очекујући да ће да помене сестре које су послате у Белу кулу, очигледно смишљајући изговоре зашто се то морало тајити од Дворане. Што је дуже Егвена јахала у тишини, то се Мирела нервозније окретала у седлу. Мирела је овлажила усне, показујући пукотине у тој Аес Седаи уздржаности. Врло користан алат, тишина.
Једно време су јахали у тишини, ослушкујући топот коња и песму птица у даљини, али како је Сијуанин правац постао очигледан, скрећући западно од стазе која води назад до логора, Мирелино дрхтање се појачало док није изгледало као да седи на иглама. Можда је ипак било нечега у оним деловима и парчићима које је Сијуан сакупила .
Када је Сијуан још једном скренула на запад, између брда која су се повијала једно ка другом, Мирела се зауставила. „У том правцу . . . У том правцу постоји водопад,“ рекла је, показујући на исток. „Не много велики, није био ни пре суше, али леп је чак и сада.“ Сијуан се такође зауставила, гледајући назад с малим осмехом.
Шта би Мирела могла да крије? Егвена је била заинтригирана. Погледала је у Зелену сестру, и изненадила се када је видела кап зноја на њеном челу, која је сијала у сенци испод ивице сивог шешира. Желела је да зна шта је то што може толико да потресе једну Аес Седаи да би почела да се зноји.
„Мислим да ће Сијуанин начин понудити интересантнији поглед, а ти ?“ Егвена рече, окрећући Даишара. Мирела је изгледала утучено. „Пођимо.“
„Ти знаш све, зар не? „ Мирела је мрмљала док су јахали даље. Више од једне капљице зноја је сада сијало на њеном лицу. Била је дубоко потресена. „Све. Али како би . . . ?“ Изненада се окренула у седлу, буљећи Сијуан у леђа. „Она! Сијуан је била твоје створење од почетка!“ Звучала је скоро као да се гнуша тога. „Како смо могле да будемо тако слепе? Али ја још увек не разумем. Биле смо тако пажљиве.“
„Ако желиш да сачуваш тајну,“ Сијуан рече преко рамена, „немој да покушаваш да купиш љути бибер оволико јужно.“
Шта су, за име света, љути бибер? И о чему су причале? Мирел је задрхтала. То је показивало колико је заиста узнемирана, није ни одбрусила Сијуан да је постави на њено место. Уместо тога, облизала је усне јер је изненада осетила да су сува.
„Мајко, мораш да разумеш зашто сам то урадила , зашто смо ми то урадиле.“ Франатични тон њеног гласа био је довољно добар да се суочи са половином Изгубљених, а и са њом у спаваћици. „Не само зато што је то Моираина тражила, не само зато што смо биле пријатељице. Мрзим да их пуштам да умру. Мрзим! Нагодба је тешка по нас, понекад, али тежа је по њих. Мораш да рузумеш. Мораш!“
У тренутку кад је Егвена мислила да ће све открити, Сијуан је потерала кобилу и стала насупрот њих. Егвена је пожелела да је ошамари. „Можда би било боље по тебе, Мирела, када би водила остатак пута,“ рекла је хладно. Згађено, у ствари. „Сарадња може да донесе олакшање. Мало.“
„Да.“ Мирела је климнула, стискајуци узде рукама. „Да , наравно.“
Била је на ивици суза кад је преузела вођство. Сијуан је пошла за њом, на тренутак показујући олакшање. Егвена је осећала да би могла да експлодира. Каква нагодба? Са ким? Пустити кога да умре? И ко су „ми“? Шеријам и остале? Није могла да пита јер би је Мирела чула, а показивање незнања у овом тренутку није било најпожељније. Neznalicu, koji drzi usta zatvorena, uvek ce smatrati mudrim, говорила је изрека. А постојала је још једна: Ko cuva jednu tajnu, cuva jos deset. Није могла да уради ништа друго осим да прати, потискујући све унутра. Али ће касније попричати са Сијуан. Та жена не би требала да чува тајне од ње. Шкргућући зубима, Егвена је покушала да изгледа смирено, незабринуто. Мудро.
Скоро се враћајући на пут гдје је био логор, пар миља западно , Мирела је повела остатак пута преко ниских, затрављених брда обраслих боровима и кожолистом. Два велика храста спречавала су да било шта друго расте у удолини између њих. Испод неколико танких грана стајала су три шатора, ред коња, кочија и пет ратних коња који су били пажљиво распоређени. Нисао Дачен у једноставној бронзаној хаљини за јахање, чекала је испред једног од шатора као да дочекује госте. Сарин Хоиган је стајао поред ње у маслинастом капуту који је доста Гаидина носило. Био је то ћелав човек са црном брадом виши од Нисао. Нешто даље стајала су два, од Мирелина три, Заштитника, који су их посматрали. Крои Макин, жуте косе и мршав и Нухел Дроманд, тамне косе и крупан, са брадом која је остављала голе науснице. Нико није изгледао изненађено. Очигледно је неки од Гаидина чувао стражу. Ништа на видику није упућивало на тајновитост, осим Мирелине узнемирености. Али ако је Нисао изашла да им пожели добродошлицу зашто је грчевито стискала своје подељене сукње? Изгледала је као да би се радије суочила са Елаидом, одсечена од Извора.
Две жене које су вириле иза шатора ужурбано су се повукле, али не довољно брзо јер их је Егвена препознала. Никол и Ареина. Одједном се осетила неспокојно. У шта је то Сијуан увукла?
Сијуан није показивала нервозу док је сјахала. „Изведи га, Мирела. Сада.“ рекла је оштро. Тај тон је био њена мала освета . „Прекасно је за скривање.“
Мирела је једва успела да је зачуђено погледа због начина на који јој се обратила, и то је изгледало као напор. Било је очигледно да је покушавала да се смири, збацила је шешир и сјахала без речи. Пошла је до једног од шатора и ушла унутра. Нисаине велике очи су је пратиле, ширеци се све више и више. Изгледала је замрзнута у месту.
Нико осим Сијуан није био довољно близу да чује. „Зашто си је прекинула?“ Егвена је тихо питала када је сјахала . „Сигурна сам да је била спремна да призна . . . штагод да је у питању . . . ја још увек не знам о чему се ради. Љути бибер?“
„Јако су популарне у Шијенару , и Малкијеру.“ Сијуан рече једнако тихо. „То сам чула тек кад сам напустила Аелдене јутрос. Морала сам да је натерам да води јер то нисам знала, не у потпуности. Али не би донело ништа добро да она то сад сазна, зар не? Нисам знала ни за Нисао. Мислила сам да су оне једва разговарале.“ Окрзнула је Жуту сестру погледом и изнервирано затресла главом. Сијуан себи није дозвољавала неуспехе. „Осим ако нисам постала слепа и глупа, оно што ове две . . .“ Правећи гримасу као да је појела нешто покварено мрмљала је покушавајући да пронађе име за то. Одједном је ухватила Егвену за рукав. „Ево их, долазе. Сада ћеш и сама видети.“
Мирела је прва изашла из шатора, а онда је човек само у чизмама и панталонама који је морао да се сагне да би прошао кроз врата шатора, голи мач у рукама и ожиљцима на његовим грудима. Био је за главу и рамена виши од ње, виши од осталих Заштитника. Његова дуга тамна коса, повезана кожном врпцом на слепочницама, је имао више седих него кад га је Егвена последњи пут видјела, али није било ничег нежног у Лану Мандрагорану. Делови слагалице су се изненада склопили, али још увијек није могла бити потпуна. Био је Моираинин Заштитник, Аес Седаи која је одвела њу, Ранда и остале из Две Реке пре, како се чинило, неколико доба, али Моираина је умрла убијајући Ланфеар, а Лан је нестао у Каирхијену одмах после тога. Можда је све то било јасно Сијуан; али њој је још увек било магловито.
Мрмљајући нешто Лану, Мирела му је додирнула руку. Једва приметно је трзнуо, као нервозни коњ, али се његово грубо лице ниједном није окренуло од Егвене. Коначно је климнуо, окренуо се на пети, и одмарширао даље под гране храста. Стискајући балчак мача, с обе руке изнад главе, замахнуо је сечивом и наслонио се на ивице чизама. Непомично је стајао у том положају .
На тренутак, Нисао је гледала у њега као да гледа слагалицу. Онда јој се поглед срео с Мирелиним, па су заједно погледале у Егвену. Умјесто да јој приђу, пришле су једна другој, размјењујући ужурбане шапате. У почетку је то била размена, а онда је Нисао само стајала, одмахујући главом у порицању или неверици. „Ти си ме увукла у ово,“ најзад је рекла наглас. „Била сам слепа будала што сам те слушала.“
„Ово би требало да буде . . . интересантно,“ Сијуан рече када су се окренуле према њој и Егвени. Начин на који је изговорила ту реч учинио је да она изгледа јако непријатно.
Мирела и Нисао су ужурбано поправиле косе и хаљине, док су прелазиле кратко растојање, бринући се да је све у најбољем реду. Можда су их ухватили... U cemu? али очигледно су намеравале да то представе у најбољем могућем светлу.
„Ако би ушла, Мајко,“ Миреле рече, показујући оближњи шатор. Само је најблажи дрхтај у гласу издао то хладно лице. Зноја више није било. Очистила га је, наравно, али се више није враћао. „Хвала ти, али ипак не, кћери.“
„Могу ли те понудити пунчом? „ Нисао је рекла с осмехом, руку прекрштених на грудима. Ионако је изгледала нервозно. „Сијуан, иди реци Никол да донесе пунч.“ Сијуан се није ни помакла. Нисао је изненађено трепнула, скупљајући усне. Осмех јој се одмах вратио на лице, али је ипак мало повисила глас. „Никол? Дете, донеси пунч. Од сушених рибизли је, бојим се,“ признала је Егвени, „али прилично освежавајући.“
„Не желим пунч,“ Егвена рече кратко. Никол је изашла из скровишта, али није показивала знаке да ће послушати. Уместо тога стајала је и гледала у четири Аес Седаи гризући усну. Нисао је ошинула погледом, али није рекла ништа. Још један део слагалице се уклопио на своје место и Егвена је већ малчице лакше дисала. „Оно што ја желим, кћери, оно што је мени потребно, је објашњење.“
Није им успевало да све прикажу у најбољем светлу. Мирела је испружила руке као да је моли. „Мајко, Моираина ме није изабрала само зато што смо биле пријатељице. Два од мојих Заштитника су припадала сестрама које су умрле. Авар и Нухел. Ниједна сестра није спасила ни једног за последњих неколико векова.“
„Ја сам се умешала само због његовог ума,“ Нисао рече ужурбано. „Ја изучавам болести ума, а ово се сигурно мора сврстати у њих. Мирела ме практично увукла у ово.“
Исправљајући сукњу , Мирела је Жутој сестри упутила један дуги поглед, који јој је ова узвратила с интересовањем. „Мајко, када Заштитникова Аес Седаи умре, то је као да је прогутао њену смрт и она га обузима изнутра. Он—“
„Знам то, Мирела,“ Егвена је оштро прекину. Сијуан и Леана су јој испричале добар део тога, али ниједна није знала да се распитивала да би знала шта да очекује с Гавином. Жалосна нагодба, Мирела је тако назвала, па можда то и јесте. Када би сестри умро Заштитник, туга би је обузела; могла је некако да је контролише, а понекад и да је задржи у себи, али пре или касније би изашла напоље. Колико год се Сијуан држала добро пред другима, још увек је ноћу плакала за својим Алриком, који је био убијен оног дана када је била умирена. Али ипак шта су били месеци суза у поређењу са самом смрти? Приче су пуне Заштитника који умиру да би осветили своје Аес Седаи и стварно то је често био случај. Човек који жели да умре, човек који тражи нешто да га убије, је нешто што ни Заштитник не може да преживи. Можда најстрашнији део тога, по Егвенином мисљењу, је било то што су они знали. Знали су каква ће им бити судбина ако њихова Аес Седаи умре. Знали су шта их је вукло кад би се то десило, знали су да то ништа не може промијенити. Није могла да замисли колико је храбрости било потребно да би прихватио нагодбу, кад знаш .
Закорачила је у страну, како би могла јасно видети Лана. Још увек је стајао непомично, чинило се чак ни не дишући. Очигледно заборавивши на чај, Никол је села на земљу и прекрстла ноге како би га лакше могла посматрати. Ариена којој је кика падала преко рамена је чак још и пожудније зурила у њега чучнувши на пете са Николине стране. У ствари много више. јер је Никол крадомице понекад бацала погледе на Егвену и остале. Остатак заштитника се окупио близу, претварајући се да га посматрају док су у ствари држали на оку њихове Аес Седаи.
Више од комешања топлог поветарца подигло је опало лишће са земље, шокантном брзином Лан се покренуо, прелазећи из става у став, мачем у рукама парирајући замагљеном вихору. Брже и брже, да се је чинило као да клизи из једног у други, а ипак прецизно као по сату. Чекала је на њега да стане, или бар да успори, али није. Брже. Ариена је лагано отворила уста, и као и Никол широм разрогачила очи са неком дозом страхопоштовања. Нагнуле су се напред, као деца жељна колача која у њих зуре преко великог кухињског стола. И остали Заштитници су му посветили пажњу, али су за разлику од ове две жене личили на лавове који су били спремни на скок свакога тренутка.
„Видим да сте пуно радили са њим,“ рекла је Егвена. То је био део поступка који је омогућавао да се сачува Заштитник. Неколико сестара је било вољно да покуша, излажући себе да сносе цену неуспеха. Чувати га од опасности било је нешто сасвим друго. И поново га везати; то је био први корак. Без сумње, Мирела је хтела да се постара о том ситном детаљу. Јадна Нинаева. Могла би задавити Мирелу када чује. Или би пак, могла подржати све што би Лана одржало у животу. Можда. Са Ланове стране, добио би најгоре што је могао да очекује, препустивши себе да буде везан за другу жену када зна да Нинаева чезне за њим.
Мислила је да је била јасна, али нешто што је осетила није јој давало мира и покушавало је да измили напоље, јер је Мирела покушавала да јој поново објасни.
„Мајко, привремено везивање и није тако лоше. Што, када имамо у виду чињенице, то није ништа више од тога када жена одлучи коме ће оставити њеног мужа ако умре, јер зна да ће бити у правим рукама.“
Егвена ју је тако хладно погледала да је одступила назад скоро се саплевши од њене сукње. То је био само шок, премда. Увек када би помислила да је чула за све могуће необичне обичаје, нови би се упорно појављивали.
„Ми нисмо све Ебоударђанке, Мирела,“ суво је изговорила Сијуан, „ и Заштитници нису мужеви. За већину нас.“ Мирела је пркосно подигла главу. Неке сестре су се удавале за Заштитнике, шачица њих; веома мало их се уопште и удавало. Нико није ближе истраживао, али су гласине говориле да се удала за сву тројицу њених, што је сигурно био прекршен обичај и закон чак и у Ебоу Дару. „Није тако лоше, кажеш, Мирела? Није тако лоше?“ Сијуан је направила гримасу подешавајући тон гласа; а звучила је као да је загризла нешто одвратног укуса.
„Не постоји ниједан закон против тога,“ приговарала је Нисао. Егвени, не Сијуан. „Ниједан закон против привременог везивања.“ Сијуан се намрштила што ју је натерало да ућути и повуче се назад. Није имала ништа од тога, мада.
„Није у томе ствар, зар не?“ захтевала је она. „Чак и ако није практикован -шта? Четири стотина година или више? — Чак иако су обичаји промењени, могла би се извући са неколико буљења и нешто осуда, јер сте све ти и Моираина уредиле пребацивши његову везу између себе. Али он то није тражио, зар не? Није му дат избор. Могла си исто тако то урадити и мимо његове воље. У ствари, то си крваво и урадила!“
На крају слагалица се сложила за Егвену. Знала је да ће осетити гађење као и Сијуан. Аес Седаи су везале мушкарца мимо његове воље што је било равно отмици. Није имао више шансе да се одупре од девојке са фарме коју би у амбару притерао мушкарац Ланове снаге. Као да би и три мушкарца Ланове снаге успела. Сестре нису увек биле тако пробирљиве, премда — хиљаду година раније, то тешко да је било и забележено — и чак и данас је питање да ли је у ствари мушкарцу уопште познато на шта том везом пристаје. Лицемерство је понекад била права уметност међу Аес Седаи, као и сплеткарење и чување тајни. Ствар је била у томе, што је она знала да је одбијао да прихвати његову љубав према Нинаеви. Такве глупости као што су да је он повезан са смрћу пре или касније и да не би хтео да њу остави као удовицу; мушкарци су увек баљезгали када су мислили да раде нешто практично и логично. Да ли би Нинаева дозволила да он оде невезан, ако би имала шансу, шта год он говорио? Да ли би она пустила Гавина? Говорио је да би прихватио, ако би променио своје мишљење . . . ?
Нисао је отворила уста, али није могла да пронађе праве речи. Бесно је гледала у Сијуан као да је све ово њена кривица, док није мрко погледала у Мирелу. „Нисам те требала послушати,“ зарежала је. „Мора да сам била луда!“
Некако, Мирела је још увек успевала одржати мирно лице, поколебавши се на трен, као да су јој при томе колена клецнула. „Мајко, нисам то урадила због себе. Мораш да верујеш у то. То сам урадила да бих га спасила. Чим буде безбедно, пребацићу везу Нинаеви, као што је Моираина и тражила, заправо чим она—“
Егвена је подигла руку, и Мирела се зауставила као да је ударена преко устију. „Мислиш да пребациш његову везу Нинаеви?“
Мирела је неодређено климнула главом, а Нисао са много више живости. Намрштена, Сијуан је промрмљала нешто о удвајању погрешно изведеном три пута као лошем. Лан још увек није успоравао. Два скакавца су зујала на лишћу испред њега, окренуо се, мач их је пресекао у ваздуху без застајкивања.
„Да ли су твоји напори донели резултат? Да ли је имало боље? Колико је он код тебе у ствари?“
„Једва две недеље,“ Мирела је одговорила. „Данас је дванаести дан. Мајко, за ово су потребни месеци, и нема никаквих гаранција.“
„Можда је време да се покуша нешто сасвим другачије,“ Егвена је рекла, више за њу саму него за било ког другог. Највише да би убедила саму себе него из неког другог разлога. У његовом случају, Лан тешко да је био лак поклон да би се дао било коме у руке, али везан или не, припадао је Нинаеви више него што би икада Мирели.
Ипак док је превалила пут до њега, сумња је почела да расте. Окренуо се ка њој у свом плесу, севајући мачевима у њеном правцу. Неко је забректао када су се мачеви зауставили на само неколико инча од њене главе. Лакнуло јој је што то није била она.
Блиставе плаве очи су је напето посматрале испод спуштених обрва, на лицу равном и тврдом као исклесаном од камена. Лан је лагано спустио свој мач. Био је обливен знојем, али још увек није био задихан. „Дакле, ти си сада Амирилин. Мирела ми је рекла да је нова уздигнута, али није рекла и која. Чини се да ти и ја имамо јако пуно заједничког.“ Његов смешак је био хладан као и његов глас, хладан као и његове очи.
Егвена је спречила себе у покушају сређивања ешарпе, подсетивши се да је била Амирилин и Аес Седаи. Желела је да пригрли saidar. Све до овог тренутка, није схватила колико је он у ствари био опасан. „Нинаева је такође Аес Седаи, Лане. Потребан јој је добар Заштитник.“ Једна од других жена је постала бучна, али Егвена је наставила да пиљи у њега.
„Надам се да ће наћи хероја из Доба легенди.“ Закашљао се и насмешио. „Требаће јој херој који би се носио са њеним темпераментом.“
Смех ју је убедио, да има ледено срце баш као што је и сам био од леда. „Нинаева је у Ебоу Дару, Лане. Ти знаш колико је то опасан град. Трага за нечим што нам је очајнички потребно. Уколико Црни ађах сазна нешто о томе, убиће је због тога. Или пак Изгубљени . . . „ Мислила је да му је лице било мрачно пре тога, али бол који је избијао из његових очију због опасности у којој се налазила Нинаева је само потврђивао њен план. Нинаева, а не Мирела, је имала право. „Послаћу тебе к њој, да постанеш њен Заштитник.“
„Мајко,“ Мирела је нагло прозборила иза ње.
Егвена подигла руку да би је ућуткала. „Нинаевина сигурност ће бити у твојим рукама, Лане.“
Није се уопште колебао. Или пак бацио поглед на Мирелу. „Биће ми потребно најмање месец дана да дођем до Ебоу Дара. Ареина, оседлај ми Мандарба!“ У тренутку када се окренуо да оде, застао је, спустио слободну руку како би дотакао њену ешарпу. „Извињавам се за сваку помоћ коју сам ти пружио да напустиш Две Реке. Теби или Нинаеви.“ Дугачким кораком нестао је у шатору из кога је раније изашао, али пре него што је начинио и два корака, Мирела, Нисао и Сијуан су се окупиле око ње.
„Мајко, ти не разумеш шта си сада предложила,“ Мирела је задихано рекла. „Могла би исто тако дати детету да се игра упаљеним фењером у амбару са сеном. Била бих спремна предати га Нинаеви чим би осетила да је веза прешла на мене. Мислила сам да имам времена. Али уздигнута је и добила шал у трену. Није спремна да га веже, Мајко. Не њега, не онаквог какав је сада.“
Са напором Егвена је успевала да задржи стрпљење. Оне још увек не разумеју. „Мирела, чак и ако Нинаева не може да усмерава нимало . . . „ Не може, у ствари, све док није бесна. „ . . . то не би чинило никакву разлику и ти то знаш. Чак ни то да ли она може управљати њиме. Постоји једна ствар коју је потребно обавити. Дати њему задатак толико битан да би морао остати жив да би га обавио.“ То би био завршни елемент. По својој прилици функционисаће много боље него остали. „За њега, Нинаевина сигурност је јако битна. Он је воли, Мирела, и она воли њега.“
„То објашњава . . . „ почела је полако Мирела, али је Нисао фркнула с неверицом испред ње.
„Ох, сигурно не. Не он. Можда га она воли, претпостављам, или тако мисли, али жене су ловиле Лана још од времена када је био голобради младић. Хватале га на дан или месец. Био је посве леп дечко, што је пак јако тешко поверовати сада. Ипак још увек има одређену дозу привлачности.“ Искоса је погледала Мирелу, која се незнатно намрштила, док су црвене тачкице блеснуле на њеним образима. Осим тога није реаговала, али било је више него довољно. „Не, Мајко. Било која жена која мисли да је везала Лана Мандрагорана ће схватити да је ухватила само ваздух.“
Егвена је уздахнула упркос самој себи. Неке жене су сматрале да постоји још један део спашавања Заштитника чија је веза прекинута смрћу; препустити га у руке—у кревет—жене. Онда се ниједан мушкарац не може усесредити на смрт, како су оне веровале. Мирела, чинило се, би преузела сама бригу о томе такође. Барем се не би удала за њега, не ако би желела да препусти везу. То би било добро када за то Нинаева никада не би сазнала.
„Би да је могла,“ Егвена је расејано рекла Нисао. Ареина је причврстила колане на Мандарбовом седлу с великом умешношћу, док је високи црни пастув мирно стајао уздигнуте главе. Јасно је било као дан да није била први пут у друштву животиње. Никол је стајала близу дебелог стабла удаљеног храста, руку прекрштених преко груди, зурећи у Егвену и остале. Била је спремна да потрчи. „Не знам чиме вас је Ареина притисла,“ Егвена је тихо рекла, „али ће од сада додатни часови за Никол престати.“
Мирела и Нисао су поскочиле, не скривајући изненађење. Сијуанине очи су прерасле величину шољице за чај, али се срећом повратила пре него што је то успео неко да примети. „Ти стварно све знаш,“ прошапутала је Мирела. „Све што Ареина жели је да буде у близини Лана. Мислим да верује како ће је он научити стварима које може користити као Ловац. Или можда верује да ће је повести у лов са собом.“
„Никол жели да буде друга Караиган,“ Нисао је заједљиво промумлала. „Или друга Моираина. Мислим да је веровала како ће јој Мирела пребацити Ланову везу. Добро! На крају можемо поступити са те две као што и заслужују, сада када он одлази. Шта год се догодило мени, биће ми драго да знам да ће цвилети одсада па до краја године.“
Сијуан је коначно схватила о чему се овде заправо ради, ратоборно и увређено је са великом дозом чуђења посматрала Егвену. То што је неко други сложио слагалицу пре ње ју је јако изнервирало исто колико и сазнање да су Никол и Ареина уцењивале Аес Седаи. Или можда нису. Никол и Ареина после свега саме и нису биле Аес Седаи. То је драстично изменило Сијуанино мишљење о томе шта је било дозвољено. Али онда, важило би исто за било коју сестру.
Због толико много очију уперених у њеном правцу, и погледа који нису били нимало добронамерни, Никол се помакла назад ослонивши се на стабло храста стварајући дојам да се помера унатраг све даље и даље. Испрљала је белу блузу коју ће морати потопити у врелу воду када се врате у логор. Ареина је још увек била обузета Лановим коњем, несвесна онога што јој се сручило на главу.
„То ће бити правда,“ Егвена се сложила, „али не све док вас две саме не спознате потпуну правду.“
Нико више није гледао у Никол. Мирели су очи испуниле цело лице, а и Нисао их је широм отворила. Ниједна се није усудила да отвори уста. Сијуан је показивала срдито задовољство као другу кожу; према њеном суду оне нису заслуживале никакву милост. Ни Егвена није хтела много да понуди.
„Још ћемо попричати о томе када се вратим,“ рекла им је када се Лан поново појавио, опасао је мач преко раскопчаног зеленог капута испод кога је имао одрешену кошуљу, а преко рамена је носио бисаге. Заштитнички плашт који је мењао боје падао му је на леђа изокретавши поглед иза њега као у вртлогу.
Остављајући запањене сестре саме њиховим мислима, Егвена је пошла да се сусретне са њим. Сијуан ће их држати на тихој ватри, сигурно ће већ показати неки знак слабљења. „Могу да те пребацим у Ебоу Дар за много мање од месец дана,“ рекла је. Само је нестрпљиво климнуо главом и позвао Ареину да доведе Мандарба. Његова жестина је била узнемиравајућа, као лавина на ивици обрушавања, држана на узици.
Изаткавши капију на месту где је до малочас вежбао мачевање, величине отприлике осам пута осам стопа, прошла је кроз њу и ступила на нешто што је личило на скелу која је плутала по мраку који се пружао у недоглед. Клизање је захтевало платформу, и премда си могао било шта да замислиш, чинило се да је свака сестра баш њу и највише волела. За њу то је била дереглија од дрвета, са чврстом оградом. Ако би којим случајем испала, могла би изкати још једну испод ње, премда где би је она одвела било би право питање, али за било кога који није могао да усмерава, такав пад би био бескрајно ништавило у свакоме смеру. Само веома близу дереглије је било светлости, сама капија пружа веома узак поглед у празнину. Ова светлост уопште не продире у мрак, мада је била некаква врста светлости. На крају, није могла баш јасно да види, као и у Тел’аран’рхиоду. Није по први пут пожелела да је све ово у ствари било неки део Света снова.
Лан је следио без потребе за сагињањем, водећи његовог коња. Испитивао је капију док је пролазио, посматрајући празнину док су он и коњ корачали по палуби идући ка њој. Једино питање које је поставио било је „Колико брзо ће ме ово довести до Ебоу Дара?“
„Неће,“ рекла је, усмеравајући да би затворила капију. „Не баш до града.“ Ништа се није кретало докле год се могло видети; није било ни ветра ни поветарца, ништа се није могло осетити. Премда су били у покрету. Брзо; брже него што би могла замислити да се ико креће. Мора да су прошли више од шест стотина миља. „Могу те приближити на пет, шест дана северно од Ебоу Дара.“ Видела је капију коју су исткале Нинаева и Елена када су путовале на југ, и запамтила њену позицију како би доклизала до тог места.
Климнуо је, зурећи напред као да је могао видети њихову крајњу дестинацију. Подсећао ју је на стрелу запету у луку.
„Лане, Нинаева је одсела у Тарасинској палати, као гост краљице Тулин. Није могла да порекне да је била у опасности.“ Што је и сигурно била, негодујући иако је Егвена познавала Нинаеву, и то с правом. „Покушај да не направиш утисак од тога—знаш колико је тврдоглава—али не мораш за то платити сваком мишљу. Ако је потребно, заштити је и без њеног знања.“ Није рекао ништа, није је чак ни погледао. Имала би хиљаду питања да је била на његовом месту. „Лане, када је пронађеш, мораш јој рећи да ће јој Мирела пренети везу када се вас троје нађете заједно.“ Помислила је да јој ту информацију сама пренесе, али јој се чинило боље да Нинаеви не каже ко јој долази. Била је занесена њим као . . . као . . . што сам ја Гавином, жалосно је помислила. Ако би Нинаева знала да је он слободан, постојала би једна мала собица у њеном уму за све остало. Са најбољим жељама за свет, могла би довести да потрага спадне на саму Елену. Не да би она врдала и сањарила, али би у сваку потрагу ишла заслепљеним очима. „Да ли ме ти слушаш, Лане?“
„Тарасинска палата,“ рекао је равним гласом, без скретања његовог погледа. „Гост краљице Тулин. Могла је порећи да је у невољи. Тврдоглава, као да ја то нисам већ знао.“ Затим је погледао у њу, а скоро да је пожелела да уопште није. Била је испуњена saidarom, препуна топлоте уживајући у моћи, целокупности живота, али је нешто моћно и исконски помамно избијало из тих ледено плавих очију, одрицање од живота. Његове очи биле су ужасне; то је све што су и биле. „Рећи ћу јој све што треба да зна. Видећеш, ја слушам.“
Натерала је себе да сусретне његов поглед, али се он само окренуо на страну. Постојала је ознака на његовом врату, модрица. Могао би—могао би само—бити ујед. Можда би га требало упозорити, рећи му да не треба бити јако . . . детаљан . . . у било каквом објашњавању о њему и Мирели. Та помисао је натерала да поцрвени. Покушала је да не види модрицу, али сада ју је уочила, чинило јој се да није могла да види ништа друго. У сваком случају није била толико глупа. Не можеш очекивати од мушкарца да буде сензибилан, али чак и мушкарац не би требао бити тако ветропираст.
Пловили су у тишини, кретали се без кретања. Није се плашиа да ће се Изгубљени изненада појавити, или пак неко други. Клизање је имало своје необичности, нешто од тога је носило сигурност и приватност. Ако две сестре исткају капије у истој тачки само тренутак касније, и намеравају да Клизају до истог места, неће видети једна другу, изузев ако немају исту излазну тачку, ако су ткања идентична, а прецизност уопште није било лако постићи као што се чинило.
После неког времена—било је тешко рећи после колико времена, али је она мислила да је прошло око пола сата—дереглија је изненада застала. Ништа се није осетило, ништа у ткањима која је она држала. Просто је знала да су прошлога тренутка журили кроз ништавило, а следећег су само стајали. Отварање капије баш испред дереглијиног прамца—није била сигурна где је водила она коју је отворила на крми, и није била забринута да сазна, искрено; Могедиен је нашла прави начин за плашење—показала је Лану да иде напред. Дереглија се ту налазила толико дуго колико је и она била тамо, још једна ствар слична Тел’аран’рхиоду.
Зањихао се назад ка капији на дереглији, изводећи Мандарба напоље, и док га је она следила затекла га је већ у седлу. Оставила је капију отворену како би могла да се врати. Ниска таласаста брда простирала су се у сваком правцу, прекривена увелом травом. Није било дрвета које се могло видети, ничег више од мрља смежураних шикара на чистини. Пастув је копитама ударао о земљу успевајући да подигне мало прашине. Јутарње сунце на небу без облака било је ипак топлије него у Мурандији. Лешинари дугих крила кружили су изнад нечега на југу, и на једном другом месту на западу.
„Лане,“ почела је, мислећи да се увери да је разумео шта би требао да каже Нинаеви, али ју је он предухитрио.
„Пет или шест дана, кажеш,“ рекао је, гледајући ка југу. „Могу стићи и брже. Биће сигурна, обећавам.“ Мандарб је плесао, нестрпљив као и његов јахач, али га је Лан лако обуздавао. „Прешла си јако дугачак пут од Емондовог Поља.“ Гледајући доле ка њој, насмешио се. Сва топлота осмеха прогутана је његовим очима. „Имаћеш сада у рукама Мирелу и Нисао. Не дозволи им да се са тобом још једном расправљају. Под твојом командом, Мајко. Стража још увек није готова.“ У малом луку, подбо је коња петама, водећи лагано Мандарба довољно далеко да би је заштитио од прашине пре него што је кренуо у галоп.
Гледајући за њим док се удаљавао ка југу, затворила је уста. Добро. Успео је да примети услед свег тог вежбања мачем, да примети и правилно изведе закључак. Очигледно узевши све у обзир није могао да посумња пре него што је њу видео са ешарпом. Нинаева ће више водити рачуна; увек је мислила да су мушкарци били мутнији него што у ствари јесу.
„На крају не могу упасти у неку стварну невољу,“ рекла је за себе гласно. Лан се успео на брдо и нестао са друге стране. Да је било неке стварне опасности у Ебоу Дару, Елена или Нинаева би јој нешто о томе и споменуле. Нису се често виђале—имала је толико тога да уради—али су пронашле начина да оставе поруку у Салидару или Тел’аран’рхиоду кад год би било потребе за тиме.
Ветар који мора даје долазио из отворене пећнице наносио је слојеве прашине. Закашљавши се, прекрила је уста и нос углом Амирилинине ешарпе окренувши се да би се вратила кроз капију на њену дереглију. Путовање назад је било тихо и досадно, остављајући је да размишља о томе да ли је урадила праву ствар пославши Лана, да ли је била у праву држећи Нинаеву у незнању. То је завршено, наставила је да говори себи, али јој то није помогло.
Када је поново закорачила из отвора Капије на врх брда испод храстове шуме, Мирелин трећи Заштитник, Авар Хачами, се придружио осталима, човек са јастребовим носем и танко обликованим густим и сивим брковима. Сва четворица су напорно радила у распремању шатора и скоро да су били при крају. Никола и Ареина су показивале ужурбаност утоварујући сву опрему из логора у теретна кола, све од ћебића, посуда за кување и великог црног гвозденог лонца за прање веша. Заиста су журиле, не одмарајући се, али је у најмању руку пола њихове пажње било усмерено на Сијуан и друге две сестре, на улазу у шуму. У ту сврху, су Заштитници били знатно више обазриви према три Аес Седаи. Њихово ослушкивање мора да је било на највишем нивоу. Шта се кувало чинило се да ће бити питање.
„ . . . нећеш са мном причати на тај начин, Сијуан,“ рекла је Мирела. Не толико гласно да би се чуло преко пропланка, али довољно да би се ухватио смисао. Прекрстила је руке испод груди, чинећи да изгледа вишом него што јесте. „Да ли ме чујеш? Нећеш више!“
„Да ли си изгубила сву своју пристојност, Сијуан?“ Нисаине руке су грчевито стезале сукњу неуспешно покушавајући да прикрије дрхтавицу, а врелина њеног гласа је лако парилала ледености Мирелиног. „Ако сте у потпуности заборавиле основне манире, могле би сте их поново научити!“
Гледајући их са рукама на куковима, Сијуан је нагло окренула главу, напрежући се да их обухвати погледом, док је истога тренутка посматрала и друге две. „Ја . . . Ја сам само . . . „ Када је приметила да се Егвена приближава, процветала је као ливада на пролеће. „Мајко . . . „ То је било само бректање. „ . . . Објаснила сам им могуће последице.“ Дубоко је удахнула и наставила много одређеније. „Дворана би их хтела пронаћи кад би отишле, наравно, али ја мислим да би оне требале размишљати да пребаце везе с њихових Заштитника на друге, док још имају склоности ка томе.“
Мирела је сузила своје очи, а Нисао се окренула ка Заштитницима. Њен израз се никада није мењао, спокојна чак и у заносу, али је Сарин саплевши се о пету у три дуга корака био крај ње и пре него што је стигла да подигне руку како би га зауставила. Заштитник је могао да осети присуство своје Аес Седаи, њену бол, њене страхове и љутњу, сваки делић свести као што је и Егвена могла осетити Могедијен када је носила а’дам. Није било чудо што су сви Заштитници били на прстима и били спремни на скок; нису могли да знају шта држи њихове Аес Седаи на рубу очаја, али су знали да су две жене биле на ивици.
Шта је било то што је Егвена желела њима. Уопште није волела такву улогу. Управљање је било као нека врста игре, али ово . . . Урадићу оно што морам, мислила је, несигурна да ли је намеравала да заузме крути став или став оптоштања за оно што је требало урадити. „Сијуан, пошаљи Никол и Ареину назад у логор.“ Оно што нису виделе неће моћи ни да кажу. „Не можемо им држати језик за зубе, па буди сигурна да оне знају шта ће им се десити. Реци им да ће добити још једну шансу, зато што је Амирилин била милосрдна, али поправног више неће бити.“
„Мислим да ћу то моћи уредити,“ Сијуан је одговорила, скупљајући њене сукње, заузимајући горди став. Нико није могао бити тако горд као Сијуан, и због тога што се чинило да би била било где другде него поред Миреле и Нисао.
„Мајко,“ Нисао је проговорила, бирајући речи, „пре него што си отишла рекла си нешто—наговештавајући да би могао постојати неки начин—за нас да би избегле—неки начин којим бисмо могле да немамо—“ Бацила је поглед на Сарина поново. Посматрајући Егвену, Мирела ју је проучавала са спокојношћу Аес Седаи, осим што је толико стегнула прсте да је могла без већих напора навући рукавице преко чланка. Егвена им је гестом показала да сачекају.
Никола и Ареина, удаљавајући се од кола су спазиле да Сијуан иде ка њима, па су се укипиле као стубови. Није било изненађења, узимајући у обзир да је Сијуан изгледа намеравала да пешачи са њима поред кола. Ареинина глава се окренула, проучавајући, али и пре него што је могла помислити да бежи, Сијуанине руке су се покренуле и ухватиле обе девојке за уши. Шта им је она рекла било је сувише тихо да би до њих допрло, иако је Ареина престала са покушајима да ослободи своје уво. Њене руке су остале на Сијуанином ручном зглобу, али се чинило да их користи како би саму себе задржала да стоји. Изглед најгорег ужаса је прошао преко Николиног лица да се Егвена запитала да ли је Сијуан отишла превише далеко. Али онда, можда и не, под овим околностима; оне ће бити ослобођене од свих преступа. Штета што није могла пронаћи пут да обузда такав таленат и пронађе шта је сакривено. Обуздавање је представљало сигурност.
Шта год Сијуан рекла, када су им уши биле слободне, пар се је нагло окренуо ка Егвени и пао у дубоки наклон. Никола се толико наклонила да се чинило како ће лицем додирнути земљу, а и Ареина није много заостајала за њом. Сијуан је нагло пљеснула рукама, две жене су поскочиле, и веома се брзо успентрале на чупаве товарне коње. Јахале су без седла и галопом се удаљиле од капије, да би се неко упитао да ли имају крила.
„Неће причати чак и у својим сновима,“ Сијуан је кисело рекла када се вратила. „Још увек могу да изађем на крај са полазницама и подлацима, у најмању руку.“ Њене очи су фокусирале Егвену, упорно избегавајући остале две сестре.
Прикривајући уздах, Егвена се окренула ка Мирели и Нисао. Морала је да уради нешто у вези Сијуан, али је било и хитнијих ствари. Зелена и Жута сестра су је опрезно посматрале. „Очигледно је да“ рекла је чврстим гласом. „ћете без моје заштите, веома вероватно изгубити своје Заштитнике, и скоро сигурно да ће Дворана желети да вас одере живе док не заврше са вама. Ваши сопствени Ађаси могу имати пар речи које ће вам упутити. Можда ће проћи године пре него што поново успете да подигнете главе, године пре него што сестре не престану да гледају сваког тренутка преко ваших рамена. Али због чега да вас ја заштитим од правде? То ме доводи у неугодан положај; можете урадити нешто слично поново, или чак и горе.“ Мудре су одређивале дужности поводом тога, премда то у ствари није џи’е’тох. „Ако ја на себе преузмем одговорност, и ви такође морате преузети одређене обавезе. Морам се обезбедити да вам потпуно верујем, и видим само један начин да се то изведе.“ Мудре, а затим Фаолаин и Теодрин. „Морате се заклети на верност.“
Намргодиле су се, питавши се на шта ће их она навести, али шта год да су мислиле, то није било оно шта је хтела. Проучавала је њихова лица. Нисао је отворила уста, док је Мирела изгледала као да ју је неко ударио чекићем између очију. Чак је и Сијуан бленула са чуђењем.
„Немогуће,“ Мирела је зацврчала. „Ниједна сестра није никада—! Ни једна Амирилин није тражила—! Не можеш заиста мислити—!“
„Ох, ућути, Мирела,“ Нисао је праснула. „Све је ово твоја грешка! Нисам те требала послушати—! Добро. Оно што је урађено, урађено је. И шта је, ту је.“ Загледавши се у Егвену испод спуштених обрва, промумлала је, „Ти си опасна млада жена, Мајко. Веома опасна жена. Можеш сломити Кулу више него што заправо већ јесте, пре него што завршиш. Ако сам у праву у вези тога, ако имам храбрости да обављам своје дужности и суочим се са оним шта долази—“ Већ је глатко клекла, прислонивши усне на прстен са Златном змијом на Егвенином прсту. „Под светлишћу и са мојом надом за спас и поново рођење . . . „ Не баш истим речима као Фаолајн и Теодрин, али подједнако вредним. Чак и више. Са три заклетве, ни једна Аес Седаи није могла да се лажно заветује. Осим Црног ађаха, наравно; чинило се очигледно да су пронашле начина како да слажу. Да ли је нека од ових жена припадала Црном ађаху то је представљало проблем за неко друго време, премда. Сијуан је гледала широм отворених очију и отворених устију не испуштајући никакав звук, личивши на рибу која се насукала на обали.
Мирела је поново покушала да се побуни, али је Егвена само испружила у њеном правцу десну руку на којој је био прстен, и Мирела је лагано клекла на колена. Заклела се горким гласом, а затим погледала навише. „Урадила си нешто што никада пре није урађено, Мајко. То је увек опасно.“
„Није и задњи пут,“ Егвена јој је рекла. „У ствари . . . Моја прва заповест је да никоме не смеш рећи да је Сијуан било шта друго од онога шта сви мисле. Моја друга је, да мораш обећати да ћеш се повиновати свакој њеној наредби као да је моја.“
Окренуле су безлична лица у Сијуанином правцу. „Као што заповедаш, Мајко,“ заједно су промрмљале. Сијуан је била та која је изгледала као да ће да се онесвести.
Још увек је буљила у празно док су оне одлазиле и окренуле своје коње ка истоку ка логору Аес Седаи и армији. Сунце се још увек успињало ка зениту, али само за кратко. То је било јутро са догађајима за цео дан. Већину недеље, ако ћемо право. Егвена је на Даишару прешла у лагани кас.
„Мирела има право,“ Сијуан је промумлала коначно. Због њене намере да јаше свуда, кобила је полако ходала; па је у ствари изгледало као да је врстан јахач. „Верност. Нико није икада урадио тако нешто. Нико. То није ништа више од наговештаја у скривеној историји. И онда, закуни ми се. Ти ниси само променила неколико ствари, ти си санирала брод који већ плови у олуји! Све је промењено. И Никола! У моје време, полазнице су поливале себе ако би и помисле да уцењују сестре!“
„Није била њихова права намера,“ Егвена јој је рекла, излагајући чињенице у неколико речи.
Очекивала је да ће Сијуан искалити бес на њу због тог пара, али уместо да нешто каже, била је сасвим мирна, „Плашим се да се наше две пустоловне девојке не сусретну са незгодама.“
„Не!“ Егвена је зауздала тако нагло да је Сијуанина кобила која је лако каскала претекла за пола дужине пре него што је Сијуан успела да је обузда и врати назад, при томе изговарајући разне клетве док је долазила до даха. Уделила је Егвени такав поглед да би јој и Лелаина позавидела на томе.
„Мајко, држе буздован изнад твоје главе, ако су имало паметне да размисле схватиће. Чак и ако те Дворана не присили на покору, можеш очекивати било какву наду само ако их пошаљеш што даље одавде.“ С гађењем је вртела главом. „Знала сам шта би радила када сам те отпослала—знала сам шта требаш урадити—али никада не бих помислила да ће Елена и Нинаева бити толико глупе да доведу назад све оне које су за то знале. Те две девојке ће им омогућити да те ухвате ако им то извуку. Али ти не можеш допустити да се то открије.“
„Ништа се неће десити Никол или Ареини, Сијуан! Ако одобрим да буду убијене због онога што знају, ко је следећи? Романда и Лелаина, због тога што се не слажу са мном? Где ће се то завршити?“ Донекле, смучила се сама себи. Једном, није могла разумети шта Сијуан заправо мисли. Увек је било боље знати него остати неук, али понекад је и неукост пружало велико задовољство. Затегнувши мамузе Даишару, рекла је, „Не желим да дан победе зачиним причама о убиству. Мирела није била почетак, Сијуан. Овога јутра, Фаолајн и Теодрин су чекале . . . „ Сијуан је подбола кобилу да би се приближила и слушала док су јахале.
Новости нису убедиле Сијуан да промени мишљење о Никол и Ареини, али су Егвенини планови сигурно створили искру у њеноим оку и смешак наслађивања на њеним уснама. У време када су досегли логор Аес Седаи, била је жељна да оствари и следећи задатак. Он је укључивао Шеријам и остатак Мирелиних пријатељица које је очекивала у подне у Амирилининој радној соби. Могла је чак са прилично истине додати да ништа од њих неће бити захтевано што сестре већ пре тога нису радиле.
После све њене приче о победи, Егвена није била испуњена еланом. Једва да је и чула благослове и позиве за благослове, одговарајући на њих само махањем руке, и била је сигурна да их је пропустила много више него што их је чула. Није могла да подржи убијање, али Никол и Ареина су представљале велики терет. Да ли ћу икада досегнути за неким местом где потешкоће не изничу из земље? Питала се. Чинило се да се понекад победа није могла достићи без нове опасности.
Када је ушетала у њен шатор, расположење јој је нагло опало. Бучало јој је у глави. Почињала је да мисли како би за стално требала напустити овај шатор.
Два пажљиво пресавијена листа била су остављена при врху писаћег стола, оба запечаћена воском и са истом поруком на полеђини „Запечаћено за Пламен.“ За било ког другог осим саме Амирилин, ломљење овог печата се рачунала тако озбиљно као и напад на Амирилининну личност. Пожелела је да није морала да их отвори. У њеном уму није било двојбе ко је писао ове документе. Нажалост, била је у праву.
Романда је предлагала—“захтевала“ била је боља реч—да Амирилин изда указ „Запечаћено за Дворану,“ који би био познат само Седничаркама. Све сестре би биле позиване једна по једна, и свака која одбије била би одсечена и означена као неко за кога се сумња да је припадник Црног ађаха. Ко би позивао остало је прилично нејасно, али је Лелаина имала много више од наговештаја овога јутра. Лелаинино сопствено званично писмо је по обичају гњавило манирима у смислу, мајка за децу, што би било добро за Егвену и све остале. Указ који је она желела био би „Запечаћено за Прстен“; све сестре би могле да знају, заправо, у овом случају би и морале. Помињање Црног ађаха било би забрањено као подстицање раздора, озбиљна оптужба по законима Куле, са одговарајућом казном.
Егвена се с уздахом бацила на столицу, што је наравно помакло ногаре те се могла ладно испружити по ћилиму. Могла је одлагати и избећи, али би се оне убрзо вратиле са својим идиотизмом. Пре или касније ће једна изнети свој скромни предлог пред Дворану, а то би увело лисицу у кокошињац. Зашто су биле слепе? Подстицале су раздор? Лелаина је могла сваку сестру уверити не да је заправо постојао Црни ађах него да је заправо Егвена била део тога. Паника би захватила Аес Седаи и вратиле би се у Тар Валон, а и Елаида би могла бити иза тога. Романда би све закувала до побуне. Било их је шест сакривених у тајној историји. Пола туцета за више од три хиљаде година можда и није било толико много, али је свака као последицу имала абдицирање Амирилин и целе Дворане са њом. Лелаина је то знала, као и Романда. Лелаина је била Седничарка скоро четрдесет година, са приступом свим скривеним документима. Пре повлачења у егзил у унутрашњости, као и многе сестре у њеним годинама, Романда је управљала Жутим ађахом толико дуго да је и сама говорила да је имала много више моћи од било које Амирилин коју је након тога уздигла. Бити изабрана као Седничарка по други пут било је нечувено, а Романда није била особа која би моћ расипала ван својих руку када би могла да је задржи за себе.
Не, оне нису слепе; само уплашене. Све су биле, укључујући и њу, а чак и Аес Седаи нису увек размишљале разумно када су биле уплашене. Пресавила је папире, желећи да их згужва и згази под ногама. Имала је утисак да ће јој пући глава.
„Могу ли да уђем Мајко?“ њихајући се, Халима Саранов је ушла у шатор и не чекајући на одговор. Начин на који се Халима кретала пратило је свако мушко око од дванаест, па све до два дана пред смрт, па и онда, ако би се прекрила плаштом од рамена до земље, и даље би настављали да зуре. Дуга црна коса, светлуцава као да је свакога дана прана у кишници, уоквирено лице одавало је утисак да је то баш тако. „Делана Седаи је мислила да ћеш желети да видиш ово. Овога јутра је то предала пред Дворану.“
Дворана је заседала а није показала претерану жељу да је обавести? Па, била је далеко, али обичај који није закон налаже да се Амирилин мора обавестити пре него што Дворана почне са заседањем. Уколико не заседају да би је уклонили. У том тренутку би то прихватила као благослов. Посматрала је пресавијени лист који је Халима спустила на сто са толико пажње као да је отровна змија. Није запечаћено; и најновија полазница би га могла прочитати, колико далеко је ишла Делана. Декларација да је Елаида Пријатељ Мрака, наравно. Није толико лоше као она два од Романде или Лелаине, али уколико би чула да се Дворана поделила и да је унутра прави метеж, тешко да би могла прећи преко тога.
„Халима, очекивала сам да ћеш отићи кући када је Кабриана погинула.“ Или је у најмању руку Делана имала смисла да закључа женине информације за Дворану. Или чак и од Пламена. Уместо да каже свакој сестри које се могла докопати.
„Тешко да сам то могла урадити, Мајко.“ Халимине зелене очи су севнуле са нечим што је имало везе са изазовом или пркосом, а она је имала само два начина да некога посматра, широк, директан изазивачки поглед и испод обрва који је био притајена ватра. Њене очи су доводиле до многих неспоразума. „Након свега онога што ми је Кабриана Седаи рекла да је сазнала о Елаиди? И њених планова? Кабриана је била моја пријатељица, а такође и твоја, и свих оних који су против Елаиде, па ја нисам имала избора. Могу само захвалити Светлости што је поменула Салидар, па сам тако знала где да дођем.“ Ослонила је руке на струк онолико танан колико је и Егвена имала у Тел’аран’рхиоду и нагнула главу на страну, напето проучавајући Егвену. „Глава те поново боли, зар не? Кабриана је често имала такве болове, толико лоше да су јој се грчили ножни прсти. Потапала их је у топлу воду пре него што је успевала да навуче чарапе. Трајало је данима понекад. Да нисам наишла, можда би и твоја главобоља била толико лоша.“ Преместивши се иза столице почела је да масира Егвенин скалп. Халимини прсти су поседовали вештину која је ублажавала главобољу. „Тешко да си могла затражити од неке сестре да те Излечи од такве главобоље. То је само напетост, у сваком случају. Могу да је осетим.“
„Претпостављам да нисам могла,“ промрмљала је Егвена. Донекле јој се свидела жена, шта год други причали, и не само због њеног талента да одагна главобољу. Халима је била проста и отворена, жена из унутрашњости која је много времена проводила у стицању грађанске префињености, уравнотеженог поштовања за Амирилин са неком врстом дружељубивости на начин за који је Егвена налазила да је освежавајући. Запрепашћујући, понекад, али пун живости. Чак и Чеса није могла боље, али је Чеса увек била служавка, чак и када је била љубазна, док Халима никада није испољавала икакво улагивање. Иако је Егвена заиста желела да се врати кући после Кабрианиног пада са коња након кога је и сломила врат.
Могло би бити корисно да сестре уваже Кабрианино веровање како Елаида намерава да једну половину утиша а другу сломи, али су све биле сигурне да је Халима изопачена на неки начин. Био је то Црни ађах који их је навео на то. Жена је одбијала да се плаши свега што су оне увек оповргавале и заплашивале саме себе напола лудећи од тога. Како може искоренити Пријатеље Мрака без растеривања других сестара као преплашених крава или препелица? Како их може спречити да се не разбеже пре или касније? Светлости како?
„Размишљаш о непоузданости,“ Халима је благо рекла. „Твоје лице је слабо. Твој врат је слаб. Твоја рамена . . . „ Тај глас је био скоро хипнотички, зујање за које се Егвени чинило да ће натерати сваки део њеног тела на опуштање.
Неке жене је нису готивиле само због њеног изгледа, наравно, а нарочито због похотних мушкараца који су сањали о њој, а велики број је био убеђен да је флертовала са свима који су носили панталоне, што Егвена није могла да одобрава, а и сама Халима је признала да воли да изазива мушкарце. Њене најгоре критике никада нису могле да докажу да је било ичега сем флерта, а сама по себи је била прилично индиферентна на сугестије. Није била будала—Егвена се сећала да при њиховом првом разговору, следећег дана после Логановог бекства, када су почеле главобоље—уопште није деловала као нека глупава жена. Егвенине сумње су биле много веће него у вези са Мери. Халима није могла утицати на њено лице или манире. Њен осмех се чинио привлачним или пецкавим због облика њених уснију; смејала се на исти начин као и мушкарци или жене или деца. Тешко да је била њена грешка што су људи мислили да флертује кад је само изазивала. Уз то, никад није поменула њене главобоље никоме. Да јесте, свака Жута сестра би се налазила у њеном шатору. То је наговештавало пријатељство, ако не и оданост.
Егвенине очи су пале на папире на писаћем столу, и њене мисли су летеле под вештим Халиминим прстима. Бакље су биле спремне да се баце на сеник. Десетак дана од граница Андора, осим ако је лорд Брин пожуривао несвесно, без икаквог претходног отпора. Да ли је могла да држи те бакље десетак дана раније? Јужна лука. Северна лука. Кључеви Тар Валона. Како је могла бити сигурна у вези Никол и Ареине, кратким Сијуаниним сугестијама? Требала је уредити да свака сестра буде тестирана пре него што доспеју до Андора. Имала је Талент за рад са металима и рудама, који је био веома редак међу Аес Седаи. Никол. Ареина. Црни ађах.
„Поново си напрегнута. Престани бринути у вези Дворане.“ Вешти прсти су застали а онда су још једном наставили. „Ово ће ти помоћи вечерас, после топле купке. Могу ти помоћи и са раменима и леђима. То до сада нисмо покушавале. Укочена си као колац; мораш бити довољно гипка да би успела да се савијеш уназад и ставиш главу између чланака. Ум и тело. Нема савитљивости без једног од њих. Само се препусти мојим рукама.“
Егвена се клацкала на ивици сна. Не месечарења већ обичног сна. Колико дуго од када је она завршила? Логор би могао бити у метежу једном када Делана проследи свој предлог, што би требало бити свакога тренутка, а пре тога је требала рећи Романди и Лелаини да нема намеру да подржи њихове указе. Али остала је још једна ствар због које се требала радовати, разлог због кога је остала будна. „То би било дивно,“ промрмљала је, мислећи на више од обећане масаже. Јако давно је обећала да ће натерати Шеријам да јој се поклони, а данас је био тај дан. У најмању руку постајала је Амирилин која је ствари држала под контролом. „Јако дивно.“
