Авијенда би села на под, али три жене које су заузимале малу бродску собу нису оставиле довољно места, тако да је морала да се задовољи прекрштањем ногу на једној од клупа издељаних од дрвета које су биле направљене уз зидове. Тако није било много налик седењу на столици. Бар су врата била затворена, а није било прозора, само маштовито резбарени отвори налик спиралним украсима на зиду близу плафона. Није могла да види воду напољу, али отвори су унутра пропуштали мирис соли и пљускање таласа о труп брода и прскање весала. Чак и пискави крици неких врста птица су говорили о огромним пространствима воде. Видела је људе како умиру за бару преко које могу да прескоче, али ова вода је била невероватно горка. Читати о њој није било исто као и пробати је. И река је била широка бар пола миље где су се укрцали на овај брод с два веслача који су се чудно церили. Пола миље воде и ни кап погодна за пиће. Ко може да замисли ту бескорисну воду?
Кретање брода се променило у љуљање напред-назад. Да ли су већ изашли из реке? У оно што је Елејна називала „заливом“? То је било још шире, много шире, тако је Елејна рекла. Авијенда је укочила руке на коленима и очајнички се трудила да мисли о било чему другом. Ако би други видели њен страх, срамота би је пратила до краја живота. Најгоре од свега је било што је то она предложила након што је чула Елејну и Нинаеву како причају о Морском народу. Како је могла да зна како ће то изгледати?
Плава свила њене хаљине је била невероватно глатка, и она се држала тога. Једва да је уопште била навикнута на сукње – још увек је жудела за кадин'сором који су је Мудре натерале да спали када је почела да учи с њима – а овде је носила свилену хаљину – сад их је поседовала четири! – и свилене чарапе уместо дебеле вуне, и свилену подсукњу која ју је чинила свесном своје коже на потпуно нов начин. Није могла да порекне лепоту хаљине, без обзира на то колико јој је било чудно да нађе себе како носи такве ствари, али свила је била драгоцена и ретка. Жена би могла да има свилени шал, да га носи на светковинама и да јој други завиде због тога. Мало жена је имало два. Али то је било другачије с овим мокроземцима. Нису сви носили свилу, али понекад се чинило да је свака друга особа носи. Велики смотуљци, па чак и бале свиле су долазили из земаља иза Троструке земље. Бродовима. Преко океана. Вода која се простирала до хоризонта, с многим местима где, ако је добро разумела, уопште ниси могао да видиш копно. Скоро је задрхтала с том немогућом помисли.
Нико од других није изгледао као да жели да прича. Елејна је одсутно обртала прстен Велике змије на својој десној руци и пиљила у нешто што није могло да се види унутар ова четири зида. Ове бриге су је често обузимале. Суочавала се с две дужности, а ако јој је једна била ближа срцу, она је изабрала ону коју је сматрала битнијом, часнијом. Њено право и дужност била је да постане поглаварка, краљица, Андора, али она је одабрала да настави да лови. На неки начин, колико год да је била битна њихова потрага, то је било као да ставиш нешто испред клана или друштва, али Авијенда је осећала понос. Елејнино виђење части је било понекад чудно као и помисао да жена буде поглавар, или да она постаје поглаварка зато што је њена мајка била, али она је поштовала с дивљењем. Биргита, у широким црвеним панталонама и кратком жутом капуту на ком јој је Авијенда завидила, седела је поигравајући се с плетеницом дугом до појаса, такође изгубљена у размишљању. Или је можда делила Елејнине бриге. Она је била Елејнина прва Заштитница, што је бескрајно узбудило Аес Седаи у Тарасинској палати, мада се чинило да није сметало њиховим Заштитницима. Обичаји мокроземаца су били тако чудни да су једва подносили да се о њима размишља.
Ако се чинило да Елејна и Биргита скрећу било какву помисао о разговору, Нинаева ал'Мера, насупрот Авијенди поред врата, ју је чврсто одбијала. Нинаева; не Нинаева ал'Мера. Мокроземци су волели да их зову само половином њиховог имена, што се Авијенда трудила да запамти, колико год да је то изгледало као коришћење драгоимена. Ранд ал'Тор је био једини љубавник ког је она имала и о њему није мислила тако присно, али морала је да научи њихове начине ако ће се удати за једног од њих.
Нинаевине дубоке смеђе очи су пиљиле кроз њу. Њени зглобови су били бели на дебелој плетеници тамној колико је Биргитина била златна, а њено лице је прешло из бледог у слабо зелено. С времена на време је испуштала сићушно пригушено стењање. Обично се није знојила; она и Елејна су је научиле том трику. Нинаева је била загонетна. Храбра до границе лудила, понекад је јечала о свом наводном кукавичлуку, а тамо је показивала своју срамоту да је сви виде, без забринутости. Како је љуљање могло толико да је узнемирава, када није сва та вода?
Опет вода. Авијенда је затворила своје очи да избегне да гледа Нинаевино лице, али то је само учинило да звуци птица и запљускивање воде испуни њену главу.
„Размишљала сам“, Елејна рече, а онда застаде. „Јеси ли у реду, Авијенда? Ти...“ Авијендини образи су се зацрвенели, али барем Елејна није рекла наглас да је скочила као зец кад ју је чула. Елејна је изгледа схватила колико је била близу да открије Авијендину срамоту; боја је заруменела и њене образе кад је наставила. „Размишљала сам о Николи и Ареини. О ономе што нам је Егвена рекла прошле ноћи. Не мислите да могу њој да проузрокују неку невољу, зар не? Шта треба да ради?“
„Да их се отараси“, Авијенда је рекла, повлачећи палац преко свог врата. Олакшање што је причала, што је чула гласове, било је толико велико да је скоро задахтала. Елејна је изгледала шокирано. Понекад је била невероватно меког срца.
„Можда би то било најбоље“, рече Биргита. Она није открила ниједно име осим тог. Авијенда је мислила да је она жена с тајнама. „Ареина би могла да направи нешто са собом временом, али – не гледај ме тако, Елејна, и престани да будеш сва извештачена и огорчена у својој глави.“ Биргита је често клизила напред-назад између Заштитника који слуша и старије првосестре која подучава без обзира да ли желиш да учиш. Управо тада, машући упозоравајућим прстом, била је првосестра. „Не бисте биле упозорене да се држите подаље да је то била тешкоћа коју је Амирилин могла да реши тако што би их поставила да раде с праљама или тако нешто.“
Елејна је оштро шмркнула у лице онога што није могла да порекне и дотерала је своју зелену свилену сукњу где је била подигнута напред да изложи слојеве плавих и белих подсукњи. Она се одевала у духу локалне моде, све с кремастом чипком на зглобовима и око врата, поклон од Тилин Квинтаре, као што је била и огрлица од плетеног злата која је пријањала. Авијенда није одобравала. Горња половина хаљине је пријањала тесно као та огрлица, а овал одеће који је недостајао откривао је унутрање нагибе њених груди. Шетајући где сви могу да те виде није било исто као шатори за знојење; људи на улици нису били гаи'шаини. Њене сопствене хаљине су имале висок оковратник који јој је додиривао браду чипком и нису имале делове који недостају.
„Поред тога“, Биргита је наставила, „Помислила бих да вас Мариган више брине. Мени она утерује страх у кости.“
То име је продрло до Нинаеве, како и не би. Њено стењање се прекинуло и она се усправила. „Ако дође за нама, опет ћемо се побринути за њу. Ми ћемо... ми ћемо..." Удахнувши, продорно је пиљила у њих, као да су се свађале с њом. Оно што је рекла тихим гласом било је „Мислиш ли да хоће?"
„Секирање неће донети добра", Елејна јој је рекла, много мирније него што би Авијенда могла да је мислила да ју је неко од Сенкодуша одабрао. „Мораћемо да урадимо као што нам је Егвена рекла и да будемо пажљиве.“ Нинаева је промрмљала нешто нечујно, што је вероватно било најбоље.
Тишина се поново спустила, Елејна се смирила још расејанија него раније, Биргита је подупрла своју браду једном руком и мрштила се ни на шта. Нинаева је наставила да тихо гунђа, али сада је обема рукама притисла стомак и с времена на време је застала да прогута. Пљускање воде се чинило гласније него икада, као и крици птица.
„И ја сам размишљала, скоросестро.“ Елејна и она нису још увек стигле до тачке да усвоје једна другу за првосестре, али сада је била сигурна да хоће. Већ су једна другој чешљале косу и сваке ноћи су у тами откривале тајне које никада никоме нису рекле. Али ова жена Мин... То је за касније, када буду саме.
„О чему?“ Елејна упита одсутно.
„Нашој потрази. Спремамо се за успех, али далеко смо као кад смо почеле. Зар нема смисла да користимо свако оружје при руци? Мет Каутон је та'верен, а ми се трудимо да га избегавамо. Зашто га не поведемо с нама? С њим можда коначно нађемо посуду.“
„Мет?“ Нинаева узвикну с неверицом. “Боље да напуниш своју хаљину копривама! Нећу да трпим човека и ако има посуду у џепу од свог капута.“
„Ох, буди тиха, Нинаева“, Елејна промрмља без икакве жестине. Затресла је главом зачуђено не обраћајући пажњу на то како ју је друга смркнуто гледала. „Бодљикава“ би само почело да описује Нинаеву, али све су се навикле на њу. „Зашто се ја нисам сетила тога? Тако је очигледно!“
„Можда“, Биргита је промрмљала суво, „Имале сте у глави Мета ниткова толико снажно да нисте могле да видите да од њега има користи.“ Елејна ју је хладно погледала, подигнуте браде, а онда се одједном намрштила и невољно климнула. Није лако прихватала критику.
„Не“, Нинаева рече гласом који је у исто време успео да буде и оштар и мек. Болесни израз лица се продубио, али више није изгледао као да је проузрокован дизањем брода. „Немогуће да то мислиш! Елејна, знаш какво мучење може да буде, колико је тврдоглав. Инсистираће да води оне своје војнике као празничку параду. Покушај да нађеш било шта у Рахаду с војницима за леђима. Само пробај! После два корака ће покушати да преузме вођство, шепурећи се тим тер'ангреалом пред нама. Хиљаду пута је гори од Ванден или Аделеас, или чак Мерилиле. По начину на који се понаша, неко би помислио да бисмо ушетали у јазбину медведа само да бисмо видели медведа!“
Биргита је направила неки грлени звук који је могао да личи на смех и добила је продоран поглед. Узвратила је таквим изгледом учтиве невиности да је Нинаева зазвучала као да се гуши.
Елејна је била умирујућа; она би вероватно покушала да направи мир у воденој завади. „Он је та'верен, Нинаева. Он мења Шару, мења шансе, само зато што је ту. Спремна сам да признам да нам је потребна срећа, а један та'верен је више од среће. Осим тога, можемо да ухватимо у замку две птице одједном. Није требало да га пустимо да иде унаоколо слободно све ово време, без обзира колико смо биле заузете. То никоме није донело добра, њему најмање од свих. Морамо да од њега направимо пристојно друштво. Ставићемо га на кратке узде од почетка.“
Нинаева је исправила своју сукњу знатном снагом. Тврдила је да нема више интересовања за хаљине од Авијенде – у сваком случају, како су изгледале; увек је нешто мрмљала како је ваљана једноставна вуна довољно добра за сваког – али њена плава хаљина је била прошивена жутим на сукњи и рукавима, а она сама је бирала изглед. Сваки бод који је поседовала је био од свиле или извезен или оба, све шивено с великом пажњом, коју је Авијенда научила да препознаје.
Први пут, Нинаева је изгледала као да је разумела да неће добити шта жели. Понекад би се разгоропадила све док не би схватила, не да би тада признала шта је радила. Мрки поглед је избледео до намћорастог пућења. „Ко ће га питати? Ко год то да уради, натераће је да преклиње. Знаш да хоће. Ја бих се пре удала за њега!“
Елејна је оклевала, а онда рекла чврсто „Биргита ће. И неће да преклиње; рећи ће му. Већина мушкараца ће урадити како кажеш ако користиш чврст, сигуран глас.“ Нинаева је гледала несигурно а Биргита се усправила на својој клупи, пренеражена први пут да Авијенда то види. За било кога другог, Авијенда би рекла и да је изгледала и мало уплашена. Биргита би добро прошла као Фар Дареис Маи, за мокроземку. Имала је невероватну вештину с луком.
„Ти си јасан избор, Биргита“, Елејна настави журно. „Нинаева и ја смо Аес Седаи, и Авијенда би такође могла да буде. Није могуће да ми то урадимо. Не, а да очувамо пристојно достојанство. Не с њим. Знаш какав је.“ Шта се десило са свом оном причом о чврстом, самопоузданом гласу? Није да је Авијенда приметила да икоме то успева осим Сорилеји. Сигурно није успевало с Метом Каутоном колико је она видела. „Биргита, није могао да те препозна. Да јесте, до сада би нешто већ рекао.“
Шта год да је то значило, Биргита се наслонила на зид и прекрстила прсте преко стомака. „Требало је да знам да ћеш ми вратити још од како сам рекла да је добро што твоја задњица није – “ Застала је и слаб осмех јој се појавио на уснама. Ништа се није променило на Елејнином изразу лица, али јасно је било да је Биргита мислила да је добила одређену освету. Мора да је то било нешто што се осећа кроз заштитничку везу. Како је Елејнина задњица била значајна за било шта, Авијенда није могла да одгонетне. Мокроземци су били тако... чудни... понекад. Биргита је наставила, још увек с тим осмехом. „Оно што не разумем је зашто се он узнемири кад год види вас две. Немогуће је да сте га довукле овде. Егвена је у томе дубоко колико и ви, али видела сам како се он с њом односи с више поштовања него већина сестара. Осим тога, тренуци кад сам га видела да излази из Лутајуће жене, изгледало је као да ужива.“ Њен осмех је постао кез који је натерао Елејну да шмркне неодобравајући.
„То је једна ствар коју треба да променимо. Пристојна жена не може да буде у соби с њим. Ох, обриши тај злобни осмех с лица, Биргита. Кунем се, понекад си лоша колико и он.“
„Тај човек је направљен да буде мука“, Нинаева промрмља кисело.
Одједном је Авијенда на силу била подсећена да је на броду док се све затетурало, њишући се и љуљајући се унаоколо док није стао. Устајући и исправљајући хаљине, покупиле су лаке огртаче које су донеле. Она није обукла свој; сунце није било толико јако да јој је требала капуљача да заштити очи. Биргита је само окачила свој на једно раме и отворила врата, пењући се уз три степеника после Нинаеве која је пројурила поред ње с руком преко уста.
Елејна је застала да завеже траке свог огртача и намести капуљачу око лица, док су црвено-златни увојци вирили напоље свуда унаоколо. „Ниси пуно рекла, скоросестро.“
„Рекла сам шта сам морала да кажем. Одлука је била ваша.“
„Али кључна мисао је била твоја. Понекад мислим да остатак нас постаје полууман. Па." Допола се окрећући ка степеницама, скоро не гледајући је, Елејна је застала. „Раздаљине ми сметају, понекад, преко воде. Мислим да ћу лично само да гледам у брод. Ни у шта друго.“ Авијенда је климнула – њена скоросестра је била веома дискретна – и попеле су се.
На палуби је Нинаева одбијала Биргитину понуду да помогне и усправљала се од ограде. Двојица веслача су гледала забављено док је брисала уста надланицом. Људи без одеће са по месинганом минђушом у сваком увету, мора да су често користили те закривљене бодеже гурнуте за појасом. Већи део њихове пажње је отишао на то да одраде своје парове дугих замаха иако су то радили шетајући напред и назад на палуби да задрже брода који се дизао у месту близу брода који је скоро одузео Авијендин дах својом величином, надвијајући се преко њиховог одједном веома сићушног бродића, с његова три јарбола који су се протезали више него већина дрвећа које је видела чак и овде у мокрим земљама. Одабрали су га јер је био највећи од стотина бродова Морског народа који су били усидрени у заливу. На толико великом броду сигурно да је могуће заборавити сву окружујућу воду. Осим што...
Елејна није заправо признала њен срам, а и да јесте, скоросестра је могла да зна твоје најдубља понижења а да то ништа не значи, али... Амис је рекла да она има превише поноса. Натерала је себе да се окрене и скрене поглед с брода.
Никад није видела толико воде у свом животу, чак ни да се све капљице које је видела скупе на једно место, све то сиво-зелено које се ваљало и овде-тамо бело запенушало. Њене очи су летеле трудећи се да избегну да све приме. Чак је и небо овде изгледало веће, огромно, с течним златним сунцем које је пузало с истока. Јак ветар је дувао, некако хладнији него на земљи и никада није заправо престајао. Облаци птица су се комешали у ваздуху, сиви и бели и понекад умрљани црним, правећи оне пискаве крике. Једна, сва црна осим главе, клизнула је низ површину са својим дугим доњим кљуном који је секао кроз воду, а нагнута линија незграпних смеђих птица – пеликана, како их је Елејна назвала – одједном је савила своја крила и једна по је једна се стропоштала с великим пљусковима; искачући назад на површину где су плутали, забацујући кљунове невероватне величине. Свуда је било бродова, многих скоро великих као онај иза ње, нису сви припадали Ата'ан Миере, и мањих бродова с једним или два јарбола који су се кретали под троугластим једрима. Још мањи бродови, без јарбола као онај на којем су оне биле, с високим оштрим врхом напред и ниском равном кућом позади гмизали су преко воде уз помоћ весала, једним или два пара, или понекад три. Један дуг, узак брод који мора да је имао двадесет са стране изгледао је као стонога која шета. И ту је била земља. Можда седам или осам миља удаљено, сунце је сијало на бело омалтерисаним зградама града. Седам или осам миља воде.
Прогутавши, окренула се назад брже него што се окренула од брода. Мислила је да њени образи мора да су зеленији него што су Нинаевини били. Елејна ју је гледала, трудећи се да одржи глатко лице, али мокроземци су показивали своја осећања тако јасно да је њена брига била видљива. „Ја сам будала, Елејна.“ Чак и с њом коришћење само једног имена чинило је да се Авијенда осећа нелагодно; када буду биле првосестре, када буду биле сестрожене, биће лакше. „Мудра жена слуша мудре савете.“
„Храбрија си него што ћу ја икада бити“, Елејна је одговорила, прилично озбиљно. Она је била још једна која је порицала да је храбра. Можда је то такође било мокроземски обичај? Не, Авијенда је чула мокроземце како причају о својој храбрости; ови Ебоударци, на пример, чинило се да не умеју да кажу три речи а да се не хвалишу. Елејна је дубоко удахнула, челичећи се. „Вечерас ћемо причати о Ранду.“
Авијенда је климнула, али није видела како је то пратило причу о храбрости. Како би сестрожене могле да се сналазе с мужем ако не причају о њему до детаља? У сваком случају, то је било оно што су јој старије жене говориле, и Мудре. Али нису увек излазиле у сусрет, наравно. Када се жалила Амис и Баир да мора да је болесна пошто осећа као да Ранд ал'Тор носи неки део ње са собом, оне су се ваљале смејући се. Научићеш, церекале су јој се, и Научила би раније да си одрасла у сукњама. Као да је икада желела неки живот осим живота Девице, трчећи са сестрама по копљу. Можда је Елејна осећала нешто од те исте празнине. Док је причала о њему чинило се да празнина расте чак и док је попуњава.
Неко време је била свесна гласова који су постајали гласнији, а сада је чула и речи.
„...ти будало с минђушама!“ Нинаева је тресла своју песницу ка веома тамном човеку који је пиљио у њу са високе стране брода. Изгледао је мирно, али опет, он није могао да види сјај саидара који ју је окруживао. „Ми не тражимо поклон превоза, тако да није битно да ли га одбијаш Аес Седаи! Спуштај неке мердевине овог тренутка!“ Људима с веслима су недостајали кезови. Очигледно су пропустили да виде прстен Велике змије назад на каменом пристаништу и нису изгледали срећно што су сазнали да имају Аес Седаи на броду.
„Ох“, Елејна је уздахнула. „Морам ово да средим, Авијенда, или смо изгубиле јутро само да би она могла да се ослободи каше коју је јела за доручак.“ Клизећи преко палубе – Авијенда је била поносна што зна подесна имена за ствари на бродовима – Елејна се обратила човеку на броду. „Ја сам Елејна Траканд, кћи наследница Андора и Аес Седаи Зеленог ађаха. Моја сапутница говори истину. Ми не тражимо поклон превоза. Али морамо да разговарамо с вашим Ветротрагачем о веома хитној ствари. Реците јој да знамо Ткање Ветрова. Реците јој да знамо о Ветротрагачима.“
Човек се намрштио на њу, а онда одједном нестао без речи.
„Жена ће вероватно мислити да желиш да избрбљаш њене тајне“, Нинаева промрмља, цимајући свој огртач на своје место. Жестоко је везала траке. „Знаш да се плаше да их Аес Седаи све одвуку у Кулу, ако се сазна да умеју да усмеравају. Само будала мисли да може да прети људима, Елејна, и још да стигне свуда.“
Авијенда је праснула у смех. Према узнемиреном погледу који јој је упутила, није видела шалу коју је направила на свој рачун. Елејнине усне су задрхтале иако је покушала да их задржи. Никад ниси могао да будеш сигуран с хумором мокроземаца; они су налазили да су чудне ствари смешне и пропуштали су најбоље.
Било да су се Ветротрагачи осетили угроженима, до тренутка када је Елејна платила бродару и упозорила да сачека њихов повратак – с Нинаевом која је мрмљала о цени и говорила да ће да им истрљати уши ако оду, и како ће то да успе што је скоро натерало Авијенду опет да се смеје – до тренутка када је то било готово, чинило се да је донета одлука да их пусте на брод. Никакве мердевине нису спуштене, већ уместо њих равно парче дрвета, два канапа с којих је висило постајали су један и дизали се до дебелог стуба заљуљаног са стране једног од јарбола. Нинаева је заузела своје место седајући на даску са страшним упозорењима за бродаре да ни не помишљају да јој погледају под сукњу, а Елејна је поцрвенела и држала своју чврсто око ногу, повијена преко тако да је изгледала спремна да падне главачке док се клатила у ваздуху и нестала из вида на броду. Један од момака је гледао горе, све док га Биргита није ударила песницом у нос. Њено пењање сигурно нису гледали.
Нож за Авијендиним појасом је био мали, са сечивом ни пола стопе дугим, али веслачи су се намрштили забринуто када га је исукала. Њена рука је кренула позади и они су се опружили преко палубе док им се нож обртао изнад главе да се забије с чврстим туп у дебели дрвени стуб на предњем делу брода. Пребацивши огртач преко руку као шал, подигла је своје сукње добро изнад колена да би ногла да се попне преко весала и узме своје сечиво, а онда је заузела своје место на њишућој дасци. Није вратила нож у корице. Из неког разлога, мушкарци су разменили збуњене погледе, али држали су своје очи спуштеним док се она подизала. Можда је почињала да добија осећај за обичаје мокроземаца.
Сместивши се на велику палубу брода, она је зинула скоро заборавивши да сиђе са уског седишта. Читала је о Ата'ан Миере, али читати и видети је било различито колико и читати о сланој води и пробати је. Сви су били црни, за почетак, много тамнији него Ебоударци, чак тамнији него већина Таиренаца, праве црне косе и црних очију и с истетовираним шакама. Људи голих груди и стопала са светлим уским опасачима који су држали врећасте панталоне од неког тамног сукна које су имале уљаст изглед, све с њихањем у покретима, клизили су грациозно на броду који се љуљао. Жене Морског народа су имале јако чудне обичаје кад су у питању мушкарци, према ономе што је она прочитала, плесале су а да их само један шал покрива, али минђуше су је натерале да буљи. Већина је имала три или четири, често с углачаним камењем, а неколико је чак имало мали прстен на једној ноздрви! Мушкарци такође, бар минђуше, али колико златних и сребрних ланаца око врата. Мушкарци! Истина, неки мокроземци су носили минђуше у ушима – чинило се већина Ебоудараца – али толико! И огрлице! Мокроземци су заиста имали чудне обичаје. Морски народ никад није напуштао своје бродове – никада – тако је прочитала, и наводно су јели своје мртве. Није баш могла да поверује у то, али ако су мушкарци носили огрлице, ко би могао да каже шта су још радили?
Жена која је дошла да их сретне носила је панталоне и блузу и опасач као и други, али њена одећа је била од жуте брокатне свиле, опасач везан компликовано с крајевима који су се пружали до колена, а једна од њених огрлица је носила малу златну кутију која је била компликовано избушена. Слатки мирис мошуса ју је окруживао. Пуно седих су јој шарале косу и имала је озбиљно лице. Пет малих дебелих златних прстенова јој је украшавало оба увета а танак ланац је повезивао један са сличним прстеном у носу. Сићушни медаљони који су висили с ланца блештали су на сунцу док их је проучавала.
Авијенда је повукла руку са свог носа – да носи тај ланац, увек да је вуче! – и једва је успела да потисне смех. Обичаји мокроземаца су били невероватно чудни, а сигурно нико није заслужио то име боље него Морски народ.
"Ја сам Малин дин Торал Рушилачки Талас", рече жена, "Господарица Таласа клана Сомарин и господарица Једра Ветротркача." Господарица Таласа је била битна, као поглавар клана, али чинило се да је изгубљена, гледајући од једног до другог лица, док јој поглед није пао на прстенове Велике змије које су Елејна и Нинаева носиле, а онда је уздахнула помирљиво. "Ако вам је тако драго, пођите са мном, Аес Седаи?" рекла је Нинаеви.
Задњи део брода је био подигнут и она је повела унутра кроз врата, онда доле кроз ходник у велику собу – кабину – с ниским плафоном. Авијенда је сумњала да би Ранд ал'Тор могао да стане усправно испод једне од дебелих греда. Осим неколико лакираних ковчега, све се чинило да је направљено на том месту, креденци дуж зидова, чак и дуги сто који је заузимао половину дужине собе и столице које су га окруживале. Било је тешко замислити нешто величине тог брода направљено од дрвета, и после свег овог времена у мокрим земљама, призор свег тог углачаног дрвета скоро ју је натерао да дашће. Сијало је скоро колико и позлаћене лампе које су висиле неупаљене у некој врсти кавеза тако да су остајале усправно док се брод померао с таласима. Уистину, брод једва да се померао, барем у поређењу с бродом на ком су били, али на жалост, задњи део кабине, брода, био је линија прозора с обојеним и позлаћеним затварачима који су стајали отворени дајући сјајан поглед на залив. Још горе, није било земље на видику с тих прозора. Никакве земље! Њено грло се смањило. Не би могла да прича. Не би могла да вришти, иако је то било оно што је желела да ради.
Ти прозори и оно што су показивали - што нису показивали – су јој ухватили поглед тако брзо да јој је требао моменат да схвати да је већ било људи унутра. Дивота! Да су хтели, могли су да је убију пре него што сазна. Није да су показали неки знак непријатељства, али никад ниси могао да будеш превише опрезан с мокроземцима.
Дугачак и танак човек с дубоко усађеним очима је седео на једном од ковчега; оно мало косе које му је остало било је бело а његово ливе је имало љубазан изглед, иако је све укупно пуно туце минђуша и један број дебелих златних ланаца око његовог врата дало његовом изгледу чудну недоследност у њеним очима. Као и мушкарци горе био је босоног и гологруд, али његове панталоне су биле од тамноплаве свиле а његов дуги опасач од светлоцрвене. Мач с балчаком од слоноваче је био гурнут кроз тај опасач, приметила је презриво, као и два закривљена упарена бодежа.
Витка, згодна жена прекрштених руку и намрштеног лица које је наговештавало строгоћу била је вреднија пажње. Носила је по само четири минђуше у сваком уву и мање медаљона на свом ланцу него Малин дин Торал и одећа јој је била сва црвенкасто-жута свила. Она је могла да усмерава; Авијенда је то знала, овако близу. Она мора да је жена због које су дошли, Ветротрагач. Али опет, неко други је задржао Авијендин поглед. И што се тога тиче, Елејнин и Нинаевин и Биргитин.
Жена која је погледала нагоре с одвијене мапе на столу могла је да буде стара као онај човек судећи по белој коси. Ниска, не виша од Нинаеве, изгледала је као неко ко је некад био мршав и почињао је да се гоји, али њена вилица гурнута напред као чекић и њене црне очи говорили су о интелигенцији. И моћи. Не Једној моћи, само моћи некога ко би рекао "иди" и знао да ће људи ићи, а код ње је то било јако изражено. Њене панталоне су биле од зеленог свиленог броката, блуза плавог, а њен опасач је био црвен као човеков. Нож с дебелом оштрицом у позлаћеним корицама заденут иза тог опасача имао је округлу јабуку на балчаку покривену црвеним и зеленим камењем; ватреним сузама и смарагдима, помислила је Авијенда. Два пута више медаљона јој је висило с носног ланца него код Малин дин Торал, а још један, тањи златни ланац повезивао је шест прстенова у сваком од увета. Авијенда је једва задржала руку да не оде опет до њеног носа.
Без речи, жена с белом косом је стала испред Нинаеве испитујући је непристојно од главе до пете, мрштећи се нарочито на Нинаевино лице и прстен Велике змије на њеној десној руци. Није губила време око тога и с гроктајем је наставила од свог узнемиреног предмета проучавања да Елејну исто тако брзо и снажно прегледа, а онда Биргиту. Најзад је проговорила. "Ви нисте Аес Седаи." Глас јој је звучао као стене које се стропоштавају.
„Тако ми девет ветрова и браде Доносиоца Олује, ја нисам“, Биргита је одговорила. Понекад је причала ствари које чинило се ни Елејна ни Нинаева нису разумеле, али белокоса жена је скочила као да је неко шутнуо у задњицу и један дуг тренутак је зурила пре него што се окренула према Авијенди.
„Ни ти такође ниси Аес Седаи“, зашкрипала је после одређеног испитивања.
Авијенда се исправила до своје пуне висине осећајући се као да је жена претурала по њеној одећи и обртала је да би је боље видела. „Ја сам Авијенда, од септе Девет Долина Таардад Аијела.“
Жена се трзнула дупло више него што је то учинила због Биргите, ширећи црне очи. „Ниси одевена како сам очекивала, девојко“, је било све што је рекла, и одшетала је назад до удаљеног дела стола где је поставила песнице на кукове и све их опет проучавала, на начин на који би можда посматрала неку чудну животињу коју никад раније није видела. „Ја сам Неста дин Реас Два Месеца“, рече на крају, „Господарица Бродова Ата'ан Миере. Како знате то што знате?“
Нинаева је радила на свом мрком погледу још од како ју је жена први пут погледала и сада је праснула, „Аес Седаи знају шта знају. И ми очекујемо више по питању манира него што смо виделе до сада! Ја сам сигурно видела више последњи пут када сам била на броду Морског народа. Можда би требало да нађемо други, где немају сви људи болесне зубе.“ Лице Несте дин Реас је постајало мрачније, али Елејна је, наравно, ступила у процеп, скидајући свој огртач и остављајући га преко ивице стола.
„Нека Светлост обасја тебе и твоје бродове, господарице Бродова, и пошаље ветрове да вас све убрзају.“ Њен наклон био је средње дубок; Авијенда је научила да оцени такве ствари, иако је мислила да је то изгледало као најчунија ствар коју би било која жена могла икад да уради. „Опрости нам ако је било речи у журби. Не мислимо непоштовање према неком ко је краљица Ата'ан Миере.“ То је било с погледом који је говорио за Нинаеву. Али Нинаева је само слегла раменима.
Елејна је поново представила себе, и остале, да би добила чудне реакције. То да је Елејна била кћи наследница није произвело ниједну, иако је то била висок положај међу мокроземцима, а то да је била Зелени ађах а Нинаева Жути је добило шмрктаје од Несте дин Реас и оштре погледе од дугоње. Елејна је трепнула, запањена, али је глатко наставила. „Долазимо због два разлога. Мањи је да питамо како мислите да помогнете Поноворођеном Змају који је према Пророчанству Џендаи онај кога називате Корамуром. Већи је молба за помоћ Ветротрагача овог брода. Чије име“, додала је нежно, „жалим што још увек не знам.“
Витка жена која је могла да усмерава поцрвене. „Ја сам Дорил дин Ејран Дуго Перо, Аес Седаи. Могу да помогнем, ако је Светлости тако драго.“
Малин дин Торал је такође изгледала збуњено. „Добродошлица мог брода вама“, промрмљала је, „И нека милост Светлости буде с вама док не напустите његове палубе.“
Не тако од Несте дин Реас. „Погодба је с Корамуром“, рекла је тврдим гласом и направила оштар покрет као да пресеца. „Везани за обалу немају свој део у томе, осим тамо где нам кажу о његовом доласку. Ти, девојко Нинаева. Који брод вам је дао поклон превоза? Ко је био његов Ветротрагач?“„Не могу да се сетим.“ Нинаевин охоли тон био је супротан каменом осмеху који је носила. Самртно је стезала своју плетеницу, такође, али барем није опет пригрлила саидар. „И ја сам Нинаева Седаи, Нинаева Аес Седаи, не девојка.“
Стављајући своје руке на сто Неста дин Реас је управила поглед у њу који је Авијенду подсетио на Сорилеју. „Можда јеси, али ја ћу сазнати ко је открио шта није требало да буде откривено. Она има да научи лекције тишине.“
„Поцепано једро је поцепано, Неста“, одједном рече стари човек, дубоким гласом много јачим него што су његови кошчати удови говорили. Авијенда је мислила да је он чувар, али његов тон је био као с једнаком. „Можда би било добро да питамо какву помоћ Аес Седаи желе од нас, у данима када је дошао Корамур и када мора бесне у бескрајним олујама, а коб Пророчанства плови океанима. Ако су Аес Седаи?“ То подигнуте обрве Ветротрагачу.
Она је одговорила тихо, с поштовањем. „Три могу да усмеравају, укључујући њу.“ Показала је на Авијенду. „Никад нисам срела неког јаког као оне. Мора да јесу. Ко би се још усудио да носи прстен?“
Машући јој да ућути, Неста дин Реас је управила исти онај гвоздени поглед у човека. „Аес Седаи никад не питају за помоћ, Бароче“, зарежала је. „Аес Седаи никад не питају за било шта.“ Он је срео њен поглед благо, али после једног тренутка она је уздахнула као да ју је победио погледом. Ипак, поглед који је нациљала у Елејну није био ни трунку мекши. „Шта бисте ви од нас...“ оклевала је. „...Кћи наследнице Андора?“ Чак је и то звучало скептично.
Нинаева се прибрала, спремна да се баци у напад – Авијенда је морала да слуша више од једне тираде коју су подстакле Аес Седаи назад у Тарасинској Палати и њихова навика да заборављају да су она и Елејна такође Аес Седаи; неко ко то пориче а није Аес Седаи може да доведе до крвопролића – Нинаева се усправила и отворила уста... И Елејна ју је ућуткала једним додиром по руци и шаптајем превише тихим да би га Авијенда чула. Нинаевино лице је и даље било гримизно и гледала је као да жели да ишчупа своју плетеницу полако из корена, али држала је језик за зубима. Можда Елејна може да склопи мир у воденој завади.
Наравно, Елејна није могла да буде задовољна када се не само у њено право да је зову Аес Седаи, него и у њену титулу сумњало толико отворено. Многи би помислили да је прилично мирна, али Авијенда је знала знакове. Подигнута брада је говорила о љутњи; додај томе очи отворене колико су могле да буду и Елејна је била бакља која је премашивала Нинаевин жар. Осим тога, Биргита је била на прстима, лица као камен и очију као ватра. Није често одражавала Елејнине емоције, осим кад су биле веома јаке. Обавијајући прсте око балчака ножа на свом појасу, Авијенда се спремила да пригрли саидар. Убила би најпре Ветротрагача; жена није била слаба у Моћи и била би опасна. Могли би да нађу друге са толико бродова около.
„Ми тражимо један тер'ангреал.“ Осим што јој је глас био хладан, свако ко је није знао помислио би да је Елејна потпуно спокојна. Суочила се с Нестом дин Реас, али обраћала се свима, можда највише Ветротрагачу. „С њим, верујемо да можемо да излечимо време. Мора да вас мучи као што мучи земљу. Барок је говорио о бескрајним олујама. Мора да можете да видите додир Мрачног, додир Оца Олуја, на мору као што ми можемо на земљи. С овим тер'ангреалом можемо то да променимо, али не можемо то да урадимо саме. Захтеваће много жена које раде заједно, можда пун круг од тринаест. Мислимо да те жене треба да укључују и Ветротрагаче. Нико други не зна толико о времену, ни једна жива Аес Седаи. То је помоћ коју ми тражимо.“
Мртва тишина је срела њен говор, док Дорил дин Ејран не рече опрезно, „Тај тер'ангреал, Аес Седаи. Како се зове? Како изгледа?“
„Нема име које ја знам“, Елејна јој је рекла. „То је дебела кристална чинија, плитка, али нешто више од две стопе у пречнику и унутра урађена с облацима. Када се усмерава у њу, облаци се померају – “
„Чинија Ветрова“, Ветротрагач ју је изненада пресекла узбуђено, коракнувши ка Елејни а да није приметила. „Имају Чинију Ветрова.“
„Заиста је имате?“ Очи Господарице Таласа су биле приковане за Елејну жељно, и она је такође направила невољни корак.
„Ми је тражимо“, Елејна је рекла. „Али знамо да је у Ебоу Дару. Ако је то исти – “
„Мора да јесте“, Малин дин Торал је узвикнула. „По твом опису, мора!“
„Чинија Ветрова“, Дорил дин Ејран задахта. „Помислити да ће бити пронађена поново након две хиљаде година овде! То мора да је Корамур. Он мора да да је – “
Руке Несте дин Реас пљеснуше гласно. „Да ли ја видим господарицу Таласа и њеног Ветротрагача или две мале од палубе на свом првом састанку на броду?“ Образи Малин дин Торал се зацрвенеше поносном љутњом и она сави главу круто, поноса је било и у томе. Двоструко црвенија, Дорил дин Ејран се наклонила, додирујући прстима чело, усне и срце.
Господарица Бродова се намрштила на њих за тренутак пре него што је наставила. „Бароче, позови остале господарице Таласа које држе ову луку, као и Првих Дванаест. С њиховим Ветротрагачима. И стави им до знања да ћеш их обесити за ножне прсте њиховим бродским опремама ако не пожуре.“ Док је устајао она додаде, „Ох. И пошаљи чај доле. Рад на условима ове погодбе биће жедан.“
Стари човек је климнуо; да може да њише господарице Таласа за ножне прсте и да мора да пошаље чај је примио исто. Гледајући Авијенду и остале, ишетао је напоље тим љуљајућим ходом. Променила је мишљење кад је видела његове очи изблиза. Можда би била кобна грешка да убије прво Ветротрагача.
Неко мора да је чекао наређења такве врсте јер је Барок био одсутан само неколико тренутака пре него што је мршави, лепи младић с једним танким прстеном у сваком увету ушао носећи дрвен послужавник који је носио једну угласт плаво глазиран чајник са златним дршкама и велике плаве шоље од дебеле грнчарије. Неста дин Реас му је одмахнула да изађе - „Рашириће довољно прича већ како јесте, и да не чује оно што не треба“, рекла је када је отишао – и показала је Биргити да сипа. Што је она урадила, на Авијендино изненађење, и можда њено само.
Господарица Бродова је сместила Елејну и Нинаеву у столице на једном крају стола, очигледно је намерила да почне погађање. Авијенда је одбила столицу – на другом крају стола – али Биргита је узела једну, померивши рукохват напоље, а онда га вратила назад кад је села. Господарица Таласа и Ветротрагач су такође биле искључене из те расправе, ако је то могло бити названо расправом. Разговор је био превише тих да би могао да се чује, али Неста дин Реас је све што је рекла наглашавала прстом који је био исукан као копље, Елејна је држала своју браду толико високо да се чинило да гледа низ нос, а ако је Нинаева први пут успевала да држи своје лице мирним, чинило се да покушава да се успење уз своју плетеницу.
„Ако је Светлости тако драго, разговараћу с обе“, рече Малин дин Торал, гледајући од Авијенде ка Биргити, „Али мислим да морам прво да чујем твоју причу.“ Биргита је почела да изгледа узнемирено док је жена седала преко пута ње.
„Што значи да ја могу прво да причам с тобом, ако је Светлости тако драго“, Дорил дин Ејран је рекла Авијенди. „Читала сам о Аијелима. Ако ти је тако драго, реци ми, ако Аијелка мора да убије једног мушкарца сваког дана, како има мушкараца међу вама?“
Авијенда се заиста потрудила да не зури. Како је ова жена могла да поверује у такву басмислицу?
„Када си живела међу нама?“ Малин дин Торал рече преко шољице за кафу скоро на крају стола. Биргита се нагињала од ње као да жели да се попне преко наслона столице.
На удаљеном делу стола, глас Несте дин Реас се повисио за трен. „...сте дошле мени, не ја вама. То чини основу наше погодбе, чак и ако сте Аес Седаи.“
Клизнувши у собу, Барок је застао између Авијенде и Биргите. „Чини се да је ваш обалски брод отишао чим сте ушле, али не брините; Ветротркач има чамце да вас одведе на обалу.“ Наставивши низ кабину, узео је столицу поред Елејне и Нинаеве и одмах се придружио. Када су гледале у кога год ко је говорио, оно друго је могло да посматра неопажено. Изгубиле су предност, ону која им је требала. „Наравно да је погодба под нашим условима“, он рече тоном неверице да може да буде другачије, док је господарица Бродова проучавала Елејну и Нинаеву као што би жена могла да проучава козе које је намерила да одере за светковину. Бароков осмех је био скоро очински. „Онај ко пита мора, наравно, највише да плати.“
„Али мора да си живела међу нама да би знала старе заклетве“, наваљивала је Малин дин Торал.
„Да ли ти је добро, Авијенда?“ упита Дорил дин Ејран. „Чак и овде, покретање брода понекад утиче на људе с обале – Не? А моја питања не вређају? Онда ми реци. Да ли Аијелке заиста вежу мушкарца пре него што – мислим, када ти и он – када ви – “ Црвених образа прекинула је са слабашним осмехом. „Има ли много Аијелки толико јаких у Једној моћи као ти?“
Није Ветротрагачево будаласто понашање било то које отерало крв из Авијендиног лица, или то што је Биргита изгледала спремно да бежи када буде могла да отвори опет столицу, чак ни то што су Елејна и Нинаева очигледно откривале да су биле две крупнооке девојке на вашару, у рукама увежбаних трговаца. Све ће је окривити, и с правом. Она је била та која је рекла да ако не могу да однесу тер'ангреал назад Егвени и осталим Аес Седаи када га пронађу, зашто да не обезбеде ове жене Морког народа о којима су причале? Време не сме да се губи, чекајући да Егвена ал'Вер каже да могу да се врате. Оне ће је окривити, и она ће срести свој тох, али она се сећала чамаца које је видела на палуби, сложене обрнуте један преко другог. Бродови без иједног склоништа. Оне ће је окривити, али који год дуг да дугује исплатиће га хиљаду пута у срамоти до тренутка кад је одведу преко седам или осам миља воде у отвореном чамцу.
„Имате ли кофу?“ упита Ветротрагача слабашно.
