Сећучи за саидином онолико дуго колико му је било потребно да расплете заштиту коју је исплео преко једног угла салона, Ранд подиже малу, сребром обрубљену, шољу и рече, „Још чаја.“ Лијус Терин промрмља бесно у углу његове главе.
Изрезбарене столице са дебелом позлатом су стајале поређане паралелно са обе стране златног Излазећег сунца, широке два корака поредане на исполираном каменом поду, још једна столица тако позлаћена да се чинило да је направљена од чистог злата надвисивала се над малом платформом која је била једнако богато декорисана, али он је седео прекрштених ногу на тепиху простртом за ову прилику, зелене, златне и плаве боје у таиренском лавиринту.
Поглавари три клана који су седели преко пута њега не би благонаглоно гледали на ситуацију да их је примио са столице чак и да су им њихове столице понуђене. И они су били посебан лавиринт кроз који се требало ићи са опрезом. Био је у кошуљи, рукави су му били засукани да би показао црвено-златне змајеве који су му се обмотавали око руку и искрили металним одсјајем. Аијелски кадин'сор је прекривао само њихову леву руку. Можда је то био подсетник ко је он био—да је и он био у Руидеану када је пут значио смрт за већину мушкараца који су ушли—можда је то било непотребно. Можда.
Та три лица су одавала мало док су посматрала Мерану како долази из угла у којем је била одвојена. Јанвиново наборано лице је изгледало као да је било изрезбарено из старог дрвета, али је увек овако изгледало, и ако су његове плаво-сиве очи изгледале натмурено, то је било зато што су увек тако изгледале. Чак је и његова коса изгледала као олујни облаци. Ипак, он је био човек стабилног темперамента. Индиријан и једнооки Манделајн су можда мислили на нешто друго, осим што су је нетремице пратили погледом. Лијус Терин изненада заћута, као да је и он гледао, кроз Рандове очи.
Меранино безвремено лице је показивало и мање од поглавара клана. Исправљајући бледо сиву сукњу од позади, клекну поред Ранда и подиже чајник. Тешку здели од златом премазаног сребра, са леопардима уместо ногара и ручке и још једним на поклопцу, је морала подићи обема рукама при том је мало њишући док је пунила Рандову чашу. По томе како се понашала рекло би се да је то радила зато што је тако хтела, из њој знаних разлога које нико од њих није могао докучити; њено понашање је мирисало на Аес Седаи више него њено лице. Да ли је то било добро или лоше?
„Не дозвољавам им да усмеравају без допуштења“, рече. Вође кланова су ћутале. Мерана устаде и помери се да би клекла поред сваког по реду. Манделајн поклопи своју чашу руком да би показао да не жели више. Друга двојица су своје испружили, плаво-сиве очи и сличне зелене су је проучавале. Шта су они видели? Шта је још могао урадити?
Након што је положила тешки чајник на дебели послужавник са ручкама налик леопардима, она остаде на коленима. „Могу ли услужити свог господара Змаја на било који други начин?“
Њен глас је био прибран, али када јој је показао на њен угао, након што је устала и окренула се, мршавим рукама је стегла сукњу на тренутак. Ипак, то је могла урадити јер се окрећући се суочила са Дашивом и Наришмом. Двојицом Аша'мана—прецизније, Наришма је још увек био само војник, најнижи ниво Аша'мана, није имао ни мач нити змаја на крагни—Аша'ман је стајао безизражајно између два висока огледала са златним рамовима која су стајала уз зидове. Младић је изгледао безизражајно, на први поглед. Палчевима је окачио о каиш мача, игнорисао је Мерану и посвећивао мало више пажње Ранду и Аијелима, ипак на други поглед би се могло видети да његове превелике тамне очи нису никада одмарале, као да је очекивао да сваког часа неочекивано искочи однекуд. А ко би могао рећи да неће? Дашива је изгледао као да му је глава у облацима; усне су му се бешумно померале, и није трептао нити се мрштио нинашта.
Лијус Терин зарежа када Ранд погледа Аша'мана, али Мерана је била та која је интересовала мртвог човека у Рандовој глави. Само будала мисли да се лав или жена могу припитомити.
Изнервиран, Ранд сузби глас на тихо зујање. Лијус Терин се ипак могао чути, али не без напора. Посегнуо је за саидином, и поново исткао заштиту која је одвојила Мерану од њихових гласова. Поновно пуштање Извора је повећало његову нервозу, шуштање у глави, капи воде на ужареном угљену. Ехо је пулсирао складно са удаљеним сулудим бесом Лијуса Терина.
Мерана је стајала иза баријере и није могла ни видети нити осећати, глава јој је стајала усправно а руке су јој биле на струку као да јој је шал био обмотан око руку. Била је Аес Седаи од главе до пете. Посматрала га је заједно са вођама кланова хладним очима, светло смеђим са жутим тачкицама. Моје сестре уопште не схватају колико те много требамо, то му је рекла јутрос у овде у овој соби, али све ми које смо се заклеле ћемо учинити шта год будеш тражио, а што се не коси са Три заклетве. Био се управо пробудио када је дошла у пратњи Сорилеје. Ни једна изгледа није уопште марила што је он још увек био у обичној одори и да је успео да узме један залогај хлеба за доручак. Ја имам поприлично вештине у преговарању и посредовању. Моје сестре имају друге вештине. Допусти нам да ти служимо, како смо се заклеле. Допусти мени да ти служим. Ми те требамо, али и ти нас можеш искористити, такође.
Увек присутна, Алана се угнездила у углу његовог мозга. Поново је плакала. Није могао докучити зашто је плакала тако често. Забранио јој је да му се приближава ако није позвана, или да напушта собу без пратње Девица—сестре које су му биле заклете су нашле собе прошле ноћи, у палати, где је могао да их држи на оку—али је осетио сузе од тренутка када га је везала, сузе и сирову жал која је кидала као канџама. Некада је била мања, некада већа, ипак увек је била присутна. Алана му је такође рекла да су му потребне заклете сестре, вриснула му је то напокон, била је црвена у лицу, а сузе су јој лиле низ образе, пре него му је буквално побегла са очију. И она је такође говорила о служењу, мада је он сумњао да су Меранини тренутни задаци били оно што је било ко од њих имао на уму. Можда би нека врста непристојности могла то разјаснити?
Поглавари кланова су посматрали како их Мерана гледа. Ни подрхтавање трепавице није одавало њихове мисли.
„Мудре су рекле да сте ви отпор Аес Седаи“, Ранд рече хладно. Сорилеја му је рекла да они знају, али та чињеница би била јасна када нису показали изненађење када су први пут видели како се Мерана покорава и клања. „Видели сте је како доноси послужавник и сипа вам чај. Видели сте је како прилази и повлачи се на моју наредбу. Ако желите, натераћу је да игра око вас.“
Убедити Аијеле да није на крају повоца Аес Седаи је била најпотребнија услуга коју би му било која од сестара могла сада учинити. Натераће их све да играју око њих, ако буде било потребно.
Манделајн поправи сиво-зелену закрпу преко његовог десног ока, онако како би он чинио када је желео времена да размисли. Дебели испупчени ожиљак му је прелазио преко чела и иза кожне закрпе све до пола скоро ћелаве главе. Када је напокон проговорио, звучао је нешто блаже него Ранд. „Неки кажу да ће Аес Седаи урадити све да добије оно што жели.“
Индиријан спусти тешке беле обрве и погледа преко дугог носа свој чај. Иако је био просечне висине за Аијела, био је нижи од Ранда за пола шаке, ипак све његово се чинило дугим. Врелина Пустоши је, чинило се, отопила сваки вишак меса са њега, па и више. Јагодице су му се грубо истицале, а његове очи су биле смарагди стиснути у пећинама. „Не волим да говорим о Аес Седаи.“ Његов дубоки снажни глас је увек изненађивао, долазећи из тако сувог лица. „Шта је учињено, учињено је. Нека се Мудре бакћу њима.“
„Боље да говоримо о Шаидо псима“, рече Јанвин благо. Што је дошло као још један шок, долазећи из његовог суровог лица. „У року од неколико месеци, најдаље нешто мање од пола године, сваки Шаидо до кога стигнемо ће бити мртав—или ће постати гаи'шаин.“ Само зато што је његов глас био нежан није значило да је и он био. Друга двојица климнуше главама; Манделајн се насмеја жустро.
И даље су звучали неуверено. Шаидои су били званични разлог за овај састанак, ако то није био најважнији разлог, сигурно га то није чинило мање важним. Тај проблем није био неважан—Шаидои су довољно дуго правили проблеме—само није био у истој равни са Аес Седаи по његовом поимању. Они су ипак представљали проблем. Три клана која су се удружила са Тимолановим Мијагомама, који су били већ близу Кинслејеровог бодежа, могао би сигурно урадити онако како је Јанвин рекао, али било је и оних који се нису могли преобратити у гаи'шаине нити убити. Неки су били критичнији од других. „Шта је са Мудрама?“ упита.
На тренутак њихова лица посташе нечитљива; чак ни Аес Седаи нису могле то урадити тако добро. Сучељавање са Једном моћи их није плашило, не да се видело, бар; нико није могао побећи од смрти, тако су Аијели веровали, ни стотину бесних Аес Седаи не би могле једног Аијела натерати да спусти вео када га је већ подигао. Али спознаја да су се Мудре укључиле у борбу код Думаијиних Извора их је погодило као гледање свитања у сред ноћи и месечине по дану на крваво црвеном небу.
„Саринда ми каже да ће скоро све Мудре трчати са алгаи'д'сисвеј“, Индиријан напокон рече, невољно. Саринда је била Мудра која га је пратила од Црвених Извора, упоришта клана Кодаре. Или можда „пратила“ не би била прикладна реч; Мудре су то ретко чиниле. У сваком случају, већина Мудрих Кодаре, и Шианде и Дарине, ће кренути на север са копљима у рукама. „Мудре Шаидоа ће бити... брига... Мудрих.“ Уста су му се згрчила са гађењем.
„Све ствари се мењају.“ Јанвинов глас је свучао чак мекше него обично. Веровао је, али није желео. Мудре које се боре у борби је прекршило обичај стар колико и Аијели.
Манделајн остави чашу уз преувеличану бригу. „Корехуих жели да види Џаир још једном бре него се сан заврши, а и ја.“ Као и Баел и Руарк, и он је имао две жене; остали поглавари су имали по једну, осим Тимолана, али поглавар удовац је био један од ретких који су остали сами толико дуго. Мудре би се побринуле за то ако он не би. „Хоће ли ико од нас поново угледати излазак сунца у трострукој земљи?“
„Надам се да хоће“, Ранд рече полако. Као што плуг рије земљу тако ће и он рити кроз животе људи, и све што је било прогутаће ватра очију његових. Трубе рата пратиће његове кораке, гавранови ће се хранити на његов глас, а он ће носити круну мачева. Змајска пророчанства су давале мало наде у било шта осим у победу над Мрачним, чак и то је давано у границама вероватноће. Пророчанство Руидеана, Аијелско пророчанство, су говориле да ће их он уништити. Безнађе је обухватало кланове због њега а вековни обичаји су били покидани. Чак и без Аес Седаи, тешко да би било изненађење што су неки поглавари разматрали јесу ли они ти који би требали да прате Ранда ал'Тора, са змајевима на рукама или без њих. „Надам се да хоће.“
„Нека увек нађеш воду и хлад, Ранде ал'Торе“, рече Индиријан.
Пошто су отишли, Ранд је сео мрштећи се у чашу, не налазећи одговоре у црном чају. Напокон ју је оставио поред кутијице и вратио рукаве. Меранине очи су га помно посматрале, као да је покушавала да продре у његове мисли. Постојао је ту и наговештај нестрпљења код ње, такође. Рекао јој је да остане у углу осим ако она не чује гласове. Нема сумње да она није видела ни један разлог због ког не би могла да изађе сада када су вође кланова отишле. Да изађе и ископа шта је то било речено.
„Мислиш ли да они верују да играм на свирку Аес Седаи?“ рече.
Млади Наришма устукну. Истини за вољу, био је нешто старији од Ранда, али је имао поглед дечака пет или шест година млађег. Бацио је поглед на Мерану као да је она имала одговор, а затим слегао раменима, са нелагодом. „Ја... не знам, господару Змају.“
Дашива затрепта и престаде да мрмља себи у браду. Кривећи главу, попут птице, посматрао је Ранда са стране. „Је ли то битно, док год се покоравају?“
„Битно је“, Ранд рече. Дашива слеже раменима, а Наришма се намршти смерно; ниједно изгледа да није разумело, ипак можда би Наришма могао надоћи.
Мапе су лежале раштркане по каменом поду иза трона на платформи, смотане или размотане, или пресавијене или размотане тамо где их је он оставио. Неке је померио врхом чизме. Толико је тога требало држати у рукама у исто време. Северни Каирхијен и планине зване Родоубичин Бодеж, и регије око града. Илијан и Равнице Маредоа изван Фар Мадинга. Острво Тар Валон и сви окружни градови и села. Геалд и део Амадиције. Покрети и боје у његовој глави. Лијус Терин је кукао и смејао се у даљини, нејасна сулуда мрмљања о убијању Аша'мана, убијању Изгубљених. Сопственом убиству. Алана је престала са јецањем, срцепарајућа патња скривена испод танког слоја беса. Ранд прође рукама кроз косу, притишћући снажно слепоочнице. Како се осећао док је био сам у сопственој лобањи? Није се могао сетити.
Једна од високих врата се отворише да би пропустила једну од Девица које су стражариле пред вратима. Ријалин, са јарком жуто-црвеном косом и кезом за све, чак је успела да изгледа пуније. За Девицу у сваком случају. „Берелајн сур Пендраг и Аноура Ларисен желе да виде Кар'аќарна.“ Објавила је. Глас јој је прешао са топлог и пријатељског приликом изговарања првог имена на хладан и равнодушан приликом изговарања другог, без да је попустила кез.
Ранд издахну и отвори уста да им дозволи да уђу, али Берелајн није чекала. Ујурила је унутра, Аноура уђе нешто мирније на штиклама. Аес Седаи мало устукну када угледа Дашиву и Наришму, и поче да зури знатижељно када виде Мерану како стоји у углу. Не толико знатижељно, гледала је у Берелајн.
„Какво је значење овога, мој господару Змају?“ захтевала је машући писмом које јој је доставио јутрос. Дојурила је до њега да би му га ставила под нос. „Зашто ми је наређено да се вратим у Мајен? Владала сам добро овде у твоје име и ти то знаш. Нисам могла зауставити Колаваеру да се крунише, али сам је барем зауставила да промени законе које си донео. Зашто сам ја отпуштена? И зашто ми је то пренето писмом? А не лицем у лице. Писмом! Захваљено ми је за услуге и отпуштена сам као службеник који је завршио са наплатом такси!“
Чак и овако бесна, Прва од Мајена је била једна од најлепших девојака које је Ранд икада видео. Црна коса јој је падала на рамена у светлуцајућим таласима, оквирујући лице које би слепца натерало да зури. Човек би се лако могао изгубити у њеним тамним очима. Данас је носила искричаву сребрну свилу, танку и оскудну пригоднију да забави љубавника, у осами. Уствари, да је деколте био за длаку дубљи, не би могла да је носи у јавности. Чак и овако, није био сигуран да би требала излазити у јавност. Рекао је сам себи, кад је писао писмо, да је то радио јер није имао времена да се с њом препире лицем у лице. Истина је била у томе да је сувише уживао гледајући је; из неког разлога, почео је осећати да је то било—не баш погрешно, али скоро да јесте.
Чим се појавила, Лијус Терин је престао са бешњењем и почео да лагано зуји, онако како је радио када би се дивио некој жени. Изненада Ранд схвати да чешка ушну ресицу, и осети шок. Инстинктивно је осећао да је то још нешто што је Лијус Терин радио без размишљања, као и зујање. Склонио је руку у страну, али на тренутак је желео поново да дотакне уво.
Спаљен да си, ово је моје тело! Помисао је била режање. Моје! Лијус Териново зујање престаде у изненађењу, и збуњеношћу; без гласа, мртвац побеже у најдубље сенке Рандовог ума.
Рандова тишина је била делотворна. Берелајн спусти писмо, а њен бес се смањи. Мало. Очију упртих у његове, уздахнула је од чега му јурну крв у образе. „Мој господару Змају -“
„Знаш ли због чега“, прекиде је. Гледање право у њене очи није било лако. Зачудо, ухватио се како жели да је Мин овде. Врло чудно. Њено виђење сада не би било од користи. „Када си се јутрос вратила са тог брода Морског народа, био је момак који је чекао на доку, са ножем.“
Берелајн са презиром одмахну главом. „Није пришао на више од три корака. Била сам у друштву дванаест Крилатих гардиста и лордом капетаном Галеном.“ Нурела је водила неке од Крилатих гардиста у Думаијиним Изворима, али Галена је командовала Гардистима у целини. Она је имала осам стотина њих у граду поред оних који су се вратили са Нурелом. „Ти очекујеш да ја побегнем због кокошара?“
„Не изигравај будалу“, зарежао је. „Кокошар, са дванаест војника око тебе?“ Црвенило јој крену у образе; знала је, добро. Није јој дао прилику да се побуни или објасни или за било какву глупост. „Добраин ми рече да је већ чуо дошаптавања у палати да си издала Колаверу. Они који је подржавају би се плашили да кажу ишта против мене, али би они платили некога да те пробије ножем.“ А и Фаилу, ако је веровати Добраину; то се решавало. „Али они неће добити прилику за то јер ти идеш у Мајен. Добраин ће заузети твоје место док Елејна не заузме Сунчев престо.“
Загрцнула се као да ју је полио хладном водом. Очи су јој се рашириле. Било му је драго када је престала да га се плаши, али сада није био тако сигуран. Како је отворила уста да експлодира, Аноура је додирну по руци, а она нагло окрену главу. Размениле су дуг поглед, Берелајнино кркљање се смањи. Она поправи сукњу и оштро исправи рамена. Ранд брзо скрену поглед.
Мерана је стајала на крају собе. Он се питао да ли је она прешла преко и избегла иза—како би другачије могла да стоји на ономе што није никако могла опазити? Када се окренуо, она се померила уназад све док скоро није дотакла зид, њене очи су све време гледале у њега. По њеном лицу, она би му сипала чај сваки дан десет наредних година само да чује шта се прича.
„Мој господару Змају, “ Берелајн рече осмехујући се, „питање Ата'ан Мијера је још увек неразјашњено.“ Њен глас је био сладак попут меда, а њене усне би могле оставити траг и у камену.“Госпа од једара Харина је незадовољна јер вас чека толико дуго на свом броду. Посетила сам је неколико пута. Ја бих могла да решим те деликатне проблеме, које верујем лорд Добраин не би могао. Верујем да је Морски народ веома важан за тебе иако се не помиње у Змајским пророчанствима. Ти си одлучујући елеменат у њиховим, мада одбијају да кажу више о томе. “
Ранд је зурио. Зашто се она толико борила да задржи тај тешки посао, за који јој ниједан Каирхијењанин није рекао ни хвала а неки су чак и пожелели да је убију ? Она је била владарка, навикнута је на разговоре са другим владарима и њиховим преставницима, а не на уличне бандите и лопове. Медне усне или не, неће остати близу Ранда ал'Тора. Она му се... овај , понудила... једном. Чињеница је да је Мајен мала земља и да је Берелајн навикла да користи своју лепоту, као мушкарци оружје, да би је сачувала од свог моћног суседа Тира. То је било то! „Берелајн , не знам на који начин бих ти гарантовао слободу Мајена, али ја ћу написати све што... “ Вртлог боја му се тако јако увртао у глави да му се језик заледио у месту. Лијус Терин се насмејао. Жена која зна за опасност и није уплашена је благо које би само лудак одбацио.
„Гаранције.“ Горчина је обузимала мед а хладни бес се, попут мехурића, јављао у томе. Анура је ухватила за рукав, али Берелајн није обраћала пажњу на њу. „Док ја седим у Мајену са твојим гаранцијама, други ће ти служити. Касније ће тражити награде и признања за своје успехе. Оно што сам ја урадила овде биће старо и избледело, а њихови успеси ће бити нови и свежи. Ако ти високи лорд Веирамон да Илијан и затражи Мајен за узврат, шта ћеш рећи? Ако ти да Мурандију, Алтару и све до Аритског океана?“ Лијус Терин се поново насмејао на такав начин да је Ранд скоро поцрвенео. Уживао је у гледању, али су понекад ствари на које је Лијус Терин мислио...
Берелајн га је посматрала тврдоглавим очима и могао је само да наслути питање које је следило за Ануриним, опрезним погледима.
Ријалин је поново ушла. „ Једна Аес Седаи жели да види Кар'а'карна.“ Успела је да звучи хладно и несигурно у исто време. „Њено име је Кадсуан Мелаидрин.“
Упадљиво згодна жена је заобишла Ријалин и ушла у собу. Носила је гвоздено-сиву косу сакупљену у високу пунђу, украшену златним висећим орнаментима и све се десило одједном.
„Мислила сам да си мртва,“ Анура рече скоро без даха, избечених очију које само што јој нису искочиле. Мерана је јурнула кроз стражу, испружених руку „Не, Кадсуан!“ вриснула је. „Не смеш га повредити! Не смеш!“
Ранд је осетио пецкање на кожи, као да је неко у соби пригрлио саидар, можда више од једне, и брзо се одмичући од Берелајн пригрлио је Извор допуштајући да га преплави саидин, осећајући да и Аша'мани раде исто. Дашива се мрштио, гледајући од једне Аес Седаи до друге. Упркос Моћи коју је држао, Наришма је стегао мач обема рукама и заузео позу звану Леопард у дрвећу скоро га извлачећи из корица. Лијус Терин је мрмљао о убијању и смрти. Убиј их све! Убиј их сада! Ријалин је подигла вео, вичући нешто. Одједном се дванаест забрађених Девица нашло у соби, са копљима у рукама. Није се изненадио када је видио да их Берелајн гледа као да су сви луди.
За некога које све то изазвао, ова Кадсуан је изгледала изузетно незаинтересовано. Погледала је Девице и одмахнула главом, док су јој се златни месец, звезде и птичице њежно љуљале у коси. „Покушај да се узгаје праве црвене руже у северном Гелдану је раван смрти, Анура,“ рекла је суво , „али то није права смрт. Ох, смири се, Мерана, да не уплашиш некога. Човек би помислио да си постала смиренија од када си скинула почетничко бело.“
Мерана је зинула, али је затворила уста, изгледајући посрамљено и пецкање је одједном нестало. Ранд није пустио саидин. Нису ни Аша'мани.
„Ко си ти?“ захтевао је. „Из којег си Ађаха?“ Црвеног , по Мераниној реакцији. Али да би црвена сестра само ушетала овде, и то сама, потребна је суицидална храброст. „Шта желиш?“
Кадсуанин поглед се задржао на њему на тренутак, али није одговорила. Меранине усне су се помериле, али је седа жена погледала, подигавши обрву и то је било то. Мерана се чак зацрвенела и спустила поглед. Анура је и даље гледала придошлицу као да је дух. Или џин.
Без речи, Кадсуан је пројездила кроз собу до Аша'мана, док су њене подељене сукње парале ваздух. Ранд је добијао утисак да се увек тако кретала: грациозно, елеантно, али ипак не губећи време и не дозвољавајући да је било шта омете. Дашива је одмерио, подругљиво се смешкајући. Иако га је гледала у очи, изгледало је као да то не примећује, као што није примећивала Наришмину руку како стеже балчак мача, када му је ставила прст испод браде окрећући му главу лево-десно прије него што је стигао да се отргне.
„ Какве дивне очи,“ мрмљала је. Наришма је изненађено трепнуо, а Дашивин подругљиви осмех се претворио у гримасу у односу на коју би се претходна могла окарактерисати као добронамерна.
„Не ради ништа,“ Ранд рече оштро. Сјај око Дашиве је нестао када је формално прислонио песницу на груди у поздрав који су користили Аша'мани. „Шта желиш, Кадсуан?“ Ранд је наставио. „Погледај ме, проклета била!“
И јесте , окрећући само главу. „Дакле, ти си Ранд ал'Тор, Поноворођени Змај. Мислила сам да те је и дете какво је Моираина морало научити неким манирима.“
Ријалин је ставила копље код оних иза леђа и рукама показала нешто на језику Девица копља. По први пут нико се није насмејао. По први пут Ранд је био сигуран да то није била шала о њему. „Смири се, Ријалин,“ рекао је подижући руку. „Све се смирите.“
Кадсуан је и то игнорисала упућујући Берелајн један осмех. „Дакле, ово је твоја Берелајн, Анура. Лепша је него што сам чула.“ Наклон који јој је упутила сагињући главу био је прилично дубок, али некако без икаквог наговештаја о томе да је Берелајн изнад ње на било који начин. Био је то само поздрав, ништа више. „Моја госпо Прва од Мајена, морам да разговарам са овим младићем и задржаћу твог саветника. Чула сам да си овде преузела многе дужности, па те нећу задржавати.“ То је био толико јасан знак да оде, да је још једино могла да јој отвори врата.
Берелајн је грациозно климнула главом, а онда се окренула ка Ранду ширећи сукње у толико дубок наклон да се забринуо да ће јој одећа спасти. „Мој господару Змају,“ наставила је „тражим твоју љубазну дозволу да се повучем.“
Наклон, који јој је Ранд узвратио, није био толико увежбан. „Имате је, моја госпо Прва, ако желите.“ Понудио јој је руку да јој помогне да устане. „Надам се да ћеш размотрити мој предлог.“
„Мој господару Змају, служићу ти где и на који начин ти желиш. “Њен глас је поново био меден. Због Кадсуан, претпостављао је. На њеном лицу се није оцртавала изнервираност, само изразита одлучност. „Сети се Харин,“ додала је шапућући.
Када су се врата затворила иза Берелајн, Кадсуан рече: „Увек је добро видети децу да се играју, зар не мислиш, Мерана?“ Мерана је зурила померајући главу од Ранда до седокосе жене. Анура је изгледала као да је само снага воље одржава на ногама.
Већина Девица је отишла са Берелајн, очигледно схватајући да неће бити убијања, али Ријалин и још две су остале поред врата и даље забрађене. Можда је била случајност што их је остало три, по једна на сваку Аес Седаи. Дашива је изгледа такође мислио да је опасност прошла. Наслонио се на зид, померајући усне у тишини прекрштених руку, очигледно гледајући Аес Седаи. Наришма је упитно погледао Ранда, али је Ранд само одмахнуо главом. Жена је очигледно покушавала да га испровоцира. Питање је било зашто провоцирати човека који може да те умири, или чак да те убије? Лијус Терин је мрмљао исту ствар. Зашто? Зашто? Попевши се на престо, Ранд је узео Змајев скиптар са трона и сео, чекајући да види шта ће се догодити. Та жена неће успети.
„Превише украса, зар не?“ Кадсуан је рекла Анури, лутајући погледом по соби. Осим златних украса по соби, широки златни појас украшавао је зид изнад огледала а у угловима је било скоро две стопе златних полуга. „Никад нисам могла да разлучим ко је кичастији, Каирхијењани или Таиренци, али и због једних и других Ебоударђани би могли да поцрвене, или чак и Тинкери. Да ли је то послужаоник са чајем? Вољела бих мало ако је свеж и топао.“
Усмеравајући, Ранд је подигао послужавник, напола очекујући да метал корозира од прљавштине саидина, и натерао га да доплута до три жене. Мерана је донела више шоља, четири шоље су и даље стајале неискориштене. Напунио је три, заменио чајник и чекао. Плутао је у ваздуху одржавајући се на саидину.
Три различите жене по изгледу и три различите реакције. Анура је гледала у послужавник као да је уцрвљала храна, одмахнула главом и закорачила назад. Мерана је удахнула дубоко и полако узела шољу, руком која се незнатно тресла. Знати да мушкарац може да усмерава и бити приморан да то гледаш биле су различите ствари. Кадсуан је узела шољу и пријатно се насмешила. Ништа није указивало на то који је од тројице мушкараца сипао чај, али она је погледала, преко шоље чаја, право у Ранда који је седио са једном ногом пребаченом преко ручке столице. „То је добар дечко,“ рекла је. Девице су размениле шокиране погледе изнад велова. Ранд је задрхтао. Не. Неће га испровоцирати. Који год био њен мотив, то је било оно што је желела, али неће јој успети! „Питаћу још једном,“ рекао је. Чудно како је успео да звучи тако хладно јер је унутра кључао. „Шта желиш? Одговори ми или иди. Кроз врата или прозор, твој избор.“
Опет је Мерана отворила уста, али Кадсуан је ућуткала, овог пута оштрим покретом руке, не скрећући поглед са Ранда. „Да те видим.“ Рекла је смирено. „Ја сам из Зеленог ађаха, не Црвеног, али сам носила шал дуже него било која жива сестра и суочила се са више мушкараца него било које четири, можда и било којих десет црвених сестара. Није да сам их ловила, разумеш, али ја изгледа имам нос за те ствари.“ Рекла је то тако смирено као жена која каже да је отишла на пијацу пар пута у животу. „Неки су се борили до краја, ударајући и вриштећи, чак и након што су били одсечени од Извора и везани. Неки су плакали од олакшања, смирени као јаганци захвални што се коначно и то завршило. Искрено, на крају су сви плакали. На крају су им само сузе остале.“
Врућина у њему је експлодирала у бес. Послужаоник и масивни чајник су прелетели преко собе, смрскавши огледало са гласним праском, одскачући назад уз кишу стакла. Из напола улубљеног чајника цурео је чај док се послужаоник вртио преко пода. Сви су поскочили осим Кадсуан. Ранд је скочио са престола стежући Змајев скиптар толико јако да му се скоро усекао у длан. „Да ли је то требало да ме уплаши?“ вриштао је. „Очекујеш ли да молим или да будем захвалан? Да плачем? Аес Седаи, могао би да склопим руку и да те сломим.“ Рука коју је испружио тресла се од беса. „Мерана зна шта бих требао да урадим, само Светлост зна зашто нећу.“
Жена је погледала у разбијено посуђе за чај као да је имала сво време овога света. „Сада знаш,“ рекла је на послетку, смирена као и увек, „да ја знам твоју будућност и садашњост. Милост Светлости се не простире на оне који усмеравају. Неки то виде и верују да Светлост одбија те мушкарце. Ја не. Да ли си већ почео да чујеш гласове?“
„На шта мислиш?“ упитао је полако. Могао је да осети да Лијус Терин слуша.
Пецкање на кожи се вратило и мало је фалило да почне да усмерава, али све што се десило било је то да се чајник уздигао и доплутао до Кадсуан окрећући се полако у ваздуху да би га прегледала. „То је део лудила. Гласови са којима они комуницирају, који им говоре шта да раде.“ Чајник се нежно спустио на под, поред њеног стопала. „Да ли си чуо неки?“
Пренеражујуће, Дашива се грохотом насмејао. Наришма је овлажио усне. Можда се раније није плашио ове жене, али је сада пажљиво проучавао, као да гледа шкорпију.
„Ја ћу постављати питања,“ Ранд је рекао одлучно. „Изгледа да заборављаш ко сам ја.“ Ти си стваран , зар не ? Није било одговора. Лијус Терине? Није био луд, глас је био стваран, не имагинација. Не лудило. Изненадна жеља да се насмеје није помагала.
Кадсуан је уздахнула. „Ти си младић који мало зна о томе где иде или зашто, а још мање шта га чека напред. Изгледаш узнемирено. Можда ћемо моћи да разговарамо када будеш смиренији. Имаш ли нешто против да поведем Мерану и Ануру са собом на кратко? Нисам се видела дуго ни са једном.“
Ранд је зурио у њу. Упала је унутра, вређала га, претила му, лежерно објавила да зна за глас у његовој глави и уз све то је желела да оде и прича са Мераном и Ануром? Да ли је она луда? Лијус Терин још увек није одговарао. Тај човек је био стваран. Био је!
„Одлазите.“ рекао је. „Одлазите, и...“ Он није био луд. „Сви напоље! Излазите напоље!“
Дашива је трепнуо, кривећи главу а онда је слегнуо раменима и пошао ка вратима. Кадсуан се тако насмешила да је напола очекивао да поново каже да је добар дечко а онда је буквално потерала Ануру и Мерану ка Девицама, које су спуштале велове и гледале забринуто. Наришма га је такође погледао оклевајући док му Ранд није оштро гестикулирао да изађе. Коначно када су сви отишли био је сам. Сам.
Бесно је бацио Змајев скиптар. Врх копља се забио у наслон једне од столица док се дршка љуљала.
„Ја нисам луд.“ објавио је празној соби. Лијус Терин му је говорио ствари. Никад не би успео да побегне Галини без тог мртвог човека у глави. Али користио је Моћ и пре него што је чуо гласове, научио је да призива муње и ватрене кугле и направи оно што је убило стотине Тролока. Али можда је све то био Лијус Терин, као и оне успомене о пењању по дрвећу и уласку у Дворану слугу и још туце других—места на којима никад није био. А можда су то све била само маштања, луди снови једног лудака, као и глас.
Схватио је да корача по соби и није могао да се заустави. Осећао се као да је морао да покреће мишиће или ће се у супротном распасти. „Ја нисам луд,“ рекао је. Не још. „Ја нисам - “ Звук врата која су се управо отворила натерао га је да се окрене, надајући се да ће видети Мин. То је, ипак, поново била Ријалин. Овог пута је придржавала ниску жену у тамно-плавој хаљини, седе косе и тужног лица, надутих и црвених очију.
Хтео је да им каже да оду, да га оставе самог. Самог. Да ли је био сам? Да ли је Лијус Терин био само сан? Кад би само оне отишле... Идриен Тарсим је водила школу коју је основао овде у Каирхијену. Та жена је била толико практична да није био сигуран да ли је веровала у Једну моћ, с обзиром на то да није могла да је види или додирне. Шта је могло да је доведе у такво стање?
Натерао је себе да се окрене ка њој. Луд или не, сам или не, није било никог другог ко би урадио оно што се морало урадити. Није било никог чак ни за ову малу дужност. Тежа од планине. „Шта је било?“ упитао је, покушавајући да звучи што њежније.
Изненада зајецавши, Идриен му се бацила у наручје и наслонила му главу на груди. Када се смирила толико да би могла да му све исприча и он је пожелио да заплаче.
