Мерана је пратила Кадсуан у стопу колико се усуђивала, са стотину питања на језику, али Кадсуан није била жена коју си могла да вучеш за рукав. Она је одлучивала кога би приметила и када. Аноура је такође ћутала, њих две заједно су ишле са другима пробудивши ходнике палате, невољно ходајући низ степенице, изглачаном мермеру на почетку а потом на јасном црном камену. Мерана је изменила поглед са њеном сивом Сестром и за тренутак је осетила бол. Није стварно знала жену, али Аноура је носила непоколебљив поглед девојке која иде до Надзорнице полазница, одлучна да буде храбра. Оне нису биле полазнице. Нису биле деца. Отворила је уста и затворила их, застрашена сивим зеком који је са клупком конца мамио са месецима и звездама и птицама и рибама. Кадсуан је била... Кадсуан.
Мерана ју је једном пре срела, када је била полазница, или ју је бар слушала када јој је говорила. Сестре из сваког Ађаха су долазиле да виде жену, пуне страхопоштовања које нису могле да сакрију. Једном је Кадсуан Мелаидрин била мерило по коме би се процењивао сваки нови упис у књигу полазница. До Елејне Траканд, за њеног живота ни једна која је дошла у Белу кулу није успела да испуни стандард, а камоли да га надмаши. У више него на један начин слична њој није шетала међу Аес Седаи већ хиљаду година. Никад се није чуло за одбијање места Седничарке, ипак она јесте, најмање два пута. Такође се прича да је одбила да буде уздигнута у вођу Зеленог ађаха. Причало се да је једном нестала из Куле на 10 година зато што је Дворана намеравала да је уздигне на место Амирилин. Не да је она икада остајала дуже у Тар Валону него што је заиста неопходно. Приче о Кадсуан су стизале у Кулу, приче од којих су сестрама уста зјапила, авантуре од којих су дрхтале оне које су сањале о шалу. Постаће легенда међу Аес Седаи. Ако већ није и сада.
Шал је красио Меранина рамена више од двадесет пет година када је Кадсуан објавила да се повлачи из света, косе већ увелико седе, сви су је сматрали одавно мртвом када је Аијелски рат почео двадесет пет година потом, али након три месеца борбе она се поново појавила праћена двојицом Заштитника, људи које живот ломи већ дуго времена али који су још увек чврсти попут метала. Прича се да је Кадсуан током година имала више Заштитника него што је већина сестара променила ципеле. Поново се повукла када су Аијели одступили од Тар Валона, али неки кажу, више него полуозбиљно, да Кадсуан неће умрети докле год има макар мало авантуре у свету.
А то су бесмислице о којима полазнице брбљају, Мерана је чврсто подсетила себе. Чак и ми на крају умиремо. Па ипак Кадсуан је још увек Кадсуан. А ако она није била једна од оних сестара које су се појавиле у граду када ја ал’Тор ухваћен, сунце вечерас не би зашло. Мерана је покренула руке да намести шал и схватила да је он обешен о куку у њеној соби. Бесмислено. Не треба јој ништа да је подсећа на оно што јесте. Када би био само неко други у питању, а не Кадсуан ...
Пар Мудрих на раскршћу ходника их је посматрао, хладне бледе очи на каменим лицима испод црних марама. Едара и Лејн. Обе су могле да усмеравају,и то прилично снажно, можда би доста догурале да су као девојке дошле у Кулу. Кадсуан је прошла као да не примећује осуду дивљакуша. Аноура јесте, мрштећи се и брбљајући, танка плетеница се љуљала док је тресла главу. Мерана је држала своје очи на подним плочицама.
Несумњиво ће сада пасти на њу да објасни Кадсуан ...компромис... који је постигнут прошле ноћи са Мудрима, пре него што су она и остале доведене у палату. Аноура није знала - није била део тога - и Мерана је имала мало наде да ће се Рафела или Верин појавити, или било која друга којој би некако могла да утрапи ту дужност. То је био компромис, на неки начин, и можда најбољи који је могао бити постигнут с' обзиром на околности, али ипак је озбиљно сумњала да ће Кадсуан то тако видети. Желела је да није она та која мора да је убеди. Боље је да точи чај оним проклетим мушкарцима месец дана. Пожелела је да није била толико слободног језика са младим ал’Тором. Знајући зашто је њу натерао да служи чај није био лек за то што је била одсечена од сваке користи коју је тако могла да стекне. Радије би милслила да је ухваћена у некакав та’веренски вртлог Шаре него да верује да су је очи младог човека, као сјајни плаво-сиви драгуљи, натерале да муца из чистог страха, било како било, предала му је све на послужавнику. Пожелела је...
Жудња је била за децу. Преговарала је у безбројним споразумима, у многим је чак остварено оно што је намеравано; прекинула је 3 рата и зауставила бар још двадесетак док још нису ни почели, суочавала се са краљевима и краљицама и генералима и успела да их уразуми. Чак и тако... ухватила је себе како обећава да се неће жалити ни једном речју без обзира колико често је тај човек тера да изиграва слушкињу када би се међутим Сеонид појавила на следећем углу,или Масури, или Фелдрин, или било ко. Светлости! .Када би само могла да трепне очима и да открије да је све што се дешавало после одласка из Салидара био само ружан сан.
Изненађујуће, Кадсуан их је одвела у малу собу коју су Бера и Курина делиле, дубоко у утроби палате. Тамо где су слуге живеле. Узак прозор, постављен високо на зиду а ипак у равни са спољашним поплочаним двориштем, је пропуштао мали сноп светлости, али је соба изгледала мрачно. Плаштови и бисаге и неколико хаљина је висило о клин на напрслим, жуто окреченим зидовима. Длето је оштетило голи дрвени под, предма је било напора да се углача. Мали истрошени сто је стајао у једном углу, и једнако истрошени умиваоник у другом, са дрвеним лавором и ћупом. Мерана је зурила у мали кревет. Није изгледао много ужи од оног који је она морала да дели са Сеодин и Масури, двоје врата ниже. Соба је можда била већа корак у сваком правцу, али није била намењена за троје. Коирени и осталима који су још увек држани у Аијелским шаторима је вероватно удобније као заробљеницима.
Ни Бера ни Кируна нису биле присутне, али је Даигиан била, дебељушкаста, бледа жена која је носила танки сребрни ланац у црној коси, са округлим месецкаменом који виси на средини чела. Њена тамна каирхијенска хаљина је имала четири танке обојене линије на преко појаса, а она је додала урезе у хаљини, беле за њен Ађах. Млађа кћи једне од мањих Кућа, је увек подсећала Мерану на накићеног голуба. Када је Кадсуан ушла, Даигиана је устала ишчекујући.
Постојала је само једна столица у соби, мало више од хоклице са изговором за наслон. Кадсуан је узела и издахнула. „Чај, молим. Два мала гутљаја од оног што момак точи и могла бих да користим језик као ђон за ципеле ”
Сјај саидара је одмах окружио Диагиан, мада слабо, и улубљени лимени чајник је подигнут са стола, токови Ватре подгревали су воду док је отварала мали сандук од месинга са чајевима.
Без другог избора за седење, Мерана се сместила на кревет, намештајући сукње и смештајући се на грбавом душеку док је покушавала да среди мисли. Ово ће можда бити као важно преговарање које је она икад предузела. После једног момента, Аноура јој се придружила на ивици душека.
„Узимам по твом држању, Мерана,“ Кадсуан је рекла нагло, „да су приче како се момак предао Елаиди лажне. Немој да изгледаш толико изненађено, дете. Да ли мислиш да нисам знала за ваше . . . дружење?“ Толико је увила ту реч да је звучала прљаво како било какав војнички узвик. „А ти, Аноура?“
„Ја сам овде само да саветујем Берелајн, мада је истина о томе, да је она игнорисала мој савет самит тим што је и дошла.“ Тарабонка је држала главу усправно, сигурног гласа. Мада је трљала је палчеве колико је год могла. Не би добро прошла за преговарачким столом уколико је толико провидна. „Што се осталог тиче“ пажљиво је рекла, „још увек нисам одлучила.“
„То је мудра одлука“ Кадсуан је прогунђала са упереним погледом у Мерану. „Чини се да је последњих година превише сестара заборавило да поседује мозак, или разборитост. Постојало је време када су Аес Седаи доносиле одлуке после пажљивог просуђивања, са мислима о добробити Куле на првом месту. Само запамти, Аноура, шта је Санче добила мешајући се са ал’Тором. Ходај преблизу ковачке ватре и гадно ћеш се опећи.“
Мерана је подигла браду, размрдавајући врат да би га опустила. Схватајући шта ради натерала је себе да стане. Жена није била толико изнад ње. Не стварно. Само више него било која друга сестра. „Ако смем да питам . . .“ Превише смарежљиво, али горе је да стане и крене поново. „…које су твоје намере, Кадсуан?“ Борила се да очува достојанство. „Очигледно је да си се . . . држала по страни . . . до сада. Зашто си одлучила . . . да се приближиш . . .ал’Тору у овом одређеном моменту? Била си . . . прилично недипломатска . . .према њему.“
„Могла си и шамар да му удариш,“ Аноура је додала и Мерана је добила боју. Од њих две, Аноура би требало да има далеко веће проблеме са Кадсуан, али није она била та која се спотицала о сопствене речи.
Кадсуан је сажаљиво продрмала главу. „Ако хоћеш да видиш од чега је човек направљен, гурај га у правцу који не очекује. Тај момак има нечег чврстог у себи, мислим, али ће бити тежак.“ Вртећи прстима загледала се у преко њих у зид изгубљена у мислима. „Има гнева у себи довољно да запали свет, а једва га контролише. Избаци га мало више из равнотеже и . . . Бум! АлТор није још увек толико тврд као Логан Аблар или Мазрим Таим али се плашим да је хиљаду пута тежи од њих.“
Чувши та три имена заједно, Меранин језик се залепио за непца.
„Видела си обојицу, Логана и Таима?“ Аноура је пиљећи рекла. „ Колико сам чула, Таим прати алТора.“ Мерана је успела да прогута уздах олакшања. Приче о Думаиним изворима још увек нису стигле да се пренесу. Иако хоће.
„И ја такође имам уши да ухватим глассине, Аноура.“ осорно рече Кадсуан. „Мада бих волела да нисам по ономе што сам чула о том пару. Сав мој труд је одбачен. И других такође, али ја сам свој део урадила. А ту су и ови црнокапути, ти Ашамани.“ Узимајући шољицу од Даигиан, топло се осмехнула и прошапутала захвалност. Бела, са округлим образима, је изгледала спремно да се поклони, мада све што је урадила било да се вратила у угао и да је прекрстила руке. Била је дуже полазница и Прихваћена од било које у живом сећању, једва јој је било допуштено да остане у Кули, добијајући прстен за нокат и шал за трепавицу. Даиган се увек повлачила у присуству других сестара.
Дувајући пару са шољице, Кадсуан је наставила неочекивано живахно ћаскајући. „Био је то Логан, практично пред мојим вратима, који ме је одвукао од мојих ружа.Бам! Гужва на вашару ме је могла одвући од тих Светлом-проклетих биљака. Које је поента ако користиш Моћ, али ако радиш без ње, зарадићеш десет хиљада трња за сваку-Бам! Чак сам размишљала да дам заклетву као Ловац, уколико би Савет Деветорице то дозволио. Пах. Били су то добри месеци, јурећи за Логаном, али једном када је ухваћен, његово праћење до Тар Валона је било привлачно као руже. Мало сам лутала, да видим шта могу да нађем, можда новог Заштитника, мада је претпостављам мало касно за то с обзиром на праведност према мушкарцу . А онда сам чула за Таима, и кренула за Салдеју најбрже сто сам могла да јашем. Ништа није тако узбудљиво као мушкарац који може да усмерава.“ Ненадано њен глас и поглед су очврснули. „Да ли је ма која од вас била умешана у… …гадости . . . одмах после Аијелског рата?“
Упркос сопственом противљењу, Мерана је почела збуњено. Очи друге жене су говориле о пању и главосечиној секири. „Какве гадости? Немам појма о чему говориш“
Оптужујућ поглед је тако јако погодио Аноуру да је замало пала са кревета. „Аијелски рат?“ задихала се смиривајући се. „Годинама потом сам покушавала да такозвану Велику коалицију направим на нешто више од имена.“
Мерана је са интересовањем погледала у Аноуру. Многе из Сивог Ађаха су журиле од престонице до престонице после рата у узалудном покушају да одрже на окупу савез који се формирао против Аијела, али никад није знала да је Аноура била једна од њих. Није могла да буде тако лош преговарач ако је била. „И ја сам,“ рекла је. Достојанство. Није сачувала много од тога од како је кренула за ал’Тором из Каемлина. Комадићи који су остали били су превише вредни да би се изгубили. Начинила је свој глас мирним и чврстим. „На какве гадости мислиш, Кадсуан?“
Седокоса жена је просто пропустила питање као да га никад није изговорила.
За тренутак, Мерана се запитала да ли је Кадсуанина присебност одлутала. Никад није чула да се то десило сестри, али већина Аес Седаи су се повлачиле на крају својих живота, далеко од сплетки и метежа о којима нико осим сестара није икада знао. Не тако често, далеко од свакога. Ко би могао да каже шта њих снађе пре краја? Један поглед на тај чист, миран поглед који је гледа преко шољице за чај разуверио ју је од такве помисли. У сваком случају, двадесет година старе гадости, које год да су сигурно не могу да се пореде са оним са чиме се свет сада суочава. А Кадсуан јој још увек није одговорила на њена прва питања. Шта је намеравала? И зашто сада.
Пре него што је Мерана могла поново да пита, врата су се отворила и Бера и Кируна су угуране од стране Кореле Ховиан, детињасто витке Жуте са пуним црним обрвама и густом накострешеном црном косом која јој је давала помало необуздан изглед без обзира колико би уредно била обучена, а она је увек била обучена за плес са много извеза на рукавима и женским појасом на горњим деловима сукње. Било је једва простора за кретање са толико људи у овом ограниченом простору. Корела никад није изгледала да јој није забавно, шта год да се деси, али сада је имала широки осмех негде између неверице и отвореног смеха. Кирунине очи су севале леденом ароганцијом, код је Бера беснела стиснутих усана и набораног чела. Све док нису угледале Кадсуан. Мерана је претпостављала да је за њих то било као да су се нашле лицем у лице са Алинд Дифеле или Севланом Месеу или чак Мабриам ен’Шерид. Очи су им се избуљиле. Кирунина вилица се спустила.
„Мислила сам да си мртва.“ Бера је изговорила без даха.
Кадсуан је љутито шмркнула. „Уморила сам се од слушања тога. Следећи имбецил од кога то чујем ће цвилети недељу дана.“ Аноура је почела да проучава ножне прстиће у папучама.
„Никада нећете погодити где сам пронашла ове две,“ Корела је казала са њеним веселим муранђанским нагласком. Пипкала је по страни свог прћастог носића, као што је увек радила када се спрема да исприча неку шалу, или оно што је она видела као једну. Тачкице црвенила појавиле су се на Бериним образима, и још више на Кируниним, „Бера је седела као слабашни мишић под очима мале скупине Аијелских дивљакуша које су ми, молим те, смело рекле да она не може да пође са мном све док Сорилеа - ох, та жена је права наџак баба да ти задаје ноћне море, јесте - не могу да добијем Беру све док Сорилеа не заврши приватни разговор са другом ученицом. Нашом драгом Кируном, ту.“
Више нису биле у питању тачкице. Кируна и Бера су скроз поруменеле, одбијајући да сретну било чији поглед. Чак је и Даигиан зурила у њих.
Олакшање је прошло у великим таласима кроз Мерану. Она неће бити та која ће да објашњава како су Мудре протумачиле наређења тог поквареног ал’Тора да сестре требају њих да слушају. Нису биле праве ученице, наравно, лекције нису бие укључене. Шта може гомила дивљакуша, при том и дивљака, да научи Аес Седаи? Мудре су само желеле да знају где ко припада. Само? Бера и Кируна су казале како се ал’Тор смејао - смејао! - и рекао да је то за њега свеједно и да очекује од њих да буду послушни ђаци. Ниједна није имала пријатне тренутке савијајући главу, најмање од свих Кируна.
Па ипак, Кадсуан није захтевала објашњење. „Очекивала сам пасју вечеру,“ рекла је суво, „а не корпу балеге. Чекајте да видим да ли сам схватила. Ви деца, која сте се побуниле против законито изабране Амирилин, сада сте се некако удружиле са момком ал’Тор, и ако примате наређења од ових аијелских жена, претпостављам да примате и његова. „Њено неслагање је било гадно као пуна уста покварених шљива. Тресући главом загледала се у своју шољицу чаја, а онда поново фиксирала поглед на пар жена. „Па шта је једна издаја мање више? Дворана може да вас баци на колена за покору од сада па до Тармон Гаи’дона, али главе вам могу узети само једном. Шта са осталима, напољу у Аијелском логору? Претпостављам, све Елаидине. Да ли су се и оне . . . пријавиле за шегртовање? Ниједној од нас није било дозвољено ближе од првих редова шатора. Ови Аијели изгледа немају љубави према Аес Седаи.“
„Не знам, Кадсуан,“ Кируна је одговорила, изгледала је тако црвена у лицу као да ће се запалити. „Држане смо одвојено.“ Меранине очи су се прошириле. Никад пре није чула да Кируна звучи тако схисходљиво.
Бера је с друге стране дубоко удахнула. Већ је стајала усправно, па ипак се чинило да исправља себе због непријатнг задатка. „Елаида није –“ почела је узбуђено.
„Колико могу да разазнам, Елаида је преамбициозна,“ Грубо ће Кадсуан, нагнувши се напред толико нагло да су се обе и Мерана и Аноура тргнуле на кревету, иако није гледала у њих, „А можда је и ужасно раздражљива, али је ипак Амирилин Трон, уздигнута од стране Дворане куле уз потпуно поштовање закона Куле.“
„Ако је Елаида законита Амирилин, зашто онда ти ниси послушала њено наређење за повратак?“ Оно сто је издало Беранин недостатак прибраности су биле њене руке на сукњама. Само уложен напор да их не зграби или поравна могао је да их држи тако непокретне.
„Значи, једна од вас има кичму.“ Кадсуан се благо насмејала, али њене очи нису изгледале нимало веселе. Повијајући се назад, узела је мали гутљај чаја. „Сада седите доле. Имам још пуно питања.“
Мерана и Аноура су устале нудећи своја места на кревету, али је Кируна само стајала и забринуто гледала у Кадсуан, а Бера је на тренутак погледала пријатељицу а онда одмахнула главом. Корела је заколутала очима широко се смешећи из неког разлога, али изгледа да Кадсуан није било брига.
„Половина гласина које чујем,“ казала је, „тичу се слободе Изгубљених. Тешко да би то било изненађујуће, с обзиром на све остало, али да ли имате неки доказ, за или против?“
До недавно, Мерани би било драго што седи, до недавно, знала је како се веш осећа док иде кроз праљин ваљач рубља. Кадсуан је о свему испитивала, прелазећи са теме на тему тако да ниси могла да знаш шта долази следеће. Корела се мирно држала само би се понекад насмешила или протресла главу, а Даигиан наравно ни то није. Мерану је најгоре захватило, њу и Беру и Кируну, али ни Аноура није била поштеђена. Сваки пут када би се Берелајнина саветница опустила, мислећи да се извукла, Кадсуан би је поново изокренула као на ражњу.
Жена је желела да знао све од ал’Торовог ауторитета над Аијелима до тога зашто се Госпа од Таласа Морског народа усидрила на реци, од тога да ли је Моираина заиста мртва, до тога да ли је момак заиста поново открио Путовање и да ли га је Берелајн одвукла у кревет или има ли намеру. Шта је Кадсуан мислила о одговорима било је немогуће рећи, осим једном, када је сазнала да је Алана везала ал’Тора и како. Уста су јој се стиснула у танку линију и пробијала је погледом зид, али док су друге изражавале своје гађење, Мерана је мислила о томе како је Кадсуан разматрала да узме још једног Заштитника за себе.
Одговори су превише често били безвредни да би одговарали, али рећи да не знаш није задовољавало Кадсуанин апетит, захтевала је сваки комад и делић онога што знаш. Чак и ако ниси знала да знаш. Успеле су нешто мало да сакрију, оно што је морало бити сакривено, па ипак неколико изненађујућих ствари је тако откривено, неке заиста изненађујуће, чак и од Аноуре која је, испало је, добијала детаљна писма од Берелајн скоро још од дана када је одјахала за север. Кадсуан је захтевала одговоре, али ни један није пружила, а то је бринуло Мерану. Гледала је како лица постају тврдоглавија, дефанзивнија и како се правдају, и питала се да ли и њено тако изгледа.
„Кадсуан.“ Морала је још једанпут да покуша. „Кадсуан, зашто си се сада заинтересовала за њега?“ Поглед без трептања је на тренутак ухватио њен, а онда је Кадсуан пребацила своју пажњу на Беру и Кируну.
„Значи, заиста сте успеле да га отмете из саме палате,“ казала је седокоса жена, пружајући Даигиан своју празну шољу да би је напунила. Ниједној другој није био понуђен чај. Кадсуанин израз лица и призвук у гласу су били толико неодредљиви да је Мерана желела да почупа косу. Ал’Тор не би био задовољан да сазна да је Кируна обелоданила отмицу, иако непажњом, Кадсуан је користила сваку омашку да извуче више него што си хтела да кажеш. Макар детаљи о опхођењу према њему нису исцурели. Јасно је ставио до знања колико би љут био уколико би се то догодило. Мерана је захвалила Светлости што се жена није задржавала предуго ни на једној теми.
„Сигурне сте да је то био Таим? И сигурне сте да ти црнокапути нису дошли на коњима.“ Бера је против воље одговорила, а Кируна натмурено, биле су сигурне у то колико су могле да буду, нико тачно није видео Ашамане како долазе или одлазе, и . . . рупа . . . која их је све довела овде могла је бити створена од стране ал’Тора. Што наравно, уопште није било задовољавајуће.
„Мислите! Нисте више блесаве девојчице, или бар не би требало да јесте.Пах! Мора да сте нешто приметиле.“
Мерани је било лоше. Она и остале су провеле пола ноћи препирајући се око тога шта њихова заклетва значи пре него што су одлучиле да значи управо то што су изговориле, без места за врдање. На крају је чак и Кируна признала да морају бранити и подржавати ал’Тора исто као што га и слушају, да и најмање стајање по страни није допуштено. Шта је то значило када би се дошло до Елаиде и сестара које су њој лојалне, никог се није тицало. Макар ниједна није признала никакву забринутост. Чињеница око чега су се сложиле је била довољно изненађујућа. Али се Мерана питала да ли су ипак Бера или Кируна схватиле оно што она јесте. Можда су се нашле насупрот легенде, да не спомиње било коју сестру осим Кореле и Даигиан које су одабрале да је следе. Још горе . . .Кадсуанине очи су за тренутак почивале на њој, ништа не одајући, ништа не тражећи. Још горе, Мерана је била сигурна да Кадсуан зна то веома добро.
Јурећи кроз ходнике палате, Мин је игнорисала поздраве половине Девица које је познавала, само би прокасала поред без иједне речи отпоздрава, уопште не размишљајући о томе да је непристојна. Касање уопште није било лако у чизмама са штиклом. Жене су радиле будаласте ствари због мушкараца! Не да јој је Ранд рекао да обује чизме, али обула их је први пут са њим у мислила и видела га је како се смеши. Свиђале су му се. Светлости, шта је она радила, мислила о чизмама. Није никада ни требала да иде у Колаверине одаје. Тресући се, сузбијајући сузе почела је да трчи.
Као и обично, један број Девица је чучао на петама око високих врата украшених позлаћеним излазећим сунцем. Њихове шоуфе су им висиле на раменима а копља су им била положена преко колена, па ипак није било ничег опуштеног на њима. Оне су биле леопарди, чекајући нешто да убију. Обично су Девице чиниле Мин узнемиреном, иако су биле доста пријатељски настројене. Данас је не би било брига ни да су им лица испод шоуфе.
„Лоше је воље.“ Риалин ју је упозорила, али није покушала да је заустави. Мин је била једна од неколицине којој је било дозвољено да улази код Ранда без претходне најаве. Привила је капут и покушала да се смири. Није била сигурна зашто је дошла. Осим тога што је Ранд чинио да се осећа сигурном. Спаљен био! Никад јој пре није требао неко да би се осећала сигурно.
Зауставила се чим је ушла у собу, престрављена. Инстинктивно је залупила врата за собом. Место је било растурено. Неколико светлуцајућих парчића стакла се држало за рамове огледала, али већи део стакла је лежао разбацан по поду. Постоље је било на свом месту, од престола који је стајао на њему остали су само светлуцави делићи након што је разбијен о зид. Једна од стајаћих лампи, тешко гвожђе испод позлате, била је савијена у обруч. Ранд је седео у једној од мањих столица у својој кошуљи, руку стављених испод главе и загледан у плафон. Гледајући у ништа. Слике су плесале изнад њега а обојене ауре светлуцале и блештале; што се тога тиче био је као Аес Седаи. Није имала потреба за Илуминаторима када је Ранд или Аес Седаи у видокругу. Док се кретала даље кроз собу, он се није померао. Уопште није изгледао као да је свестан њеног присуства. Разбацани делићи стакла су јој пуцкетали под ногама. Заиста лоше воље.
Чак и тако није осећала страх. Не од њега, није могла ни да замисли да је он повреди. За њега је осећала довољно да скоро избрише сећања из Колавериних соба из главе. Давно се измирила са тим да је безнадежно заљубљена. Ништа друго није било важно, ни то да је он био неискусан сељанин, млађи од ње, ни то шта је он био, ни то што је био осуђен да полуди и умре уколико пре тога не буде убијен. Чак ми и не смета што морам да га делим, мислила је, и знала је колико би се сатерала у теснац уколико би лагала саму себе. То, натерала је себе да прихвати; Елејна је имала део њега, право на њега, а и ове жена Авијенда коју је тек требала да упозна. Њена тета Џен је имала обичај да каже да се мора живети са оним што се не може променити. Нарочито када би ти памет отупела. Светлости, увек се поносила својом довитљивошћу.
Зауставила се поред једне од столица, где је Змајев скиптар био забијен у дебео наслон тако јако да је вирио скоро шаку позади. Заљубљена у човека који то није знао, који би је послао далеко уколико би икада постао свестан тога. Човек за кога је била сигурна да је заљубљен у њу. И у Елејну и у ту Авијенду, такође; то је брзо прелетела. Оно што не може да се промени . . . Он је био заљубљен у њу и одбијао је да призна то. Да ли је мислио да само зато што је луди Лијус Терин Теламон убио жену коју је волео, да је и он на то осуђен?
„Драго ми је што си дошла“ , изненада је рекао, још увек гледајући у плафон. „Седео сам овде сам. Сам.“ Горко се насмејао. „Херид Фел је мртав.“
„Не, „прошапутала је, „не тај фини мали, стари човек.“ Очи су је заболеле.
„Био је растргнут.“ Рандов глас је био тако уморан. Тако празан. „Идриен се онесвестила када га је нашла. Пола ноћи је лежала ошамућена, и скоро потпуно неразумљива када је коначно устала. Једна од других жена из школе јој је дала нешто да заспи. Постидела се због тога. Када је дошла код мене, поново је почела да плаче и . . . То је морао да буде Сенкин накот. Шта би друго могло да раскомада човека?“ Без подизања главе ударио је наслон за руке тако јако да је дрво зашкрипило. „Али зашто? Зашто је убијен? Шта је то могао да ми каже?“
Мин је покушала да мисли. Заиста јесте. Газда Фел је био филозоф, он и Ранд су разговарали о свему, од значења одређених делова Змајских пророчанстава до особина Рупе у затвору Мрачнога. Дозвољавао јој је да позајмљује књиге, фасцинантне књиге, када је морала да се потруди да би разгонетнула оно о чему су причали. Он је био филозоф. Више јој никада неће позајмити ниједну књигу. Такав отмен стари човек, окружен мисаоним светом пренуо би се када би опазио било шта ван њега. Чувала је спис који је он био написао Ранду. Рекао је да је била лепа, да га је помела. А сада је био мртав. Светлости, имала је и превише смрти.
„Нисам ти требао рећи, не тако.“
Тргнула се, није чула Ранда како прелази собу. Његови прсти су помиловали њен образ. Бришући сузе. Плакала је.
„Жао ми је, Мин,“ нежнно је казао. „Нисам више најпажљивија особа. Човек је мртав због мене, а све што могу да радим је да бринем зашто је убијен.“
Пружајући руке ка њему, привила је своје лице његовим грудима. Није могла да престане да плаче. Није могла да престане да дрхти. ,,Ишла сам у Колаверине одаје.“ Слике су јој блештале у глави. Празна дневна соба, без иједног слуге. Спаваћа одаја. Није желела да се присећа, али сада када је почела није могла да заустави бујицу речи. „Мислила сам, пошто си је прогнао, да можда постоји неки начин да се заобиђу визије које сам имала о њој.“ Колавера је несумњиво носила најбољу балску хаљину, црна свила која је сијала, са падајућом Соварином чипком од дивне старе слоноваче. „Мислила сам да макар једном не мора да буде тако. Ти си та’верен. Ти можеш да обликујеш Шару.“ Колавер је ставила огрлицу и наруквице од смарагда и ватрокапи, прстење са бисерима и рубинума, сигурно њени најбољи комади, и жуте дијаманте поређане у њеној коси, лепа имитација каирхијенске круне. Њено лице. . . „Била је у спаваћој одају. Висила је са једног од стубова.“ Избечене очи и исплежњен језик на помодрелом, натеченом лицу. Прсти за корак изнад претурене столице. Беспомоћно јецајући, Мин се отромбољила на њему.
Његове руке су је полако загрлиле, нежно. „Ох, Мин, имаш више бола него задовољства од твог дара. Када бих могао да узмем твој бол, узео бих Мин, узео.“
Полако је схватила да и он такође дрхти. Светлости, тако јако је покушавао да буде као метал, да буде оно што је мислио да Поноворођени Змај мора да буде, али пресекло би га када би неко умро због њега, Колавера вероватно ништа мање него Фел. Крварио је због свачије ране, а покушавао је да се претвара да није.
„Пољуби ме,“ промрмљала је. Када се није померио, она је подигла поглед. Несигурно је трепнуо ка њој, очију сада плавих, не сивих, јутарње небо. „Не задиркујем те.“ Колико често га је задиркивала, седећи му у крилу, љубећи га, називајући га чобанином зато што се није усуђивала да му каже име из страха да би можда приметио да јој је стало. Он је трпео то, зато што је мислио да га задиркује и престала би уколико би веровала да то није утицало на њега. Ха! Тета Џен и тета Рана кажу да не требаш да љубиш мучкарца уколико не намераваш да се удаш за њега, али тета Мирен је изгледа знала мало више о свету. Она је рекла да не треба да љубиш мушкарца превише често зато сто се мучкарци веома лако заљубљују. „Хладна сам изнутра, чобанине. Колавер и газда Фел … Потребно ми је да осетим топло тело. Треба ми … Молим те?“
Његова глава се толико споро спустила. Био је то братски пољубац, на почетку, благ као разводњено млеко, смирујући, утешан. А онда је постао нешто друго. Уопште не смирујући. Повлачећи се на горе покушао је да се удаљи. „Мин, не могу. Немам права-“
Чврсто стезајући његову косу повукла му је уста на доле, мало касније је престао да се опире. Није била сигурна да ли су њене руке прве почеле да цепају његову кошуљу или његове њену, али у једно је била апсолутно сигурна. Уколико би само покушао да стане, узела би једно од Риалиних копаља, сва, и убола би га.
На путу из Сунчане палате, Кадсуан је проучавала аијелске дивљакуше колико је могла, а да то не буде очигледно. Корела и Даигиан пратиле су је у тишини; упознале су је до сада довољно добро да је не ометају ћаскањем, што се не би могло рећи за све оне које су свратиле у Арилинину малу палату неколико дана пре него што би их она послала даље. Много дивљкуша, све до једне гледале су у Аес Седаи као у бувљиве псе који су разбацали блато по новом тепиху. Неки људи су гледали на Аес Седаи са поштовањем или са обожавањем, други са страхом или мржњом, али Кадсуан никада пре није видела презир, чак ни од Белих плаштова. Чак и тако, било који народ који ствара тако пуно дивљакуша би требао да шаље бујицу девојака у Кулу.
То ће морати да се омогући, а обичаји нек иду и у Јаму усуда ако треба, али не сада. Момак ал’Тор мораће да се држи заинтересовано довољно дуго да би јој дозволио да му се приближи, и довољно ван равнотеже да би га могла гуркати где она жели, а да он то не примети. На овај или онај начин било шта што би се могло умешати у то, мора се држати под контролом или сузбијати. Не сме се допустити да ишта утиче на њега, или да га узнемири, на погрешан начин. Ништа.
Блистава црна кола су чекала у дворишту иза шест стрпљивих упарених сивих коња. Слуга је пожурио да отвори врата осликана паром сивих звезда преко црвених и зелених трака, клањајући се њима трима све док се његова ћелава глава није нашла у равни са коленима. Био је у кошуљи и кратким панталонама. Откад је стигла у Сунчану палату, још увек није приметила никог у ливрејима, осим неколико који су носили Добрејнине боје. Без сумње, слуге нису знале шта да носе и плашиле су се да не погреше.
„Можда ћу одрати Елаиду када је се дочепам,“ рекла је када су се кола покренула. „То будаласто дете ми је учинило задатак готово немогућим.“
А онда се тако изненадно почела смејати да се Даигиан забуљила пре него што је могла да контролише очи. Корелин осмех се раширио у ишчекивању. Ниједна није разумела, а она није покушала да објасни. Током целог њеног живота најбржи начин да је нешто заинтересује је био да јој се каже да је то немогуће. Али опет, више од двеста седамдесет година је прошло од када се последњи пут сусрела са задатком који није могла да изврши. Било који дан сада био јој могао бити последњи, али млади ал’Тор би био прикладан крај за све то.
