Ноћ се лагано спустила над Ебoу Даром, а одсјај белих зграда се опирао тами. Групе пијаних слављеника, окићене боровим гранчицама, су плесале под јасном светлошћу месеца у трећој четврти; неки су носили чак и лампе, поскакујући уз звуке флаута, бубњева и труба, које су долазиле из околних крчми и палата, селећи се са једног на друго место за славље. У близини је залајао пас, потом и други, још ближе, разјарено, а затим изненада закевта и утихну.
Прескачући с` ноге на ногу, Мет је ослушкивао, погледом испитујући сенке. Само се мачка померила, шуњајући се улицом. Више се нису чули ни одјеци босих ногу у трку. Власник једног пара стопала би се требао тетурати, а власник другог би требао крварити. Нагињући се, шутну батину ширине руке, која је лежала на плочнику. Њени месингани клинови се пресијаваху на месечини. Ово би му засигурно разбило лобању. Обрисао је нож о искрзан капут леша крај својих ногу, климајући главом. Отворене очи са прљавог, набораног лица су немо зуриле у ноћно небо. Просјак, рекло би се по изгледу и мирису. Мет није чуо за просјаке који нападају људе, али, ко зна, времена су можда тежа него што је мислио. Велика врећа од јуте је лежала покрај испружене руке. Просјаци су били оптимистични при процени могућег плена. Врећа би га могла прекрити од главе до пете.
Ка северу изнад града светло се изненада распршило уз шупаљ звук, док су се блистави зелени трагови ширили у лопту; уследила је нова експлозија и разнела црвене искрице кроз лопту, а затим плава, па жута.
Илуминаторски ватромет—ноћни цветови, није изгледао толико спектакуларно колико би изгледао на облачном небу без месечине, али је ипак одузимао дах. Могао би посматрати ватромет док се не пресамити од глади. Налесеан је говорио о Илуминаторима—Светлости, зар је то било јутрос?—но ипак се више није приказао ниједан цвет. Када Илуминатори желе да небо процвета, како би то они рекли, то учине са више од четири цвета. Очигледно их је неко са дубоким џепом желео купити за Свованску ноћ. Пожелео је да зна ко би то могао бити. Илуминатор који би продао ноћни цвет би вероватно продао још понешто.
Враћајући нож у рукав, подигао је шешир са плочника и журним кораком отишао одатле, чизмама правећи одјек празан попут улице. Већина затворених прозора није одавала ни трунку светлости. Вероватно се у целом граду не би могло наћи боље место за убиство. Цели догађај са просјацима је трајао не више од минут—два, и нико га није видео. У овом граду би, уколико си непажљив, могао наћи 3 до 4 борбе дневно, али могућност да се суочиш са две групе пљачкаша у једном једином дану је иста као да припадници Цивилне страже одбију мито. Шта се догађа са његовом срећом? Кад би само те проклете коцкице престале да се окрећу у његовој глави. Није трчао, али се није ни вукао. Држао је руку на балчаку испод капута и очима тражио покрете у сенци. И није видео никога, осим неколико група људи како поскакују улицом.
У гостионици Лутајућа жена су сви столови, изузев неколико уза зид, били рашчишћени. Флаутиста и бубњар су свирали пискаву музику људима који су играли некакву мешавину џига и плеса поређани у четири реда. Копирао је туђе покрете. Страни трговци у финим вуненим оделима су играли уз локално становништво обучено у брокатне свилене прслучиће или у оне бескорисне капуте што висе на раменима. По благо грациозном начину хода је уочио два трговца, једног витког, а другог не, и неколико локалних жена обучених у своју најбољу одећу, са дубоким изрезима оивиченим кратком чипком или богатим везом, мада без свиле. Није да би одбио да плеше са женом у свили, наравно—никад није одбио плес са женом било којег доба и сталежа—али богати су вечерас били у палатама или у кућама богатијих трговаца и зеленаша. Људи уз зидове, што су хватали дах за следећи плес, су често зарањали лица у кригле пива или пак узимали кригле са послужавника из руку келнерица у пролазу. Газдарица Анан ће вечерас вероватно продати вина колико за целу просечну недељу. Пива такође; локално становништво вероватно нема довољно истанчан укус.
Испробавајући нови плесни корак, ухватио је Каиру, која је покушавала да пројури са послужавником, надглашавајући музику како би поставио пар питања и наручио вечеру, раскошну рибу коју газдарица Анан савршено припрема. Човеку је ипак потребна снага за плес. Каира је упутила топао осмех човеку у жутом прслуку, који је спустио новчић на послужавник узимајући криглу са њега, али по први пут није имала осмех за Мета. У ствари, скупила је усне у танку линију, што је био поприлично тежак задатак. „Твој мали зека сам ја, је ли?“ Нестрпљиво је наставила, фркћући: „Дечак је ушушкан у кревет, где му је и место, и не, не знам где је лорд Налесеан, нити Харнан, нити газда Ванин, нити било ко други. И куварица је рекла да да ће спремити само супу и хлеб за оне који се опију вином. И нисам сигурна да знам зашто би мој лорд желео раскошну рибу кад има раскошну жену која га чека у соби. Извините ме, мој лорде, неки људи морају да зараде за хлеб.“ Побегла је нудећи послужавник и широки осмех сваком мушкарцу у околини.
Мет се намргодио за њом. Раскошна жена¬? У његовој соби? Сандук са златом је лежао сакривен испод кухињског пода, испред једне од пећница, а коцкице у његовој глави су наједном затутњале попут грома.
Звуци весеља су слабили док се лагано пењао степеницама. Застао је испред својих врата, ослушкујући коцкице. Два покушаја пљачке данас за сада; два покушаја да му се разбије лобања. Био је убеђен да га Пријатељица Мрака није видела, и нико је не би могао назвати раскошном, али... додирнуо је балчак испод капута, а затим склонио руку сетивши се високе жене како пада са ножем забијеним у груди. Његовим ножем. Срећа би морала да буде на његовој страни. Уздишући, отворио је врата.
Ловац, коју је Елејна начинила својим Заштитником, се окренула, држећи његов невезан лук из Две Реке. Златна плетеница јој је падала преко рамена. Њене плаве очи су се свесно приковале за њега, и њено лице је зрачило одлучношћу. Изгледала је спремно да га удари луком ако не добије оно што жели.
„Ако ово има везе са Олавером“, почео је, кад се изненада разви магла над сећањем на један дан, један сат из његовог живота.
Није било наде са Сеаншанима на западу и Белим плаштовима на истоку. Без наде, а само једна шанса; подигао је закривљени рог и дунуо, не знајући заиста шта да очекује. Звук је био златан као и рог, тако сладак да није знао да ли да се смеје или да плаче. Одзвањао је, а земља и небеса као да су певали. Док је тај један чист тон лебдео у ваздуху, магла се почела спуштати ниоткуда; танки праменови су постајали све гушћи, дижући се све више, док све није постало нејасно, као да су целу земљу прекрили облаци. И испод облака су јахали, као низ планинску страну, они, мртви хероји из легенди, везани за Рог Валера, предвођени самим Артуром Хоквингом, високим човеком кукастог носа, а за њим су се ређали остали, њих нешто преко стотину. Тако мало њих, али сви они које је Точак изабрао да се поново појављују како би водили Шару, да творе легенде и митове. Микел чистог срца, и Шиван ловац сакривен црном маском. За њега је речено да означава краја доба, уништење оног што је било, и рођења оног што предстоји; он и његова сестра Калиан, звана Бирачица, јашући крај њега са црвеном маском на лицу. Амаресу, са бљештавим Сунчевим мачем у руци, и Паедриг, благоглагољиви миротворац. И баш ту, носећи свој сребрни лук којим никад не промашује...
Залупио је врата покушавајући да се наслони на њих. Вртело му се у глави. „Ти си она. Биргита, заиста. Спали ми кости у пепео, то је немогуће. Како? Како?“
Жена из легенди се резигнирано насмехну и наслони његов лук назад у угао поред његовог копља. „Безвремено сам истргнута, Рогосвирачу, Могедијен ме је прогнала у смрт, али ме је Елејнино везивање спасило.“ Говорила је полако, проучавајући га, желећи да разуме. „Бојала сам се да би се могао сетити ко сам некад била.“
Још увек ошамућен, стропоштао се у фотељу покрај стола. Кaо што је некада била, заиста. Изазивачки му се супротставила држећи песнице на боковима, ни трунку другачија од Биргите коју је видео да силази са неба. Чак јој је и одећа била иста: премда је овај кратак капут био црвен а широке панталоне жуте. „Елејна и Нинаева су то знале, а прећутале су, зар не? Брину ме тајне, Биргита, а оне гаје тајне к`о амбари пацове. Постале су Аес Седаи, душом и телом. Чак је и Нинаева сада двоструки странац.“
„И ти имаш своје тајне.“ Прекрштајући руке на грудима, села је при дну његовог кревета. „Као прво, ниси им рекао да си ти огласио Рог Валера. Најмања твоја тајна коју чуваш од њих, рекла бих.“
Мет је трепнуо. Претпостављао је да су јој рекле. На крају крајева, ипак је она Биргита. „Које тајне ја имам. Те жене ме знају од главе до пете, чак и моје снове.“ Она је била Биргита. Наравно. Нагнуо се напред. „Натерај их да увиде грешку. Ти си Сребрнолука Биргита. Можех их убедити да раде шта им кажеш. Овај град има замке на сваком раскршћу, а бојим се да улози расту сваки дан. Натерај их да оду одавде пре него што буде касно.“
Смејала се. Ставила је шаку преко уста и смејала се. „Погрешно си схватио Рогосвирачу. Ја не командујем њима. Ја сам Елејнин Заштитник. Ја се повинујем.“ Осмех јој је постао жалостан. „Сребрнолука Биргита. Вера Светлости. Нисам више сигурна да сам та иста жена. Толико тога што сам била и што сам знала је избледело попут измаглице под летњим сунцем, од мог необичног поновног рођења. Нисам више никакав херој, већ обична жена која тражи свој пут. А што се твојих тајни тиче. Којим то језиком говоримо, Рогосвирачу?“
Отворио је уста... и стао, заиста чувши шта га је управо питала. Nosane iro gavane domorakoshi, Diynen’d’ma’purvene? Којим то језиком говоримо, Рогосвирачу? Најежио се. „Стара крв.“, пажљиво је рекао. Не Старим језиком. „Једна Аес Седаи ми је једном рекла да стара крв снажно тече у—Чему се то сада крваво смејеш?“
„Теби, Мете.“, изговорила је зацењена од смеха. Барем није говорила Старим језиком. Обрисала је сузу из ока. „Неки људи знају неколико речи, фразу или две, због старе крви. Обично не разумевајући шта кажу, или само донекле. А ти... Једном реченицом, ти си Високи принц Ехарона, а следећом Први лорд Манетерена; акценат и идиоми савршени. Не, не мораш се бринути. Твоја тајна је сигурна са мном.“ Оклевала је. „ А моја са тобом?“
Одмахнуо је руком превише забезекнут да би био увређен. „Изгледам ли као неко ко не може да држи језик за зубима?“, промрмљао је. Биргита! Главом и брадом! „Спаљен да сам, добро би ми дошло пиће.“ Пре него што је то изговорио знао је да је погрешио. Жене никад -
„Одлична идеја.“, рекла је. „Добро би ми дошао бокал вина. Крв и пепео, кад сам видела да си ме препознао, за мало нисам прогутала језик.“
Нагло се исправио, зурећи.
Сусрела је његов поглед благо му намигујући и осмехујући се. „У трпезарији је толика бука да бисмо могли да разговарамо без бојазни да неко прислушкује. Уосталом, не би ми сметало да седим и гледам помало. Елејна проповеда попут тованског канцелара кад год меркам неког мушкарца дуже од трептаја.“
Климнуо је без размишљања. Сећања других људи су му рекла да су Тованци народ суздржани до крајњих граница; односно, да су некад били, пре више од хиљаду година. Није знао да ли да се смеје или да јауче. Са једне стране могућност да прича са Биргитом—Биргитом!—сумњао је да ће се икад опоравити од шока—а са друге, тешко ће моћи да чује музику из трпезарије због буке коцкица у његовој лобањи. Она мора бити кључ за то, некако. Човек са имало мозга би се попео и искочио кроз прозор. „Бокал или два ми звуче сасвим примамљиво,“ рекао јој је.
Јак слан поветарац је пролетео заливом доносећи трунку хладноће, за дивно чудо, али је ноћ Нинаеви била мучење. Музика и жамор су продирали у палату, а делом су и настајали у њој. Тајлин лично ју је звала на вечерашњи бал, као и Елејну и Авијенду, али су све одбиле различитим нивоом учтивости. Авијенда је рекла да би она само један плес могла да игра са мокроземцима, што је Тајлин оставило несигурну. Што се ње тиче, Нинаева би волела да иде—само будала пропушта прилику да плеше—па ипак, знала је да би и у том случају радила исто што и сада; седела негде у углу и грицкала нокте до костију.
И тако, све су биле ту, затворене у својим апартманима са Томом и Џуилином, нервозне попут мачака у џаку, док су се сви остали у Ебоу Дару веселили. Заправо, она је била. Шта је могло да задржи Биргиту? Колико времена је потребно да се каже мушкарцу да се појави ујутру? Светлости, цео труд је био бескористан, а било је крајње време за спавање. И прошло. Само кад би могла заспати, могла би отерати сећање на јутрошње ужасне вожње чамцем. Најгоре од свега, њен осећај за време јој је говорио да је олуја на помолу, говорио јој да би ветар напољу требало да завија, а киша да лије да се не види прст пред оком. Требало јој је време да разуме зашто кад чује ветар чује лажи. Тачније, мислила је да разуме. Друга врста олује се спремала, не ветар или киша. Није имала доказа, али би појела своје сандале ако Мет Каутон није део тога на неки начин. Желела је да спава месец дана, годину, да заборави све бриге док је Лан не пробуди пољупцем, као што је Сунчев краљ пољубио Талију. Што је, наравно, било бесмислено. То је била само прича, и то веома непристојна, и, у сваком случају неће она постати кућни љубимац ниједном мушкарцу, чак ни Лану. Али ће га наћи, некако, и везати. Хоће... Светлости! Да није помислила како би је остали гледали, излизала би ђонове врзмајући се по соби!
Сати су пролазили. Изнова и изнова је читала кратко писмо које је Мет оставио код Тајлин. Авијенда је, као по обичају, тихо седела поред фотеље са високим наслоном, ногу прекрштених на бледим зеленим подним плочицама, држећи на коленима китњасту позлаћену копију књиге Путовања Џаина Лаконогог у тврдом повезу. Без нервозе, барем не видљиве, али са друге стране, жена се не би померила да јој неко убаци змију отровницу у хаљину. Од повратка у палату, накачила је сребрну огрлицу сложене израде коју је носила дан и ноћ. Осим у чамцу; рекла је да не жели да ризикује да је изгуби. Нинаева се запитала зашто више не носи своју огрлицу од слоноваче. Једном је чула део разговора у ком каже да је неће носити све док и Елејна не доживи исто, што је није имало смисла. А, наравно, било је битно колико и та огрлица. Писмо ју је призивало из њеног наручја.
Стајаће лампе у дневној соби су омогућавале да лако чита, премда је Метов, дечји, неформиран рукопис отежавао посао. Садржај писма је оно што је везало Нинаевину утробу.
Нема овде ничег до врелине и мува, а гомиле тога има и у Каемлину.
„Да ли сте сигурни да му ништа нисте рекли?“, захтевала је.
На другом крају собе, Џуилин је зауставио руку изнад камене табле, упутивши јој поглед пун разбеснеле невиности. „Колико пута морам то да кажем?“ Тај поглед пун разбеснеле невиности је била једна од ствари које су мушкарци одлично радили, посебно кад су били криви к`о лисице у кокошињцу. Интересантно је да је резбарија на ивици табле осликавала лисице.
Том је заваљен, поред лаписом украшеног стола, насупрот хватача лопова, изгледао попут забављача у свом фино кројеном сакоу од вуне боје бронзе, што је и био некад, кад је био љубавник краљице Моргазе. Чворноват и седокос, са дугим брковима и дебелим обрвама, одавао је фрустрирану стрпљивост од продорних плавих очију до пете. „Не видим како бисмо могли, Нинаева“, рекао је суво: „узевши у обзир да нам до вечерас ниси рекла скоро ништа. Требала си послати Џуилина и мене.“
Нинаева је гласно фркнула. Као да њих двојица нису трчкарали около као муве без главе од како су стигли, гурајући носеве у њене и Елејнине послове на Метово инсистирање. А њих тројица, такође, не би могли ни два минута да издрже заједно без оговарања. Мушкарци никад не би могли. Они... Права истина је била, признала је нерадо, никада им и није пало на памет да употребе мушкарце. „Отишли бисте да пијанчите и лумпујете са њим“ , промрмљала је. „Немој ми рећи да не бисте.“ Сигурно то Мет сада ради, остављајући Биргиту да чека у гостионици. Тај човек ће наћи неки начин да целу замисао окрене наопако.
„Па шта и да јесу?“ Ослањајући се на један од високих прозора са луком Елејна се кикотала, гледајући у ноћ са металног балкона беле боје. Лупкала је ногом, мада је било запањујуће да може било какву мелодију да разазна у мноштву звукова што су допирали из таме. „Ово је ноћ за... лумповање.“
Нинаева јој се намрштила у леђа. Како одмиче ноћ, Елејна се све необичније понаша. Да не зна, била би убеђена да се искрада да би пијуцкала вино. У ствари, испијала. Чак и да јој Елејна није стално била на оку, то је било немогуће. Обе су имале поприлично непријатна искуства са великим количинама вина, и ниједна није више дозвољавала себи више од једне чаше за кратко време.
„Мене занима Џаихим Каридин“, рекла је Авијенда затварајући књигу и спуштајући је поред себе. Одбијала је да размотри како је чудно изгледала, седећи на поду у плавој свиленој хаљини. „Ми убијамо Сенотрке чим их нађемо, и ниједан клан, септа, друштво или првосестра неће протествовати. Ако је Џаихим Каридин Сенотрк, зашто га Тајлин Мицобар не убије? Или ми?“
„Овде су ствари мало компликованије“, рекла јој је Нинаева, иако се и сама питала зашто. Не зашто Џаихим Каридин није убијен, наравно, већ зашто му је и даље дозвољено да несметано долази и одлази кад му се прохте. Видела га је у палати баш тог дана, након што јој је уручено Метово писмо, након што је рекла Тајлин шта садржи. Разговарао је са Тајлин више од сат времена и испраћен је са истим почастима којим је и дочекан. Мислила је да о томе расправља са Елејном, али оно што је Мет знао, и како, ју је стално спречавало. Тај човек ће правити проблеме. Хоће, некако. Задатак ће поћи лоше без обзира шта сви говорили. Невреме се спрема.
Том је прочистио грло. „Тајлин је слаба краљица, а Каридин је амбасадор моћи“, рече спуштајући камен, очима прикованих за таблу. Звучао је као да размишља наглас. „По дефиницији, Инквизитор Белих плаштова не може бити Пријатељ Мрака; барем то тако дефинише Тврђава Светлости. Ако га ухапси, или га макар оптужи, легија Белих плаштова ће бити у Ебоу Дару док трепне. Можда би је пустили да влада, али би била марионета, а конци би били вучени из Куполе истине. Зар још ниси спреман да наставиш, Џуилине?“ Хватач лопова је бесно погледао у њега, а затим и у таблу, студирајући је.
„Нисам је сматрала кукавицом“, пренеражено рече Авијенда, на шта се Том забављено осмехну.
„Дете, никад се ниси сусрела са нечим против чега не можеш да се бориш“, рекао је нежно: „нешто толико јако да можеш да бираш да ли ћеш да бежиш или да будеш поједена жива. Пробај да се суздржиш да осуђујеш Тајлин док тако нешто не искусиш“. Из неког разлога, Авијендино лице је поцрвенело. Обично, умела је да прикрије своја осећања као да има лице од камена.
„Знам“, изненада рече Елејна: „ наћи ћемо доказ који ће чак и Педрон Нијал морати да прихвати.“ Ускочила је натраг у собу. Не, играла је. „Прерушићемо се и пратити га.“
Изненада није више Елејна стајала пред њом у зеленој свечаној хаљини, већ Доманка у краткој, уској хаљини плаве боје. Нинаева скочи пре него што је могла да се заустави, огорчено скупивши уста због свог поступка. То што тренутно није видела ткања никако није био разлог да буде изненађена Илузијом. Бацила је поглед ка Тому и Џуилину. Чак су и Томова уста била широм отворена. Несвесно је чврсто зграбила своју плетеницу. Елејна ће све разоткрити! Шта није у реду са њом?
Илузија најбоље делује ако не мења много облик и величину онога што се мења, тако да су делови хаљине из Ебу Дара провиривали кроз доманску, коју је Елејна снажно завртела како би се видела у једном од два велика собна огледала. Смејала се и пљескала длановима. „Ох, никад ме неће препознати! Нити тебе, скоросестро.“ Неочекивано је поред Нинаевине столице седела Тарабонка, са браон очима и жутим плетеницама уплетеним у црвене перле идентичне нијансе као и њена хаљина од наборане свиле припијена уз струк. Збуњено је посматрала Елејну. Нинаева је зграбила плетеницу. „И не можемо заборавити тебе“, трабуњала је Елејна: „Знам праву ствар.“
Овог пута је Нинаева видела сјај око Елејне. Била је бесна. То што је видела токове ткане око себе није значило да зна какав јој је обрис Елејна дала, наравно. Морала је да се погледа у оледалу. Припадница Морског народа је бленула у њу, запрепашћена, са туцетом прстенова украшених драгим камењем у ушима и са дупло толико златних медаљона који су се њихали на ланцу повезаним са прстеном у носу. Поред накита, носила је још широке панталоне од брокатне зелене свиле и ништа више, како се њихове жене и облаче на отвореном мору. То је била само Илузија. Била је пристојно обучена испод ткања, али... Поред свог, у огледалу је видела и Томов и Џуилинов одраз како се труде да се не смеју.
Нинаева је трзнула сукњу—у огледалу је жена померила панталоне—и приковала поглед ка Елејни. „Престани Елејна!“ Доманка је узвратила поглед, широм отворивши уста и очи у неверици. Тек тада је Нинаева схватила колико је бесна; Истински извор је бљештао на ивици погледа. Пригрливши саидар спустила је штит између Елејне и Извора. Тачније, покушала је. Заклонити штитом некога ко већ држи Моћ није лако, чак ни када је та особа доста слабија у Моћи. Једном, као мала, покушала је да удари чекићем газда Лухана по наковњу свом силином, и од тога се стресла целим телом. Ово је је било два пута јаче. „За љубав Светлости, Елејна, да ли си пијана?“
Сјај око Доманке је згаснуо, као и Доманка. Нинаева је знала да је ткање нестало и око ње, али је ипак бацила поглед у огледало одахнувши што види Нинаеву ал' Меру у плавој одећи прошараној жутом.
„Не“, обазриво рече Елејна. Била је црвена у лицу, али не од стида; барем не у потпуности. Подигла је браду, а глас јој је био леден: „ Нисам!“.
Врата ка ходнику су се уз тресак отворила, и Биргита се утетурала широко се осмехујући. Добро, можда се није тетурала, али је била видљиво нестабилна. „Нисам очекивала да ћете ме чекати будне“, рече весело. „Добро, интересоваће вас шта имам да кажем. Али најпре...“ Превише мирним корацима за неког ко је пио, нестала је у својој соби.
Том је забављено, а Џуилин са неверицом гледао ка њеним вратима. Знали су ко је она заправо. Елејна је само пиљила у под. Из Биргитине собе се зачуо пљусак као да је оборила бокал. Нинаева је разменила зачуђена погледе са Авијендом.
Када се поново појавила, са лица и косе јој је капљала вода, а кратки капут јој је био натопљен од рамена до лактова. „Сада могу бистрије да размишљам“, рече, заваливши се уз уздах у једну од фотеља. „Тај човек има шупљу ногу и рупу у стопалу. Натпио је чак и Беслана, а почињала сам да мислим да је њему вино као вода.“
„Беслан?“, рече Нинаева: „Тајлинин син? Шта је он тражио тамо?“
„Зашто си то дозволила, Биргита?“, рече Елејна. „Мет Каутон ће покварити дечка, а његова мајка ће оптужити нас.“
„Тај дечко је има година колико и ти“, одговори јој Том уштогљеним гласом.
Нинаева и Елејна се збуњено погледаше. Шта је тиме мислио? Па сви знају да мушкарац сазри, колико је то могуће, тек десет година након жене.
Зачуђеност ишчиле са Елејниног лица, и замени је чврстина и немали бес док се поново фокусирала на Биргиту. Речи ће сигурно бити изговорене, речи због којих би обе могле зажалити сутра.
„Да ли бисте нас Џуилине, и ти Томе, оставили саме сада?“, брзо изговори Нинаева. Потпуно је невероватно да би се они сами могли сетити тога. „Биће вам потребан одмор како бисте свежи дочекали јутро.“ Седели су ту, гледајући у њу попут неких будала, па је чвршће рекла: „Одмах?“
„Ова партија је ионако завршена још пре двадесет потеза“, рече Том гледајући таблу. „Шта кажеш на то да одемо у нашу собу и започнемо нову. Даћу ти да искористиш десет каменова кад год пожелиш током партије.“
„Десет каменова?“, изговори Џуилин вукући своју столицу. „А може ли и музичка жеља?“
Свађали су се све док нису изашли, али на вратима су обојица мрзовољно и озлојеђено погледали ка њима. Није баш била убеђена да ће лећи да спавају само зато што им је то рекла.
„Мет неће покварити Беслана“, суво одговори Биргита док су се врата затварала иза мушкараца. „Сумњам да би га девет играчица са перима и бродски товар брендија могли покварити. Не би знали одакле да почну.“
Нинаеви је лакнуло чувши ово, додуше нешто јој је чудно било у гласу—веровано због пића—али овде се уопште није радило о Беслану. То је и рекла, док се Елејна надовезала: „Не, није он. Ти си се напила, Биргита! И ја сам то осетила. Још увек осећам вртоглавицу уколико се не сконцентришем. Веза не би требало тако да делује. Аес Седаи се не почињу церекати када се њихови Заштитници напију.“ Нинаева је забацила руке.
„Немој ме тако гледати“, рече Биргита: „ти знаш више од мене. Аес Седаи и Заштитници су одувек били жена и мушкарац. Можда је у томе разлика. Можда смо нас две превише сличне.“ Њен кез се благо искривио.
Није било ни близу довољно воде у оном бокалу. „Претпостављам да је то могло бити понижавајуће.“
„Ако бисмо могле да се задржимо на битним стварима?“, опасно рече Нинаева: „као што је, на пример, Мет?“ Елејна се спремила да јој брзо одговори, али је затворила уста док је црвенило у њеним образима говорило о постиђености. „Сада“, настави Нинаева: „да ли ће се Мет појавити ујутру, или је и он у истом одвратном стању као и ти?“
„Могао би да дође“, рече Биргита узимајући шољу чаја од нане од Авијенде, која је, наравно, седела на поду. Елејна је зурила у њу за тренутак, а затим, од свега, скупила ноге и села поред ње!
„Како то мислиш, могао би?“, захтевала је Нинаева. Употрбила је Моћ и њена столица је долетела до ње, па шта ако је и лупила о под, то је било са намером. Пијанчење, седење на поду. Шта ће бити следеће? „Ако очекује да му дођемо на рукама и ногама...!“
Биргита је попила гутљај чаја уз захвално мрмљање, и, зачудо, када је поново погледала Нинаеву, није деловала ни мало пијана. „Одговорила сам га од тога. Мислим да и није био озбиљан. Све што сада жели је извињење и захвалност.“
Нинаева је разрогачила очи. Одговорила га је од тога? Извињење? Матриму Каутону? „Никад!“, зарежала је.
„Због чега?“, желела је Елејна да зна, као да то има било какве везе. Правила се да не примећује Нинаевин бесни поглед.
„Камен Тира“, рече Биргита, а Нинаева је мрдала главом. Жена више уопште није деловала пијано. „Рекао је да је ушао у Камен, он и Џуилин, да вас ослободе из тамнице из које нисте могле саме да побегнете.“ Благо је климала главом у чуду. „Не знам да ли бих ја то урадила за неког осим Гаидала. Не у Камен. Рекао је да сте му се посредно захвалиле и учиниле да се осећа срећним што га нисте ишутирале.“
То је, у неку руку, било тачно, али потпуно изокренуто. Тамо се Мет појавио са тим снисходљивим смешком рекавши да опет мора да вади кестење из ватре или нешто слично. Чак и тада је мислио да може да им каже шта да раде. „Само једна црна сестра је била на стражи у тамници“, промрмља Нинаева: „а за њу смо се ми побринуле.“ Истина, нису знале како да отворе врата, пошто су биле заклоњене штитом. „А и Белал није заиста био заинтересован за нас—само је хтео да намами Ранда. Моираина га је до тада већ можда и убила, колико знамо.“
„Црни ађах.“ Биргитин глас је био равнији од подних плочица. „И један од Изгубљених. Мет то никад није споменуо. Дугујеш му захвалност на коленима, Елејна. Обе. Човек је заслужио то. И Џуилин, такође.“
Крв је појурила у Нинаевино лице. Никад није споменуо...? Тај подли, подли мушкарац! „Нећу се извинити Матриму Каутону, чак ни на самртној постељи.“
Авијенда се нагла ка Елејни, додирујући јој колено. „Скоросестро, рећи ћу ово пажљиво.“ Изгледала је и звучала пажљиво колико и камени стуб. „Ако је ово тачно, имаш тох према Мету Каутону. И ти и Нинаева. И учиниле сте га још већим само акцијама које сам видела.“
„Тох!“, узвикну Нинаева. Њих две су увек говориле о тој тох глупости. „Ми нисмо Аијели, Авијенда. А Мет Каутон је к`о трн у стопалу за све који га сретну.“
Али Елејна је одобравала. „Видим. У праву си, Авијенда. Али шта морамо да урадимо? Мораћеш ми помоћи, скоросестро. Не намеравам да покушам постати Аијел, али ја... желим да будеш поносна на мене.“
„Нећемо се извинити!“, праснула је Нинаева.
„Ја сам поносна што те познајем“, рече Авијенда, нежно додирујући Елејну по образу. „Извињење је почетак, али то је сада ипак недовољно да испуни тох.“.
„Чујете ли ви мене?“, захтевала је Нинаева. „Рекла сам да се нећу из-ви-ни-ти!“
Наставиле су да разговарају. Само ју је Биргита погледала, а њој није било потребно много да би праснула у смех. Нинаева је са обе руке цимнула плетеницу. Знала је да је требало да пошаљу Тома и Џуилина.
