Сумњичаво се загледајући у знак изнад засвођених врата гостионице, грубо нацртану жену са штапом за ходање која гледа са надом у даљину, Елејна је пожелела да је назад у свом кревету уместо што је устала са сунцем. Иако није баш могла да спава. Трг Мол Хара је изузев неколико шкрипавих воловских запрега и товарних магараца на путу ка тржници и понекe женe која балансира са огромном корпом на глави, био празан иза ње. Једноноги просјак је седео са својом чинијом на углу гостионице, први од многих који ће касније попунити трг; већ му је била дала сребрну марку, довољно да га чак и сада прехрани, али он ју је ћушнуо испод оронулог капута са кезом без зуба и наставио да чека. Небо је још увек било сиво, па ипак дан је већ обећавао врелину. Овог јутра је био проблем одржавати концентрацију довољно добро како би се игнорисала врелина.
Последњи остаци Биргитине јутарње главобоље још увек су постојали у њеној властитој глави; смањивали су се, али су још увек били ту. Да се само њена мала способност за Лечење није показала превише малом. Надала се да ће Авијенда и Биргита успети да сазнају нешто корисно о Каридину, са њиховим Илузионим маскама. Није да би Каридин могао да разликује било коју од њих од обућара, наравно, али боље је бити опрезан. Осетила је понос што Авијенда није питала да пође са њом, била је у ствари изненађена самим предлогом. Авијенда није веровала да треба неко да је надгледа, да се постара да она уради оно што би било неопходно.
Уз уздах је поравнала сукњу, иако за то није било потребе. Плава и беж, са мало беж-обојеном Вандалра чипком, хаљина је чинила де се осећа малчице ... изложеном. Једини пут када се приклонила локалној моди је било када су она и Нинаева путовале до Танчика са Морским Народом, али на својствен начин мода Ебоу Дара је скоро ... Поново је уздахнула. Само покушава да одложи. Авијенда је требала да пође да је води за руку.
„Нећу се извинити.” Нинаева је изненадно рекла преко њеног рамена. Стегла је своје сиве сукње обема рукама, буљећи према Лутајућој Жени као да је сама Могедијен чека унутра. „Нећу!”
„Изгледа да си ипак требала да носиш бело.” Елејна је промрмљала, и добила сумњичави поглед са стране. Након једног тренутка, додала је, „Ти јеси казала да је то боја за сахране.” Што је изазвало задовољно климање главом, мада то уопште није било оно на шта је мислила. Ово ће бити катастрофа уколико оне не успеју да задрже мир између себе. Биргита је јутрос морала да се задовољи екстрактом биља, и то нарочито горком мешавином, пошто је Нинаева тврдила да није довољно љута да би могла да усмерава. Наставила је да на најдраматичнији начин говори о белој боји као јединој одговарајућој за сахрану, инсистирала да неће поћи, све док је Елејна није извукла из њихових одаја, и објавила од тада најмање двадесет пута да се неће извинити. Мир је морао бити одржан, али . . . „Сложила си се са овим Нинаева. Не, нећу више да слушам о томе како те ми остали малтретирамо. Сложила си се. Престани да се дуриш.”
Нинаева фркну, очију разрогачених од запрепашћења. Међутим, она неће бити одвраћена упркос једном невероватно жестоком „Дурим?” изговореним без даха. „Морамо још о овоме расправљати Елејна. Нема потребе да будемо брзоплете. Мора да постоји хиљаду разлога због којих ово неће успети, та’верен или не, а Мет Каутон је деветстотина од њих.”
Елејна јој је упутила раван поглед. „Да ли си намерно јутрос одабрала најгорчије биље које би одрадило посао?” Избечене очи од запрепашћења претвориле су се у широко отворене очи са изразом невиности, али руменило је обојило Нинаевине образе. Елејна је гурнула врата и отворила их. Нинаева је пратила, мрмљајући. Елејну не би изненадило ни да је исплезила језик такође. Овог јутра натмуреност није ни била присутна.
Мирис печеног хлеба је излазио из кухиње, а сви отвори су били отворени да би се главна просторија проветрила. Служавка са пуначким образима стајала је на врховима прстију на високој столици како би скинула увенуле гранчице зеленила са прозора, док су остали размештали столове и клупе и столице, који су морали бити склоњени због игре. Овако рано нико други није био на ногама, осим мршаве девојке у белој кецељи која је безвољно чистила метлом. Можда би и била лепа да њена уста нису изгледала као да се стално дури. Било је изненађујуће мало лома, с обзиром на то да гостионоце треба да буду бунтовне, чак разуздане током фестивала. Мада је један део ње пожелео да је могла да га види.
“Да ли би могла да ме упутиш према газда Каутоновим одајама?” са осмехом је упитала мршаву девојку, нудећи два сребрна пенија, Нинаева је шмркнула. Била је штедљива као корица свеже јабуке; дала је просјаку један бакрењак!
Девојка их је суморно гледала – а изненађујуће и новчиће такође – и осорно промумлала нешто што је звучало као: „Раскошна жена прошле ноћи, а госпе овог јутра.” Гунђајући, дала је упутства. За тренутак је Елејна помислила да је ова намеравала да се подсмехне новчићима, али у моменту окретања девојка је зграбила сребро из њене руке без имало речи захвалности, застајући тек толико да их ућушне у крагну своје хаљине, од свих могућих места, пре него што је почела да маше метлом као да ће пребити под на смрт. Можда је тамо имала ушивен џеп.
„Видиш” Нинаева је прогунђала без даха. „Слушај шта ти кажем, покушао је да привуче пажњу тој младој жени. Таквом човеку хоћеш да се извиним.”
Елејна није рекла ништа, само је озбиљно наставила степеницама које су биле у дну собе. Да Нинаева није престала да се жали . . . Први ходник десно, девојка је рекла, и последња врата лево, али испред њих се поколебала, грицкајући доњу усну.
Нинаева се орасположила. „Сада видиш да је то лоша идеја, зар не? Ми нисмо Аијели Елејна. Поприлично ми се свиђа девојка, иако увек милује онај свој нож, али помисли само о потпуним глупостима о којима је говорила. То је немогуће. Сигурно знаш да јесте.”
„Нисмо пристале ни на шта немогуће, Нинаева.” Одржавање гласа чврстим захтевало је труд. Нешто од онога што је Авијенда предложила, очигледно сва озбиљна ... Она је стварно предложила да допусте човеку да их ишиба! „Оно на шта смо пристале је сасвим могуће.” Једва. Гласно је зглобовима прстију покуцала на уоквирена врата. Риба је била изрезбарена на вратима, округла ствар са пругама и њушком. Свака врата су имала другачији дрворез, већина рибу. Није било одговора.
Нинаева је одахнула, дах који мора да је задржавала. „Можда је изашао. Мораћемо да се вратимо неки други пут.”
„У ово доба?” Још једанпут је покуцала. „Кажеш да он увек лежи у кревету када код може.” Још увек нема никаквог звука.
„Елејна, ако је Биргита било какав показатељ, Мет се синоћ опио као улични музикант. Неће нам захвалити што смо га пробудиле. Зашто не бисмо отишле и – .”
Елејна је подигла резу и ушла унутра. Нинаева је пратила са уздахом који је могао да се чује чак тамо у Палати.
Мет Каутон је био опружен на кревету преко плетеног црвеног покривача, смотана одећа лежала му је преко очију и капљала на јастук. Соба није била баш уредна, упркос одсуству прашине. Чизма је стајала на умиваонику – умиваонику! – поред беле чиније пуне устајале воде, огледало је стајало накриво на постољу, као да се спотакао и просто га оставио тамо под оштрим нагибом, а његов наборани капут је лежао бачен преко столице са наслоном од лествица. Носио је све остало, укључујући онај црни шал који изгледа да никад није скидао, и другу чизму. Сребрна лисичија глава висила је из његове отворене кошуље.
Нинаева ју је ухватила за рукав и показала главом ка вратима, тихо показујући уснама „спава” и још нешто што није могла да разуме. Вероватно још једна молба да оду.
„Остави ме на миру Нериме” изненада је промумлао. „Већ сам ти рекао; не желим ништа до нову лобању. И затвори врата нежно или ћу ти приковати уши за њих.”
Нинаева је поскочила, и покушала да је повуче према вратима, али се зауставила у месту. „Није Нерим, газда Каутоне.”
Подижући главу са јастука обема рукама је доконо подигао одећу и црвеним очима се сумњичаво запиљио у њих.
Широко осмехнута Нинаева се није трудила да сакрије задовољство због његовог бедног стања. Оно што Елејна испрва није могла да схвати било је то да је и она такође желела да се осмехне. Њено једно искуство са превише пића оставило ју је само са сажаљењем и саосећањем према било коме ухваћеним у ту клопку. У позадини ума још увек је осећала пулсирање Биргитине главе, и синуло јој је. Наравно да јој се није допадало што се Биргита утопила у пићу, безобзира на разлог, али није јој се могла допасти ни помисао да неко може да уради било шта боље него њена прва Заштитница. Смешна помисао. Срамотна. Али задовољавајућа, такође.
„Шта радите овде?” захтевао је промукло, затим уздрхта и спусти глас. „Пола ноћи је.”
„Јутро је.” Нинаева је оштро казала. „Зар се не сећаш разговора са Биргитом?”
„Можеш ли да не будеш толико гласна?” прошапутао је, затварајући очи. Следећег тренутка се поново отворише. „Биргита?” Нагло седајући пребацио је ноге на једну страну кревета.
Једно време је само седео тако, загледан у даске пода са лактовима на коленима и медаљоном који му се љуљао са врпце око врата. А онда је окренуо главу и мрачно их погледао. Или је можда због његових очију тако изгледало. „Шта вам је рекла?”
„Обавестила нас је о твојим захтевима газда Каутоне.” Елејна рече формално. Мора да овако изгледа стајање испред главосечиног пања, могла је само да држи главу право и да се са поносом суочи са било чиме што би дошло. „Желим да ти од срца захвалим што си ме спасио из Камена Тира.” Ето, почела је, а није болело. Не пуно.
Нинаева је стајала тамо, љутито гледајући, њене усне постајале су све тање и тање. Жена је неће оставити да уради ово сама. Елејна је прихватила Извор скоро и пре него што је помислила на то, и усмерила мали ток Ваздуха који је благо ударио Нинаевино уво, попут чврге. Жена је протрљала уво дланом и зајапурила се, али Елејна се само мирно окренула натраг ка газди Каутону и чекала.
„И ја ти такође захваљујем.” Нинаева је зловољно промрмљала, најзад. „Од срца.”
Упркос себи самој Елејна је заколутала очима. Па, питао их је да причају мекше. А изгледа да их је и чуо. Чудно, постиђен слегнуо је раменима.
„А то. Није то ништа. Вероватно бисте се већ следећег тренутка ослободиле саме, без мене.” Глава му је уронила у руке, и поново је притиснуо мокру одећу преко очију. „Док будете излазиле, да ли бисте питале Каиру да ми донесе пунч од вина? Витка девојка, лепа са срдачним оком.”
Елејна је продрхтала. Ништа? Човек је захтевао извињење, понизила је себе како би му га пружила, а сада је то било ништа? Није заслуживао ни саосећање ни сажаљење! Још увек је држала саидар и разматрала да ли да га лупи много већим током него што је онај који је искористила на Нинаеви. Не да би то ишта помогло, докле год носи лисичију главу. Па опет, висила је, није га додиривала. Да ли је пружала исту заштиту када није . . .?
Нинаева је прекинула разматрање кренувши према њему са прстима као канџама. Елејна је успела да се постави између њих и да ухвати другу жену за рамена. Током једног дугог тренутка стајале су носем – у – нос, осим разлике у висини; искревељеног лица Нинаева се коначно опустила, а Елејна је осетила да је безбедно пустити је.
Човек је још увек држао главу спуштену, потпуно несвестан. Без обзира да ли га медаљон штити или не, могла би да узме његов лук из угла и да га бије док не зајауче. Осетила је врелину преко лица: Спречила је да Нинаева не упропасти све, само да би и сама размишљала о томе. Још горе, са глупавим самозадовољавајућим малим осмехом који јој је друга жена упутила, врло добро је знала шта јој се мота по глави.
„Има још газда Каутоне.” објавила је исправљајући рамена. Осмех је нестао са Нинаевиног лица. “ Такође желимо да се извинимо због одуговлачења у захваљивању које ти итекако заслужујеш. И извињавамо се . . . понизно . . .” мало се овде спотакнула. „због начина на који смо се односиле према теби од тада.” Нинаева је испружила преклињућу руку коју је ова игнорисала. „Да бисмо показале дубину нашег кајања, преузимамо на себе следећа обећања.“ Авијенда је рекла да је извињење само почетак. „Нећемо те потцењивати или се понашати лоше према теби на било који начин, нити викати на тебе из било ког разлога, нити . . . покушавати да ти наређујемо.” Нинаева се згрчила. Елејнина уста су се такође скупила али се није зауставила. „Признавајући твоју забринутост за нашу безбедност, ми нећемо напуштати палату а да ти не кажемо куда идемо, а слушаћемо и твоје савете.” Светлости, није желела да буде Аијел, није желела да уради ишта од овога, али желела је Авијендино поштовање. „Ако . . . ако будеш мислио да се . . .” Не да је она имала намеру да постане сестро-жена – и сама идеја је била непристојна – али она је јесте волела. „ ... излажемо непотребној опасности . . .” Није Авијендина кривица што је Ранд украо срца обема. И Минино, такође. „ ... прихватићемо телохранитеље које нам ти одабереш . . .” Судбина или та’верен или шта год, шта је било било је. Волела је обе жене као сестре.“... и држати их уз себе колико је год могуће.” Спаљен да је човек који јој ово ради! Није мислила на Мета Каутона. „Кунем се у ово Лављим Престолом Андора.” Удахнула је јако као да је претрчала целу миљу. Нинаева је имала лице опкољеног јазавца.
Његова глава се полако окренула према њима, спустио је одећу таман толико да открије једно црвено око. „Моја Госпо, звучите као да имате гвоздену шипку у грлу.” рече подругљиво. „Имате моју дозволу да ме зовете Мет.” Какав одбојан човек! Не би препознао учтивост ни када би га лупила по носу! Оно крваво око се запиљило према њој. „Шта је са тобом Нинаева? Чуо сам доста “ми” од ње, али ниједну реч од тебе.”
«Нећу викати на тебе.” Нинаева је повикала. „Такође и остало. Обећавам ти . . . ти . . .!” Замало није прогутала сопствени језик када је схватила да га не може назвати ниједним од имена које је заслужио а да не прекрши обећање које је управо дала. Па опет, ефекат њеног повика је био задовољавајући.
Уз јаук се протресао и испустио одећу, стежући главу са обе руке. Очи су му се рашириле. „Пламене коцке” процвилео је, или нешто слично. Елејни је одједном синуло да би он био врло добар извор поганог језика. Изгледало је да шталски момци и њима слични увек када је угледају прочисте језик. Наравно, обећала је сама себи да ће га цивилизовати, да га учини корисним за Ранда, али то се није много косило са његовим језиком. У ствари, схватила је да постоји много тога што није обећала да неће да ради. Истицање тога би требало значајно да смири Нинаеву.
Након неког времена проговорио је шупљим гласом. „Хвала ти Нинаева.” Застао је и тешко прогутао. „На тренутак сам помислио да вас две мора да сте неко други, прерушен. Пошто изгледа да сам још увек жив могли би да се побринемо и за остало. Чини ми се да се сећам да ми је Биргита рекла како хоћете да нађем нешто за вас. Шта?”
„Нећеш ти наћи то.” Нинаева му је казала чврстим гласом. Па, можда више тврдим него чврстим, али Елејна није размишљала о томе да је смири. Он је вредновао сваки трзај. „Ти ћеш нас пратити а ми ћемо наћи то.”
„Већ посустајеш Нинаева?” Направио је подругљиви кез, изузетно гнусан са његовим очима. „Само што си завршила са обећањем да ћеш радити како ја кажем. Ако хоћеш да укротиш та’верена иди па питај Ранда или Перина и види какав одговор ћеш добити.”
„Нисмо обећале тако нешто Метриме Каутоне.” Нинаева се тргнула, подижући се на прсте. „Ја нисам обећала тако нешто!” Изгледала је као да ће се поново бацити на њега. Чак је и њена плетеница изгледала накострешено.
Елејна је боље суздржавала своју нарав. Ништа неће постићи његовим батинањем. „Послушаћемо твој савет и прихватити ако је разуман, газда . . . Мете.” нежно је прекорила. Сигурно није стварно веровао да су оне обећале да . . . Мада, гледајући га, видела је да јесте. Ох, Светлости! Нинаева је била у праву. Он ће бити невоља.
Чврсто је држала своју нарав. Поново усмеравајући, подигла је његов капут са столице на одговарајућу кукицу на зиду, како би могла да седне, усправих ледја, пажљиво намештајући сукње. Испунити обећање према газди Каутону – Мету – и себи биће тешко, али ништа што уради или каже је не може дотаћи. Нинаева је гледала једино преостало место за седење, ниску изрезбарену столичицу, и остала да стоји. Једна рука јој је кренула према плетеници, пре него што је прекрстила руке. Њена нога је претећи лупкала.
„Ата’ан Миере га зову Чинија ветрова , газда . . . Мете. То је тер’ангреал ...”
На крају, светлост узбуђења је просијала кроз његову изнемоглост. „Таква ствар би се могла наћи.” Промрмљао је. „У Рахаду.” Протресао је главу и клонуо. „Ово вам сада говорим. Ниједна од вас неће се наћи ниједним педљом на другој страни реке без четири или пет Црвених рукава, свака. У ствари ни ван палате. Да ли вам је Биргита рекла о поруци која је ћушнута у мој капут? Сигуран сам да сам јој рекао. А ту су и Каридин и његови Пријатељи Мрака; не можете ми рећи да он нешто не смера.”
„Свака сестра која подржава Егвену као Амирлин је у опасности од Куле.” Телохранитељи свугде? Светлости! Опасно светло је засијало у Нинаевиним очима, а и њена нога је брже лупкала. „Не можемо да се кријемо, газ . . . Мете, и нећемо. Џаихим Каридин ће бити збринут у прикладо време.” Нису обећале да ће му све рећи, а нису могле да допусте да буде ометен. „Важније ствари су у току.”
„У прикладно време?” почео је, повишеним тоном у неверици, али Нинаева га оштро прекину.
„Четири или пет, свака?” љутитио је рекла. „То је бесмис –”. Очи јој се затворише на тренутак а глас јој постаде блажи. Малчице. „Хоћу да кажем да то није разборито. Елејна и ја, Биргита и Авијенда. Немаш толико војника. У сваком случају, оно што нам заиста треба си ти.” Ово задње је изашло као да је ишчупано. И превише је личило на одобравање.
„Биргити и Авијенди не требају чувари.” расејано је рекао. „Претпостављам да је ова Чинија ветрова важнија од Каридина, али . . . то некако није у реду, допушати да се Пријатељи Мрака слободно крећу.”
Полако, Нинаевино лице је постало љубичасто. Елејна провери своје помоћи огледала, смирујући се када виде да још увек одржава своју присебност. Бар споља гледано. Заиста је био достојан прекора! Чувари? Није била сигурна шта је горе: да је намерно добацио ту увреду, или да је то несвесно урадио. Поново је погледала у огледало, и мало спустила браду. Чувари! Била је отелотворење уравнотежености.
Проучавао их је тим крвавим очима, али им не рече ништа, очигледно. „Да ли је то све што вам је Биргита рекла?“ питао је, а Нинаева му вичући одговори: „Ово је било сасвим довољно, рекла бих, чак и за тебе!“ Необјашњиво је изгледао изненађено и прилично задовољно.
Нинаева се запањила, а затим је чвршће прекрстила руке преко себе. „Пошто сада ниси у ситуацији да идеш било где са нама – не бечи се на мене, Мете Каутоне, то није понижавање већ проста истина! – можеш да проведеш јутро селећи се у палату. И немој да си помислио да ћемо ти помоћи. Нисам обећала да ћу бити товарни коњ.“
„Лутајућа жена је сасвим добра,“ почео је бесно, а затим застао, са зачуђеним изразом преко целог лица. Престрављеним изразом, чинило се Елејни. То ће га научити да режи кад има главу као тикву. Барем је она тако осећала своју главу када се напила. Али наравно, он неће научити лекцију. Мушкарци упорно гурају руке у ватру са надом да се овај пут неће опећи, тако је увек говорила Лини.
„Тешко можеш очекивати да ћемо пронаћи Чинију Ветрова из првог покушаја,“ наставила је Нинаева, па био ти та'верен или не. Свакодневни одласци би били лакши уколико не би морао да пешачиш преко трга.“ Мислила је ако не буду морале да га чекају. По њеном мишљењу, мамурлук није био једини изговор његовом излежавању до овог доба, далеко од тога.
„Осим тога,“ додала је Елејна, „тако можеш да нас држиш на оку.“ Нинаева испусти грлени звук, нешто налик стењању. Зар није увидела да треба да га намаме? Није обећала да ће му заиста дозволити да је држи на оку.
Чинило се да није чуо ни њу ни Елејну. Испијене очи су гледале кроз њу. „Зашто су крваво морале баш сада да се зауставе?“, застењао је, тако тихо да га је једва чула. Шта је под Светлошћу мислио тиме?
„Одаје су достојне краља, господару Мет. Сама Тајлин их је изабрала, одмах поред њених. Лично се заинтересовала. Мет, не би желео да увредиш Краљицу, зар не?
Видевши му лице, Елејна је ужурбано усмерила како би отворила прозор и просула воду из лавора. Ако је икада видела мушкарца који је био надомак да ослободи садржај свог желудца то је био овај који је овог трена црвеним очима зурио у њу.
„Не знам зашто правиш толику буку,“ рекла је. Заправо, претпоставила је. Неке од служавки одавде му вероватно дозвољавају да их додирује, али је сумњала да ће бити много таквих у палати, ако их уопште буде и било. Неће моћи да троши ноћи у пићу и коцкању, у сваком случају. Тајлин сигурно неће дозволити да лоше утиче на Беслана. „Сви морамо бити спремни на жртву.“ Једва је успела да се заустави ту, да не каже како је његова мала и исправна, а њихова монструозна и неправедна, без обзира шта Авијенда рекла. Нинаева је свакако била против било какве жртве.
Поново је спустио главу на дланове, испуштајући пригушене звуке и тресући рамена. Смејао се! Па ипак, када је поново подигао поглед, из неког разлога је изгледао разјарено. „Жртве?“ зарежао је. „Да сам ја од вас тражио исто, истог трена бисте ми ишчупале уши и срушиле кров на мене!“ Да ли је могуће да је још увек био пијан.
Одлучила је да игнорише његов преплашен поглед. „Кад смо већ споменули твоју главу, ако би желео Лечење, сигурна сам да би се Нинаева одазвала.“ Ако је икада била довољно бесна како би усмеравала, то је било сад.
„Нинаева је начинила мали трзај и погледала је угловима очију. „Наравно,“ збрзала је. „Ако желиш.“ Боја у њеним образима је потврдила све Елејнине сумње о том јутру.
Подругљиво се осмехнуо, грациозно као и увек. „Само ви заборавите на моју главу. Сасвим добро ми иде без Аес Седаи.“ А затим, да би још више закомпликовао ствари, додао је несигурним гласом, „Свеједно хвала што сте се понудиле.“ Скоро као да је заиста то и мислио!
Елејна се суздржала да се не избечи. Њено знање о мушкарцима је било ограничено на Ранда и на оно што су јој Лини и мајка рекле. Да ли ће Ранд да буде подједнако збуњујућ као и Мет Каутон?
Последње што је урадила пре одласка је било да добије обећање да ће он моментално почети са селидбом у палату. Он је држао дата обећања, тако је Нинаева изричито рекла, али ако остане било каква пукотина, наћи ће стотину начина да се провуче. То је са великим задовољством нагласила. Дао јој је обећање уз мрачну, озлојеђену гримасу; или су то опет биле само његове очи. Када је спустила лавор крај његових ногу, заиста је изгледао захвално. Неће саосећати. Неће.
Када су изашле у ходник и затвориле врата Метове собе, Нинаева је тресла песницу ка таваници. „Тај мушкарац би могао да искуша стрпљење камена! Драго ми је што не жели да му излечим мамурлук ! Чујеш ли ме? Драго! Правиће проблеме. Хоће.“
„Вас две ћете му направити веће проблеме него што би он то икада могао.“ Особа која је то изговорила је охоло корачала ка њима низ ходник; жена са траговима седе косе, снажног лица и заповедног гласа. Мрко их је гледала. Упркос венчаном ножу који јој висио на грудима, била је превише бледа за неког из Ебоу Дара. „Нисам могла да верујем када ми је Чара рекла. Сумњам да сам икада видела толико будалаштине у само две хаљине.“
Елејна је осмотрила жену од главе до пете. Чак ни док је била почетница нису јој се обраћали овим тоном. „А ко бисте били Ви, добра жено?“
Могла бих бити и јесам Сетале Анан, власница ове крчме дете“, био је њен сув одговор, и са тим, жена је отворила врата у ходнику, ухватила их обе под руку, и изгурала их напоље тако брзо да је Елејна помислила да је остала без сандала.
„Чини ми се да сте под погрешним утиском, газдарице Анан,“ хладно изговори кад их је жена пустила како би затворила врата.
Нинаева уопште није била расположена за љубазност. Држећи руку тако да је прстен Велике змије био лако видљив, жестоко рече, „Види-“.
„Веома лепо,“ рече жена, и гурну их обе тако јако да су обе селе једна поред друге на кревет. Елејни су очи скоро испале у чуђењу. Ова Анан жена им се супротставила, мрачног лица, са рукама на куковима, попут мајке која кажњава своје ћерке. „То што се размахујеш тим само показује колико си будаласта. Тај млади мушкарац ће вас спустити на колена – по једну на свако, не бих се зачудила ако бисте му то дозволили – украшће вам пар пољубаца и колико год сте вољне да му дате, али вам неће наудити. Али ви можете да наудите њему, ако овако наставите.“
Да му наудимо? Жена је мислила да – мислила је да је хтела да му седи у крилу - мислила је – Елејна није знала да ли да се смеје или да плаче, али је устала исправљајући сукњу. „Као што рекох газдарице Анан, у заблуди сте.“ Глас јој је постајао смиренији како је нестављала, збуњеност је прелазила у сигурност. „Ја сам Елејна Траканд, Кћи наследница Андора и Аес Седаи зеленог ађаха. Не знам шта мислите – „ Очи јој се умало не укрстише када јој газдарица Анан гурну прст под нос.
„Елејна, ако ти је то право име, једино што ме спречава да те не одвучем у кухињу и изрибам ти уста, је могућност да заиста можеш да усмераваш. Или си довољно будаласта да носиш тај прстен, а да не знаш ни то? Упозоравам те, то неће бити нека разлика за сестре у Тарасин палати. Да ли чак и знаш за њих? Ако знаш, онда заиста ниси будаласта, већ слепо глупа.“
Елејна је сваком новом речју постајала све беснија. Будаласта девојка? Слепо глупа? Неће она ово да трпи, а нипошто сада након што је морала да пузи пред Метом Каутоном. Да очијука? Мет Каутон? Споља је ипак одржавала смиреност, за разлику од Нинаеве.
Она је бесно гледала, и сјај саидара ју је окруживао, док је скакала на ноге. Токови ваздуха зграбише газдарицу Анан од рамена до чланака, гужвајући јој сукњу и подсукњу о ноге, скоро довољно да је сруши. „Ја сам једна од тих сестара у палати. Нинаева ал` Мера из жутог ађаха, да будем прецизнија. Сада, да ли би желела да те однесем до кухиње? Знам понешто о томе како се испирају уста.“ Елејна се одмакну од газдаричине испружене руке.
Жена је морала да осети притисак токова, и чак би и малоумник знао шта би те невидљиве везе представљале, па ипак, она није ни трепнула! Њене зелене очи се сузише, ништа више. „Дакле, барем једна од вас зна да усмерава,“ мирно рече. „Требала бих да дозволим да ме одвучеш до доле, дете.“ Штагод да ми урадиш, до поднева ћеш бити у рукама правих Аес Седаи. Кладим се.“
„Зар ме ниси чула?“ захтевала је Нинаева. „Ја-!“
Анан жена се није ни зауставила. „Не да ћеш само провести следећу годину јецајући, већ ћеш то да радиш пред свима којима си рекла да си Аес Седаи. Буди сигурна да ће те натерати. Претвориће ти желудац у воду. Требала бих да те пустим да грешиш и даље на свом путу, или да отрчиш право до палате чим ме пустиш. Једини разлог што нећу је што ће од лорда Мета начинити пример као и од вас, ако само и посумњају да вам је помогао, и као што рекох, допада ми се тај младић.“
„Кажем ти – „ покушала је Нинаева поново, али јој газдарица опет није дала да каже било шта. Везана као нарамак, жена је била стена која се сурвавала низ падину. Она је била попут лавине која сравњава све што јој се нађе на путу.
„Не помаже ти то што покушаваш да одржиш лаж Нинаева. Рекла бих да имаш, око двадесет једну годину мање-више, што значи да би могла имати десетак година више уколико си већ почела да успораваш старење. Чак би могла и да носиш шал четири до пет година. Изузев једне ствари.“ Њена глава, једини део тела који је могла да помера се окренула ка Елејни. „Ти, дете, ниси довољно одрасла да би почела да успораваш, а ниједна жена тако млада није носила шал. Никад у историји Куле. Ако си уопште и била у Кули, кладим се да си носила бело и тресла се кад год би ти Господарица полазница упутила поглед. Нашла си неког златара да ти направи тај прстен – има довољно великих будала, чујем – или га је можда Нинаева украла за тебе, ако уопште има право на свој. У сваком случају, пошто не можеш бити сестра, не може ни она. Ниједна Аес Седаи не би путовала са женом која се претвара.“
Елејна направи гримасу, не приметивши да гризе доњу усну. Успорила. Успоравала. Како је газдарица крчме у Ебоу Дару знала те речи? Можда је Сетале Анан отишла у Кулу као девојчица, иако не би могла тамо дуго да остане, пошто очигледно није могла да усмерава. Елејна би знала чак и да јој је способност била мала као код њене мајке, а Моргаза Траканд је имала тако малу способност да би била враћена после пар недеља, да није била наследница јаке Куће.
„Ослободи је Нинаева,“ рече осмехујући се. Заиста је осећала благонаклоност према жени сада. Мора да је било ужасно кренути на тај пут ка Тар Валону па да буде одбијена. Није било разлога због којих би им жена морала веровати – нешто јој је на ту помисао заголицало сећање, али није знала шта – ниједног заиста, али ако је једно отпутовалазау Тар Валон, можда ће и прећи Мол Хару. Мерилил, или нека друга сестра би могле да је разувере.
„Да је пустим?“ јаукну Нинаева. „Елејна?“
„Пусти је. Газдарице Анан, видим да је једини начин да те разуверим да -„
Амирлин Трон и три Седничарке не би могле да ме разувере, дете.“ Светлости, да ли је она икога пуштала да доврши реченицу? „Немам више времена за игре. Могу да вам помогнем. У ствари знам неке жене које би могле, жене које примају луталице. Можете да захвалите лорду Мету што ћу вас одвести до њих, али морам да знам. Да ли сте икада биле у Кули, или сте дивљакуше? Ако сте биле, да ли сте избачене или сте побегле? Истину. Сваку третирају другачије.“
Елејна слегну раменима. Урадиле су оно због чега су дошле; била је више него спремна да престане да траћи време и да почне да се бави битним стварима. „Ако нећеш да нас саслушаш, онда се ту ништа не може учинити. Нинаева? Давно смо већ требале да кренемо својим путем.“
Токови око гостионичарке нестадоше, као и сјај око Нинаеве, али је Нинаева стајала гледајући гостионичарку опрезно, са надом. Оквасила је усне. „Познајеш групу жена које би могле да нам помогну?“
„Нинаева?“, рече Елејна. „Не треба нам поноћ. Ми јесмо Аес Седаи, сећаш се?“
Упутивши искоса поглед ка њој, газдарица Анан је протресла своју сукњу како би је исправила и савила се како би сакрила откривену подсукњу. Њена пажња била је усмерена ка Нинаеви; Елејна се никад у животу није осећала тако запостављено. „Познајем неколико жена које повремено примају дивљакушу или побегуљу или жену која није успела да прође тест за Прихваћену или за шал. Мора да их има барем педесет, све скупа, иако њихов број варира. Могу вам помоћи да пронађете живот без ризика да вас нека права сестра одере и заврши са вама. Сада, без лажи. Да ли сте икада биле у Кули? Ако сте побегле, могле бисте и да одлучите да се вратите. Кула је успевала да пронађе највећи број побегуља чак и током Стогодишњег рата, тако да немојте да мислите да ће их ова мала невоља спречити у томе. Уистину, мој предлог је да пређете преко трга и предате се сестрама на милост. Биће ту мало милости, бојим се, али можете ми веровати на реч, то је више него што ћете добити ако вас буду нашле и на силу вас одвукле. Нећете никад више ни помислити на одлазак из Куле без дозволе.“
Нинаева дубоко удахну. Речено нам је да напустимо Кулу, газдарице Анан. Кунем се да је то истина, шта год ти мислила.“
Елејна је зурила у неверици. „Нинаева, шта то говориш? Газдарице Анан, ми јесмо Аес Седаи.“
Анан жена се смејала. „Дете, пусти ме да разговарам са Нинаевом, која изгледа има довољно година да се дозове памети. То кажи Кругу, и неће те примити благонаклоно! Њих неће бити брига што можеш да усмераваш; могу и оне, и испрашиће ти тур или ће те избацити наглавачке на улицу, ако будеш изигравала будалу.“
„Шта је тај Круг?“ захтевала је Елејна. „Ми јесмо Аес Седаи. Дођи до Тарасин Палате и видећеш.“
„Држаћу је у шаци,“ имала је Нинаева дрскости да каже, у исто време бечећи се и правити гримасе упућене Елејн као да је она била та која је полудела.
Анан жена је само климнула главом. „Добро. Сада, скидајте то прстење и сакријте их. Круг не дозвољава такву врсту претварања. Истопиће их како бисте имале довољно за почетак. Иако, по изгледу ваших хаљина, рекло би се да имате пара. Ако сте их украле, не дозволите Реани да сазна. Једно од првих правила које треба научити је да се не краде чак иако сте изгладнеле. Не желе да привлаче пажњу.“
Елејна је скупила шаку у песницу и забола је себи у леђа. И посматрала Нинаеву како послушно скида свој прстен и ставља га у торбицу. Нинаева, која је урлала сваки пут када би Мерилил или Аделеас заборавиле да је била пуна сестра!
„Веруј ми, Елејна,“ рече Нинаева.
Што би Елејни било лакше да је имала било какву представу о томе шта жена намерава. Па ипак, веровала јој је. Углавном. „Незнатна жртва, промрмљала је. Аес Седаи су ишле без свог прстења у случају нужде, а и она је морала, док се претварала да је сестра. Али то је сада било њено право. Уклањање тог златног круга је умало изазвало психички бол.
Поразговарај са пријатељицом, дете,“ нестрпљиво је Анан жена рекла Нинаеви. „Реана Корли неће трпети такво мрзовољно дурење, а ако због вас протраћим јутро узалуд... Хајдемо, хајдемо. Срећа ваша да ми се лорд Мет допада.“
Елејна је за длаку задржавала привидно миран изглед. Мрзовољно дурење! Када јој се буде указала прилика има да шутне Нинаеву тамо где боли!
