Могедијен није желела опет да сања, али жеља да се пробуди, да врисне, није јој помагала. Сан је брзо хватао. Почетак је текао брзо, остала је само нејасна скица. Без милости, желела је да остатак преживи још брже.
Једва је препознала жену која је ушла у шатор, у којем су је држали заробљеном. Била је то Халима, секретар једне од ових будала које себе називају Аес Седаи. Будале, али ипак су је држале чврсто, оковану сребрном, металном огрлицом, држале је и терале на послушност. Брзи покрет, иако се она молила да сан теће спорије. Жена је усмјерила да направи светло, али је Могедијен видела само светло. То је морао бити саидин - међу живима, само су Изабрани знали како да користе Истинску моћ - моћ која је долазила од Мрачног. И само их је било пар довољно лудих да је користе, осим у нужди - али ово је било немогуће! Изненађујућа брзина. Жена се преставила као Аран’гар и назвала Могедијен по имену. Предала је позив за Јаму усуда, и уклонила а’дам. Могедијен се склонила од бола који ниједна жена не би требала да осети. Опет је - по ко зна који пут - извезла малу Капију у шатору. Одлучила је да Лебди, да би себи дала времена за размишљање у том бесконачном мраку. Али чим је стала на своју платформу, облика мермерног балкона са удобном столицом, стигла је у Шајол Гул, заувек обавијен сумраком, гдје отвори и тунели испуштају маглу, дим и оштру пару. Мидраал јој је пришао, у свом као смрт црном оделу, као бледи безооки човек, само виши и крупнији од осталих полуљуди. Гледао је арогантно. Представио се, иако га није питала за име и наредио јој да га след и- то није начин на који се Мидраали понашају према Изабранима. Сада је вриштала у дубини свог ума да сан почне да теће брже, да се замагли, изван погледа, изван знања, али сада док је пратила Шаидар Харана у улаз у Јаму усуда, сада је све текло нормалним кораком и све се чинило реалније него у Свету снова или у Будном свету.
Сузе су текле из Могедијених очију низ већ влажне образе. Превртала се у свом тврдом лежају, бацакајући ноге и руке у очају, покушавајући бескорисно да се пробуди.Више није била свесна да сања – све је деловало тако стварно - али дубоке успомене су остале, и у тим дубинама, инстикти су вапили за бегом.
Била је добро упозната са неравним тунелом. На таваници су се налазили камени бодежи, као очњаци, а зидови су се пресијавали бледим светлом. Много пута је ишла овом стазом од онога дана када је први пут дошла да се закуне на послушност и да преда своју душу, али никад као сада - никада с њеним неуспехом знаним Великом господару. Раније је увек успевала да сакрије своје неуспехе чак и од њега. Много пута, до сада. Овде могу бити урађене ствари, које не могу бити урађене нигде другде. Има ствари које се могу догодити само овде, и нигде другде.
Тргла се из размишљања када јој се један камени очњак очешао о косу, и покушала је да се сабере најбоље што је могла. Бодежи с таванице нису додиривали превише високог Мидраала. А она, иако је била много нижа од њега, морала је да помера главу да би избегла њихове врхове. Овдје је стварност била подложна вољи Великог господара, а он је имао обичај да своје незадовољство јасно изражава. Камени зуб је ударио у раме, а морала је да се сагне да би избегла други. Тунел више није био довољно висок да би она могла да корача усправно. Сагла се, и тако скучена, покушала да сустигне Мидраала. Његов корак се није мењао, али није битно колико би брзо она ишла, растојање међу њима се није смањивало. Таваница на којој су били Господареви очњаци, који су растрзали издајице и будале, је почела да се спушта. Могедиен је пала на руке и колена, пузећи, а онда се придигла на лактове и колена. Светло је непрестано треперило у тунелу, а одавала га је сама Јама. Могедијен се пажљиво померила на стомаку, повлачећи се рукама и гурајући се стопалима. Камени врхови су јој се забадали у месо, хватали за хаљину. Борећи се за дах, и мигољећи се, некако је прешла последње растојање, и у том тренутку зачула је звук цепања вуне. Осврчући се преко рамена, изненада је задрхтала. Гдје је био улаз у тунел, сада је стајао глатки камени зид. Можда је Велики господар то време тачно испланирао, а можда да је била мало спорија... Обод на којем је лежала се пројектовао изнад црвеног језера од топљених стена ишараног црним, гдје су пламенови величине човека играли и нестајали, да би се опет појавили. Изнад ње се уздизала пећина без крова, кроз планину пут неба где су се дивљи облаци, испругани црвеним, жутим и црним, као на самим ветровима времена, тркали. То није било мрачно, облачно небо изнад Шајол Гула.
Те призоре је само окрзнула погледом, и не само зато што их је већ видела више пута. Рупа у затвору Великог господара, није била ближа овде него на било којем другом месту на свету, али овдје је могла да је осети, могла је да се купа у блиставој слави Мрачног. Истинска моћ је била тако јака овде да би је и сам покушај да усмерава спржио до пепела. Али није имала жељу да плати цену Истинске моћи ни овде, ни на било ком другом мјесту. Покушала је да се подигне на колена, али је нешто ударило између лопатица, оборивши је на камену подлогу, избацујуци јој ваздух из плућа. Запањена, изборила се за дах, и погледала преко рамена. Мидраал је стајао изнад ње с једном масивном чизмом притиснутом на њена леђа. Умало није пригрлила саидар, мада је усмеравање овде, без директне дозволе, био добар начин да се умре. Његова ароганција на улазу у Шајол Гул је била једно, али ово!
„Да ли ти знаш ко сам ја?“ захтијевала је “Ја сам Могедијен.“ То безоко створење је посматрало као што би инсекта; имала је прилике да види Мидраале да на тај начин гледају обичне људе.
МОГЕДИЈЕН . Тај глас у њеној глави је отерао све мисли о Мидраалу, скоро је однио све мисли. У односу на овај осјећај, било који загрљај љубавника, био је капљица воде у океану.
КОЛИКИ ЈЕ ТВОЈ НЕУСПЕХ , МОГЕДИЈЕН ? ИЗАБРАНИ СУ УВЕК БИЛИ НАЈЈАЧИ , А ТИ СИ ДОЗВОЛИЛА ДА БУДЕШ ЗАРОБЉЕНА . ПОДУЧАВАЛА СИ ОНЕ КОЈИ МИ СЕ СУПРОСТАВЉАЈУ , МОГЕДИЈЕН .
Трепћући, борила се за доследност. „Велики господару, учила сам их само малим стварима, а борила сам се колико сам могла. Научила сам их наводном начину да открију мушкарца који усмерава.“ , успела је да се насмеје , „Покушаји да то ураде дају им такве главобоље да не могу да усмеравају сатима.“ Тишина . Можда је и тако. Одустале су од покушаја да то науче много пре њеног спашавања, али Велики господар не мора то да зна. „Велики господару, ти знаш како сам ти ја служила. Ја ти служим у сенкама, твоји непријатељи осете мој убод тек кад отров почне да делује.„ Није се усудила да отворено каже да је намерно дозволила да буде заробљена, да би могла да ради изнутра, али је то могла барем да наговести... “Велики Господару, ти знаш колико сам твојих непријатеља поразила у Рату Моћи. Из сенки, скривена, или ако сам виђена игнорисана сам, јер нисам сматрана претњом.“ Тишина. А онда...
МОЈИ ИЗАБРАНИ СУ УВЕК НАЈЈАЧИ . МОЈА РУКА СЕ ПОМЕРА .
Тај глас који јој је одзвањао у глави, претварао је њене кости у прокључали мед, њен мозак у ватру. Мидраал је држао њену браду у шаци и натјерао је да се придигне пре него што јој се вид довољно прочистио да види нож у његовој другој руци. Сви њени снови ће се завршити овде, пререзаног грла, а њеним телом ће нахранити Тролоке. Можда ће Шаидар Харан узети један део за себе. Можда... Не! Знала је да ће да умре, али овај Мидраал неће појести ниједан њен део. Посегла је за саидаром, и раширила очи у запрепашћењу. Тамо није било ничега. Ничега! Као да је била умирена. Знала је да није - причало се да је то најдубљи бол који неко може да замисли, изван сваке моћи да се уради а да то она не осети – али - ! У тим моментима запањености, Мидраал је натјерао да отвори уста и повукао јој нож дуж језика, а онда зарезао уво. Док се исправљао с њеном крви и пљувачком на ножу, знала је, и пре него је извадио ломљиви кавез од злата, од жица и кристала. Неке ствари могу бити урађене само овде, само онима који усмеравају. Она сама је довела известан број мушкараца и жена за ову сврху. “Не,“ уздахнула је, не одвајајући поглед од цоур’соураве. „Не , не ја! НЕ ЈА!“ Игноришући је, Шаидар Харан је убацио течности са ножа у коур’соураву.
Кристал је постао млечно-розе, у првом подешавању. Кврцнувши зглобом, бацио је замку за ум у правцу језера од топљених стена, за друго. Кавез од злата и кристала је прелетео преко просторије, и изненада се зауставио, лебдећи на оном месту где се чинило да је Шара најтања. Могедијен је заборавила на Мидраала. Расирила је руке према Рупи, “Милост, Велики господару.„ Никада није приметила да Велики господар Мрака поседује имало милости, али и да је била затворена у ћелији са бесним вуковима, молила би исто. У правим околностима се молиш и за немогуће. Коур’соурава је висила у ваздуху, окрећући се полако, сијајући светлом разиграних ватри, које су се налазиле испод ње. “Служила сам ти целим срцем, Велики господару. Молим за милост. Преклињем! МИЛОООООСТ ! “
ЈОС УВЕК МИ МОЖЕС СЛУЖИТИ .
Глас је понео у занос изван свега знаног, али у истом тренутку замка за ум је засијала попут Сунца, и усред усхићености спознала је бол, као да је уронила у ватрено језеро. Савиле су се и она је урликнула, лудачки се тресући у бесконачном болу. Бесконачном, до после краја Доба, када ништа не остане осим агоније и сећања на агонију... Малена милост, била је тама која је обузела.
Могедијен се опружила на под. Не опет, молим те.
Једва је препознала жену која је ушла у шатор, у којем су је дршали заробљеном
Молим те, вриштала је у дубинама свог ума.
Жена је усмерила да направи светло, али је Могедијен видела само светло.
Чак и дубоко у сну Могадијен се сва тресла. Молим те!
Жена се преставила као Аран’гар и назвала Могедијен по имену. Предала је позив за Јаму усуда, и...
„Пробуди се, жено.“ рекао је гласом који је звучао као ломљење трулих костију, и Могедијен је отворила очи. Скоро да је пожелела да се сан врати. Није било ни врата ни прозора на безобличном каменом зиду њеног малог затвора. Није било ни светлећих лопти, ни лампи, али је светлост допирала однекуда. Није знала колико је дана провела ту. Знала је само да се безукусна храна појављивала у неједнаким интервалима, да је ту био само један лавор, који је служио за санитарне потребе, а празнио се у још неуједначенијим интервалима. И лавор, сапун и здјела са парфемисаном водом су јој некако остављани да се очисти. Није била сигурна да ли је то милост или не; радост коју би осетила сваки пут кад види кофу са водом подсећала би је на то колико је ниско пала. Шаидар Харан је сада био у ћелији с њом. Брзо се котрљајући са свог лежаја, клекла је приљубивши главу уз голи камени под. Увијек је радила све што је било потребно да преживи, а Мидраал је био рад да је научи шта је било потребно. “Жељно те поздрављам, Миа’кова“. Та титула јој је горела на језику и значила је „Онај Који Ме Поседује“, или једноставно „Мој Власник“. Чудни штит који је Шаидар Харан искористио на њој - други Мидраали то нису могли, али овај јесте - штит није био стваран, али ипак није ни помишљала да усмерава. Приступ Истинској моћи јој је био забрањен, наравно - да би користио ову моћ морас имати благослов Великог господара - али Извор је мучио, а сјај иза видика деловао је јако чудно. Али она још увијек није ни помишљала да усмерава. Сваки пут кад би је Мидраал посетио, показао би јој њену замку за ум. Усмјеравање у близини своје коур’соувре је изузетно болно, што си јој блише то је болније. Овако близу, мислила је да не би преживела чак ни једноставни додир Извора. А то је била најмања од опасности замке за ум.
Шаидар Харан се насмејао, што је звучало као ломљење суве коже. То је била још једна разлика код овог Мидраала. Далеко окрутнији од Тролока, који су били крвожедни, Мирдраали су били хладни и непристрасни. Шаидар Харан је често показивао разоноду. Осећала се сречном због тога што је досад зарадила само неколико модрица. Већина жена би до сад била на ивици лудила, или би чак прешли преко ње. .
„Јеси ли жељна да послушаш?“ тај шушкави,храпави глас ју је упитао.
„Да, жељна сам, Миа’кова.“ Што год да је потребно да преживи. Још увек је тешко дисала кад су јој се хладни прсти заплели у косу. Покушала је да устане сама колико је то било могуће, али је он ипак вукао. Овог пута су јој макар стопала остала на поду. Мидраал ју је безизражајно проучавао. Присећајући се прошлих посета, схватила је да је потребан напор да не устукне, или врисне, или да једноставно не посегне за саидаром и заврши с тим.
„Затвори очи,“ рекао јој је, „И држи их затворене док ти не буде наређено да их отвориш.“
Могедијенине очи су се нагло затвориле. Једна од Шаидар Харанових лекција је било аутоматско извршавање његових заповести. Поред тога, са затвореним очима могла је да покуша да се претвара да је на неком другом месту . Шта год је потребно.
Одједном је рука у коси повукла напред, и вриснула је упркос себи. Мидраал је намеравао да је разбије о зид. Подигла је руке да се заштити, и Шадар Харан је пустио. Тетурала се барем десетак корака - али дужина њене ћелије није била десет корака од угла до угла. Осетила је благи мирис дрвета које гори. Држала је капке чврсто затворене. Није намеравала да заради још неку модрицу, и хтела је да издржи што дузе времена са што мање модрица.
„Можеш да отворис очи.“ рекао је дубоки глас.
Отворила их је опрезно. Човек који јој се обратио био је високи младић, широких рамена у црним чизмама и панталонама и грациозној белој кошуљи развезаној при врху, који је посматрао са изненађујуће плавим очима, из дубоке, удобне фотеље, која се налазила испред мермерног камина у којем су пламенови плесали уз дуге цеванице. Налазила се у дрветом обложеној соби која је могла да припада богатом трговцу или племићу високог сталежа овог Доба, наместај је био благо изрезбарен и позлаћен, тепих је био ткан у црвено-златној арабески. Није сумњала да се ово место налази близу Шајол Гула; није имало осецај Тел’аран’рхиода, једине друге могућности. Ужурбано је обртала главу, уздахнвши дубоко. Мидраала није било нигде на видику. Осетила је као да су танке врпце куанде нестале из њених груди.
„Да ли си уживала у времену проведеном у вакуоли?“
Могедијен је осетила ледене прсте како јој се укопавају у скалп. Није била истраживач ни проналазач, али је познавала значење те речи. Није ни помишљала да пита како је млад човек овог времена то могао знати. Некад су постојали мехури у Шари, иако би неко као Месана реккла да је то превише једноставно објашњење. Могло се ући у вакуоле, ако си знао како, и манипулисати њима као и остатком свијета - истраживачи су често спроводили сјајне експерименте у њима, тако да се једва сећала да је чула - да су они заправо били изван Шаре, и понекад би се затворили, или можда сломили и нестали. Чак ни Месана није могла рећи шта се тада десило - осим да је све у њима нестало заувек.
„Колико дуго?“ изненадила се што јој је глас био тако миран. Окружила је младића, који је седио показујући јој своје беле зубе. „Рекла сам, колико дуго? Или можда не знаш?“
„Видио сам да си стигла… “ Застао је, подижући сребрни пехар са стола поред своје столице док су му се очи смешиле преко ивице пехара, док је пио. „…ноћ пре прошле.“
Није могла да сакрије олакшање. Једини разлог због којег би неко желио да уђе у вакуолу био је тај што је време тамо протицало другачије, некад спорије, некад брже. Понекад много брже. Не би била у потпуности изненађена кад би сазнала да је Велики господар у ствари утамничио на стотину година, или хиљаду, да би се појавила у свету који је већ његов, у којем би морала да се пробије хранећи се међу лешинама док би остали Изабрани стајали поред Великог господара. Још увек је била једна од Изабраних, макер у свом уму. Док сам Велики господар не каже другачије. Никад није чула да је неко био пуштен, када је једном замка за ум постављена, али она ће пронаћи пут. Увек је постојао пут за оне који су опрезни , док су падали они који су опрез називали кукавичлуком. Сама Могедијен је довела неколико од те тзв. храбре врсте у Шајол Гул да би били обуздани коур’соувравом.
Одједном, пало јој је напамет да овај момак зна превише за обичног Пријатеља Мрака, поготово за једног двадесетогодишњака. Пребацио је једну ногу преко наслона столице, излежавајући се дрско пред њеним испитивачким погледом. Могао би бити Граендалин љубавник, ако има било коју позицију или моћ; само га је прегруба брада спречавала да буде довољно леп. Мислила је да никад није видела да неко има тако плаве очи. Са овако дрским понашањем, њој у лице, и тако свежим успоменама на Шаидара Харана, Извор је дозивао, а Мидраала није било у близини, па је почела да разматра могучност да научи овог Пријатеља Мрака лекцију. Чињеница да је њена одећа била прљава, такође је одиграла улогу; она је благо мирисала на парфемисану воду за купање, али није имала начина да опере вунену хаљину у којој је побегла Егвени ал’Вер, која је била исцепана од пута у Шајол Гул. Разум је превагнуо - ова соба је морала бити близу Шајол Гула - али једва.
„Како се зовеш?“ захтијевала је. „Знаш ли са ким разговараш?“
„Да,знам,Могедијен. Можеш ме звати Моридин.“ Могедијен је остала без даха. Не због имена; свака будала може себе да зове Смрт. Али мала црна флека, довољно велика да се види, плутала је правом линијом по једном од његова два плава ока, а онда и по другом у истој линији. Овај Моридин је користио Истинску моћ, и то више него једном. Много више. Знала је да су још неки мушкарци који усмеравају, поред ал’Тора, преживели у овом времену - овај момак је био мање-више исте снаге као ал’Тор - али није очекивала да Велики господар дозволи овакву шаст некоме од њих. Горка шаст , као сто су сви Изабрани знали. Ако се користи дуго, далеко брже се одавало Истинској него Једној моћи; јака воља могла је да контролише жељу да повучеш још саидара или саидина, али она није веровала да постоји воља довољно снажна да се одупре Истинској моћи, не када ти се сада појави у очима. Коначна цена је била другачија, али не мање ужасна.
„Дато ти обележје, веће него што мислиш“, рекла му је. И као да је њена прљава хаљина била од најбоље свиле села је у фотељу преко пута њему. „Донеси ми тог вина, И испричаћу ти. Само још двадесетдеветоро је имало ту -“
На њено изненађење, насмејао се. „У заблуди си, Могедијен. Још увек служиш Великом господару, али не као што си некад. Време за твоје игре је прошло. Да ниси успела да слушајно урадиш нешто добро, сада би била мртва.“
„Ја сам једна од Изабраних, момче.“ рекла је, док су се трунке беса провлачиле кроз опрез. Исправила се у столици, супростављајући му се са свим знањем једног Доба, у односу на које је ово Доба било ништавно. Колико знања је имала, у сваком случају, и у неким областима, које се тичу Једне моћи, нико јој није био раван. Умало је пригрлила Извор, није битно колико је близу Шајол Гул лежао. „Твоја мајка је вероватно користила моје име да те плаши не тако много година раније, али знај да су се одрасли људи, који би могли да те смрве као врећу, презнојавали кад би га чули. Пазићеш како ми се обрачаш!“
Из своје кошуље је извукао везицу. И језик јој се везао у чвор. Фиксирала је погледом мали кавез од злата, жице и крваво-црвеног кристала који је извукао на везици. Као кроз маглу је приметила да је један налик њеном убацио назад у кошуљу, али она је имала очи само за њен. Сигурно је био њен. Палцем га је гладио, и осјетила је то миловање преко свог ума, преко своје душе. Да би се сломила замка за ум није био потребан много већи притисак него што је он користио. Могла би да буде на другој страни света, или даље, а то не би изменило ништа. Онај део ње која је била ОНА била би одвојена; још увек би могла да види својим очима, да чује сволим ушима, осети укус свега сто би јој додирнуло језик, да осети све што је додирне, али била би беспомоћна и слушала би апсолутно све што би јој наредио онај који је поседовао њену коур’соувру. Било да је постојао или не начин да се побегне, замка за ум је била управо оно што је име имплицирало. Могла је да осети како јој се крв повлаћи из лица.
„Разумеш ли сада?“ рекао је. „Још увек служиш Великом господару, али ћеш то од сада радити тако што ћеш слушати мене.“
„Разумем, Миа’кова“, рекла је истог трена.
Поново се насмејао, дубоки богати звук који јој се ругао, док је враћао замку за ум испод кошуље. „Нема потребе за тим, сада кад си научила лекцију. Ја ћу тебе звати Могедијен, а ти мене Моридин. Ти си још увек једна од Изабраних. Ко је ту да те замени?“
„Да, наравно, Моридине“, рекла је тихо. Али шта год он рекао, знала је да је поседована.
