Моргаза је лежала будна, гледајући у таваницу кроз таму обасјану месечином и покушала да мисли на своју кћерку. Била је покривена бледим ланеним покривачем, али упркос врућини знојила се у својој дебелој вуненој спаваћици, причвршћеној чипком око њеног врата. Зној није био битан, без обзира колико пута се купала, без обзира колико је вода била топла, није се осећала чистом. Елејна мора бити безбедна у Белој кули. Понекад јој се чинило као да су године прошле од када је изгубила поверење у Аес Седаи, но ипак, упркос парадоксу, Кула је била најсигурније место за Елејну. Покушала је да мисли о Гавину – требао би да је у Тар Валону са својом сестром, испуњен поносом због ње, тако озбиљан у својој жељи да буде њен штит када га затреба - Галадов такође - али зашто јој нису допуштали да га види? Волела га је као да га је родила и у сваком погледу то му је било потребно више него иједном од њих двоје. Покушала је да мисли на њих. Било је тешко мислити на ишта друго осим...њене крупне очи наставише да гледају у таму блистајући са још неотпуштеним сузама.
Увек је мислила о себи као довољно храброј да учини шта год је требало учинити, суочити се са сваким изазовом; вјеровала је да увек може у стати и наставити да се бори. У једном бескрајном часу, са пар преосталих модрица које су бледиле, Радам Ашунава је одвећ почео учити нешто друго. Емон Валда је довршио њено образовање једним питањем. Модрице које је одговор оставио на њеном срцу нису нестале. Требало би да оде до Ашунаве и да му каже да јој да најгоре од себе. Она би могла...па, молила се да је Елејна безбедна. Можда није било фер да се нада више за Елејну него за Галада или Гавина, али Елејна је била будућа краљица Андора. Кула не би пропустила прилику да постави Аес Седаи на Лављи престо. Када би само могла видети Елејну, видети сву своју децу још једанпут.
Нешто је зашуштало у мрачној спаваоници, а она је задржала дах, борећи се против дрхтавице. Бледа мјесечина јој је помогла да се искобеља из постељине. Јучер је Валда решио Север од Амадора, он и Ашунава, са хиљадама Белих Плаштова спремних да се суоче са Пророком, када би се појавио, када би...
Фигура у мраку је узела женски облик, превише мали за Лини. „Помислила сам да би још могла бити будна“, зачу се Бреанин благи глас. „Попиј ово, помоћи ће“. Жена из Каирхијена је покушала да спусти сребренасту шољу у Моргазину руку. Одавало је помало раздражљив мирис.
„Сачекај док те не позовем да ми донесеш пиће“, прасну она одгурујући шољу. Топла течност се расу преко њене руке по ланеним покривачима. „Скоро да сам била заспала када си ти упала“, рече слагавши, „остави ме“!
Уместо да послуша, жена је само стајала тамо гледајући на њу помраченог лица. Моргаза није волела Бреану Таборвин. Без обзира на то да ли је Бреана рођена као племкиња, као што је то понекад тврдила, или само слушкиња која је научила да се носи са бољим од себе, тако да је слушала кад и како је хтела и пустила свом језику на вољу, као што је и сад доказала.
„Стењеш као овца, Моргаза Траканд.“ Иако тих, њен глас је тињао гневом. Уз туп звук, спустила је шољу на столић поред кревета, просипајући остатак. „Тја! Многи су прошли пуно горе. Жива си и здрава и све су ти козе на броју. Издржи; остави прошлост и настави са својим животом. Толико си ходала ивицом којом чак и мушкарци ходају на врховима прстију, па чак и газда Гил. Лангвин тешко да је ока склопио последње три ноћи.“
Моргаза је поцрвенела од зловоље; чак ни у Андору слуге нису тако говориле. Зграбила је женину руку у чврст стисак, али напетост се заменила незадовољством.“Они не знају, зар не? „ Да знају, покушали би да је освете, да је спасе. Умрли би за њу. Таланвор би умро.
„Лини и ја можемо ставити повез преко њихових очију за тебе“, рече Бреана церећи се, повуче њену руку к себи те је одгурну натраг. „Да могу спасити Лангвина, рекла би им каква си ти блејаћа овца. Он те види као отеловљење светла; ја пак видим жену без хребрости која прихвата оно што јој дан донесе. Нећу ти допустити да га уништиш са својим кукавичлуком. „
Кукавичлук. Гнев је растао у Моргази, али није изустила ни речи. Њени прсти су грозничаво стезали плахту. Није мислила да би могла донети одлику да лаже Валду на тако хладан начин, али ако би то учинила, могла би живети с тим. Мислила је да може. Још једна ствар коју је потребно рећи јесте да се бојала суочити са Ашунавом и његовим конопцима и иглама, бојала се најгорег које га је евентуално могло задесити. Ипак, она је вриштала због Ашунавине помоћи, а Валда је био онај који јој је показао истинске границе њене храбрости, које су биле пуно краће од њених очекивања. Валдин додир, његов кревет нису могли су могли бити заборављени с временом, али никада не би успела да опере срамоту тог „да“ које је изрекла. Бреана јој је сасула истину у лице, а она није знала како да јој одговори.
Посада је ускоро стигла са тупим звуком чизама које су одзвањале у предворју. Врата спаваонице су се одшкринула, и човек који је утрчао застаде.
„Значи будна си, добро“, зачуо се Таланворов глас после пар тренутака. Ово је дозволило њеном срцу да поново почне да куца, дозволило јој да дише. Покушала је отпустити Бреанину руку – за коју се није сећала да је зграбила – али на њено изненађење, жена јој је стегла руку још једном пре но што је пустила.
„Нешто се догађа“, наставио је Таланвор корачајући према усамљеном прозору. Стојећи на једној страни као да је желио избјећи нежељене погледе, вирио је у ноћ. Месечина је назначила његов високи обрис. „Газда Гил, дођите овамо и реците ми шта сте видели.“
Глава се промолила на вратима, ћелавица која је сијала у мраку. Позади, у другој соби огромна сјена је наставила да се креће; Ламгвин Дорн. За вријеме када је Базел Гил схватила да је још увек била у кревету, кад се слаб одсјај његов скалпа тргнуо док је гледао у другу страну, иако није могао разабрати ништа више од самог кревета. Газда Гил је био чак крупнији од Лангвина, али ни приближно висок. „Опростите ми, моја краљице, нисам мислио...“ Нагло је прочистио грло, и застругао чизмама по поду. Да је имао шољу вероватно би је окретао и превртао нервзно. „Био сам у Дугом Ходнику, на свом путу ка...ка...“ Ка Џековима, то је било оно што јој није могао рећи. „Уосталом, погледао сам кроз један од прозора и видео сам птицу...велику птицу, бар тако мислим...која је слетила на врх јужних барака.“
„Птица!“ Линин мекани глас је натерао газду да се укочи. Ушла је у собу, пролетивши кроз врата. Или је то можда био оштар убод са стране у његова чврста ребра. Лини је обично користила сваку предност коју јој је њена седа коса давала. Спопала га је док је још везала своју спаваћу хаљину. „Будале! Воловски мозгови! Пробудили сте моју де—!“ Застала је уз жесток кашаљ; Лини никада није заборавила да је Моргазина неговатељица, као и њене мајке пре тога, али се никада није показивала пред другим. Требало би да је љута, и била је љута што је нен глас и доказао. „Пробудио си своју крељицу због птице!“ Тапшајући мрежу за косу аутоматски је увукла пар одбјеглих праменова, који су се расули док је спавала. „Јеси ли пио Баселу Гиле?“ Моргаза се питала исто.
„Нисам знао да ли је птица“, газда Гил се успротивио. „Није личило ни на једну птицу, али уосталом шта још лети осим шишмиша? Било је велико и људи су сишли са његових леђа, и био је још један на његовом врату прије него што је одлетио. Док сам себи ударао шамаре како би се разбудио, још један од ових...створења...је слетио, и још људи се спустило, а онда је дошао још један, и онда сам помислио да је време да обавијестим лорда Таланвора.“ Лини није шмрцала, али Моргаза је скоро могла да осети њен поглед, али није био упућен к њој. Човек који је напустио своју крчму да би је пратио, поглед је био упућен њему. „Тако ми светлости, истина је, моја краљице“, инсистирао је.
„Светлости“, зачу се Таланвор уз одјек. „Нешто...нешто је слетило на врх северних барака.“ Моргаза га никада није чула тако потресено раније. Све што је желела јесте да сви нестану и оставе је њеном јаду, али томе није било наде. Таланвор је на многе начине био гори од Бреане, много гори.
„Моја одећа“, рече она и за велико чудо Бреана пожури да јој донесе једну. Газда Гил се ужурбано окренуо ка зиду док је силазила са кревета и облачила своју свилену хаљину.
Искорачила је према прозору док је везала ешарпу. Дуге зграде северних барака су се простирале преко широког предворја, четири дивовска спрата равног крова израђеног од црног камена. Нигде није било светла, ни ту, нити у цијелој тврђави. Све сами мир и тишина. „Не видим ништа, Таланворе.“
Повукао ју је назад. „Само гледај“, одговори он.
У неко друго време би зажалила то да је његова рука напустила њено раме, била би иритирана њеним жаљењем као и његовим тоном. Сада, након Валде, осјетила је олакшање. Био је одвише пун непоштовања, превише тврдоглав, превише млад. Није био пуно старији од Галада.
Сенка се померала заједно с месецом, и ништа друго се није мицало. С друге стране, у Амадору, зачуо се лавеж паса, један за другим. Тада, у тренутку када је хтела отворити уста и распустити Таланвора и све остале, тама се сакупила поврх северних барака, погрбила се и одскочила с крова.
Нешто, како ју је Таланвор звао, није имала боље име. Наизглед висока фигура мршавија од просечног човека, великих, ребраста крила попут шишмиша, замахнувши спусти се у двориште; прилика...човек седе иза вијугавог врата. А онда су крила засјекла ваздух и...нешто....је узлетило, заклањајући месечину са дугим репом који је вијугао преко њене главе.
Моргаза је полако затворила уста. Једина ствар која јој је падала на ум била је сенкин окот. Тролоци и Мирдраали нису били једина створења искварена сенком у овој трулежи. Никада је нису учили ничему сличном, док су њени учитељи из Куле говорили да су ова створења живела на местима која нико није јасно видео или преживио да прича. Како би онда могли бити тако далеко на југу?
Изненада, бљесак је засветлио уз велику експлозију у правцу главне капије, а онда опет на још два места дуж великог спољашњег зида. То су, такође, биле капије, помислила је.
„Шта у име Јаме проклетства то би?“ Таланвор је прогунђао пре него што су звона за узбуну почела одјекивати тамом. Дигла се граја, зачули врискови и промукао звук неке врсте рога. Ватра се распламсала уз удар грома, а онда опет.
„Једна моћ“, рече Моргаза кроз дисање. Можда неће моћи да усмерава, или то можда више не може, али није била сигурна у то. Сви знаци сенкиног окота су нестали. „Мора...мора да је Аес Седаи.“ Зачула је да је некоме застао дах, Лини или Бреани. Базел Гил је узбуђено промрмљао, „Аес Седаи“, док је Ламгвин шапутао превише тихо за њу да би га чула. С друге стране, у тами, челик се сударао са челиком, ватра је куљала, а муња је севала из ведра неба. Једва, кроз буку, напокон су се чула звона за узбуну из града, али запањујуће мало.
„Аес Сеадаи“, Таланвор је звучао као да се двоуми. „Зашто сад? Да спасу тебе, Моргаза? Мислио сам да не смеју користити Једну моћ против људи, већ само против сенкиног окота. Поред тога, ако они крилати створови нису били сенкин окот онда их вјероватно нећу никад видети.“
„Не знаш о чему говориш“, рече она, оштро му се супростављајући! „Ти—!“ Стријела се сударила са оквиром за прозор претворивши га у хиљаде комадића струготине; ваздух се ускомешао док је прозујала између њих и засадила се у један од кревета уз чврст звук. Пар инчи десно и њени проблеми би нестали заувек.
Она се није померала, али Таланвор ју је повукао од прозора уз псовку. Чак и под месечином могла је видјети његов мрки поглед док ју је проучавао. За тренутак је помислила да би јој могао дотаћи лице; да је то урадио, није знала да ли би прије плакала или вриштала или му наредила да је заувек напусти, или...
Уместо тога, рекао је „Мора да су неки од оних Шамина или како се већ називају.“ Он је увек инсистирао када су биле у питању чудне, немогуће приче које су се успеле провући чак до тврђаве. „Мислим да те сада могу извући; све ће бити у нереду. Пођи са мном.“
Није га исправила; мало људи је знало било шта о Једној моћи, а још мање разлике између саидара и саидина. Његова идеја није звучала лоше. Могли су да побегну у срце битке.
„Да је поведеш усред битке“, Лини је запиштала. Блистава светлост је утопила мјесец, удари грома су угушили грају људи и мачева. „Мислила сам да си бистрији, Мартине Таланворе. Само би будала пољубила стршљена или загризла ватру. Чуо си је да је рекла да су то Аес Седаи. Да ли мислиш да она не зна? Мислиш ли?“
„Мој лорде, ако јесте Аес Седаи...“ глас газда Гила се повукао.
Таланвореве руке је отпустише, и он загунђа себи у браду, пожеливши да има мач. Педрон Нијал му је дозволио да задржи свој мач; Емон Валда није био тако пуно поверења.
На тренутак, разочарење је набрекло у његовим прсима. Да је само инсистирао, да ју је одвукао...Шта није било у реду са њом. Да је покушао да је одвуче било где из било којег разлог одрала би га живог. Требала је да се сабере. Валда јој је оштетио самопоуздање – не, није, разбио га је на комадиће – али она се мора држати тих комадића и поново их спојити заједно, већ некако. То јест ако су делови вредни спајања.
„Бар могли открити шта се догађа“, Таланвор зарежа корачајући према вратима, „ ако већ није твоја Аес Седаи—.“
„Не! Остаћеш овдје. Молим те.“ Било јој је веома драго због таме која је покривала њено зацрвенело лице које је беснило. Пре би себи одгризла језик него рекла ту последњу ријеч, али омакло јој се пре него што је схватила. Наставила је чвршћим тоновима. „Остаћеш овде и чувати своју краљицу као што би и требао.“
Под сивкастим светлом могла му је видјети лице, и његов наклон је би у реду, међутим могла би се кладити у свој последњи бакрењак да су обоје били љути. „Бићу у вашем предсобљу.“ Није било сумње у његовом гласу. Бар једном, иако она није марила ни колико је био љу ни колио мало је то покушавао да сакрије. Постоји велика шанса да би убила тог гневног човека сопственим рукама, али он неће умрети ноћас, посечен од стране војника без прилике да каже на чијој је страни био.
Није било наде за сан чак и да јој се спавало. Без паљења иједне светиљке опрала је своје лице и зубе. Бреана и Лини су јој помогли с хаљином од плаве свиле прошаране зеленом и снежним чипкама око њених зглобова и испод њене браде. Послужиће добро за пријем Аес Седаи. Саидар је бјеснио у ноћи. Морале су то бити Аес Сеадаи. Ко би други моао бити?
Када се придружила мушкарцима у предсобљу, сви су седили у мраку осветљени само месечином или повременим бљеском магијске ватре. Чак би и свећа могла привући нежељену пажњу. Ламгвин и газда Гил поскочише с поштовањем са својих столица; Таланвор је стајао још мирније, и није јој била потребна светлост да јој покаже његов суморни поглед. Бесан зато што је морала да га игнорише – била је његова краљица! Гневна, једва успевајући да одржи глас, наредила је Ламгвину да донесе још високих дрвених столица које су биле поред прозора. У тишини су седели и чекали. Тишина је била на њиховој страни. Напољу, громогласни удари и урлици су још одјекивали, рогови су певали а људи викали, а кроз све то она је осетила како се саидар уздиже и пада и поново исто.
Полако, после најмање једног сата, битка је почела да јењава и утишала се. Гласови су још увек узвикивали несхватљива наређења, рањени су јадиковали и понекад се чуо онај промукли звук који су стварали рогови, али бар више није било одзвањања мачева. Саидар је нестао; била је сигурна да су жене које су га држале још у тврђави, али није мислила да иједна сад усмерава. Све се чинило надомак миру, након толике буке и метежа.
Таланвор се покренуо и она му је само одмахнула, пре него што се успео усправити; за тренутак је помислила да је неће послушати. Ноћ се немоћно повлачила под сунчевим зрацима који су се провлачили кроз прозоре, обасјавајући Таланворев мрки поглед. Мирно је држала руке у свом крилу. Стрпљење је било само једна од врлина које је тај младић требао научити. Стрпљење је било одмах после храбрости од свих племенитих врлина. Сунце се уздигло још више. Лини и Бреана су почеле да се дошаптавају у све већој забринутости, бацајући погледе у њеном правцу. Таланвор се намрштио, мрка погледа, седећи укочено у свом плавом капуту коју му је тако добро пристајао. Газда Гил се узнемирио, провлачећи прво једну, а за њом и другу руку кроз своју сједу косу, бришући своје румене образе марамицом. Ламгвин се поргбио у својој столици, једносмјерног погледа тешких капака и поспаног изгледа, али кадгод би бацио поглед на Бреану, осмијех би засвјетлуцао на његовом лицу прекривеном ожиљцима, сломљеног носа. Моргаза се фокусирала на њено дисање, слично вежбама које користила за време свог боравка у Кули. Стрпљење. Ако се неко не појави ускоро, имаће неке јако оштре ријечи за њега, била то Аес Седаи или не!
Упркос самој себи, бацила се на ноге на снажан звук куцања, које је долазило од врата у ходнику. Пре него што је успијела изустити Бреани да погледа ко је, врата су се широм одшкринула, ударајући у зид. Моргаза је разрогачених очију гледала у онога ко је ушао.
Висок, таман човјек кукастог носа је хладно гледао у њу, с дугом дршком мача која се издизала преко његових рамена. Необичан оклоп му је покривао прса, преплетених плоча, лакиран блиством златном и црном бојом, док је на куку држао кацигу која је подсјећала на главу инсекта, црне златне и зелене боје, с три дуге зелене перјанице. Још двојица са оклопом као што је његов стајаше поред њега, носећи своје кациге само без перјаница; њихов оклоп је више изгледао као осликан него као лакиран, и носили су спремне самостреле. Још више их је стајало у предворју са копљима окићеним у златну и црну.
Таланвор и Ламгвин, па чак и гојазни газда Гил поскакаше на ноге, стављајући се између ње и њених чудних посетиоца. Морала се прогурати између њих.
Човек кривог носа је кренуо право према њој пре него је имала времена да затражи објашњење. „Ти си Моргаза, краљица Андора, зар не?“ Његов глас је био храпав и тих тако да га је једва разумела.
Пресекао је њен одговор. „Поћи ће те са мном, сами“, додао је док су Таланвор, Ламгвин и газда Гил кренули напред. Стрелци су подигли своја оружја; самострели су изгладали тако да могу пробити оклоп, један човјек им не би значио ништа.
„Немам ништа против да моји људи остану овдје док се ја не вратим“, рече то она пуно мирније него што је сама била. Ко су ови људи? Познавала је нагласак сваке нације као и њихов оклоп. „Сигурна сам да ће те се добро побринути за моју безбедност, капетане...?“
Није јој одговорио својим именом, већ јој је само учтиво показао да га прати. На њену огромну раздражљивост, газда Гил и Ламгвин су га само погледали пре него што су одступили.
У ходнику војници су је окружили, кривоноси официр и два стрелца испред. Бранитељи части, покушава је да убеди себе. Одмах након битке, лутање около без заштите је било више него сулудо; сигурно има засједа које би заробиле таоце или их убиле на први поглед. Волела би да је могла веровати у то.
Покушавала је да га испита, али ниједном није проговорио ни речи, ниједном није попустио у свом корачању или окренуо главу, а она је престала да покушава. Ниједан од војника тешко да ју је и погледао; били су то људи очврслог погледа оне врсте као и њени лични чувари, људи који су гледали у лице боја, више од једног пута. Али ко су они били? Њихове чизме су одјекивале каменим подом у истом ритму злослутног добованаја, појачаног затвореним ходницима тврђаве. Боје је било мало, због изгледа, и ништа више осим пар раштрканих таписерија са Белим Плаштовима у крвавој битци.
Схватила је да је воде према одајама капетана заповедника, а мучнина се сместила у дубини њеног стомака. Скоро да јој се пријатно навикла на пут док је Педрон Нијал још био жив; страх ју је обузео пар дана након његове смрти—али док су правили заокрет, тргнула се на призор од неких двадестак стрелаца док су марширали иза свог претпостављеног, људи у врећастим панталонама и оклопом од куване коже, осликане хоризонталним пругама у плавој и црној. Сваки од њих је носио купасту челичну кацигу, са велом од челичне сиве верижњаче која им је покривала лице до очију; са брковима ту и тамо чији су се крајеви њихали испод велова. Заповедник стрелаца се поклонио једном од њених пратилаца који је једва подигао руку у знак поздрава.
Тарабонци. Није видела тарабонског војника за многе године, али ти људи су били Тарабонци упркос оним шарама, па макар појела своје папуче. Ипак то се чинило бесмисленим. Тарабон је био ноћна мора, грађански рат који је беснио између хиљаду претендената за престо оних заклетих змају. Сам Тарабон никада не би могао покренути овај напад на Амадор. Осим, упркос свму, ако је један претендент успео лишити престола све остале, и…било је немогуће, и није могло објаснити ове оклопљене војнике, нити оне летеће звери, нити…
Помислила је да је спознала чуђење, помислила је да је спознала мучнину. Онда су она и њен чувар поново скренули и сусрели се са двема женама.
Једна је била витка, ниска као и свака Каирхијењанка и тамнија од сваке Таиренке, у плавој хаљини која је падала изнад њених чланака; сребрна муња се рачвала преко обода на њеним грудима и са стране на бедрима њене раздјељене сукње. Друга жена је била обучена у сивосмеђу боју, виша по стасу од већине мушкараца са златном косом очешљаном толико пута да је блистала и застрашујућим зеленим очима. Сребрна узица је повезивала наруквицу на руци мање жене и орглицу коју је носила она виша.
Стајале су поред, чекајући одговор Моргазиног чувара, и када је човек кукастог носа прошаптао „Дер’сул’дам” – Моргаза је помислила да је то било то; његов шуштави акценат је ствари чинио тешким за разумевање – када им се обраћао изгледало је да је бар близу или једнак с њима, тамна жена се лагано поклонила, трзајући се под каишем, док је жена златне косе потонула до пода, савијајући главу према кољенима и спуштајући дланове на под. Док су Моргаза и њена стража пролазили, тамна жена се сагла да њежно потапша ову другу по глави, као да је пас, и да ствар буде гора, жена на кољенима је на то гледала са ужитком и захвалношћу.
Моргаза је учинила све потребне напоре како би наставила ходати, да би спречила да јој клецају кољена или да јој се смучи. Чиста покорност је била довољно лоша, али је била сигурна да жена која је малопре била потапшана по глави могла да усмерава. Немогуће! Ходала је ошамућена питајући се да ли је све могло бити сан или ноћна мора. Молила се да јесте. Једва да је приметила да су стали по још војника, који су били одевени у црвено – црне оклопе, а онда…
Соба за пријеме Педрона Нијала – Валдина за сада или онога ко је заузео ову тврђаву – била је измењена. Златна сунчева креста је остала, постављена на поду, али су све заставе које је Нијал заробио, које је Валда држао као да су његове, су нестале као и сав намештај осим столице са високим наслоњачем, једноставне израде коју су Нијал и Валда користили, сада је била заклоњена са два огромна и грозна призора. Један је приказивао велику црну птицу беле кресте и свирепа кљуна, са крилима овиченим белим перима која су се ширила у велики распон, док је друга изгледала као мачка прошарана црним белегама са једном шапом на мртвом створењу које је подсећало на јелена, упола његове величине, са дугим правим роговима и белим пругама.
Људи у соби није недостајало, али то је било све што је успела приметити пре него што је жена оштрог лица, плаве хаљине искорачила пред њу; један део њене главе је био избријан доке је остатак косе био свезан у дугу плетеницу, која јој је висила преко десног рамена. Њене плаве очи, пуне презира могле су послужити као оне од орла или мачке. „Ви стојите у присуству Високе Госпе Сурот, која води Оне Који су Дошли Раније, и помаже Повратак”, нагласила је истим шиштавим нагласком.
Без икаквог упозорења, кривоноси војник ју је шчепао за врат и оборио је поред себе на под. Збуњена, не због тога што је остала без даха, већ зато што је га је видела како љуби под.
„Ослободи је, Елбаре”, друга жена је зарежала љутито. „Ово није начин на који се треба понашати према краљици Андора.”
Елбар се подигао само до његових кољена и даље повијене главе. „Збунио сам се, моја госпо. Молим за опроштај.” Његов глас је био хладан и једноличан, колико год му је његов нагласак дозвољавао.
„Немам пуно опроста за овакве ствари, Елбаре.” Моргаза је погледала увис. Сурот ју је изненадила. Њена глава је била избријана са стране остављајући блиставу кресту црне косе на врху њене главе и гриву која јој је падала низ леђа. „Можда после своје казне. Пријави се одмах. Остави ме! Иди!” Одмахујући руком показала је нокте дуге око једног инча од којих су прва два на обе руке блистали плавом бојом.
Елбар се поклонио на својим кољенима, а онда је благо устао и изашао уназад. По први пут Моргаза је схватила да их ниједан од војника није пратио унутра. Такође је схватила још једну ствар. Погледао ју је последњи пут и уместо подрхтавајућег гнева за неког ко је крив за његово кажњавање, он је …размишљао. Неће бити казне. Ова цела представа је већ раније била уређена.
Сурот је кренула према Моргази пажљиво стискајући свој плави огртач како би могла показати своју сукњу, снежнобелу са хиљадама малих набора. Вез сачињен од винове лозе и бујног црвеног и жутог цвећа се ширио преко одеће. Упркос њеном кретању, Моргаза је схватила да жена није стигла до ње до тренутка кад се сама осовила на ноге.
„Ниси повређена”, Сурот је запитала. „Ако јеси, удвостручићу његову казну.”
Моргаза је очистила хаљину како не би морала да гледа у лажни осмех који се никада није срео са очима жене. Искористила је ту прилику да разгледа по соби око себе. Четири мушкарца и четири жене су клечали поред једног зида, у јеку младости и добра изгледа одевени у...поглед јој се тргнуо. Те дуге беле одоре су биле готово провидне! На удаљеним крајевима портрета клечала су још по два пара жена, једна од две је носила сиву хаљину, док је била одевена у плаву хаљину извезену муњом, повезану сребренастом везицом која је водила од њеног зглоба до врата. Моргаза није била довољно близу да би била сигурна, али имала је мучан осећај да су жене у сивом могле да усмеравају. „Сасвим сам у реду, хвала—“ Огромно црвенкасто-смеђе обличије се испружило на поду – можда гомила штављених крављих кожа. Онда се уздигло. „Што је То?“ Успијела је да не отвори уста, али питање је напросто излетело с њеног језика пре него што је успела да га заутави.
„Дивиш се мом лопару?“ Сурот се одшетала пуно брже сад, него кад је долазила. Огромно створење је подигло главу како би га могла помиловати по бради. Моргаза се замислила да би можда могао бити медвед, иако био упола већи од иједног медведа за којег је икада чула, али без крзна и без брњице да говори са дебелим ивицама које су окруживале његове очи. „Аламандаргал ми је био поклоњен кад је био штенце, за мој први имендан, и покушао је да ме убије исте године када је нарастао само на четвртину своје садашње величине.“ Било је озбиљних осећаја у женином гласу. Усне...лопара...су се развукле тако откривајући низ широких оштрих зуба, на њен додир; савио је предње шапе, увлачећи и извлачећи по шест канџи на свакој. Онда је почео да преде, дубоким гласом као хиљаду мачака.
„Изузетно“, Моргаза изусти нечујно. Имендан. Колико је било покушаја убиства на ову жену, зашто је могла, да говори о „првом“ на тако уобичајан начин?
Лопар је кратко зацвилио када га је Сурот оставила, али убрзо се повио и ставио главу међу шапе.Безбрижно, његове очи је нису пратиле, већ су гледале углавном на Моргазу, с времена на време порема вратима или уским прозорима пуним пукотина од стрела.
„Наравно, колико год да је лопар лојалан, не може с поредити са дамане. Овај пут није било осећаја у Суротином гласу. „Пура и Јињин би могли убити стотине убица, пре него што би Аламандарагал успјео да трепне.“ На помен њиховог имена, једна од жена одевених у плаво је уврнула своју сребренасту повезицу. Имамо пуно више дамана након Повратка, него од раније, Ово је богато ловиште за маратх’дамане. „Пура”, додала је она уобичајним тоном, „била је једном жена…из Беле куле.”
Моргазина кољена су почела да клецају. Аес Седаи? Проучавала је повијена леђа жене која се звала Пура, одбијајући да поверује. Ниједна Аес Седаи не би могла се би дозволити да је нечији роб. Упркос томе, иједна жена која је могла да усмерава, не саме Аес Седаи, би могла скинути тај каиш и удавити свог мучитеља. Скоро сви би то могли. Не, ова Пура не би могла бити. Моргаза се запитала да ли би могла тражити столицу. „Ово је веома...занимљиво.“ Бар јој је глас био смирен. „Али ја мислим да си ме ниси позвала овде само да причамо о Аес Седаи.“ Наравно, није била позвана. Сурот је буљила у њу, не правећи ниједан покрет осим увртања прстију своје леве руке.
„Тера“, жена оштрог израза лица и полуизбријане главе фркну изненада. „Каф за Високу Госпу и њене госте.“
Једна од жена у провидним хаљинама, најстарија од њих али још у својој младости, радосно је скочила на ноге. Имала је усне попут ружиног пупољка; одјурила је попут стреле иза великог платна на којем је био насликан орао, и одмах потом се појавила носећи сребрни послужавник са две беле шољице. Клечећи тако увијена пред Сурот, повила је своју главу црне косе и подигла послужавник, да би понуда стајала изнад ње. Моргаза је климнула главом; било који слуга у Андору који би урадио тако нешто – или носио ту одору, био би бачен у тамницу.
„Ко си ти? Одакле долазиш?“
Сурот је подигла шољицу на свом прсту, тако удишући пару која се дизала из ње. Њено климање главом је било превише дозволе за Моргазин укус, али је упркос томе подигла шољицу. Један гутљај, и гледала је у своје пиће с чуђењем. Течност је била црња и горчија од било којег чаја. Ниједна количина меда, не би га учинила могућим за пити. Сурот је спустила шољицу у своју руку и уздахнула с одушевљењем.
„Постоје многе ствари о којима морамо разговарати, Моргаза, но испричаћу ти укратко у овом првом разговору. Ми, Сеаншани смо се вратили да повратимо оно што је украдено од наследника Високог Краља, Артура Пендрага Танрела.“ Задовољство које је добијала од кафа, прешло је сада у њен глас, и очекивање и сигурност, те је гледала Моргазу лицем у лице. Моргаза није могла да одвоји поглед. „Оно што је било наше, поново ће бити наше. И заиста увек је и било; лопови немају доказа о власништву. Започела сам опоравак у Тарабону. Многи племићи те земље су се већ заклели на послушност, да ће чекати и служити; и неће проћи пуно времена пре него сви то учине. Њихов краљ чијег се имена не могу сетити – је умро супростављајући ми се. Да је остао жив, због побуне против Кристалног трона, натакли би га на колац. Није било ни најмањих трагова његове породице да поврати његову имовину, али сада имају новог краља и новог Панарха, који су се заклели на верност царици, нека живи вечно као и Кристални трон. Бандити ће бити искорењени, неће више бити раздора или глади у Тарабону, и људи ће се моћи склонити под крилима краљице. Сада почињем овде, у Амадицији. Ускоро, сви ће клечати пред царицом, нек живи вечно, директан потомак великог Артура Хоквинга.
Да служавка није однијела послужавник, Моргаза би јој вратила шољицу. Ниједан покрет није узбуркао тамну површину кафа, али већина ствари коју јој је жена истресла нису јој ништа значиле. Царица? Сеаншан? Биле су неке необуздане гласине, да су се војске Артура Хоквинга с Аритског океана, али само су лаковерни могли у то да поверују, и сумњала је да и даље најгори продавач трачева још ваља овакве приче по тржишту. Да ли су могле бити истините? У сваком случају, оно што је разумела је било више него довољно.
„Свака част о имену Артура Хоквинга, Сурот...“ Жена оштрог лица је гневно раширила усне, стишавајући се на покрет прстом високе госпе плавих ноктију. „ ...али његово време је давно прошло. Сваки народ има своје древно наследство. Ниједна земља се неће покорити твојој царици. Ако сте узели један део Тарабона...“ Суротин удах је постао пискав, а очи су јој засјајиле. „...сетићеш се да је то проблематична земља, раздјељена имеђу себе. Амадиција неће пасти тако лако, и многи народи ће јој појурити у помоћ када сазнају за тебе.“ Може ли бити истине? „Без обзира колико вас има, видећете да нисмо лак улов. Суочавали смо се са велим невољама и раније, и превладали смо. Предлажем ти да потпишеш примире, пре него што вас сломимо.“ Моргаза се сетила саидара који је беснио у ноћи, и избегавала погледати дамане, као их је она већ звала. Уз тежак напор, успела је да не покваси усне.
Сурот је поново поставила на лице ту маску осмеха, са очима које су сијале као углачано камење. „Сви морају направити избор. Неки ће одлучити да се повинују, ишчекују и служе, и владаће у својим земљама у име царице, нек живи вечно.“
Скинула је руку са шоље да би направила гест, лаган покрет прстима, док је жена оштрог израза лица одједном јекнула, „Тера! Положај лабуда!“
Из неког чудног разлога, Суротина уста су се стегла. „Не лабуда, Алвхин, ти слијепа лудо!“, прошиштала је у пола даха, тако да је њен нагласак било тешко разумети. Ледени осмех се вратио у секунди.
Жена која их је малоприје служила устала је поново са свог места пореда зида, и необичним кораком дотрчала до средине одаје, на врховима прстију и с рукама иза леђа. Полако, поврх ужареног златног сунца, симбола Деце Светла, отпочела је свој плес. Њене руке су се исправиле попут крила, а затим опет савиле. Окрећући се, избацила је леву ногу напред, спуштајући се преко савијеног кољена са испруженим рукама као да се обраћала неком, све док јој руке, тело и десна нога нису формирали праву стамену линињу.Њена провидна бијела одећа је учинила целу ствар скандалозном. Моргаза је осећала како јој се образи све више црвене, како се плес, ако се може тако назвати, наставио.
„Тера је још нова и недовољно обучена“, промрмља Сурот. „Позе се обично изводе са десет или двадесет да’цовале одједном, а мушкарци и жене се бирају чистоте њихових обриса, али понекад је угодно погледати само једну. Веома је лепо поседовати лепе ствари, зар не?”
Моргаза се намрштила. Како би било ко могао поседовати особу? Сурот је раније говорила о томе како „претворити некога у имовину.” Познавала је древни језик и реч да’цовале јој није била позната, али размишљајући о њој сјетила се „Особе коју неко поседује.Било је одвратно. Ужасно! „Невероватно”, рекла је празно. „Можда би требала да те оставим да уживаш у…плесу.”
„У једном моменту”, рече Сурот смешећи се Терином положају. Моргаза је одбила да гледа. „Сви су имали избора, као што сам рекла. Стари краљ Тарабона се одлучио на побуну, и умро. Стара Панарх је ухапшена јер је одбила заклетву. Свако од нас има место коме припада, осим ако га је одгојила царица, али они који се одрекну свог правог мјеста такође могу бити одбачени, у дубине. Тера има одређену грациозност. Невероватно, Алвхин показује велики успех код учења, тако да очекујем за пар година да Тера научи позе које ће ићи уз њену грациозност.” Тај осмех, блистајућег погледа је заблистао према Моргази.
Веома значајан осмех, али зашто? Нешто у вези плесача. Њено име је поменуто толико пута, као да је хтијела нешто да нагласи. Али што? Мрогаза је разгледала около, и буљила је у жену која је стајала на њеним прстима и окретала се на једном месту с рукама испруженим увис, колико је себи допуштала. „Не верујем у то”, задихала се, „не желим!”
„Тера,” рече Сурот, „како је било твоје старо име пре него што си постала моје власништво? Како је звучала твоја титула?”
Тера се следила у свом пријашњем положају, дрхтећи и бацајући погледе у полупаници, гледајући у полустраху у Алхвин, а у пуном страху у Сурот. „Тера се звала Аматера, ако то задовољава Високу Госпу”, рекла је она задихано. „Тера је била Панарх Тарабона, ако то задовољава Високу Госпу.”
Шољица је испала из Моргазине руке, разбивши се на комадиће, и разрмрљавши црни каф по поду. Мора да је лаж. Никада није срела Аматеру, али је једне прилике чула њен опис. Не. Многе жене њене доби су могле имати крупне црне очи и усне попут руже. Пура никада није била Аес Седаи, а ова жена…
„У позу”, Алхвин је праснула и Тера је наставил, тек притом упутивши Сурот и свима осталим по један поглед. Ко год да је била, јасно је да је главна ствар у њеној глави била нужна жеља да не погријеши. Моргаза се концентрисала на то да не повраћа.
Сурот је пришла веома близу, лица хладног као средина зиме. „Сви се суочавају са избором”, рекла је тихо. Њен глас је могао оставити траг на челику. „Неки од мојих заробљеника кажу да си провела неко време у Белој кули. По закону, ниједна маратх’дамане не може побећи са свог ланца, али ти се кунем да ти, који си ме назвала именом и рекла да лажем, нећеш делити исту судбину.” Ово наглашавање је јасно дало до знања да нема никакве друге судбине, до те. Осмех који никада није досегао до њених очију, сада се повукао. „Надам се да ћеш изабрати заклетву, Моргаза, и владати Андором у име царице, нек живи вечно.” По први пут Моргаза је била сигурна да жена лаже. „Говорићу с тобом сутра, или неки други дан ако будем имала времена.”
Док се окретала, Сурот је пројездила поред усамљеног плесача до столице са великим наслоњачем. Док је седала, лагано спуштајући своју хаљину Алвхин је поново зарежала. Као да није имала никакав други глас.”Сви! Положај лабуда!” Младићи и девојке који су клечали поред зида поскочили су да се придруже Тери, пратећи њен потезе, формирајући линију испред Суротине столице. Само је лопарев поглед још регистровао Моргазино постојање. Није веровала да ју је ико икада испратио тако темељно у целом животу. Подижући своје достојанство заједно са својом сукњом, отишла је.
Сама није далеко стигла. Војници у црвено-црним оклопима стајали су у ходнику као статуе, с копљима црвено-црних кићанки, непокретних лица под својим лакираним кацигама, са очима које су подсећале на оне код чудовишних инсеката. Један, пуно виши од ње, ставио јој је руку на раме и отпратио је до њених одаја, гдје су Тарабонци под мачевима заклањали поглед на врата, који су носили челичне оклопе, ипак осликане хоризонталним пругама. Направили су благи наклон, с рукама на кољенима, те је она мислила да је то све због ње док стража није проговорила по први пут.
„С чашћу”, рекао је храпавим, пустим гласом, а Тарабонци су се исправили, не дижући погледа док им се није обратио, „добро пазите на њу, још није положила заклетву.” Тамне очи су севале у њеном правцу испод челичнин велова, али њихов наклон је био упућен Сеаншанима.
Није покушавала да жури унутра, али када су врата била затворена иза ње, окренула се к њима покушавајући да умири свој ковитлац мисли. Сеаншани и дамане, царице и заклетве, као и поседовање људи. Лини и Бреана су стајале у средини собе и посматрали је.
„Што си сазнала?” Лини је запитала стрпљиво, оним тоном којим је питала Моргазу о књизи када је била дете.
„Ноћне море и лудило”, Моргаза је уздахнула. Изненада се исправила, нервозно разгледајући по соби. „Где је—? Где су мушкарци?”
Бреана је одговорила на неупућено питање с подсмехом. „Таланвор је отишао да види што може пронаћи.” Њене песнице су прешле на њене кукове, а њено лице је постало мртво озбиљно. „Ламгвин је отишао са њим, као и газда Гил. А шта сте ви открили? Ко су ови…Сеаншани.” Изговорила је име неспретно, мрштећи се притом. „Толико смо сами чули.” Није се осврнула да види Линин болни поглед.”Што сад да радимо, Моргаза?”
Моргаза се очешала од жене, прилазећи најближем прозору. Нимало уском као што су то били они у одаји за пријем, који су гледали напоље, неких двадесет стопа или више на камени пут предворја. Колона гологлавих, разбарушених људи сломљена духа, неки с крвавим завојима су се гегали преко предворја, под будним оком Тарабонаца наоружаних копљима. Неколицина Сеаншана је стајала поврх оближње куле, гледајући у даљину између зидова. Један од њих је носио кацигу украшену с три перјанице. Жена се појавила на дворском прозору, с муњом утканом преко црвеног обода на њеним прсима, мрштећи се и гледајући доле на затворенике Белих Плаштова. Збуњени, људи нису могли да поверују у оно што се десило.
Што су могли да учине? Одлука које се Моргаза плашила. Чинило јој се да није направила ни одлуку да једе воће за доручак, која није водила у пропаст. Избор, као што је рекла Сурот. Помоћи овим Сеаншанима да преузму Андор, или…једну последњу услугу коју је могла учинити Андору. Појавио се крај колоне, праћен Тарабонцима, којим су се приључили њихови земљаци, поред којих су прошли. Пад с висине од двадесет стопа, и Сурот би изгубила своју погодбу. Можда је то био кукавички излаз из овога, али то је већ себи доказала. Ипак, краљица Андора не би требала да умре на тај начин.
У себи, изговарала је неповратне речи, које су коштане само двапут у хиљаду година дугој историји Андора. „Под светлости, одричем се Високог престола куће Траканд у име Елејне Траканда. Под светлости, одричем се Ружине круне и препуштам Лављи престо, Високо место куће Траканд. Под светлости, предајем се на милост Елејни од Андора, као њен одани поданик.” Истина, ништа од тога није учинило Елејну краљицом, али је бар рашчистило пут.
„Чему се смешите”, упитала је Лини.
Моргаза се полако окренула. „Мислила сам на Елејну.” Мислила је да њена стара дадиља није била довољно близу да чује оно што нико не би требао да чује.
Линине очи су се широм отвориле и дах јој је стао. „Одмах да сте сишли одатле”, она јекну и сходно својим речима снажно је повуче с прозора.
„Лини, заборављаш се! Престала си бити моја дадиља прије дуго времена—!” Моргаза је дубоко удахнула и омекшала свој глас. Суочити се с тим уплашеним очима није био лак посао; ништа није плашило Лини. „Оно што радим је за најбоље, вјеруј ми”, одговорила је нежно. „Нема другог начина—“
„Нема другог начина?” Бреана је изрекла гневно, покушавајући да се ухвати за хаљину док су јој се руке тресле. Најрадије би с њима шчепала Моргазин врат. „Какво то баљезгање сад излажеш? Шта ако ови Сеаншани помисле да смо те ми убиле?” Моргаза је стисла усне; да ли је постала провидна?
„Ућути, жено!” Лини се никад није љутила, нити подизала глас, али учинила је то обоје сад, црвенећи се у својим бледим образима. Подигла је своју кошчату руку. „Зачепи своју губицу, или ћу те пребити колико си тешка.”
„Удари њу, ако већ хоћеш некога да удариш.” Бреана се издерала тако снажно да јој је пљувачка почела да лети на све стране. „Краљица Моргаза! Послаће мене и мог Ламгвина на вешала, а И свог драгоценог Таланвора, такође, зато јер нема петљу.
Врата су се отворила како би пропустила Таланвора и привела ову расправу крају. Нико није хтјео да виче у његовој близини. Лини се правила као да прегледа Моргзин рукав, као да га треба закрпити, док су газда Гил и Ламгвин пратили Таланвора. Бреана се ведро насмејала и исправила своју хаљину. Мушкарци, наравно, нису ништа примјетили.
Моргаза је међутим, приметила много тога. Прво, Таланвор је имао мач, припојен за његов опасач, као и газда Гил и чак Ламгвин, иако је он носио кратки мач. Увек је имала осећај да се боље осећао насамо са својим песницама, него било којим другим оружјем. Пре него што је стигла да упита како, мршави човечуљак је ушао за њима и пажљиво затворио врата за собом.
„Висости”, рече Себан Бавлер, „опростите на сметњи.” Чак и његов осмех и наклон су изгледали сувопарно и прорачунати, али док је прелазио погледом с ње на друге жене, Моргаза није знала да ли су остали мушкарци приметили атмосферу у соби, али је била сигурна да бивши секретар Педрона Нијала јесте.
„Изненађена сам што те видим, газда Бавлере”, рече она. „Чула сам да је било неких непријатности са Емоном Валдом.” Чула је то, да је Валда рекао ако икада види Балвера, да ће га шутнути преко зидова тврђаве. Бавлеров осмијех се сада сузио; знао је што је Валда рекао.
„Има план да нас све изведе одавде”, Таланвор је упао. „Данас. Сада.” Упутио јој је поглед нетипичан за једног поданика према краљици. „Ми прихватамо његову понуду.”
„Како”, ракла је лагано исправљајући ноге. Какву помоћ би овај мршави изговор од човека могао да понуди. Бег? Стварно је желела да седне, али није хтела, не с Таланвором који ју је гледао на тај начин. Наравно, она сада није била његова краљица, али он то није знао. Услиједило је следеће питање. „Зашто, газда Бавлер, нећу се клонити истинске понуде за помоћ, али зашто бисте рискирали свој врат. Ови Сеаншани ће те натерати да зажалиш, ако те ухвате.”
„Направио сам планове пре него што су дошли”, рекао је он опрезно. „Чинило се…неразборитим… оставити краљицу Андора у Валдиним рукама. Сматрајте то отплатом мога дуга према њему. Ја знам да не изгледам као пуно на први поглед…”, покрио се руком да одврати кашаљ. „…али план ће радити. Ови Сеаншани заправо чине ствари мало лакшим; не бих се спремао данима, чак и без њих. За тек освојен град, допуштају невероватну слободу ономе ко положи њихову заклетву. Скоро сат после излазка сунца, набавио сам пропусницу за себе и још десет који су положили заклетву, да напусте Амадор. Верују да идем купити вино, и кола за превоз, на истоку.
„Мора да је замка.” Речи одзвонише горко. Радије ћу изабрати прозор, него пасти у исту замку. „Неће те пустити да говориш около о њима пре него што дође њихова војска.”
Балвер је мало нагео главу на страну, и почео трљати руке, а потом нагло застао. „Уистину, висости, и то сам размотрио. Официр који ми је дао пропусницу је рекао да није важно. Да цитирам: „Реци коме хоћеш оно што си видео, и реци им да се не могу борити против нас. Свеједно, ваше земље ће то сазнати ускоро. Видео сам неколицину трговаца који су положили заклетву јутрос и отишли са својим колима.
Таланвор јој је пришао близу. Превише близу. Скоро да је могла да осети његов дах. Могла је да осети његов поглед. „Прихватамо његову понуду”, шапнуо је само за њене уши. „Ако морам да те вежем и да ти запушим уста, мисли да ће и за то смислити начин. Изгледа као веома сналажљв малиша.”
Погледала га је очи у очи. Прозор или…шанса. Да је Таланвор само држао језик за зубима, било би много лакше рећи, „прихватам са захвалношћу, газда Балвер”, али је ипак рекла. Искорачила је да би могла да види Балвера, баз тога да би морала пролазити поред Таланвора. Одувек је било узнемирујуће, бити тако близу њега. Био је превише млад. „ Што прво да радимо? Сумњам да ће ови стражари на вратима прихватити твоју пропусницу за нас.”
Балвер се поклонио у знак поштовања њене увиђавности. „Бојим се да ће се морати суочити са несрећом, висости.” Таланвор је повлачио бодеж из својих корица, а Ламгвин је савио своје шаке, као лопар своје канџе.
Није веровала да је могло бити тако лако, чак и када су спремили оно што су могли понијети и згурали два Тарабонца под кревет. Код главних капија држећи прашњави огртач необично скупљеним због завежљаја који је носила на леђима, поклонила се, спустила руке на кољена као јој је Балвер показао, док је он говорио стражарима да су сви заклели да се повинују, ишчекују и служе. Размишљала је о томе како да се побрине зато да је у њагорем случају, не ухвате живу. Тек након што су изјахали из Андора, поред последњих од стражара, на коњима које им је Балвер припремио, почела је да верује. Наравно, Балвер је очекивао неку дебелу награду, зато што је спасио краљицу Андора. Никоме није рекла да оно што је урадила било бесповратно; знала је да је изрекла речи, и да нико други није требао да зна. Жаљење за њима било беспотребно. Сада је могла видјети какав би живот могла пронаћи без свог престола. Живот далеко од човека, који је био превише млад, и превише узнемирујући,
„Зашто се смешиш тако тужно?” Запитала је Лини, стежући узде своје смеђе кобиле, уских сапи. Животиња је изгледала као да су је изјели мољци. Моргазина кобила није била у пуно бољем стању, ниједан од коња није. Сеаншани су можда дозволили Бавлеру да прође са својом пропусницом, али без достојних коња. „Дуг пут нас очекује”, рече јој Моргаза и подбоде своју кобилу, те крену нечим налику на кас за Таланвором.
