Провукавши држаљу секире кроз омчу на свом опасачу насупрот тоболцу, Перин је узео незатегнут дуги лук из ћошка, обесио бисаге преко рамена и напустио собе које је делио с Фаилом, а да се није осврнуо. Тамо су били срећни – већи део времена. Није мислио да ће се икада вратити. Понекад се питао да ли бити срећан с Фаилом значи никад се не вратити тамо. Надао се да не.
Слуге које је видео у ходницима палате носиле су необележене црне ливреје; можда је то Ранд наредио, а можда су то слуге саме усвојиле. Било им је нелагодно без ливреје, као да нису знали где припадају, а црна је изгледала безбедно као Рандова боја због Аша’мана. Они који су видели Перина побегли су што су пре могли, не чекајући ни за какве наклоне. Мирис страха је пловио за њима.
По први пут његове жуте очи нису имале ништа с тим што је ико био уплашен. Можда није било безбедно задржавати се близу човека на кога је Поноворођени Змај ослободио бес тако јавно баш овог јутра. Перин опусти раме испод бисага. Много је времена прошло од како је неко могао да га подигне и баци га. Наравно, нико никада раније није пробао са Моћи. Један одређени тренутак му је остао у сећању.
Подигао се држећи се за раме, клизајући му леђа уз четвртаст стуб који му је зауставио лет. Помислио је да је можда неколико ребара пукло. По Великој дворани Сунца, разбацани племићи који су дошли да моле Ранда за једну или другу ствар трудили су се да гледају било где другде, покушали су да се праве да су било где другде. Само је Добрејн гледао, одмахујући седом главом, док је Ранд корачао преко престоне дворане.
„Поступићу с Аес Седаи како ја изаберем!“ Ранд је урлао. „Да ли ме чујеш, Перине? Како ја изаберем!“
„Само си их предао Мудрима“, зарежао је у одговор, одгурнувши се од стуба. „Не знаш да ли спавају на свили или их кољу! Ти ниси Творац!“
С роптајем беса, Ранд забаци главу. „Ја сам Поноворођени Змај!“ викао је. „Не занима ме како се опходе према њима! Заслужују тамницу!“ Перину се длаке накострешише док су се Рандове очи спуштале са засвођене таванице. Плави лед би био топао и мек поред њих, још и више јер су зуриле са лице уврнутог болом. „Бежи ми с очију, Перине. Да ли ме чујеш? Бежи из Каирхијена! Данас! Одмах! Не желим икада више да те видим!“ Окренувши се на петама, отишао је док су се племићи скоро бацали на земљу док је пролазио.
Перин додирну крв која му је цурила уз угла устију. На тренутак тамо, био је сигуран да ће га Ранд убити.
Одмахујући главом да се отараси те помисли, обишао је угао и скоро налетео на Лоијала. Са великим завежљајем каишем привезаним за његова леђа и врећом довољно великом да се понесе овца обешеном о његово раме, Огијер је користио секиру с дугом држаљом као штап за ходање. Пространи џепови на његовом капуту имали су испупчења у облику књига.
Лоијалове ћубасте уши заиграле су када га је видео, а онда су одједном клонуле док су му обрве висиле на образима. „Чуо сам, Перине“, затутњао је тужно. „Ранд то није смео да уради. Брзе речи стварају невољу. Знам да ће да размисли. Можда сутра.“
„У реду је“, Перин му рече. „Каирхијен је превише… дотеран… за мене, у сваком случају. Ја сам ковач, а не дворанин. До сутра ћу бити далеко одавде.“
„Ти и Фаила бисте могли да пођете са мном. Карлдин и ја идемо да посетимо стединг, Перине. Све њих, због Капија.“ Млади човек уског лица и светле косе који је стајао иза Лоијала престао је да се мршти на Перина да би се намрштио на Огијера. Имао је врећу и завежљај такође, и мач на куку. Упркос плавом капуту, Перин је препознао једног од Аша’мана. Карлдин није изгледао задовољно кад је препознао Перина; поред тога, његов мирис био је хладан и љутит. Лоијал је гвирнуо низ ходник иза Перина. „Где је Фаила?“
„Она… ће ме срести у штали. Расправљали смо се.“ То је била истина; Фаила је, чини се, волела да виче понекад. Спустио је глас. „Лоијале, не бих причао о томе где неко може да чује. Мислим, о Капијама.“
Лоијал фркну довољно јако да натера бика да скочи, али спустио је глас. „Не видим никога осим нас“, затутњао је. Нико два или три корака удаљенији од Карлдина није могао да чује јасно. Његове уши… брецнути би била једина реч… и слегле су се љутито. „Свако се боји да буде виђен близу тебе. После свега што си учинио за Ранда.“
Карлдин је повукао Лоијалов рукав. „Морамо да идемо“, рекао је, гледајући Перина. Свако на кога је Поноворођени Змај викао био је изван граница, што се њега тицало. Перин се запита да ли држи Моћ управо у том тренутку.
„Да, да“, Лоијал промрмља, машући руком величине шунке, али наслонио се на секиру мрштећи се замишљено. „Не свиђа ми се ово, Перине. Ранд те је отерао. Мене шаље од себе. Како ћу да довршим књигу…“ Његове уши се тгнуше и он се накашља. „Па то није ни тамо ни овамо. Али ти, ја, а Светлост једино зна где је Мет. Послаће Мин следећу. Крио се од ње овог јутра. Мене је послао да јој кажем да није тамо. Мислим да зна да сам лагао. Онда ће бити сам, Перине. ‘Страшно је бити сам.’ То ми је рекао. Планира да отера све пријатеље од себе.“
„Точак тка како Точак жели“, рече Перин. Лоијал трепну на тај Моираинин одјек. Перин је доста мислио о њој у последње време; она је утицала задржавајуће на Ранда. „Збогом, Лоијале. Чувај се и не веруј никоме коме не мораш.“ Није чак ни погледао Карлдина.
„Не мислиш ти то, Перине.“ Лоијал је звучао шокирано; чинило се да он верује свакоме. „Не можеш. Пођите са мном, ти и Фаила.“
„Срешћемо се опет једног дана“, Перин му рече нежно, и појури поред њега да не би морао да каже више. Није волео да лаже, посебно не пријатеље.
У северној штали ствари су биле скоро исте као у палати. Коњушари су га видели како улази и испустили виле за измет и чешагије за тимарење, и направили гужву да изађу напоље кроз мала врата на зачељу. Шушкање на тавану, које би промакло ушима неког другог, говорило је о људима који су се тамо крили; могао је да чује забринуто преплашено дисање. Извео је Корака из зелено прошаране штале од мермера, повукао га за узде и привезао кулаша за позлаћени прстен за упрезање. Отишао је да узме ћебе и седло из мермерне помоћне собе где је половина седала била опточена сребром или златом. Штала се добо уклапала у палату, с високим четвртастим мермерним стубовима и мермерним подом, чак и испод сламе у стајама. Изјахао је напоље срећан јер види леђа величанствености.
Северно од града пратио је пут којим је дошао толико безнадежно с Рандом пре само неколико дана, јахао све док набори земље нису сакрили Каирхијен. Онда се окренуо према истоку, где је остало велико парче шуме, спуштајући се низ високо брдо и преко следећег, вишег. Управо унутар шумице, Фаила је обола Латавицу да га сретне, док ју је Арам пратио у стопу као верни пас на коњу. Арамово лице се озарило када га је видео мада то није говорило много; једва да је поделио своје погледе верног пса између њега и Фаиле.
„Мужу“, она рече. Не превише хладно, али љутња оштра као жилет и бодљикава љубомора су још увек су се пробијале кроз њен чисти мирис и мирис њеног биљног сапуна. Оденула се за путовање, са танким огртачем за прашину који је висио с њених леђа и црвеним рукавицама које су одговарале чизмама које су вириле испод уских тамних сукања за јахање према којима је показивала наклоност. Не мање од четири бодежа у канијама су били увучени у њен опасач.
Покрет иза ње се претворио у Баин и Чијад. И Сулин, са још туцетом Девица. Перин је подигао обрве. Питао се шта је Гаул мислио о томе; Аијел је рекао да се радује што ће имати само Баин и Чијад. Чак и више изненађујући су били остали Фаилини сапутници.
„Шта они раде овде?“ Климнуо је према малој групи који су држали своје коње позади. Препознао је Селанду и Камаилу и високу Таиренку, све су биле у мушкој одећи и носиле су мачеве. Набијени човек у капуту дебелих рукава који је носио браду науљену и поткресану као шиљак упркос томе што је носио косу увезану позади траком такође је изгледао познато. Другу двојицу, обојица су били Каирхијењани, није знао, али могао је да погађа – судећи по њиховој младости и и траци која им је привезивала косу ако ни по чему другом, били су чланови Селандиног „друштва“.
„Примила сам Селанду и њених неколико пријатеља у своју службу.“ Фаила је говорила лако, али је одједном су са ње пошли магловити таласи опреза. „Нашли би се у невољи у граду, пре или касније. Треба им неко ко ће их усмеравати. Мисли о њима као о милостињи. Нећу им допустити да ти се нађу на путу.“
Перин је уздахнуо и почешао се по бради. Мудар човек није својој жени у лице говорио да крије ствари од њега. Посебно када је та жена Фаила; она ће бити опасна као своја мајка. Ако већ није била. Да му се нађу на путу? Колико је тих… псића… унајмила? „Да ли је све спремно? Прилично ускоро ће неки идиот тамо одлучити да може себи да обезбеди наклоност тако што ће Ранду донети моју главу. Волео бих да одем пре тога.“ Арам зарежа грлено.
„Нико ти неће узети главу, мужу.“ Фаила показа беле зубе и настави шапатом за који је знала да ће га он ухватити. „Осим можда мене“ Нормалним гласом је рекла, „Све је спремно.“
На отвореној, прилично равној чистини иза дрвећа, Дворечани су стајали поред коња у реду од по два који је вијугао око стане брда. Перин је још једном уздахнуо. Барјак са црвеном вучјом главом и црвеним орлом Манетерена су се мешкољили на поветарцу на почетку колоне. Можда још туце Девица чучало је на петама близу барјака; са друге стране, Гаул је носио нешто најближе суморном погледу што је Перин видео на неком Аијелу.
Кад је сјахао, два човека у црним капутима су му пришла, салутирајући песницом притиснутом уз срце. „Лорде Перине“, рече Џур Грејди. „Били смо овде од синоћ. Спремни смо.“
Грејдијево времешно фармерско лице је учинило да се Перин осећа скоро пријатно с њим, али Фаџер Неалд је био другачији. Можда десет година млађи од Грејдија, могао је и он да буде фармер колико је Перин знао о њему, али глумио је охолост и грациозност, а носио је жалосне бркове увоштене тако да личе на шиљке. Док је Грејди био Посвећени, он је био војник, без сребног мача прикаченог за оковратник, али то га није уздржало да не говори. „Лорде Перине, да ли је заиста неопходно да поведемо све ове жене са нама? Оне неће бити ништа сем тешкоће, биће, све оне, и ви то добро знате.“
Неке од тих жена о којима је причао су стајале недалеко од Дворечана, шалова пребачених преко руку. Едара се чинило да је најстарија од шест Мудрих које су неосетљиво гледале две жене на које је Неалд климнуо. Заправо, тај пар је бринуо и Перина. Сеонид Трејган, сва хладна и уздржана у зеленој свили, охоло је покушавала да не обраћа пажњу на Аијелке – већина Каирхијењана који се нису правили да су Ајели, мрзели су их – али када је видела Перина пребацила је узде свог дората у другу руку и гурнула је у ребра Масури Сокави. Масури се тргла – Смеђе, чинило се, прилично често се губе у сањарењима – запиљила се у Зелену сестру празно, а онда Перину упутила поглед. Овај је пре био оне врсте коју би упутила некој реткој и можда опасној животињи, оној за коју је хтела да буде сигурна пре него што с њом заврши. Заклеле су се да ће се повиновати Ранду ал’Тору, али како ће се повиновати Перину Ајбари? Давање наређења Аес Седаи било је неприродно. Али барем је било боље него обрнуто.
„Сви иду“, Перин рече. „Хајде да се изгубимо одавде пре него што нас неко види.“ Фаила шмркну.
Грејди и Неалд су опет салутирали и отишли до средине области без дрвећа. Перин није имао идеју који од њих је урадио оно што је било неопходно, али одједном се сребрнасти усправни бљесак окренуо у ваздуху поставши капија, недовољно висока да се кроз њу пројаше. Дрвеће се указало иза отвора, не толико различито од оних са брда која су их окруживала. Грејди је одмах закорачио кроз њега, али чак и тако, скоро да су га обориле Сулин и мала хорда Девица. Чинило се да су оне преузеле част да саме буду прве које ће проћи кроз капију и нису хтеле никоме да дозволе да то присвоји.
Предвиђајући стотину проблема о којима није размишљао, Перин поведе Корака у земљу не толико брдовиту. Није било чистине, али није било ни толико густо пошумљено као долина у Каирхијену. Расуто дрвеће било је више, али исто тако осушено, чак и борови. Није препознао много осим храста и кожолиста. Ваздух се чинио мало топлијим.
Фаила га је пратила, али када је он скренуо лево, она је повела Ластавицу десно. Арамова глава се забринуто заљуља између њих, док Перин није климнуо ка својој жени. Некадашњи Крпар ободе свог шкопца за њом, али колико год био брз, није био довољно брз као Баин и Чијад, још увек забрађене и, иако су Перинова наређења била да следе Дворечани, Селанде и добра два туцета младих Каирхијењана и Таиренаца су покуљали из капије вукући своје коње. Два туцета! Одмахујући главом Перин се зауставио поред Грејдија, који се окретао тамо-овемо проучавајући редак шумарак.
Гаул охоло приђе док је Данил конечно почињао да изводи Дворечане напоље у трку, док су вукли своје коње. Они крвави барјаци појавили су се одмах иза Данила и подигли су се чим је било безбедно. Тај човек би требало да обрије своје будаласте бркове.
„Жене не могу бити схваћене“, промрмља Гаул.
Перин је отворио уста да брани Фаилу пре него што је схватио да човек мора да је пиљио у Баин и Чијад. Да се извади, он рече, „Да ли имаш жену, Грејди?“
„Сору“, Грејди одговори одсутно, пажња му је и даље била усредсређена на дрвеће које их је окруживало. Перин је могао да се опклади да је сада сигурно већ држао Моћ. Свако би могао нађе пут овде, у поређењу са било којом шумом код куће, али опет је неко могао да се прикраде. „Недостајем јој“, Грејди настави, скоро за себе. „То научиш да препознаш одмах. Али ипак, волео бих да могу да знам зашто је боли колено.
„Боли је колено“, Перин је рекао равно. „Управо у овом тренутку је боли.“
Изгледа да је Грејди схватио да он буљи, и Гаул такође. Он је трепнуо, али вратио се назад свом проучавању. „Опрости, лорде Перине. Морам да стражарим.“ Један дуг тренутак није ништа рекао, а онда је почео полако, „То је нешто што је тип по имену Канлер разрадио. М’Хел не воли што покушавамо сами да схватимо неке ствари, али једном када је било готово…“ Његова мала гримаса је говорила да Таим ни тада није био толико благ с тим. „Мислимо да је то нешто налик вези између Заштитника и Аес Седаи. Можда је једна трећина нас ожењена; у сваком случају, тако је много жена остало уместо да побегну када су сазнале где су им мужеви. На тај начин, када си одвојен од ње, знаш да је она добро, и она зна да си ти добро. Човек воли да зна да му је жена сигурна,“
„То је истина“, рече Перин. Шта Фаила хоће с оним будалама? Сада је узјахала Ластавицу, а они су сви стајали близу, гледајући је. Неће дозволити да она упадне у те ђи’е’тох глупости.
Сеонид и Масури клизнуше поред последњих Дворечана са три Заштитника међу њима, а Мудре су биле одмах иза њих што није било изненађење. Оне су пошле да надгледају Аес Седаи. Сеонид је скупила узде као да хоће да узјаше, али Едара је рекла нешто тихо показујући на дебели нахерен храст и две Аес Седаи су је погледале, климајући главама као једна, а онда су размениле погледе и повеле коње до дрвета. Ствари би ишле много лакше да су њих две увек тако кротке – па, не баш кротке; Сеонидин врат је био крут као мотка.
Након тога дошли су нови коњи, крдо резервних коња увезаних по десет на поводац под будним оком људи са Добрејнових имања који су наводно знали шта треба да раде. Перин је аутоматски опазио риђана, који је био сам на повоцу; жени која је бринула о њему боље би било да зна шта ради. Огроман број теретних кола високих точкова са залихама је прошао кроз капију, возари су вукли коње и викали као да се плаше да капија може да им се затвори – огроман број јер таљиге не могу да понесу колико и кола, јер кола и запрега не би могли да прођу кроз капију. Чинило се да ни Неалд ни Грејди не могу направе капију велику као Ранд или Дашива.
Када су се последња таљига коначно скотрљала на шкрипећим осовинама, Перин је размотрио да нареди да се управо тада затвори капија, али Неалд ју је држао отвореном, а он је био с друге стране, у Каирхијену. Момент касније, било је прекасно.
Берелајн је закорачила водећи кобила белу колико је Ластавица била црна, и он је био захвалан јер јој је хаљина за јахање имала оковратник до браде. С друге стране, од струка па навише, пријањала је тесно као било која тарабонска хаљина. Перин је застењао. С њом су дошли и Нурел и Бертајн Гален, господар-капетан њене Крилате гарде, човек седе косе који је носио свој црни повез преко ока као што би неко други носио перо на шеширу, а онда и сами Крилати гардисти, више од девет стотина њих. Нурел и остали који су били на Думаиним Изворима носили су жуту врпцу привезану високо на левој руци.
Пењући се на кобилу, Берелајн је одјахала на једну стану са Галеном док је Нурел постројио Крилату гарду међу дрвећем. Мора да је било педесет корака између ње и Фаиле, и туцад дрвећа, али она се поставила тамо где су могле да пиље једна у другу. Да пиље с толико мало израза да се Перину кожа најежила. То што је ставио Берелајн у позадину, најдаље од Фаиле што је могао, чинило се као добра замисао, али са овим ће се сретати свако вече. Спаљен да је Ранд!
Сада је Неалд искочио из капије, гладећи своје смешне бркове и дотерујући се за било кога ко је могао да гледа док је отвор нестајао. Нико није то радио и он се попео на коња са незадовољним изразом.
Узјахавши Корака, Перин је одјахао до благог узвишења. Није свако могао да га види због дрвећа али било је довољно да могу да чују. Скупина се закомеша када је зауздао коња, док су се људи мешкољили да га боље виде.
„Колико нечије очију-и-ушију у Каирхијену знају“, рекао је гласно, „Ја сам протеран, Прва од Мајена се враћа кући, а ви остали сте нестали као магла на сунцу.“
На његово изненађење, насмејали су се. Повик „Перин Златооки“ се зачуо, не само од Дворечана. Сачекао је да се утиша; то је потрајало. Фаила се није ни смејала нити је викала, као и Берелајн. Обе жене су одмахнуле главом; ни једна није мислила да треба да каже онолико колико је намеравао. Виделе су једна другу и те главе које су одмахивале замрзле су се као да су заробљене у ћилибару. Нису волеле да се слажу. Није било изненађујуће када су им се очи окренуле према њему с идентичним изразима лица. Постојала је једна изрека у Две Реке, мада како је кажеш и шта си мислио зависи од околности. „Увек је мушкарац крив.“ У једној ствари, то је научио, жене су боље него у било чему другом: да науче мушкарца да уздише.
„Неки од вас се можда питају где смо, и зашто“, наставио је кад је коначно настало затишје. Мањи жамор смеха. „Ово је Гелдан.“ Жагор страхопоштовања и можда неверице да су прешли петнаест хиљада миља или више у једном кораку. „Прва ствар коју треба да урадимо је да убедимо краљицу Алијандру да нисмо овде да бисмо освајали.“ Берелајн је требала да говори са Алијандром и Фаила ће га због тога напасти. „Онда треба да нађемо човека који себе зове Пророком господара Змаја,“ Ни то неће бити уживање; Масема није био пријатан ни пре него што се преврнуо преко ивице. „Овај Пророк је причињавао неке проблеме, али ми ћемо му ставити до знања да Ранд ал’Тор не жели да ико буде застрашен да би му служио, а ми ћемо одвести њега и било кога од његових људи ко жели да дође господару Змају.“ И Масеми ће се трести гаће да то уради ако треба, помислио је суво.
Они су клицали. Викали су и узвикивали да ће одмарширати овог Пророка назад до Каирхијена за господара Змаја док Перин није почео да се нада да је ово место још даље од неког села него што је требало да буде. Чак су се и возари, као и коњушари прикључили. Више од тога, он се молио да све прође глатко, и брзо. Што пре буде могао да стави колико год може растојање између Берелајн и себе и Фаиле, то боље. Без изненађења, то је оно што је желео кад буду почели да јашу на југ. Било је крајње време да то што је та’верен покаже да је за нешто корисно.
