Мет је знао да је у невољи од тренутка када се преселио у Тарасин палату. Могао је да одбије. Само зато што су проклете коцкице почеле да се котрљају или стале није значило да је морао нешто да уради; обично је, кад би престале да се окрећу , било касно да се нешто не уради. Проблем је био што је желео да зна зашто. Не много дана касније је пожелео да је своју радозналост зграбио за гушу и задавио је.
Након што су Елејна и Нинаева напустиле његову собу, и када је успео да досегне своја стопала, а да му глава не спадне са рамена, разгласио је новост међу својим људима. Нико томе није видео никакву ману. Желео је само да их припреми, али га нико није слушао.
„Врло добро, мој господару,“ промрмљао је Нерим, навлачећи Мету његову чизму на стопало. „Мој господар ће коначно имати пристојне одаје. Врло добро.“ За тренутак се чинило као да је имао тугаљив израз. Само за тренутак. „Очеткаћу свилени црвени капут господару; онај плави је господар потпуно исфлекао вином.“ Мет је чекао нестрпљиво, обукао капут и запутио се низ ходник.
„Аес Седаи?“ промрмљао је Налесеан кад му је глава искочила кроз изрез чисте кошуље. Његов попуњени слуга, Лопин, је стајао иза њега. „Душу ми сажежи, не волим нарочито Аес Седаи, али... Тарасин палата, Мет.“
Мет се трзну. Довољно је лоше што човек може да попије буре брендија а да му сутрадан не буде ништа, али зар је морао тако да се цери? „Ах, Мет, сада можемо да заборавимо коцкице, и играмо карте са нашом врстом.“ Мислио је на племиће, једине који могу да приуште себи да се играју, изузев добростојећих трговаца који не би још дуго били добростојећи уколико би пратили улоге племића. Налесеан брзо обриса руке након што је Лопин покушао да му намести чипку. Чак му је и брада деловала раздрагано. „Свилени чаршави,“ промрмља. Ко је још чуо за свилене чаршаве? Она стара сећања су га гуркала, али Мет одби да их саслуша.
„Препуно племства,“ Ванин је режао из приземља, намештајући уста да пљуне. Његов поглед, којим је тражио газдарицу Анан је сада био аутоматски; и уместо тога одлучи да прогута лоше вино из кригле за пиво, које је за њега био доручак. „Добро је што ћу опет видети госпу Елејну,“ размишљао је наглас. Његова слободна рука се несвесно подиже као да би почешала чело. Мет јаукну. Та жена је упропаштавала доброг човека. „Да ли желиш да опет потражим Каридина?“ наставио је Ванин као да се ништа није догодило. „Његова улица је препуна просјака, тешко је видети било шта, али ужасно велики број људи долази код њега.“ Мет му узврати да би то било добро. Није ни било чудо што Ванина није занимало то што је палата препуна племства и Аес Седаи; он ће дан провести презнојавајући се и гурајући у гужви. Много пријатније.
Није било сврхе покушати упозорити Харнана и остале из Дружине Црвене шаке, који су гутали бели качамак и благо црне кобасице док су један другог ударали по ребрима и смејали се због служавки у палати, које су, тако су чули, све изабране због лепоте и слободног понашања. Уверавали су се да је то истина.
Ствари нису биле боље ни у кухињама где је потражио газдарицу Анан како би сравнао рачуне. Тамо је била Каира, али двоструко лошије расположена него претходне ноћи. Избацила је доњу усну, смркнуто га гледала и охоло изашла кроз врата до штале трљајући задњи део сукње. Можда се увалила у неку невољу, али како је за то Мет Каутон могао да буде крив, то му никако није било јасно.
Изгледа да газдарица Анан није била ту – увек је организовала кухиње за сиромашне, или се бавила неким другим добротворним радом – али је Енид махала дугачком варјачом на ужурбане помоћнице и била је спремна да узме новчић из његове руке. „Ако стиснете превише лубеница, мој млади господару, не бисте требали бити изненађени ако вам једна трула пукне у руци,“ мрачно је рекла из неког разлога. „Или две,“ додала је тренутак касније климајући главом. Нагнула је ка њему округло знојаво лице и нетремице га гледала. „Само ћеш направити себи проблем ако нешто кажеш. Нећеш.“ То није звучало као питање.
„Ни речи,“ одговори Мет. О чему је, за име Светлости, она причала? Чинило се да је то био прави одговор пошто је она климнула главом и одгегала даље машући варјачом дупло енергичније него пре. На тренутак је мислио да планира да га млатне тиме. Истина је, да све жене имају нападе насиља, а не само неке.
Било како било, било је олакшање када су Нерим и Лопин почели да се надвикују чијег господара ће пртљаг бити први пренешен. Преко пола сата су их он и Налесеан смиривали. Узрујан и љутит може да ти загорча живот. Затим је морао да одреди ко ће из Дружине Црвене шаке имати част да пренесе ковчег са златом, а ко коње. У сваком случају, битно је бити што дуже ван крваве Тарасин палате.
Када се сместио у својим новим одајама, мало је недостајало да заборави на невоље. Имао је велику и малу, коју су овде звали соба за дурење, дневну собу и огромну спаваћу собу са највећим креветом који је видео у животу. Масивни стубови носачи су били изрезбарени испреплетаним цвећем, замисли, и обојени црвеном. Намештај је углавном био обојен јарко црвеном и јарко плавом, тамо где није би позлаћен. Мала врата поред кревета су водила у натрпану Неримову собу, за коју је момак мислио да је одлична иако је имала узак кревет и није имала прозор. Све Метове собе су имале високе прозоре са луковима који су водили до балкона ограђених кованим гвожђем и гледали на Мол Хару. Стојеће лампе су биле позлаћене, као и оквири огледала – постојала су два огледала у малој, три у великој дневној и четири у спаваћој соби. Сат – сат! – на мермерном постољу изнад камина у дневној соби се такође пресијавао због позлате. Умиваоник и бокал су били од црвеног порцулана Морског народа. Мало се разочарао када је видео да је посуда испод кревета била од обичног белог порцулана. Ту се налазила чак и полица у великој дневној соби са неколико туцета књига. Но, он није толико волео да чита.
Упркос јарким бојама зидова, плафона и подних плочица, одаје су одисале богатством. Неком другом приликом заиграо би џиг. Када није био свестан да би га жена, која је била у одајама низ ходник, стрпала у врелу воду и додала цепанице у ватру. Уколико то прве не учине Теслин или Џолина, без обзира на медаљон. Зашто су коцкице почеле да се тумбају чим је Елејна споменула ове одаје? Знатижеља? У неколико наврата је са усана жена код куће чуо изреку, најчешће када је направио нешто што је у датом тренутку било забавно. „Мушкарци уче мачке знатижељи, али мачке њен смисао држе за себе.“
„Нисам ја никаква крвава мачка,“ промрмља, охоло излазећи из спаваће у дневну собу. Само је морао да зна, то је све.
„Наравно да ниси мачка,“ рече Тулин. „Ти си сочна мала пачетина, то си.“
Мет се изненадио и буљио. Пачетина? И то мала пачетина! Жена је стајала добрано испод његових рамена. Иако огорчен, елегантно се наклонио. Она је била краљица; то је морао да запамти. „Ваше Височанство, хвала Вам за ове изванредне одаје. Волео бих да могу да причамам са Вама, али морам да идем и -“
Смешећи, запутила се ка њему преко црвено-зелених подних плочица, док су јој вишеслојне плава и сива подсукња шуштале, а тамне велике очи биле фиксиране на њега. Није имао жељу да гледа у њен венчани нож који је био смештен у откривајућем деколтеу. Или још већи бодеж опточен драгуљима који јој је био за подједнако опточеном појасом. Одмакнуо се.
„Ваше Височанство, имам важан -“
Почела је да певуши. Препознао је мелодију, певушио их је неколицини девојака у последње време. Био је довољно мудар да их не пева на сав глас, а осим тога, речи су овде у Ебоу Дару боле уши. Овде су је звали „Украшћу ти пољупцима дах“.
Нервозно се смејући, покушао је да намести сто украшен лаписом између њих, али га је она некако заобишла наизглед не убрзавајући. „Ваше Височанство, ја -“
Положила је длан на његове груди, одгурала га до фотеље са високим наслоном и треснула му на крило. Био је заробљен између ње и наслона за руке. О, могао је он њу лагано подићи. Али је она имала тај крвави нож за појасом, а и чинило му се да ако би се он понео према њој као она према њему то не би било добро прихваћено. Ипак је ово био Ебоу Дар, где је жена била невина за мужевљево убиство док се не докаже супротно. Могао је лако да је подигне, изузев...
Виђао је продавце рибе по граду како продају чудно створење по имену хоботница – Ебоу Дарани су заправо јели ту ствар! – али она није било ништа наспрам Тулин. Узалудно је млатарао около не би ли је збацио; она се осмехивала. Између пољубаца је задихано протествовао како би неко могао да наиђе; само се пригушено смејала. Брбљао је о његовом поштовању према њеној круни; она је ликовала. Тврдио је да је заручен девојци код куће, која је држала његово срце на длану. На то се искрено смејала.
„Оно што не зна не може јој шкодити,“ промрмљала је, а њених двадесет руку ни на трен нису успориле.
Неко је закуцао на врата.
Ишчепркавши уста, повикао је, „Ко је то?“ Па добро, био је то врисак. Високофреквентни врисак. Ипак је остао без даха.
Тулин се склонила са његовог крила и удаљила се три корака великокм брзином. Жена је имала храбрости да му упути прекоран поглед! А да му затим пошаље пољубац.
То је урадила тренутак пре него што су се врата отворила, и Том је провукао своју главу. „Мет? Нисам био сигуран да си ту. Ох, Ваше Височанство!“ За неког старог, мршавог забављача, Том је, упркос храмању, могао да се наклони као и најбољи бардови. Џуилин није умео, али је зграбио смешан црвени шешир и наклонио се што је могао боље. „Опростите нам, не желимо да сметамо - “ започе Том, али је Мет ужурбано улетео.
„Уђи, Томе!“ шчепавши капут, почео је да устаје достојанствено и схватио да је крвава жена некако успела да развеже његове панталоне а да он то не примети. Ова двојица су можда могли да пропусте то што је распасан, али не и то што су му панталоне спале. Тулинина хаљина није била ни згужвана! „Уђи, Џуилине!“
„Драго ми је да сматрате собе прихватљивим, газда Каутоне,“ рече Тулин препуна достојанства. То јест, изузев њених очију када је устала како их Том и Џуилин не би могли видети. Њене очи безопасним речима дале друго значење. „Унапред се радујем твом друштву; мислим да ће ми бити веома занимљиво да имам та`верена на дохват руке. Али сада те морам оставити твојим пријатељима. Не, не мораш устајати, молим те.“ На ово се подругљиво осмехну.
„Добро, дечаче,“ рече Том чупајући бркове када је отишла, „имаш среће да те је краљица поздравила широм отворених руку.“ Џуилин се одједном јако заинтересова за своју капу.
Мет их обазриво погледа мислима их терајући да се усуде да кажу још нешто – још реч! – али када је поставио питање о Елејни и Нинаеви престао је да брине за њихове сумње. Жене се још нису вратиле. Умало је скочио, са или без панталона. Већ су покушавале да избегну договор; морао је да им објашњава шта је мислио у паузама између њихових налета ишчуђивања и између убацивања мишљења Нинаеве крваве ал`Мере и Елејне крваве кћи наследнице. Шансе да оду у Рахад без њега су биле мале, али није било немогуће да самовољно покушају да шпијунирају Каридина. Елејна би захтевала признање и очекивала да се човек сломи. Нинаева би покушала батинама да извуче признање.
„Не верујем да сметају Каридину,“ рече Џуилин чешући се иза увета. „Мислим да Авијенда и Биргита мотре на њега, по ономе што сам чуо. Нисмо их видели да одлазе. Мислим да не треба да бринеш да ће човек препознати оно што види чак и да налети право на њих.“ Том је сипавши себи пунч од вина у слободни златни пехар почео да објашњава.
Мет је прекрио очи рукама. Маске направљене Једном моћи, није ни чудо што су успевале да се провуку као змије кад год су то пожелеле. Те жене ће направити проблем. То је оно што жене најбоље раде. Тешко да га је изненадило да Том и Џуилин знају мање о Чинији ветрова него он.
Након што су кренули да се спремају за пут у Рахад имао је довољно времена да сложи ствари пре Нинаевиног и Елејниног повратка. Имао је времена да провери Олвера у његовој соби спрат ниже. Дечак се мало попунио уз помоћ Енид и осталих куварица у Лутајућој жени, али ће он увек остати низак, чак и за Каирхијењане, а и кад би му се уши смањиле на половину садашње величине и уста на половину ширине, нос би га и даље држао подаље од лепоте. Ни мање ни више него три служавке су правиле метеж око њега док је седео прекрштених ногу на свом кревету.
„Мете, зар Хесел нема најлепше очи?“ рече Олвер, гледајући у младу жену великих очију коју је Мет видео када је последњи пут био у палати. Узвратила му је поглед и помазила га по коси. „Али Алис и Лоја су тако слатке, не могу да изаберем.“ Пуначка жена на почетку средњих година је подигла поглед са Олверових бисага које је распакивала и широко му се осмехнула, а витка широких усана је тапнула пешкир који је управо спустила на умиваоник, а затим се бацила на кревет како би га голицала по ребрима, све док се овај није пресамитио од смеха.
Мет фркну. Харнан и та багра су били довољно лоши, али сада су ове жене охрабривале дечака! Како ће на тај начин икада научити да се опходи према женама? Олвер би требало да се игра на улици као сваки други десетогодишњак. Њему ниједна служавка није падала у крило у спаваћој соби. Тулин је то средила, био је убеђен.
Имао је времена да провери Олвера и да погледа Харнана и остале припаднике Црвене шаке, који су делили дугачку собу испуњену креветима недалеко од штала и да се прошета кухињама у потрази за мало хлеба и говедине – није стигао да проба онај качамак у крчми. Нинаева и Елејна се још нису вратиле. Најзад је прегледао књиге у дневној соби и почео да чита Путовања Џаина Лаконогог, иако није прочитао скоро ни ред због бриге. Том и Џуилин су ушли таман кад су жене ужурбано улетеле обрадоване што га виде ту, као да су мислиле да он неће испоштовати дату реч.
Благо је затворио књигу и нежно је спустио на сто поред столице. „Где сте биле?“
„Зашто, па биле смо у шетњи,“ озарено одговори Елејна. Плаве очи су јој биле веће него икада. Том се намрштио и извукао нож из рукава вртећи га прстима. Веома упадљиво није ни погледао ка Елејни.
„Попиле смо чај са неким женама које твоја газдарица познаје,“ рече Нинаева. „Нећу да ти досађујем причом о шивењу. “ Џуилин поче да одмахује главом, а затим стаде пре него што га је могла видети.
„Молим вас, немојте ми досађивати,“ суво одговори Мет. Претпостављао је да она уме да разликује крајеве игле, али је веровао да ће се радије убости у језик него причати о шивењу. Ниједна од жена се није баш потрудила да буде уљудна чиме су потврдиле његове најгоре сумње. „Рекао сам двојици момака да вас прате обе овог послеподнева, а биће их још двојица сутрадан и сваког другог дана. Ако нисте унутар палате или пред мојим очима, имаћете личну стражу. Они већ знају свој распоред. Биће уз вас све време – све време! – а ви ћете ме обавештавати где идете. Нећете ме више секирати да не бих оћелавио.“
Очекивао је огорченост и расправу. Очекивао је извлачење без обзира на њихово обећање. Очекивао је да би свим овим захтевима могао добити нешто од тога на крају, нешто више ако буде имао среће. Нинаева је погледала Елејну, Елејна је погледала Нинаеву.
„Лична стража, то је одлична идеја Мете,“ узвикну Елејна, док су јој се на образима оцртавале рупице од осмеха. „Претпостављам да си био у праву за то. Веома је паметно што си већ одредио распоред својим људима.“
„Изванредна помисао,“ рече Нинаева, климајући са ентузијазмом, „Веома паметно од тебе.“
Том је испустио нож уз пригушену псовку и почео да сиса исечени прст буљећи у жене.
Мет је уздахнуо. Невоља. Знао је. А то је било пре него што су му рекле да заборави Рахад за сада.
Што је довело до тога да сада седи на клупи испред јевтине крчме, недалеко од речне обале, по имену Ружа Елбара, пијући из једне од оних излупаних металних шоља прикачених ланцима за клупу. Ако ништа друго, барем су прали шољу за сваку следећу муштерију. Смрад из фарбаре преко пута је само појачавао утисак стечен о Ружи. Није то заиста био лош део града, иако су улице биле преуске за кочије. Велики број лако обојених носиљки се њихао кроз гужву. И премда је много више људи носило вуну, или можда еснафски прслук, него свилу, вуна је подједнако често била доброг кроја као и искрзана. Куће и продавнице су обично биле поређане и са белом фасадом, иако је већина њих било ниско или приземно. Висока кућа богатог трговца се налазила на ћошку са његове десне стране, а са леве се налазила малена палата – мања од трговчеве куће, макар – са једом зеленом куполом и без торња. Неколико крчми и једна гостионица обичног изгледа су изгледале освежавајуће и примамљиво. На несрећу, једино је у Ружи човек могао да седи напољу. Једино је она била на правом месту. Нажалост.
„Сумњам да сам икада видео овако дивне муве,“ гунђао је Налесеан, терајући их од своје шоље. „Шта ми то радимо, можеш ли да ми поновиш?“
¬„Лочеш тај лош изговор за вино и знојиш се као јарац,“ промрмља Мет, навлачећи шешир како би боље заштитио очи од светла. „Ја сам та`верен.“ Бесно је гледао у оронулу кућу, између фарбаре и бучне фабрике за ткање, коју је посматрао јер му је тако речено. Није замољен - речено му је - тако је испало, како год то оне назвале, мигољећи се из својих обећања. О, учиниле су оне то тако да изгледа као молба, чак и преклињање на крају, у шта би он поверовао када би пси играли, али је он ипак знао када је на нешто приморан. „Само буди та`верен, Мете,“ имитирао их је. „Знам да ћеш тачно знати шта треба да радиш. Ба!“ Можда Елејна, крвава кћи наследница и њена крвава рупица на образу знају, или Нинаева са својим крвавим рукама које подрхтавају од жеље да повуку плетеницу, али он нека је спаљен ако зна. „Ако је свињољубива Чинија у Рахаду, како бих је ја требао наћи на овој спаљеној страни реке?“
„Не сећам се да су рекле,“ суво рече Џуилин, и узе дуг гутљај неког пића направљеног од неког жутог воћа које је расло у околини. „То си питао барем педесет пута.“ Тврдио је да је бледо пиће освежавајуће по овој врућини, али је Мет пробао један од тих лимунова и није имао жељу да проба ишта што је направљено од њих. Глава га је и даље мало пробадала, па је узео чај. Имао је укус као да је власник крчме, кошчат момак са ситним сумњичавим очима, стављао нове листове у воду осталу од јучерашњег лишћа и тако од оснивања града. Укус је одговарао његовом расположењу.
„Оно што ме интересује,“ промрмља Том преко шиљатих прстију, „је зашто постављају толико питања о газдарици твоје крчме.“ Није изгледао нарочито узбуђен због тога што су жене и даље скривале своје тајне; понекад је био одлучно чудан. „Какве везе Сетале Анан и те жене имају са Чинијом?“
Жене су улазиле и излазиле из трошне куће. Скоро подједнак број жена сваки дан; неке чак и лепо обучене иако не у свили, и ниједан мушкарац. Три или четири жене су носиле црвени појас Мудрих Жена. Мет се премишљао да ли да прати неку од њих након изласка, али му се чинило да је то превише испланирано. Није знао како та`верен делује – никад заиста и није видео прави знак тога у себи – али је његова срећа најчешће била најбоља када би све било случајно. Као са коцкицама. Највећи број тих малих гвоздених загонетки му је измицао, без обзира колико се срећно осећао.
Пренебрегао је Томово питање; Том га је поставио исто онолико пута колико је Мет поставио питање како да пронађе Чинију овде. Нинаева му је у лице рекла да није обећала да му каже све што зна, рекла је да ће му рећи све што би требало да зна, рекла је... гледајући је како се гуши не називајући га разним именима ни изблиза није била довољна освета.
„Претпостављам да би требало да се прошетам алејом,“ уздахнуо је Налесеан. „У случају да једна од тих жена одлучи да прескочи баштенски зид.“ Узак процеп између куће и фарбаре је био прегледан целом својом дужином, али се други пролаз протезао иза продавница и кућа. „Мете, реци ми поново, зашто радимо ово уместо да играмо карте?“
„Ја ћу то да урадим,“ рече Мет. Можда ће открити како делује та`верен иза баштенског зида. Отишао је и није нашао ништа.
До тренутка када се тама почела спуштати преко улице и када је Харнан дошао са ћелавим Андорцем уских очију по имену Вот, једини могући ефекат та`верена који је уочио је био тај што је газда крчме спремио лонац свежег чаја. Имао је укус као и стари.
Назад у одајама у палати, пронашао је поруку, врсту позивнице, исписану елегантним рукописом на дебелом папиру са мирисом цветног врта.
Мој зечићу, очекујем те вечерас на вечери у мојим одајама.
Без потписа, али потпис и није био потребан. Светлости! Жена није имала трунку стида! На вратима ка ходнику се налазила црвено офарбана брава. Пронашао је кључ и закључао се. А затим је, за сваки случај, потурио столицу испод резе на вратима Неримове собе. Може да се снађе и без вечере. Баш кад се спремао да легне, брава је зачегртала споља из ходника, жена се насмејала схвативши да су врата закључана.
Требало би да је већ у дубоком сну, али је, из неког разлога, лежао ослушкујући како му стомак крчи. Зашто је радила све ово? Заправо, знао је зашто, али зашто њему? Сигурно није одлучила да одбаци сву пристојност само да би спавала са та`вереном. Сада је бар био сигуран. Тулин ипак не би развалила врата. Да ли би? Чак ни највећи број птица не може да прође кроз арабеске од кованог гвожђа које су наткриљавале балкон. Осим тога, требале би јој дугачке мердевине да се попне тако високо. И мушкарац да је носи. Осим уколико се не би спустила конопцем са крова. Или... Ноћ је прошла, стомак му је крчао. сунце је изашло, а он није пристојно ока склопио, нити имао неку пристојну идеју. Изузев одлуке коју је донео. Смислио је функцију собе за дурење. Он се свакако није дурио.
С првим светлом се искрао из својих одаја и пронашао још једног од познатих слугу, проћелавог момка по имену Мадик, који по самозадовољном држању и стидљивим осмејку, видело се није био задовољан. Мушкарац кога може да подмити. Иако је због изненађења на четвртастом лицу, и фрктаја којег је једва успео да сакрије, било очигледно да зна разлог због кога му Мет гура златнике у шаке. Крв и пепео! Колико је људи знало шта је Тулин наумила?
Нинаева и Елејна изгледа да нису знале, хвала Светлости. Иако је то значило да су га грдиле зато што је пропустио вечеру са краљицом, што су сазнале када се Тулин распитивала о његовом здрављу. Још горе...
„Молим те,“ рекла је Елејна, смешећи као да је та реч није болела, „мораш да будеш предусретљив према краљици. Немој бити нервозан. Уживаћеш у вечери са њом.“
„Само немој да учиниш ништа што би је увредило,“ промрмља Нинаева. За њу, није било сумње, је ова уљудност била веома болна; набрала је веђе због потребне концентрације, вилице су јој биле чврсто затворене, а руке су јој се тресле како не би повукла плетеницу. „Буди предусретљив бар једном у свом – мислила сам, не заборави да је она пристојна жена, и немој покушавати ниједан од својих – Светлости, знаш на шта мислим.“
Нервозан. Ха! Пристојна жена. Ха!
Ниједну изгледа да није било брига што је изгубио цело послеподне. Елејна га је са разумевањем потапшала по рамену и замолила га да покуша бар још или два дана; свакако би било боље него да лута Рахадом по овој врућини. Нинаева је изговорила исте речи, онако како то само жене умеју, али без тапшања по раменима. Одмах су признале да су планирале да шпијунирају Каридина са Авијендом, премда су избегле одговор на његово питање ко би то могао да их препозна. То је Нинаеви излетело, а Елејна ју је погледала као да јој је истог трена хтела ишчупати уши.
Послушно су прихватиле његова правила по којима се неће удаљавати од чувара, и исто тако послушно му допустиле да види како ће се маскирати. Чак и поред Томовог описа, видећи их како се претварају у жене из Ебоу Дара пред његовим рођеним очима је био скоро подједнак шок као и њихова послушност. Добро, Нинаева је болешљиво покушала бити кротка, гунђајући када је схватила да је он мислио озбиљно рекавши да Аијелки није потребан чувар, али је бар била близу. Свака за себе од ове две жене које су држале скупљене шаке испред тела и послушно одговарале на његова питања га је чинила нервозним. А обе заједно – уз Авијендино задовољно климање главом! – био је срећан да их испрати. Па ипак, да би био сигуран, игнорисао је њихова скупљена уста када их је натерао да се прикажу маскиране својим чуварима. Ванин је одмах скочио на прилику да буде један од Елејниних чувара, ударио се у чело са десне па са леве стране и излетео као будала.
Дебели човек није много научио осматрајући сам. Само то да је претходног дана изненађујући број људи дошао код Каридина, укључујући и неке обучене у свилу, али то није био доказ да су сви они Пријатељи мрака. Све у свему, човек је био амбасадор Белих Плаштова; вероватно је већи број трговаца заинтересованих за трговину у Амадицији долазио код њега него код амбасадора Амадиције, без обзир ко он или она били. Ванин је рекао и да су две жене дефинитивно посматрале Каридинову палату, такође – изглед његовог лица када се Авијенда претворила у трећу Ебоударанку је био зачуђујућ – као и неки старац, чинило се. који је био изненађујуће вижљаст. Ванин није успео да га добро погледа иако га је спазио три пута. Једном када су Ванин и жене отишле, Мет је послао Тома и Џуилина да виде шта они могу да сазнају у вези са Џаихимом Каридином и погуреним седокосим старцем заинтересованог за Пријатеље мрака. Ако хватач лопова не би могао да пронађе начин да доскочи Каридину, онда он није ни постојао, а чинило се да Том поседује способност да повезује трачеве и гласине и тако искристалише истину. Али све то је био лак део, наравно.
Два дана се презнојавао на тој клупи, са повременом шетњом низ улицу поред фарбаре, и једина ствар која се мењала је чај, који је постајао све лошији. Вино је било толико грозно да је Налесеан почео да пије јако пиво. Првог дана, газда крчме је понудио рибу за ручак, али је она, судећи по мирису, уловљена прошле недеље. Другог дана је понудио чорбу од острига; Мет је појео пет чинија упркос парчићима шкољки у њој. Биргита је одбила и једно и друго.
Био је изненађен када је дотрчала преко Мол Харе за њим и Налесеаном тог првог јутра. Сунце се једва назирало изнад кровова, али су већ и људи и запреге преплавиле сквер. „Мора да сам задремала,“ смејала се. „Чекала сам вас тамо где сам мислила да ћете изаћи. Ако вам не смета друштво.“
„Крећемо се доста брзо понекад,“ рекао је избегавајући прави одговор. Налесеан га је погледао постранце; наравно, он није имао појма зашто су се прошуњали кроз мала споредна врата поред штала. Није то било зато што је Мет мислио да би га Тулин и буквално заскочила у ходнику на дневном светлу, али, са друге стране, није згорег бити на опрезу. „Твоје друштво је увек добро дошло. Ух, хвала.“ Само је климнула, промрмљала нешто што није закачио и стала са његове друге стране.
То је био почетак са њом. Свака друга жена би захтевала да сазна разлог захваљивања, а затим објаснила зашто није потребно толико опширно да би пожелео да покрије уши, или га изгрдила зато што је мислила да јесте потребно и да жели нешто опипљиво заузврат. Биргита је само слегнула раменима, и током наредних пар дана у његовој глави се догодило нешто изненађујуће.
За њега су жене, нормално, служиле да им се дивиш, плешеш са њима и љубиш их или за грљење, уз мало среће. Неке су биле само пријатељице. Неколико њих. Егвена као прва, иако није био сигуран како ће њихово пријатељство преживети сада када је постала Амирлин. Нинаева је била нешто налик пријатељу, на неки начин, када је успевала да заборави да га је не једном ишибала и када би се сетила да он више није био дечак. Али женски пријатељи су другачији од мушких; увек си знао да њихов мозак функционише другачије, да оне виде свет другачијим очима.
Биргита се нагнула ка њему на клупи. „Најбоље је да будеш опрезан,“ промрмљала је. „Та удовица тражи новог мужа; омот на њеном венчаном ножу је плав. Осим тога, кућа се налази тамо.“
Трепнуо је, губећи из вида слатку пуначку жену која је екстравагантно вртела куковима при ходу, и Биргита је на његов глупи кез одговорила смејањем. Нинаева би га оплевила језиком само због гледања, а Егвена би била хладно неодобравајућа. До краја другог дана на тој клупи, схватио је да је све време седео приљубљен уз њу и да ниједном није покушо да је пољуби. Био је убеђен да она и не жели да је он пољуби – искрено, видевши мушкарца ружног као пас којег је гледала са уживањем, можда би се увредио да жели – а она је, уз то, била и херој из легенде, за коју још понекад очекивао да прескочи кућу и приде зграби пар Изгубљених за гушу. Али то није било то; радије би помислио да пољуби Налесеана. Исто као и Таиренац, потпуно исто, свиђала му се и Биргита.
Два дана на тој клупи, устајали су и седали, пешачили алејом поред фарбаре и буљили у високи зид од голе цигле у зачељу кућне баште. Биргита је могла да се попне на њега, али би чак и она сломила врат покушавајући то да уради у хаљини. Три пута је у делићу секунде одлучивао да прати неку жену која је излазила из куће, од којих су две носиле црвени појас Мудрих Жена. Случајна могућност је изгледа заиста побољшавала његову срећу. Једна од Мудрих Жена је зашла за угао и купила смежурану пре него што се вратила; друга је прошла две улице како би купила неколико великих риба прошараних зеленом бојом. Трећа жена, висока и тамног тена у квалитетној сивој вуни, можда Таиренка, је прешла два моста пре него што је ушла у велику продавницу у којој је поздрављена осмесима које јој је упутио мршави човек који се клањао, и почела да контролише утоваривање лакираних кутија и пепељара у корпе испуњене пиљевином, које су затим утовариване у кола. По ономе што је чуо, надала се да ће помоћу њих сакупити солидну количину сребра из Андора. Мет се једва извукао да не купи једну кутију. Толико о случајној срећи.
Ни остали је такође нису имали. Нинаева и Елејна и Авијенда су правиле ходочашћа улицама око Каридинове мале палате, а да нису виделе никог кога би препознале, што их је безгранично живцирало. И даље су одбијале да кажу ко; то тешко и да је било важно пошто се људи нису дали видети. Тако су му рекле, показујући му довољно зуба за шест жена. Њихове гримасе су требале да буду осмеси, помислио је. Била је срамота што је Авијенда наизглед постала као оне, али је био један тренутак када их је Мет притиснуо у жељи за одговором, а Елејна је праснула на њега, гледајући низ свој нос. Тада јој је Аијелка шапнула нешто у уво.
„Опрости ми, Мете,“ искрено је рекла Елејна, толико црвенећи у лицу да јој је коса бледела. „Понизно те молим за опроштај зато што сам говорила тако. Ја... ћу молити на коленима, ако желиш.“ Није ни било чудно што јој је глас задрхтао на крају.
„Нема потребе за тим,“ рече бојажљиво покушавајући да не буљи. „Опроштено ти је; то није било ништа. Елејна је гледала ка Авијенди током читавог обраћања Мету и није ни трепнула када јој је Мет одговорио, али је зато одахнула са олакшањем када је Авијенда климнула главом. Једноставно, жене су чудне.
Том је известио да је Каридин често давао просјацима, и да је, без обзира на то, свака реч о њему била очекивана, у зависности од тога да ли говорник сматра Беле Плаштове за убилачка чудовишта или за истинске спасиоце света. Џуилин је сазнао да је Каридин набавио план Тарасин палате, што би могло да укаже да Бели Плаштови имају одређене претензије према Ебоу Дару, али исто тако, и да Педрон Нијал жели да му се сагради палата по узору на Тарасин. Ако је још увек био жив; гласине су букнуле у граду да је мртав, мада опет, половина њих тврди да су га убиле Аес Седаи, а друга половина да је то био Ранд, што је указивало на њихову веродостојност. Ни Џуилин ни Том нису успели да прокљуве ништа о седом мушкарцу истрошеног лица.
Фрустрација због Каридина, фрустрација због надгледања крваве куће, а што се палате тиче...
Мет је сазнао како ће се ствари одвијати те прве ноћи када се коначно вратио у своје одаје. Олвер је био тамо, сит и склупчан у столици читајући Путовања Џаина Лаконогог под светлошћу стојећих лампи. Није му сметало што је исељен из своје собе. Мадик је био добар колико и његова реч, у ствари, добар колико и злато које је стрпао у своју торбицу. У малој дневној соби је сада био и Олверов кревет. Нека Тулин само проба нешто сада када је дете ту да гледа! Ни краљица није била докона. Ушуњао се у кухиње као лисица, провлачећи се од ћошка до ћошка, стрчавши се низ степенице – и схватио да нема хране коју би могао појести.
О, мирис куваног се ширио ваздухом, печења која се окрећу на ражњу у великим пећима, лонци који кључају иѕнад белих пећница. Али није било хране за Мета Каутона. Жене у прастарим белим кецељама су се смејале игноришући његове осмехе и стајале му на путу како не би могао ни да приђе изворима тих дивних мириса. Смејале су се и лупале му пацке када би покушао да зграби парче хлеба или бар да узме залогај репе глазиране репом. Смејале су се и рекле му да не сме да поквари апетит, ако ће већ да једе са краљицом. Знале су. До последње! Његово руменило као и све остало га је вратило у његове одаје. Горко жалећи за оном одурном рибом од поднева, закључао је врата за собом. Жена која би изгладнела мушкарца би могла да покуша било шта.
Лежао је на свиленом зеленом покривачу играјући са Олвером Змије и лисице када је друга порука гурнута под врата.
Речено ми је да је много изазовније уловити голуба за крило, гледати га како узбуђено лепрша, али пре или касније ће гладна птица слетети на длан.
„Шта је то, Мете?“ упита Олвер.
„Ништа.“ Мет је згужвао поруку. „Још једну партију?“
„О, да!“ Дечак би играо глупу игру цео дан, ако би му се укзала прилика. „Мете, да ли си пробао неку од оних шунки које су скували вечерас? Никад у животу нисам окусио нешто тако-„
„Само баци те коцкице, Олвере. Само баци проклете коцкице!“
Враћајући се треће ноћи у палату, купио је хлеб и маслине и овчји сир за уз пут, што је било подједнако добро. Особље кухиње је и даље имало своје наредбе. Крваве жене су се заиста смејале док су преносиле тањире меса и риба таман ван његовог домашаја и рекле му да не поквари свој крвави апетит.
Сачувао је достојанство. Није зграбио тањир и побегао. Поклонио се најбоље што је могао, замахујући невидљивим огртачем. „Грациозне даме, ваша срдачност и гостопримство ме преплављују.“
Његово повлачење би прошло малко боље да му једна од куварица није добацила иза леђа, „Краљица ће се гостити печеном пачетином ускоро, момче.“ Веома забавно. Остале жене су толико јако, да су морале да се ваљају по поду. Веома крваво смешно
Хлеб и маслине и слани сир су били пристојан оброк, уз мало воде из његовог умиваоника како би спрао њихов укус. Није добио ниједан пунч са вином још од оног првог дана. Олвер се трудио да му исприча о неким врстама печене рибе и умака од сенфа и грожђа. Мет му је рекао да вежба читање.
Нико није потурио поруку испод његових врата те ноћи. Нико није зазвецкао бравом. Почео је да мисли да ће ствари да постану мало боље. Сутрадан је био Фестивал птица. По ономе што је чуо о костимима које су неки носили, и мушкарци и жене, могуће је да ће Тулин пронаћи нову пачетину коју би ловила. Неко би могао да изађе из те крваве куће преко пута Руже Елбара и предати му крваву Чинију Ветрова. Ствари су једноставно морале да се преокрену на боље.
Када се сутрадан пробудио за своје треће јутро у Тарасин палати, коцкице су почеле да се окрећу у његовој глави.
