Пошто су га коцкице пробудиле Мат помисли да настави да спава све док оне не стану али се на крају ипак устао иако је био намргођен. Као да без њих није имао довољно и превише посла. Отјерао је Нерима обукао се сам и појео остатке хлеба и сира који су остали од синоћ, а онда је пошао да види Оливера. Дечак је стално цимао одећу је му се журило да што пре изађе само стајући на тренутак да би засу Мета десетинама питања на које је Мет одговарао одсутно. Не неће се данас тркати, без обзира колики су улози на тркама у Небеском кругу, северо од града. Можда ће отићи да виде менажерију. Да Мет ће му купити перјану маску за фестивал. Ако се икад обуче. То га је убрзало.
Оно чему се Мет стварно бринуо су биле крваве коцкице. Зашто су се поново појавиле? Још увек није знао зашто су се појављивале и раније!
Када се Оливер најзад обукао пође за Метом у дневну собу обасипајући га питањима—и судари се са њим када се Мет нагло заустави. Тулин спусти књигу коју је Оливер читао синоћ на сто.
„Височанство!“ Метов поглед паде на врата која је закључао синоћ, а која су сада стојала широм отворена. „Какво изнанађење.“ Он извуче Оливера испред себе, ставвши га између себе и жене која га је посматрала са ругајућим осмехом. Па можда стварно није био ругајућ, али стварно је изгледао пригоно. Она је сигурно била задовољна са собом. „Намеравао сам да изведем Оливера напоље. Да види фестивал. Као и путујућу менажерију. Желио је перјану маску.“ Шкљоцну зубима да би зауставио блебетање и поче полако да се креће ка вратима, користећи дечака као штит.
„Да“, Тулин промрмља, гледајући га кроз трепавице. Није направила никакав покрет који би наговестио да је намеравала да га заустави, али њен се осмијех рашири као да је чекала да он упадне у замку. „Много би било боље када би имао друштво, уместо да трчи са мангупима као што чујем. Доста се може чути о твом момку. Ризела?“
Једна жена се појави на вратима, и Мет се трзну. Накинђурена маска од плавих и златних пера је сакривала већину Ризелиног лица, али перје на остатку њеног костима није сакривало много. Поседовала је најспектакуларније груди које је икада видео.
„Оливере“, она рече спуштајући се на кољена, „да ли би жело да одеш самном на фестивал?“ У руци је држала маску која као да је представљала црвено зеленог орла, баш праве дечакове величине.
Пре него што је Мет могао да заусти ишта, Оливер се отргну и похита ка њој. „Ох, да, молим вас. Хвала вам.“ То мало незахвално жгебе се смејало док му је она везивала му маску за лице и док га је грлила уз своје груди. Са руком у руци они истрчаше напоље, оставивши Мета запањеног.
Он се брзо поврат када Тулин рече, „Добро је што ја нисам љубоморна жена, мој шећеру.“ Она извади дуги метални кључ од његових врата из свог златно-цребрног појаса, а онда извуче и још један, и замаха њима пред њим. „Људи увек остављају кључеве у кутији крај врата.“ Ту је он свој оставио. „И нико никада не помисли да можда постоји и резервни кључ.“ Један кључ јој је био за појасом док је други окренуо у брави направивши гласно клик пре него што се придружио свом парњаку. „А сада јагњешце.“ Рече осмехнувши се.
То је било стварно превише. Жена га је прогањала, покушала је да га изгладни. А сада их је закључала као...као незнам шта. Јагњешце! Те проклете корице су му се котрљале кроз лобању. Поред тога, имао је ствари које је морао да среди. Коцкице никада нису имале ништа са проналажењем нечега, али... Досегао је у два дуга корака, згравио је за руку, и почео да копа по њеном појасу у потрзи за кључевима. „Немам крвавог времена за—“ Он се заледи када га оштар врх врх њеног ножа додирну по подбрадку и тако му затвори уста и натера га да се попне на прсте.
„Помакни своју руку“, она рече хладно. Он успе да баци поглед на њено лице ноз свој нос. Она се више није смејала. Он јој пусти руку пажљиво. Али она ипак нимало не помаче свој нож. Она одмахну главом. „Ц ц ц. Покушавам да идем полако са тобом пошто си странац али како хоћеш да се играш грубо...Руке при тијелу. Крећи.“ Врх ножа му ге био смерница. Ишао је иназад на прстима како неби себи распорио врат.
„Шта намераваш да урадиш?“ он промрмља кроз зубе. Истегнути врат ми је напео глас. Истегнути врат са још неким стварима. „Па?“ Могао би да покуша да је зграби за зглоб; био је брз са рукама. „Шта намераваш?“ Одмах сада, са ножем већ му за вратом? То је било питање. То и оно што је питао. Ако је намеравала да га убије, лагани покрет руком би јој био довољан да му набије нож до мозга. „Хоћеш ли ми одговорити!“ Не, то није била паника у његовом глацу. Не, није био у паници. „Височанство? Тулин?“ Па добро можда се мало уплашио чим је употребио њено име. Могао си називати Ебу Дарке „паткицама“ или „пудиншићима“ по цио дан, и она би се смејала, али употреби њено име пре него што ти она то дозволи, и добићеш жешћи одговор него када би тепао незнанки било где другдје. Пар размењених пољубацаникада нису били довољни за ту дозволу, такође.
Тулин није одговарала, и само је наставила да га тјера да ходауназад све док му рамена нису ударила у нешто што га је зауставило. Пошто пламени бодеж није уопште попуштао није могао ни померити главу, али очи које су до тада биле фокусиране на њено лице погледаше унаоколо. Налазили су се у његовој спаваћој соби. Један од изрезбарених стубова његовог кревета му је био иза леђа. Зашто би га довела...? Његово лице се одједном зарумење као стуб кревета. Не. Немогуће је да намерава... То није пристојно! То није могуће!
„Неможеш ово да ми радиш“, он јој промрмља, а ако му је глас можда био мало задихан и пискав, сигурно је имао разлога за то.
„Гледај и учи, маче“, Тулин рече, и исука свој брачни бодеж.
После поприлично времена, он иритантно повуче чаршав до груди. Свилени чаршав; Налесеан је био у праву. Краљица Алтаре је певушила срећно поре кревета, са рукама иза леђа закопчавајући дугмад своје хаљине. Све што је он имао на себи је био његов медаљон са ликом лисице на узици—много му је то помогло—и црни шал око врата. Машна на њеном поклону, тако је то проклета жена назвала. Он се окрену и дохвати своју посребрену лулу и дуванкесу са мале наткасне са друге стране кревета у односу на њу. Златне машице и врели жар у златној здели су му омогућили да припали. Прекрстивши своје руке, он духну жестоко онолико колико се мрштио.
„Неби требало да се мрштитш, као ни дуриш, паченце.“ Она ишчупа свој бодеж из стуба кревета где га је забола крај свог брачног бодежа, и прегледа врх пре него што га је вратила у корице. „Шта није у реду? Знаш и сам да си уживао колико и ја, а ја...“ Она се одједном засмеја враћајући у корице и брачни бодеж такође. „Ако је то оно дио свог тог та'веренства мора да си много популаран.“ Мет се зацрвење као ватра.
„Ово није природно“, он пуче, ишчупавши лулу из уста. „Ја сам онај који би требало да те јури!“ Њене очи су сигурно изгледале запањено колико и његове. Да је Тулин била конобарица у крчми и да се тако смејала, можда би се окушао—наравно да конобарица није имала сина који волио да буши рупе у људима—али он је онај ко би је јурио. НИкада о томе није размишљао на тај начин. Никада није морао, пре овога.
Тулин поче да се смеје, одмахујући главом бришући сузе прстима. „Ох голупче. Стално заборављам. Сада си у Ебу Дару. Оставила сам ти мали поклончић у дневној соби.“ Помази му ногу кроз чаршаве. „Добро се наједи данас. Требат ће ти снага.“
Мет стави руку преко очију и стварно се потруди да не заплаче. Када је помакао ње више није било.
Уставши са кревета, он се огрну чаршавом; из неког разлога није се осећао лагодно ходајућиунаоколо го. Крвава жена би могла да га заскочи из ормана. Одећа му је лежала на поду. Зашто да се петљаш са дугмадима, он помисли горко, када можеш да ножем распориш ту одећу! Није имала права да му тако распара његов црвени капут. Просто је уживала док га је гулила.
Баш не задржавши дах, он отвори високи црвени позлаћени ормар. Није се скривала унутра. Његов избор је био ограничен. Нерим је поправљао или чистио већину његових капута. Брзо се обукавши он одабра једноставан капут од тамне бронзане свиле, а онда ћушну што је даље могао исецкане крпе под кревет, касније ће морати да их се ослободи а да га Нерим не примети. Или било ко други. Превише људи је већ ионако знало за односе између њега и Тулин. Нема шансе да се икако могао суочити са иким знајући то.
У дневној соби, он погледа у лакирану кутију крај врата и затвори је уз уздах. Није ствано очекивао од Тулин да му врати кључ. Наслони се на врата. Откључана врата. Свелости шта да ради? Да се врати у крчму? Спаљене да су, зашто су се коцкице раније заустављале. Само што се неби зачудио ако би Тулин подмитила Газдарицу Анан или Енид, или крчмарицу где год би се преселио. Неби се такође зачудио ако би Нинаева и Елејна после тога тврдиле да је прекршио неки дио нагодбе и повукле своја обећања. Спаљене да су све жене!
Велики пакет пажљиво умотан у зелени папир стојао је на једном од столова. Садржао је црно златну орловску маску и капут прекртивен сличним перима. Такође ту је била и кеса од црвене свиле која је садржала двадесет златних круна и поруку која је мирисала на цвеће.
Купила бих ти минђушу прасенце (piglet, е стварно нисам никада чуо за вако тепање), али сам приметила да ти уво није пробушено. Учини то, и купи себи нешто лепо.
Умало поновоније заплакао. Он је давао женама поклоне. Свет је стојао наглавачке! Прасенце? Ох, Светлости! После тренутка он узе маску. Толико му је макар дуговала, макар за његов капут.
Када је најзад досегао мало заклоњно двориште где су се састајали свако јутро поред малог језерцета са језерским цвећем и белим рибицама са тачкицама, он пронађе Налесеана и Биргиту спремне за фестивал птица такође. Таиренац се задовољио са једноставном зеленом маском, али Биргитина је била испресецана жутим и црвеним перима и имала је ћубу, акосу је расплела и закачила пера свом њеном дужином, а носила је на себи хаљину са широким жутим појасом, која је такође била прошарана перјем. Хаљина није откривала онолико колико и Ризелина, али изгледало је да ће се разоткрити сваки пут када би се померила. Никада није мислио да ће она носити хаљину као и друге жене.
„Понекад је забавно бити посматран,“ она рече ћушнувши га у ребра, када је он прокоментариса. Њен осмех би одговарао Неалсану када би говорио колико воли да штипка служавке. „Ово је више него што су перјани плесачи носили, али не довољно да ме успори, и у сваком случају, не мислим да ћемо се морати да се крећемо брзо на овој страни реке.“ Коцкице су тандркале у његовој глави. „Шта те је задржало?“ она настави. „Нисмо те ваљда чекали како би ти могао да заголицаш лепу девојку, надам се.“ Надао се да се није црвенио.
„Ја—“ Није био сигуран како би се могао изговорити, али управо тада пола туцета мушкараца у перјаним капутима умаршира у двориште, сви носећи оне танке мачеве на боковима. Сви сем једног су носили скупе маске са шареним ћубама и кљуновима које су престављале птице које ниједно људско око никада није видјело. Изузетак јебио Беслан, који је држао своју маску за машну. „Ох крв и крвави пепео, шта он ради овде?“
„Беслан?“ Налесеан затвори своју шаку на дршци свог мача и одмахну главом у неверици. „Зашто, бестрага ми душа, он каже да намерава да проведе фестивал у твом друштву. Неки договор који сте вас довица направили, он каже. Рекао сам му да ће бити смртоносно досадно, али ми није поверовао.“
„Немилсим да је икада досадно око тебе Мете“, Тулинин син рече. Његов наклон их све укључи, али његове очи се посебно задржаше на Биргити. „Никада се нисам толико забавио као када сам пио са Заштитником Госпе Елејне током Сованске ноћи, иако истина је да се мало чега сећам.“ Изгледа да није препознао тог Заштитника. Чудно је то узевши у обзир њен укус када су у питању мушкарци—Беслан је био исувише лијеп и можда мало превише драг, не уопште њен тип—али ипак она му се осмехивала под његовим погледом.
Управо тада Мета није било уопште било брига колико се она неприроно понаша. Очигледно Беслан није ништа сумњао, или би тај његов мач већ био ван корица, али последња ствар коју би он жело је да проведе дан са њим. Т би било мучење. Он је имао неко смисла за пристојност, иако његова мајка за то није знала.
Једини проблем је био Беслан, који је узео за озбиљно оно крваво обећање да ће провести заједно све фестивале и гозбе. Колико год да га је Мет са Неасланом одвраћао Беслан је само постајао одлучнији. После неког времена његово лице се почело смрачивати, и Мет је почео мислити де ће он ипак исукати тај мач. Па обећање је обећање. Када су он Биргита и Наелсеан напустили палату, пола туцета перјаних будала су им се прикључило. Мет је био сигуран да се то неби десило да је Биргита носила прописну одећу. Сви су је посматрали и осмехивали јој се.
„Шта је било са свим оним мигољењем док те је посматрао?“ он прошапта док су прелазили преко Мол Харе. Он притегну машну која је држала маску.
„Нисам се мигољила, кретала сам се.“ Њена уштогљеност је била само тако лажна, да бисе томе могао насмејати да је то било неко друго време. „Помало.“ Одједном њен омех се поврати, и она му прошапта на уво. „Рекла сам ти, да је понека забавно бити посматран. То што су они исувише лепи не значи да немогу да уживам док ме гледају. Ох, ја мислим да би желио да погледаш ону“, она дода, показујући на витку жену која је протрчавала носећи маску плаве сове и чак мање перја него Ризела.
То је била једна од ствари својствена Биргити; она би му показала на лепу девојку исто толико спремно као и било који други мушкарац, а од њега би очекивала да покаже на некога кога би она жељела да вии, што је обично био најружнији човек у видокругу. Одлучила она да изађе данас полугола—четвртгола у сваком случају—или не она је била...па пријатељ. Ово је постајао чудан свет. Оједној жени је почињао да мисли као о садругу у пићу, а друга га је јурила интезивно колико и он било коју лепу жену, у оним старим сећањима или у својим. Можда чак интензивније. Он никада није јурио нијену жену која му пре тога неби наговестила да жели да буде јурена. Веома чудан свет.
Сунце је било на пола пута до врхунца, али прослављачи су већ закрчивали улице, тргове и мостове. Акробате, жонглери и музиканти, са перјима пришивеним на одећу изводили су на сваком ћошку, музика би често бивала угушена смехом и виком. Сиромашнијима неколико пера уплетено у косу је било довољно. Деца су носила голубија пера сакупљена са улице док су јурцали око просјака, а маске и костими су постајали све детаљнији и љепши а тежином кесе. Љепши и скандалознији. МУшкарци и жене су често били прекривени перјем које је прекривало мање него на Реризели или на оној жени из Мол Харе. Никаква трговина није ишла улицама или каналима данас, иако изгледа да је поприличан број продавница био отворен–заједно са саваком могућом крчмом, наравно—али овде или онде, кола би се лагано пробијала кроз вреву, или би дереглија ишла низ канал на којој би била платформа где би млаи мушкарци и жене позорали у црвеним пртичијим маскамакоје би им покривале целу главу, са ћубама које би некада достизале по читав корак у висину, машући крилима тако да би им сеостатак костима појављивао само на тренутак. Што је било сасвим довољно узимајући у обзир какви су им били костими.
Према Беслану, ове поставе, како их је он звао, би обично се дешавале унутар холова гилди или на неким другим приватним местима као у кућама. Цио фестивал се обично дешавао у затвореном. Снег није падао у Ебу Дару чак и када је вријеме било право за њега—Беслан рече да би желио да види снег, једног дана—али изгледа да је обична зима била сасвим довољно хладна да би спречила људе да јурцају напољу полуодевени. Али са врелином, све се пресипало на улице. Сачекај да падне ноћ, Беслан рече; онда ће Мет стварно видјети нешто. Са светлошћу су и забране бледеле.
Гледајући високу мршаву жену која је корачала кроз гужву са маском и перјаним плаштом и мало чиме другим на себи сем шест седам пера, Мет се упита које су то забране остале овом народу да их одбаце. Умало јој не повика да се покрије тим плаштом. Била је лепа, али на улици, пред Светлошћу и свима?
Та кола која су носила поставке су привлачила гледаоце, густе чворове људи који су се смејали док су бацали новчиће, а понекад и пресавијене поруке, на кола а при томе су истискивали свакога из улице. Навикао се да бежи све док не успију да се склоне у попречну улицу, или да чекаа док поставка не прође како би прешли раскрсншће или мост. Док би чекали Наелсеан и Биргита би бацали новчиће прљавој уличној деци и још прљавијим просјацима. Па Наелсеан је бацао. Биргида се сконцентрисала на децу, и утиснула би сваки новчић у грубу руку као дар.
Током једног од чекања, Беслан одједном стави руку на Налесеанову руку, подижући глас да би надјачао галаму и буку музике која је доалзила из макар шест праваца. „Извини Таиренче, али не њему.“ Груб човек се повуче назад у гужву. Бо је мршав и кошчат, изгледа да је изгубио ма каква бедна перја да је имао у својој коси.
„Зашто не?“ Налесан упита.
„Нема месинганог прстена на његовом малом прсту,“ Беслан одговори. „Он није из гилде.“
„Светлости“, Мет рече, „човек неможе ни просити у овом граду а да не припада гилди?“ Можда је то био његов тон. Просјак му скочи за врат, а нож му се појави у руци.
Без размишљања, Мет зграби човека за руку и обрте се, бацајући га у гужву. Неки људи опсоваше Мета, а неки опруженог просјака. Неки су му бацише новчиће.
Углом ока, Мет примети другог мршавог човека у дроњцима како покушава да се одгурне Биргиту ван пута како би а досегао. То је била глупа грешка са његове стране што је подцијенио жену због њеног костима. Однекуд из оног перја она извуче нож и забоде му га испод руке.
„Пази!“ Мет повика, али није било времена за упозорење. Чак док је повикивао он потеже из свог рукава и баци са стране. Оштрица пролетје крај њеног лица и зари се у врат још једног просјака са челиком пре него што је могао да јој га завије у ребра.
Одједном свугје се појавише просјаци са ножевима и мочугама са шиљцима. Врисци и повици се подигоше док су се људи у маскама и костимима склањали са пута. Наелсеан засјече човека у крпама преко лица, што га завртје. Беслан пробурази још једног, док су се његови костимирани пријатељи борили са осталима.
Мет није имао времена да види ишта друго. Он пронађе себе леђа уз леђа са Биргитом суочивши се са сопственим противницима. Могао је да осети како се помера уз њега, да чује како гунђа псовке, али је једва био свјестан тога. Биргита је умела да се стара о себи, и гледајући два мушкарца испред себе, није био сигуран да ће моћи то сам урадити. Крупнији момак са безубим осмехом је имао само једну руку али је у другој носио две стопе дугу мочугу са гвозденим прстеновима из којих су штрчали шиљци као рогови. Његов пацовлики другар је имао оба ока па чак и неколико зуба, и поред својих сасушених образа и руку које су изгледале као да су бука кост и кожа, кретао се као змија, облизујући усне док је зарђали нож стално мењао руке. Мет је нишанио краћим својим ножем прво јеног па другог. И даље је био да досегне виталне органе, а они су обигравали око њега. Сваки је чекао оног другог први да нападне.
„Старом Кулију се ово неће свидети, Спаре“, већи човек зарежа, а пацолики поче напад добацујући нож из руке у руку.
Није рачунао на нож који се који се одјеном појави у Метовој левој руци и расече његов зглоб. Бодеж паде на поплочани пут, али се овај свеједно баци на Мета. Док се друго Метово сечиво му се забијало у груди он запишта избечивши се и рефлексно зграби Мета рукама. Кез ћелавог се продуби, и он поче да подиже мочугу док му се приближавао.
Кез нестаде са његово лица када се два просјака бацише на њега, режећи га избовши.
Гледајући то у неверици, Мет одгурну пацоволиког од себе. Педесет корака улице је било празно осим бораца, и свугдје су се просјаци ваљали по земљи, двојица или троица а понекад и четворица су касапили једног, ударајући га палицама или камењем.
Беслан ухвати Мета за руку. Имао је крви по лицу, али се смешио. „Биље да се изгубимо и пустимо Милостиво друштво да заврши свој посао. Нема части у борби са просјацима, и поред тога гилда неће оставити ниједног од ових нелегалаца у животу. Следи ме.“ Налесеансе мрштио—нема сумње да ни он није видио ништа часно у борби са просјацима—као ни Бесланови пријатељи, костими неких од њих су били разбарушени а један је скинуо маску како би му други могао прегледати посекотину преко чела. Човек са посекотином се такође смешио. Биргита није имала никакву видљиву посекотину а њен костим је био уредан као што је био и у палати. Она натера свој нож да нестане. Није било могуће да сакрије сечиво под то перје, али је њој то ипак успело.
Мет се није противио одласку, али је зато гунђао, „Да ли сви просјаци увек нападају људе у овом...овом граду?“ Беслану се ожда неби свидело да чује како га назива крвавим градом.
Он се насмеја. „Ти си та'верен, Мете. Увек има узбуђења око та'верена.“
Мет узврати на т својим осмехом искежених зуба. Крвава будала, крвави град, и крваво та'верентво. Па да му је просјак пререзао гркљан, неби морао да се врати у палату и допусти Тулин да га огули ко зрелу крушку. Кад боље промислим, већ га је звала својом малом крушкицом. Крваво све!
Улица између бојарнице и Руже Илбара је имала је свој удио у забави, иако није било баш толико голишавих. Изгледа да си требао да имаш пара да би ишао унаоколо го. Иако су се акробате испред трговчеве куће на углу приближавали том идеалу, мушкарци су били боси, голих груди обучени у тесне кратке панталоне везелих боја, а жене су биле још у теснијим панталонама и танким плузама. Сви они су имали по неколико пера у коси, као и музичари који су свирали испред мале палате на даљем ћошку, жена је свирала флауту, још једна је дувала у високу искривљену црну цев прекривену полугама (саксофон?!?), а један момак је млатио тамбурицу свом снагом. Кућа коју су дошли да посматрају је изгледала замандаљено.
Чај у Ружи је био лош као и обично, што је значило да је био много бољи од вина. Налесеан се држао киселог локалног пива. Биргита му се захвали без да му каже за шта и Мет на то слегну раменима. Они се осмехнуше јдно другим и куцнуше се чашама. Сунце изиђе, а Беслан је сједио прво балансирајући једно стопало на прстима другог па онда обрнуто, али његови сапутници почеше да се досађују, ма колико пута он рекао да је Мет та'верен. Гужва са просјацима је било слабо узбуђење, улица је била преуска како би икаква поставка прошла, а жене нису биле лепе као свугде другде, а чак посматрање Биргите више није било занимљиво када су схватили да она не намерава да пољуби ниједног од њих. Жалећи што Беслан неће а њима поћи, они пожурише да пронађу нешто забавно. Налесан се оде низ уличицу поред бојарнице, а Биргита нестаде у мрачној унутрашњости Руже говорећи да намерава да провери имали унутра ишта што је подесно за пиће заборављено у неком кутку.
„Нисам очекивао да ћу икада видети Заштитника овако обученог“, Беслан рече, поново заменовши места чизмама.
Мет трепну. Момче је имало оштре очи. Она није ниједном скинула маску. Па, све док не зна за—
„Мислим а ћеш бити добар за Мајку, Мете.“
Загрцнувши се Мет избљува чај на пролазнике. Неколико њих простријели га бесно простијели погледом, а једна витка жена са малим грудима му се тако стидљиво насмеши испод плаве маске као да је намеравала да му то буде подстрек. Она тресну ногом и оде када јој он не узврати осмехом. Срећом, нико није био довољно бесан да оде даље од погледа пре него што би отишли. Или је можда био несрећан. Неби му сметало ако би шест или осам њох скочило на њега управо тада.
„Како то мислиш?“ он га промукло упита.
Беслан се запрепашћено окрете право ка њему. „Зашто, па одабрала те је за свог лепотана (pretty-леп), наравно. Зашто је твоје лице тако црвено? Да ли си љут? Зашто—?“ Одједном он се удари по челу и насмија се. „Ти мислиш да ћу ја бити љут. Опрости ми, заборављам да си ти странац. Мете она је моја мајка, не моја жена. Отац је умро пре десет година, а она је увек тврдила да је презаузета. Само ми је драго што је нашла неког ко ми се свиђа. Где идеш?“
Није схватио да је устао све док му Беслан то није рекао. „Само...ми је потребно да разбистрим главу.“
„Али пијеш чај, Мете.“
Избегавајући зелену толицу, он напола видје врата куће како се отварају и жену у плавом перјаном плашту преко хаљине како излази напоље. Без размишљања—вртјело му се у глави исувише да би о томе размишљао—он крену за њом. Беслан је знао! Он је одобравао. Његова сопствена мајка, и он...
„Мете?“ Налесеан повика за њим. „Где идеш?“
„Ако се невратим до сјутра“, Мет повика одсутно преко свог рамена, „реци им а ће морати сами да је нађу!“ Наставио је за женом у потпуности збуњен, не чувши да ли су Налесеан или Беслан викали поново. Он је знао! Сећао се када је мислио да су Беслан и његова мајка обоје луди. Они су гори! Цио Ебу Дар је луд! Једва да је био свјестан коцкица које су му се и даље тумбале кроз лобању.
Са прозора из примаће собе Реана је посматрала Солаин како зами9че низ улице ка реци. Неки тип у бронзаном капуту је пратио, али ако покуша да је заустави, убрзо ће сазнати да Солаин нема времена за мушкарце, као ни стрпљења
Реана није била сигурна зашто је потреба била тако јака данас у њој. Већ данима она је цимала почевши са устајањем и избледевши са сунцем, и данима она се борила са њим—строгим правилима која нису се усуђивале назвати законима, она би могла да изда то наређење једино када је полумесец, а до њега је фалило још шест дана—али данас . . . Она је изговорила наређење без размишљања, и није била у могућности да га повуче. Биће све у реду.Нико није приметио оне две младе будале које су се називале Елејна и Нинаева нигде у граду, хвала Светлости. Није било потребе да се предузимају ризичне акције.
Уздахнувши, она се окрете ка другима, које су чекале да седну после што она седне. Биће све у реду, као што је увек било. Тајне ће бити сачуване, као што су увек биле. Али, ипак . . . Она није уопште умела да Прориче или било шта такво, али можда јој је та прејака потреба говорила нешто. Дванаест жена је гледало у ишчекивању. „Је мислим да ни смо требале да размотримо премештање свих оних које не носе бели појас на фарму на неко време.“ Било је мало дискусије, оне су биле Старешине, али она је била Најстарија. Макар није шкодило пнашати се као Аес Седаи.
