Када чамац напусти пристан, Нинаева одбаци маску на клупу на тапацирану клупу крај себе и шчепа плетеницу, мрштећи се ни на шта. Мрштећи се на све. Ослушкивање Ветра и даље јој је говорило да се спрема жестока олуја. Олуја која ће чупати кровове а амбаре сравнити са земљом, и скоро да је пожељела да се река истог тог тренутка запени од таласа.
„Ако није због времена, Нинаева“, почела је да имитира, „онда би требало да одеш ти. Господарица бродова би могла да се увреди ако не пошаљемо најјачу од нас. Знају да Аес Седаи много пажње посвећују томе. Бах!“ То је била Елејна. Осим „бах“. Елејна је просто давала предност подношењу свакаквих Мерилилиних глупости у односу на поновно суочавање са Нестом. Једном кад је почетак са неким лош, било је тешко то поправити – Мет Каутон је био живи доказ тога! – а ако односи са Нестом дин Реас Два Месеца постану имало гори, почеће да све њих шаље да трчкарају горе-доле.
„Ужасна жена!“ прогунђа, намештајући се на јастучићима за седење. Авијенда није била ништа боља кад јој је Нинаева предложила да иде до Морског народа; ти људи су њом били опчињени. Утањила је глас тако да буде висок и размажен, нимало налик Авијендином, али се расположење слагало. „Сазнаћемо о тој невољи када сазнамо, Нинаево ал'Мера. Можда ћу нешто сазнати данас посматрајући Џаихима Каридина.“ Да није било чињенице да ништа на свету није плашило ту Аијелку, помислила би да се Авијенда бојала због тако жарке жеље да уходи Каридина. Провести дан стојећи на врелој улици док те гомила гура није било забавно, а данас ће бити и горе, због фестивала. Нинаева је мислила да ће та жена уживати у лепој освежавајућој вожњи чамцем.
Брод се занео. Лепа освежавајућа вожња чамцем, рекла је самој себи. Лепи хладни поветарци на обали. Влажни поветарци, не суви. Брод се заљуља. „О, крв и пепео!“ застењала је. Пребледевши, покрила је уста шаком и петама задобовала по предњем делу клупе у праведном бесу. Ако дуго буде морала да трпи тај Морски народ, на уста ће јој излазити прљавштине колико и Мету. Није желела да мисли на њега. Још један дан с прекрштеним рукама због тог... тог мушкраца... и почупаће све власи из главе! Не да је за сада захтевао ишта неразумно, али је стално чекала да то уради, а како се понаша...!
„Не!“ рекла је чврсто. „Желим да смирим желудац, не да га раздражим.“ Чамац је почео да успорава са њихањем. Покушала је да се усредсреди на одећу. Није била заокупљена одећом као што је то понекд била Елејна, али је размишљање о свили и чипкама било умирујуће.
Све је било изабрано тако да остави утисак на Господарицу Бродова, у покушају да се поврати мало изгубљене територије, ако то буде изашло на ишта добро. Зелена свила прошарана жутим на сукњи, златни вез низ рукаве и преко корсета, са златном чипком дуж поруба, и на зглобовима и на ивици изреза. Можда би он требало да буде затворенији, да би била схваћена озбиљно, али није поседовала ништа затвореније. С обзиром на обичаје Морског народа, био је више него скроман. Неста ће морати да је прихвати такву каква је била; Нинаева ал'Мера се није мењала ни због кога.
Укоснице са жутим опалима у плетеници су биле њене – ништа мање него поклон од Панарха Тарабона – али ју је Тулин опскрбила златном огрлицом са које су се у виду лепезе спуштали смарагди и бисери до груди. Није ни сањала да ће имати нешто слично; дар за довођење Мета, тако га је Тулин назвала, што није имало нимало смисла, али је можда краљица сматрала да јој треба изговор за тако вредан поклон. Обе наруквице од злата и слоноваче биле су од Авијенде, која је имала изненађујуће мало благо од накита за жену која је ретко носила више него једну сребрну огрлицу. Нинаева ју је питала да јој позајми ону лепу наруквицу са ружама и трњем коју Аијелка никада није носила; зачудо, Авијенда ју је привила на груди као да јој је то била највреднија ствар у поседству, а, што је било најневероватније од свега, Елејна је почела да је теши. Нинаеву не би тада изненадило ни да их је видела како плачу једна другој на рамену.
Ту се догађало нешто чудно, и да није знала да су њих две превише разумне за такву глупост, сумњала би да је неки мушкарац у корену свега тога. Па, Авијенда је била превише разумна; Елејна је још увек чезнула за Рандом, мада, тешко да је Нинаева могла да јој пребацује због –
Изненада је осетила ткања саидара скоро над собом у огромним количинама, и...
... батргала се у сланој води преко главе, замахујући навише у потрази за ваздухом, умршена у сукње, замахујући. Глава јој је избила на површину, и удахнула је међу плутајућим јастучићима, запањено зурећи. Трен касније, препознала је облик који се надносио над њом као једно од седишта у кабини, и делић зида кабине. Налазила се унутар заробљеног ваздушног џепа. Није био велики; могла је да додирне обе стране а да не рашири руке сасвим. Али како...? Гласан ударац означио је дно реке; изврнута кабина се занела, накривила. Учини јој се да се ваздушни џеп мало смањио.
За почетак, пре него што почне да се пита о било чему, морала је да се склони одавде пре него што искористи сав ваздух. Знала је да плива – често се купала у барама Водене шуме код куће – само јој је сметало када би вода почела да је бацака около. Напунивши плућа, пресавила се и запливала на доле ка месту где су врата морала да буду, незгодно машући ногама због сукње. Можда би помогло ако збаци хаљину, али није намеравала да избије на површину реке ни у чему осим у поткошуљи, чарапама и накиту. Ни њега није намеравала да остави. Осим тога, није могла да се искобеља из хаљине а да не развеже торбицу за појасом, а пре би се удавила него да изгуби оно што се налазило у њој.
Вода је била црна, без светла. Испружени прсти су јој ударили у дрво и почела је да пипа преко издубљеног пролаза док није нашла врата, спуштала се низ њихову ивицу – и нашла шарку. Проклињући у себи, обазриво је напипала пут на другу страну. Да! Ручица на рези! Подигла ју је, гурнула напоље. Врата су се померила за можда два палца – и стала.
Док су јој плућа горела, отпливала је назад горе до џепа, али само да их поново напуни. Овог пута, брже је нашла врата. Протурила је прсте кроз пукотину да види због чега врата нису могла да се отворе. Потонула су у блато. Можда је могла да раскопа мало брдашце, или... Опипавала је навише. Још блата. Све више и више избезумљена, прстима је прешла од дна до врха пукотине, а онда, одбијајући да поверује, од врха до дна. Блато, чврсто, гњецаво блато, целим путем.
Овог пута када је отпливала назад до џепа, ухватила се за ивицу седишта изнад себе и висила са њега, задихана, док јој је срце дивље ударало. Ваздух је изгледао... гушћи.
„Нећу да умрем овде“, промрмља. „Нећу да умрем овде!“
Лупала је песницом по седишту док није осетила модрицу, борећи се за бес који би јој омогућио да усмерава. Неће да умре. Не овде. Сама. Нико не би знао где је умрла. Без гроба, само леш који трули на дну реке. Рука јој је пала уз пљусак. Сваки удах је захтевао труд. Мрље црног и сребрног играле су јој пред очима; као да је гледала низ цев. Нема беса, схватила је тупо. На крају крајева ће ипак умрети овде. Нема наде. Нема Лана. И потпуно без наде, титрајући на ивици свесности као последњи пламен свеће, учинила је нешто што никад раније у животу није учинила. Потпуно се предала.
Била је тек полу-свесна како се дрво изнад ње изненада надима, пуцајући. Са мехурићима ваздуха плутала је навише, напоље, кроз рупу у трупу брода, у таму. Магловито, знала је да би требало нешто да ради. Скоро је могла да се сети шта. Да. Слабо је замахнула ногама; покушала је да покрене руке да би запливала. Изгледало је да су само плутале.
Нешто је зграби за хаљину, и ужас покрену у њој мисли о ајкулама, и лав-рибама, и само Светлост зна о чему још што би могло да насељава ове мрачне дубине. Трачак свести говорио је о Моћи, али је она очајно махала песницама и стопалима, и осетила је да су јој заглавци ударили у нешто чврсто. На несрећу, такође је и вриснула, или бар покушала. Огромна количина воде која јој је појурила низ грло спрала је врисак, саидар, а скоро и последње мрвице свести.
Нешто ју је трзнуло за плетеницу, а онда поново, као је ју је вукло... некуд. Више није била довољно свесна да се бори, чак ни да буде много уплашена да ће бити поједена.
Изненада јој је глава избила на површину. Руке су је окружиле с леђа – руке; није била ајкула, значи – и јако јој стиснуле ребра на веома познат начин. Закашљала се – вода јој је потекла из носа – поново се закашљала, болно. Дрхтаво је удахнула. Никада у животу није осетила нешто тако слатко.
Рука јој је обухватила браду, и изненада су је поново вукли. Замор ју је опхрвао. Све што је могла да уради је да плута на леђима, дише и гледа у небо. Тако плаво. Тако прелепо. Пецкање у очима није уопште било од слане реке.
А онда су је гурали навише уз бок брода, груба рука под њеном задњицом потискивала ју је све више, док двојица штркљастих мушкараца са месинганим алкама у ушима нису могла да се сагну и извуку је на палубу. Помогли су јој да пође корак-два, али чим су је пустили да помогну њеном спасиоцу, ноге су је издале као да су стубови расквашене каше.
Нестабилна, на рукама и коленима, бледо је пиљила у мач, чизме и зелени капут које је неко бацио на палубу. Отворила је уста – и избацила из себе реку Елбар. Целу реку, изгледа, и још ручак; не би је нимало изненадило да види и покоју рибу, или своје папуче. Брисала је уста надланицом када је постал свесна гласова.
„Мој лорд је добро? Мој лорд је био доле веома дуго.“
„Пусти мене, човече“, рече дубоки глас. „Нађи нешто да увијемо госпу.“ Ланов глас, који је сањала да чује сваке ноћи.
Разрогачених очију, Нинаева се једва суздржала да не зацвили; ужас који је осећала када је мислила да ће да умре, није био ништа у поређењу са оним што јој је сада ухватило. Ништа! Ово је била ноћна мора. Не сада! Не овако! Не када је била мокра као миш и клечала док јој је садржај желуца био пред њом!
Не размишљајући загрлила је саидар и усмерила. Вода је спала са њене одеће, косе, у бујици и однела све доказе тог малог несрећног случаја кроз рупу за одвод. Устајући на ноге, хитро је наместила огрлицу и дала све од себе да исправи хаљину и косу, али је потапање у слану воду а онда изненадно сушење оставило неколико мрља на свили и доста набора, који ће захтевати руку вешту са пеглом да би се уклонили. Праменови косе хтели су да јој одлете с главе, а опали у плетеници су изгледали као да красе накострешени реп бесне мачке.
Није било важно. Била је отелотворење спокоја, хладна као рани пролећни поветарац, мирна као ... Обрнула се пре него што је могао да јој приђе с леђа и препадне је тако да се потпуно осрамоти.
Схватила је колико је брзо све урадила тек када је видела да је Лан тек два корака удаљен од ограде. Био је најлепши мушкарац кога је икада видела. У натопљеној кошуљи, панталонама и чарапама, био је прелеп, мокре косе која му се лепила за ивице лица, и... Око посекотине, љубичаста модрица појављивала му се на лицу, као од ударца. Прекрила је рукама уста, сетивши се како је ударила песницом.
„О, не! О, Лане, жао ми је! Нисам хтела!“ Није заиста била свесна да је прешла простор између њих; просто је била ту, попевши се на врхове прстију да нежно положи прсте на повреду. Спретно ткање свих Пет Моћи, и његов порцнели образ био је неоштећен. Али је можда био повређен негде другде. Променила је ткања да га Претражи; због нових ожиљака се жацнула у себи, и било је ту нешто чудно, али је био здрав као бик. Такође је био и потпуно мокар, због спашавања. Осушила га је као и себе; вода му је пљуснула око ногу. Није могла да престане да га додирује. Обе руке прелазиле су јој преко његових образа, предивних плавих очију, јаког носа, чврстих усана, ушију. Зачешљала му је свиленкасту црну косу на место, поправила уплетену кожну траку која ју је држала. И њен језик као да је имао сопствени живот. „О, Лане“, мрмљала је. „Заиста си овде.“ Неко се закикотао. Не она – Нинаева ал'Мера се не кикоће – али неко јесте. „Ово није сан. О, Светлости, овде си. Како?“
„Слуга у Тарасинској палати рекао ми је да си отишла на реку, а човек на пристаништу је рекао који си чамац узела. Да Мандраб није изгубио потковицу, био бих овде још јуче.“
„Није ми брига. Сада си овде. Овде си.“ Није се кикотала.
„Можда јесте Аес Седаи“, промрмљао је један од бродара, не довољно тихо, „али још увек кажем да је паче које намерава да ускочи у раље овог вука.“
Нинаевино лице постало је начисто црвено, и она је нагно спустила руке поред себе, пете су јој удариле у палубу. Неком другом приликом, дала би том човеку оно што је заслужио, сасвим сигурно. Неком другом приликом, када буде могла да мисли. Лан јој је истерао све остало из главе. Зграбила га је за руку. „Можемо да причамо поверљивије у кабини.“ Да ли се један од веслача зацерекао?
„Мој мач и –“
„Ја ћу да донесем“, рекла је, подигавши његове ствари са палубе токовима Ваздуха. Један из оне гомиле се јесте зацерекао. Још један ток Ваздуха отворио је врата кабине, и она је угурала Лана и његов мач и остало у нутра и залупила их за њима.
Светлости, сумњала је да је чак и Кала Коплин назад код куће била оволико нападна, а стражари трговаца су знали Калин младеж као што су знали и њено лице. Али ово уопште није било исто! Нимало! Ипак, није могло да нашкоди ако буде само малчице мање... смела. Руке су јој се вратиле на његово лице – само да му још мало исправи косу; само то – а он јој нежто ухвати зглобове својим крупним шакама.
„Сада Мирела има моју везу“, рече тихо. „Позајмљује ме теби док не нађеш сопственог Заштитника.“
Мирно извукавиши десну руку, ошамарила га је по лицу што је јаче могла да замахне. Глава једва да му се померила, тако да је ослободила и другу руку и њоме га ошамарила још јаче. „Како си могао?“ За наук, нагласила је питање још једним шамаром. „Знао си да ја чекам!“ Изгледа да је ово тражило још један, само да покаже суштину. „Како си могао да урадиш тако нешто? Како си могао да јој дозволиш?“ Још један шамар. „Спаљен да си, Лане Мандрагоране! Спаљен да си! Спаљен да си! Спаљен да си у Јами Усуда! Спаљен да си!“
Тај мушкарац – тај крвави мушкарац! – није рекао ни једну реч. Не да је могао, наравно; какву одбрану је могао да понуди? Просто је стајао ту док су ударци пљуштали по њему, не мрдајући, док су му очи које нису трептале изгледале чудно. Тако и треба, због начина на који му је она руменела образе. Њени шамари су можда остављали мало утиска на њега, међутим, њу су дланови почели да пеку као ватра.
Мрко, стиснула је песницу и ударила га у стомак из све снаге. Застењао је. Малкице.
„Расправићемо ово мирно и разумно“, рекла је, одмакнувши се од њега. „Као одрасли.“ Лан је само климнуо, сео и повукао чизме ка себи! Склањајући косу са лица левом руком, сакрила је десну иза себе тако да је могла да истегне болне прсте а да он не види. Није имао право да буде тако јак, не када је хтела да га удара. Било је превише надати се да му је сломила које ребро.
„Требало би да јој захвалиш, Нинаева.“ Како је тај мушкарац могао да звучи тако мирно! Гурнувши ногу чврсто у једну чизму, савио се да узме другу, не гледајући у њу. „Не би желела да будем везан за тебе.“
Ток Ваздуха зграбио је шаку његове косе и болно му подигао главу. „Ако се усудиш – ако се само усудиш – да почнеш да баљезгаш о томе како не желиш да ме увијеш у удовичку црнину, Лане Мандрагоране, ја ћу... ја ћу...“ Није могла да смисли ништа довољно јако. Ритнути га није било ни изблиза довољно. Мирела. Мирела и њени Заштитници. Спаљен да је! Да му дере кожу у тракама не би било довољно!
Он као да није био истегнут уназад искривљеног врата. Просто се ослонио подлактицама на колена, посматрао ју је оним чудним погледом, и рекао: „Мислио сам да ти не кажем, али имаш права да знаш.“ Чак и тако, глас му је постао оклевајући; Лан никада није оклевао. „Када је Моираина умрла – када је Заштитникова веза за његову Аес Седаи прекинута – настану промене...“
Како је настављао, обавила се рукама, чврсто се загрливши да не би дрхтала. Вилица ју је болела, јер ју је стегла. Пустила је ток који га је држао као руку која се тргла, ослободила саидар, али се он само исправио и наставио да прича тај ужас чак се ни не трзнувши, наставио да је посматра. Изненада је разумела његове очи, хладније од срца зиме. Очи човека који је знао да је мртав и није могао да се примора да брине, човека који чека, скоро жељно, на тај дуги сан. Очи су је пекле од покушаја да не плаче.
„Тако да видиш“, закључио је уз осмех који је дотакао само његова уста; помирљиви осмех, „када се све заврши, она ће имати годину или више бола, а ја ћу ипак бити мртав. Ти си поштеђена тога. Мој последљи дар теби, Машијара.“ Машијара. Његова изгубљена љубав.
„Ти треба да будеш мој Заштитник док не нађем неког?“ Сопствени глас ју је запањио како је био раван. Није сада могла да бризне у плач. И неће. Сада, више него икада раније, морала да скупи сву снагу.
„Да“, рече опрезно, намакавши другу чизму. Одувек је био налик полу-укроћеном вуку, али сада су његове очи чиниле да изгледа много мање него полу-укроћен.
„Добро.“ Намештајући сукње, опирала се пориву да пређе кабину до њега. Није могла да му дозволи да види њен страх. „Зато што сам га нашла. Тебе. Ишчекивала сам и жудела због Моираине; нећу и због Миреле. Она ће ми предати твоју везу.“ Мирела ће то урадити, чак и као буде морала да одвуче ту жену до Тар Валона за косу. У ствари, можда ће је тако одвући из принципа. „Не причај ништа“, рекла је оштро када је отворио уста. Прстима је очешала торбицу о појасу, где је његов тешки златни печатни прстен лежао умотан у свилену мараму. Уз напор је умекшала глас; био је болестан, а грубе речи никад нису излечиле болест. Али био је то напор; хтела је да га изгрди уздуж и попреко, хтела је да ишчупа плетеницу из корена сваки пут када би помислила на њега са том женом. Борећи се да одржи глас мирним, наставила је.
„У Двема Рекама, Лане, када неко да другом прстен, они су заручени.“ То је била лаж, скоро да је очекивала да скочи на ноге од беса, али је он само опрезно трепнуо. Осим тога, читала је о томе у некој причи. „Били смо заручени довољно дуго. Данас ћемо се венчати.“
„Некада сам се молио за то“, рекао је тихо, а онда одмахнуо главом. Знаш зашто то не може да се догоди, Нинаева. А чак и кад би могло, Мирела –“
Упркос свим обећањима да обуздава нарав, да буде нежна, загрлила је саидар и набила чеп од Ваздуха у његова уста пре него што је могао да призна оно што није желела да чује. Докле год није признао, могла је да се претвара да се ништа није догодило. Али када се дочепа Миреле! Опали су јој се јако утиснули у длан, и рука јој је скочила са плетенице као да се опекла. Прстима је почела а му поново пролази кроз косу док ју је огорчено стрељао погледом изнад разјапљених уста. „Мала поука за тебе о разлици између супруга и осталих жена“, рекла је олако. Тако тешко. „Веома бих ценила ако не би поново поменуо Мирелино име у мом присуству. Разумеш ли?“
Климнуо је, и пустила је ток, али чим је мало размрдао вилицу, реако је: „Никога не именујући, Нинаева, знаш да је свесна свега што осећам, кроз везу. Ако бисмо били муж и жена...“
Мислила је да би лице могло да јој се запали. Није ни помислила на то! Крвава Мирела! „Постоји ли начин да сигурно зна да сам то ја?“ рече на крају, и образи су јој скоро стваро планули. Нарочито када се ослонио леђима на зид кабине, смејући се одушевљено.
„Светлости, Нинаева, права си соколица! Светлости! Нисам се смејао од...“ Радост је утихла, хладноћа која му је избледела у очима вратила се истог тренутка. „Заиста желим да се то догоди, Нинаева, али –“
„Може и хоће“, прекинула га је. Мушкарци су увек некако добијали предност ако бисте их пустили да предуго причају. Спустила се на његова колена. Још нису били венчани, истина, али био је мекши него необложене клупе на овом броду. Намештала се мало да би јој било удобније. Па, није био тврђи од клупа, у сваком случају. „Могао би и да се помириш с тим, Лане Мандрагоране. Моје срце припада теби, и признао си да твоје припада мени. Ти припадаш мени и нећу те пустити. Бићеш мој Заштитник, и мој муж, још веома дуго времена. Нећу те пустити да умреш. Разумеш ли то? Могу да будем тврдоглава колико год морам.“
„Нисам приметио“, рече, а њене очи се сузише. Глас му је звучао ужасно... суво.
„Сада, дакле, знаш“, рече чврсто. Извијајући врат, вирнула је кроз отворе издубљене у трупу брода иза њега, онда се окренула да погледа кроз отвор на предњој страни кабине. Дугачки камени докови, који избијали су са каменог пристаништа, промицали су; све што је могла да види напред било је још докова, и град који се сијао на поподневном сунцу. „Куда идемо?“ промрмљала је.
„Рекао сам им да нас искрцају чим те доведем на брод“, рече Лан. „Чинило се да је најбоље да се склонимо с реке што је пре могуће.“
„Ти си...?“ Затворила је уста. Није знао где се она упутила ни зашто; урадио је најбоље што је могао са оним што јесте знао. А и јесте јој спасао живот. „Не могу још да се вратим у град, Лане.“ Прочистивши грло, променила је тон. Ма колико морала да буде нежна с њим, од толико шећерног сирупа ће поново да поврати. „Морам да одем до бродова Морског народа, до Ветротркача.“ Много боље; лагано, али не превише лагано, и чврсто.
„Нинаева, био сам тик иза твог чамца. Видео сам шта се догодило. Била си педесет корака испред мене, а онда педесет корака иза, тонући. То је морала да буде кобна ватра.“ Није морао ништа више да каже; рекла је то уместо њега, и са више знања од њега.
„Могедијен“, процедила је. О, могао је то да биде и неко други од Изгубљених, или нека из Црног Ађаха, можда, али је знала. Па, победила је Могедијен не једном, него двапут. Могла је да уради то и трећи пут, ако буде потребно. Лице мора да није одавало њену самоувереност.
„Немој да се плашиш“, рече Лан, додирнувши јој образ. „Немој никада да се плашиш док сам близу. Ако будеш морала да се суочиш са Могедијен, учинићу те довољно бесном да усмераваш. Изгледа да имам дара за то.“
„Никада ме поново нећеш наљутити“, почела је, и стала, зурећи у њега разрогачених очију. „Нисам љута“, рекла је полако.
„Не сада, али када буде било потребно – “
„Нисам љута“, насмејала се. Ритала се ногама од среће, и ударала песницама по његовим грудима, смејући се. Саидар ју је испуњавао, не само животом и радошћу, већ овог пута, и страхопоштовањем. Паперјастим токовима Ваздуха, помазила му је образе. „Нисам љута, Лане“, шапну.
„Блок је нестао.“ Осмехнуо се, делећи њену радост, али осмех није отоплио његов поглед.
Бринућу о теби, Лане Мандрагоране, обећала је ћутке. Нећу ти допустити да умреш. Наслонивши се на његове груди, помислила је да ли да га пољуби, чак и да... Ти ниси Кала Коплин, рекла је себи чврсто.
Изненадна, ужасна мисао ју је погодила. И још ужаснија јер није стигла раније. „Бродари?“ упитала је тихо. „Моји телохранитељи?“ Без речи, одмахнуо је главом, а она уздахну. Светлости, њима је требала њена заштита, а не обрнуто. Још четири смрти да се положе пред Могедијенине ноге. Четири поврх хиљада, али ове су биле личне, што се ње тицало. Па, није намеравала да среди Могедијен овог тренутка.
Устајући на ноге, почела је да гледа шта може да учини за своју одећу. „Лане, да ли би окренуо бродаре? Реци им да веслају што јаче могу.“ Изгледало је да неће поново видети палату пре него што падне ноћ. „И види да ли неко од њих има нешто налик чешљу.“ Није могла да се суочи са Нестом оваква.
Подигао је капут и мач и наклонио јој се. „Како заповедаш, Аес Седаи.“
Стиснувши усне, гледала је како се врата затварају за њим. Смејао јој се, је ли? Могла је да се клади да би неко на Ветротркачу могао да их венча. И судећи по ономе што је видела код Морског народа, могла је да се клади да ће се Лан Мандрагоран заклињати да ради онако како му је речено.
Заневши се и љуљајући се, чамац је почео да се окреће, а њен желудац је почео да се љуља заједно с њим.
„О, Светлости!“ застењала је, спустивши се на клупу. Заштио то није могло да се изгуби заједно са блоком? Држање саидара, свесност сваког додира ваздуха на кожи, га је само погоршало. Пуштање није помогло. Није намеравала да поново поврати. Јесте намеравала да учини Лана својим једном заувек. Ово ће још бити предиван дан. Када би само могла да престане да осећа ту надолазећу олују.
Бледо сунце седело је над крововима када је Елејна закуцала на врата. Весељаци на улици иза ње су играли и скакали, испунивши ваздух смехом и песмом и мирисом пафема. Са жаљењем, пожелела је да има прилику да стварно ужива у фестивалу. Костим као Биргитин би био занимљив. Или можда чак онај какав је видела на госпи Рисели, једној од Тулининих пратиља, још рано ујутру. Све док буде могла да задржи маску на себи. Поново покуца, јаче.
Седокоса служавка четвртасте вилице отворила је врата, а бес јој је изненада обојио лице када је Елејна спустила зелену маску. „Ти! Шта поново радиш -?“ Бес се претворио у мртвачко бледило када је Мерилила скинула маску, а Аделеас и друге учиниле исто. Та жена се трзала како се које безвремено лице откривало, чак и због Сареитиног. До тада, можда је видела оно што је очекивала.
Уз изненадан вапај, служавка покуша да залупи врата, али Биргита јурну поред Елејне, а њено раме с перјем их је поново отворило. Слушкиња је посрнула неколико корака, онда се прибрала, да ли да потрчи или повиче, али је Биргита стигла на време, зграбивши је за руку баш испод рамена.
„Полако“, рече Биргита чврсто. „Не желимо некакву гужву или вику, зар не?“ Заиста се чинило да је само држала жену за руку, скоро као да ју је придржавала, али је служавка стајала веома право и веома мирно. Пиљећи разрогаченим очима у маску украшену перјем особе која ју је заробила, споро је одмахнула главом.
„Како се зовеш?“ упитала је Елејна, док су остали улазили у улазни хол иза ње. Затворена врата су пригушила буку споља. Служавкин поглед је летео са једног на друго лице као да није могла да издржи да дуго гледа ни у једно од њих.
„С-с-седора.“
„Одвешћеш нас до Реане, Седора.“ Овог пута, Седора климну; изгледала је као да ће да заплаче.
Седора их је укочено повела уз степенице, док јој је Биргита још увек држала руку. Елејна је помишљала да јој каже да пусти жену, али последња ствар коју је желела је да ова дигне узбуну и да сви у кући појуре на све стране. Баш због тога се Биргита послужила мишићима уместо да Елејна усмерава. Помислила је да је Седора више уплашена него повређена, а ове вечери ће сви бити бар мало уплашени.
„У-унутра“, рече Седора, климнувши ка црвеним вратима. Врата ка соби где су Нинаева и она имале онај несрећни разговор. Отворила је врата и ушла.
Реана је била тамо, седећи окренута леђима камину изрезбареним са Тринаест грехова, као и још туце жена које Елејна до сада није видела, а које су заузимале све столице уз бледозелене зидове, знојећи се због чврсто затворених прозора и навучених завеса. Већина је носила ебоударске хаљине, мада је само једна имала маслинасту кожу; већина је имала боре на лицима и бар додир седине; и свака жена до последње је могла да усмерава до одређеног степена. Седам их је носило црвени појас. Упркос себи је уздахнула. Када је Нинаева била у праву, то вам је стављала до знања док не пожелите да завриштите. Реана је скочила на ноге с истим зајапуреним бесом који је Седора показала, а прве речи су јој такође биле скоро истоветне. „Ти! Како се усуђујеш да покажеш лице…?“ Речи и бес нестали су заједно такође из истог разлога, како су Мерилила и остале улазиле Елејни за петама. Жутокоса жена са црвеним појасом и издашним изрезом направи слаб шум кад јој се очи прервнуше и она склизну као без костију са црвене столице. Нико се није покренуо да јој помогне. Нико није чак ни погледао у Биргиту која је допратила Седору до угла и ставила је да седне. Нико као да није дисао. Елејна је осетила жарку жељу да викне „бу“ само да види шта би се десило.
Реана се зањиха, белог лица, и видљиво покуша да се прибере уз мало успеха. Требало јој је само тренутак да прелети погледом пет Аес Седаи хладних лица постројених пред вратима и одлучи која мора да је на челу. Дотетурала се преко подних плочица до Мерилиле и спустила се на колена, погнуте главе. „Опрости нам, Аес Седаи.“ Глас јој је био обожавајући, и тек мало мирнији него што су јој била колена. Брбљала је, у ствари. „Ми смо само неколико пријатељица. Ништа нисмо урадиле, свакако ништа што би донело срамоту Аес Седаи. У то се кунем, шта год да ти је ова девојка рекла. Рекли бисмо ти за њу, али смо се плашиле. Само се скупљамо да разговарамо. Има пријатељицу, Аес Седаи. Да ли си и њу ухватила? Могу та ди је опишем, Аес Седаи. Шта год да желиш, урадићемо. Кунем се, ми – “
Мерилила гласно прочисти грло. „Име ти је Реана Корли, верујем?“ Реана се жацну и шапну да јесте, и даље гледајући у под пред ногама Зелене сестре. „Бојим се да мораш да се обратиш Елејни Седаи, Реана.“
Реанина глава се трже навише на веома задовољавајући начин. Зурила је у Мерилилу, а онда споро подигла очи велике као цело лице ка Елејни. Облизнула је усне. Дубоко и дуго је удахнула. Искренувши се на коленима да би се окренула ка Елејни, још једном погну главу. „Преклињем за опроштај, Аес Седаи“, рекла је натуштено. „Нисам знала. Нисам могла –“ Још један дуг, безнадежан уздах. „Какву год казну да одредите, понизно је прихватамо, наравно, али молим те, преклињем те да поверујеш да –“
„О, устани“, прекину је Елејна нестрпљиво. Желела је да натера ову жену да је прихвати као Мерилилу или сваку од осталих, али јој се цмиздрење смучило. „Тако је. Устани на ноге.“ Сачекала је док Реана није послушала, а онда отишла и села у њену столицу. Није било потребе за пузањем, али није желела да буде сумње у то ко је главни. „Да ли и дање поричеш да знаш нешто о Чинији Ветрова, Реана?“
Реана рашири руке. „Аес Седаи“, рече искрено, „ниједна од нас никада не би користила тер'ангреал, а камо ли ангреал или са'ангреал.“ Искрено, и опрезно као лисица у граду. „Уверавам те, не покушавамо да будемо ишта макар близу Аес Седаи. Има нас тек неколико пријатељица, као што видиш, које везује то што им је једном било дозвољено да уђу у Белу кулу. То је све.“
„Само ово неколико пријатељица“, рече Елејна суво преко спојених врхова прстију. „И Гаренија, наравно. И Беровин, и Дерис, и Алиса.“
„Да“, рекла је Реана оклевајући. „И оне.“
Елејна веома споро одмахну главом. „Реана, Бела кула зна за твој Род. Кула је одувек знала.“ Црнпураста жена таиренског изгледа, мада у плаво-белом свиленом прслуку са знаком златарског еснафа, загрцнуто врисну и притисну обе пуначке руке на уста. Мршава, седа Салдејка, која је носила црвени појас, згрчи се уз уздах и придружи се жутокосој жени на поду, а још две су се заљуљале као да би и оне могле.
Са своје стране, Реана је погледала у сестре пред вратима, тражећи потврду, и нашла ју је, како је мислила. Мерилилино лице је биле више ледено него спокојно, а Сареита направи гримасу пре него што је могла да се суздржи. И Вандени и Кареани су усне биле стиснуте, а чак је и Аделеас изгледала укључена, окрећући главу лево и десно да погледа жене дуж зидова као да су бубе које раније није видела. Наравно, оно што је Реана видела и оно како је било није исто. Све су прихватиле Елејнину одлуку, али ма колико понављале „Да, Елејна…“ није могла да им се допадне. Биле би овде још пре два сата да „Али, Елејна…“ није било страшно много пута убачено. Понекад је водити значило терати стадо.
Реана се није онесвестила, али јој страх испуни лице, и подиже руке преклињући. „Да ли намераваш да уништиш Род? Зашто сада, после толико времена? Шта смо урадиле да би се сада устремила на нас?“
„Нико вас неће уништити“, рече јој Елејна. „Кареана, пошто нико други неће да помогне оним двема, хоћеш ли ти, молим те?“ Поскакивање и руменило прође одајом и, пре него што је Кареана могла да се помери, по две жене су чучале изнад сваке која се онесвестила, придижући је и машући миришљавим солима испод носа. „Амирлин Трон жели да свака жена која може да усмерава буде повезана са Кулом“, наставила је Елејна. „Понуда је отворена за сваку из Рода која жели да је прихвати.“
Да је исткала токове Ваздуха око сваке од ових жена није могла да их овако замрзне на месту. Да је те токове чврсто стиснула уз њих није могла да учини да им се очи више исколаче. Једна од жена која се онесвестила изненада је удахнула и закашљала се, одгурујући малену бочицу соли која је предуго била на једном месту. То је ослободило све у налет гласова.
„Можемо ипак да постанемо Аес Седаи?“ упита Таиренка у златарском прслуку узбуђено, у исто време када су жена округлог лица са црвеним појасом бар два пута дужим од било чијег другог узвикнула: „Пустиће нас да учимо? Поново ће нас подучавати?“ Налет болно жељних гласова. „Заста можемо…?“ и „Пустиће нас…?“ чуло се са свих страна.
Реана се жестоко окомила на њих. „Ивара, Сумеко, сви ви, заборављате се! Говорите пред Аес Седаи! Говорите - пред - Аес Седаи.“ Прешла је руком преко лица, дрхтећи. Спустила се посрамљена тишина. Погледи су се спустили, а црвенило подигло. Уз сва та изборана лица, сву ту седу и белу косу, Елејну је то највише подестило на буљук полазница, које се туку јастуцима пошто је Последње одзовило, када уђе Надзорница полазница.
Оклевајући, Реана је погледа преко врхова прстију. „Заста ће нам бити дозвољено да се вратимо у Кулу?“ промрмљала је у руку.
Елејна климну. „Оне које могу да уче да постану Аес Седаи ће имати прилику, а биће места за све. За сваку жену која усмерава.“
Непроливене сузе сјале су у Реаниним очима. Елејна није била сигурна, али јој се учинило да је та жена шапнула: „Могу да будем Зелена.“ Било је тешко не полетети ка њој и не загрлити је свом снагом.
Ниједна од других Аес Седаи није показивала било какве знаке предавања осећањима, а Мерилила је сигурно била од неумољиве сорте. „Могу ли да поставим питање, Елејна? Реана, колико много… вас ћемо примати?“ Без сумње је та пауза прикривала замену за „колико много дивљакуша и пропалих“.
Ако је Реана приметила или нагађала, није обраћала пажњу или није марила. „Не могу да верујем да постоји ико ко ће одбити понуду“, рекла је без даха. „Можда ће мало потрајати док се не пошаљу вести свима. Стално смо раштркане, видите, тако да…“ Насмејала се, малко нервозно и још увек на ивици суза. „…тако да нас Аес Седаи не би приметиле. Тренутно има хиљаду седам стотина осамдесет и три имена на свитку.“
Већина Аес Седаи је научила да сакрије изненађење спољним изгледом мирноће, и само је Сареита дозволила да јој се очи разрогаче. Такође је нечујно изговорила речи, али ју је Елејна довољно познавала да јој прочита са усана. Две хиљаде дивљакуша! Светлост нам помогла! Елејна је направила представу од намештања сукњи док није била сигурна да има сопствено лице под контролом. Светлост им помогла, заиста.
Реана је погрешно разумела тишину. „Очекивали сте више? Несреће односе неке сваке године, или природне смрти, као и код свих осталих, и бојим се да се Род смањио у последњих хиљаду година. Можда смо биле превише опрезне у прилажењу женама када напусте Белу кулу, али ту је увек био страх да би нека од њих могла да пријави да су је испитивали, а… а…“
„Нисмо нимало разочаране“, смирила ју је Елејна, правећи умирујуће гестове. Разочарана? Скоро да се хистерично закикотала. Било је скоро два пута више жена из Рода него Аес Седаи! Егвена неће моћи да се пожали да Елејна није урадила свој део у довођењу жена које могу да усмеравају у Кулу. Али ако је Род одбијао дивљакуше… Мора да се држи главног питања; регрутовање Рода је било случајно. „Реана“, рекла је нежно, „да ли мислиш да би сада можда могла да се сетиш где је Чинија Ветрова?“
Реана је поцрвенела као залазак сунца. „Никад их нисмо додирнули, Елејна Седаи. Не знам зашто су скупљени. Никада нисам чула за Чинију Ветрова, али постоји складиште какво описујеш преко –“
На спрату испод, жена је накратко усмерила. Неко завришта у најчистијем ужасу.
Елејна је била на ногама за трен, као и све остале. Однекуд из те перјасте хаљине, Биргита је извукла бодеж.
„То мора да је била Дерис“, рече Реана. „Она је још једина овде.“
Елејна је полетела напред у ухватила је за руку кад је кренула ка вратима. „Још ниси Зелена“, промрмљала је, и била награђена љупким осмехом са јамицама у образима, изненађеним, задовољним и срамежљивим у исто време. „Ми ћемо се позабавити овим, Реана.“
Мерилила и остале су се поређале са обе стране, спремне да прате Елејну напоље, али је Биргита била на вратима пре свих њих, кезећи се док је стављала руку на резу. Елејна прогута кнедлу и ништа не рече. То је била част Заштитника, тако су говорили Гаидини; први да уђе, последњи да изађе. Али се ипак испунила саидаром спремна да здроби било шта што буде претило њеном Заштитнику.
Врата су се отворила пре него што је Биргита успела да подигне резу.
Мет је ушетао, гурајући витку служавку које се Елејна сећала испред себе. „И мислио сам да бисте могле да будете овде.“ Дрско се нацерио, не обраћајући пажњу на Дерисине бесне погледе, и наставио. „Када сам наишао на крваво много Заштитика како пију у мојој најнеомиљенијој крчми. Управо сам се вратио са праћења једне жене по Рахаду. До највишег спрата куће на ком нико није живео, да будем прецизан. Пошто је отишла, под је био толико прашњав да сам могао одмах да видим у коју је собу ушла. Има пламено велики рђави катанац на вратима, али се кладим у хиљаду круна у замену за ударац у стражњицу да је ваша Чинија иза њих.“ Дерис је покушала да га ритне, а он је одгурну, ивукавши мали нож са појаса да би почео да га баца на длан. „Хоће ли нека од вас рећи овој дивљој мачки од пса чувара на чијој сам страни? Жене са ножевима ме ових дана чине нервозним.“
„Већ знамо све то, Мете“, рече Елејна. Па, таман је требало да сазнају све то, а запањен израз на његовом лицу био је непроцењив. Осетила је нешто од Биргите. Та жена ју је посматрала без неког нарочитог израза, али је онај мали чвор осећања у потиљку Елејнине главе зрачио неодобравањем. Ни Авијенда вероватно не би мислила ништа добро о томе. Отварање уста било је једна од најтежих ствари које је Елејна икада урадила. „Морам да ти захвалим, Мете. Ти си потпуно заслужан за то што смо нашли оно за чим смо трагали.“ Његово запрепашћење разјапљених уста било је скоро вредно труда.
Брзо је затворио уста, поново их отворивши да каже: „Онда хајде да унајмимо чамац и узмемо ту крваву Чинију. Уз мало среће, можемо да напустимо Ебоу Дар још вечерас.“
„То је смешно, Мете. И немој да ми кажеш да те понижавам. Нећемо се шуњати по Рахаду по мраку, и не напуштамо Ебоу Дар док не употребимо Чинију.“
Покушао је да се свађа, наравно, али је Дерис уграбила прилику кад је његова пажња била усмерена негде другде да поново покуша да га шутне. Замакао је иза Биргите, вичући да му неко помогне, док се витка жена устремила за њим.
„Он је твој Заштитник, Елејна Седаи?“ упита Реан сумњичаво.
„Светлости, не! Биргита је.“ Реанина вилица је пала. Одговоривши на питање, и Елејна је поставила једно, питање које није смела да постави некој сестри. „Реана, ако ти не смета да ми кажеш, колико имаш година?“
Жена је оклевала, бацила поглед на Мета, али је он и даље скакао у страну да задржи Биргиту, која се церила, између себе и Дерис. „Мој следећи имендан“, рече Реана као да је то била најобичнија ствар на свету, „биће четиристо дванаести.“
Мерилила се онесвестила намртво.