Елаида до Аврини а’Роихан је достојанствено седела на Амирлин трону, високој столици са изрезбареним лозама која је сада била обојана са само шест боја, уместо ранијих седам. На њеним раменима стајала је ешарпа са, такође, само шест боја, а њен поглед је шетао по оклуглој Дворани Куле изнад које се уздизала велика купола. Обојeне столице Седничарки су биле пресложене дуж подијума који је окруживао собу тако да је сада било места за шест Ађаха уместо седам, а осамнаест Седничарки је стајало покорно пред њом. Млади ал’Тор је мирно клечао крај Амирлин Трон. Он неће проговорити уколико му не дозволи, а данас се то неће десити. Данас је он био тек још један симбол њене моћи, а дванаест Седничарки које су јој највише биле по вољи, су сијале од везе коју је она сама контролисала и којом су га држале одсјеченог од Извора.
„Виши консензус је постигнут, Мајко“, Алвијарин рече покорно, понизно се наклонивши држећи штап са пламеном на врху.
Доле на поду испод подијума, Шеријам је дивље вриштала, и оближњи Гардисти Куле су морали да је обуздају. Црвена сестра која је одсецала од Моћи, се презриво насмеја. Романда и Лилаина су се грчевито држале спољње смирености, али већина осталих на поду које су биле одсечене и под стражом су тихо плакале, можда од олакшања што је крајња казна извршена над само четири жене, а можда од страха од онога што долази следеће. Најочајнија лица су била оне три које су се усудиле да седе у побуњеничкој дворани заступајући сада распуштени Плави ађах. Свака побуњеница је избачена из свог Ађаха, и биће тако све док им Елаида не одобри дозволу да поново буду преимљене, али некадашње Плаве су знале да их чекају тешке године умиљавања како би им она одобрила да се прикључе ма којем Ађаху. Све до тада она их је имала у шаци.
Она устаде, и изгледало је као да је Једна моћ која је текла кроз њу из круга била манифестиција њене моћи. „Дворана се слаже са вољом Амирлин трона. Нека Романда буде прва која ће бити бичевана.“ Романдина глава се трзну. Да видимо колико ће јој достојанства остати када се најзад приступи умиривању. „Одведите заробљенике, и доведите прву од оних јадних збуњених сестара које су их следиле. Ја ћу од њих примити предају.“
Зачу се крик међу заробљеницама, и једна се ослободи стиска стражара који је држао. Егвена ал’Вер се баци на степенице пред Елаидиним стопалима, испружених руку, док су јој сузе текле низ образе.
„Опрости ми, Мајко!“ девојка заплака. „Кајем се! Предајем се! Покоравам се! Молим те, немој да ме смириш!“ Сломљеног духа, она паде лицем надоле док су јој се рамена тресла од плача. „Молим те, Мајко! Кајем се! Стварно!“
„Амирлин трон уме да покаже милост“, Елаида рече ликујући. Бела кула је била присиљена да изгуби Лилаину, Романду и Шеријам као примере, али она ће сачувати снагу ове девојке. Она је Бела кула. „Егвена ал’Вер, ти си се побунила против своје Амирлин, али ја ћу показати милост. Поново ћеш носити бело полазнице, све док ја не одлучим да ти дозволим да даље напредујеш, али овог дана ти ћеш бити прва која ће положити Четврту заклетву на заклетвеном штапу. Заклетву покорности и верности Амирлин трону.“
Заробљенице почеше да падају на колена, молећи је да и њима дозволи да се такође закуну, како би доказале истинитост своје покорности. Лилаина је била међу првима које су завапиле, а ни Романда ни Шеријам нису за њом заостале. Егвена успуза уз степенице и пољуби обруб њене хаљине.
„Подчињавам се твојој вољи, Мајко“, она промрмља кроз сузе. „Хвала ти! Ох, хвала ти!“
Алвијарин ухвати Елаиду за раме и продрма је. „Пробуди се, лудачо!“ она просикта.
Елаидине очи се отворише да би угледале мутно светло које је одавала лампа коју је држала Алвијарин надвијена над њен кревет држећи са руком на њеном рамену. Још увек сањива, она промрмља, „Шта си рекла?“
„Рекла сам, ‘Молим вас, пробудите се, Мајко’,“Алвијарин одговори смирено. „Коварла Балдина се вратила из Каирхијена.“
Елаида одмахну главом, како би се расанила. „Тако брзо? Нисам их очекивала кроз макар још једну седмицу, најмање. Коварла, кажеш? Где је Галина?“ Глупава питања. Алвијарин не може знати шта она значе.
Али оним њеним хладним кристално чистим гласом она одговори, „Она верује да је Галина или мртва или заробљена. Бојим се да вести . . . нису добре.“
Оно што Аливијарин може и не може сазнати јој је у том тренутку било последње на памети. „Испричај ми“, рече, одбацујући свилени чаршав, али док је устајала и навлачила свилени огртач преко спаваћице, сазнала је само одломке. Дошло је до битке. Читава хорда Аијела и жена које усмеравају. Ал’Тор нестао. Катастрофа. Она примети да је Алвијарин била уредно обучена у белу хаљину са сребрним везом, док јој је ешарпа Чувара почивала на раменима. Та жена се прво обукла а онда јој је саопштила ово!
Сат у њеној радној соби благо откуца Друго Ниско док је она улазила у дневну собу. Глуво доба, најгоре време за примање хитних вести. Коварла хитро устаде са једне од фотеља са црвеним јастуцима, њено неуморно лице се смрачи од умора и бриге, и клече да би пољубила Елаидин прстен. Њена тамна хаљина за јахање била је прашњава од путовања, а њеној светлој коси сигурно би добро дошла четка, али ипак је ставила на себе шал који је носила дуже него што је Елаида била жива.
Елаида сачека да њене усне додирну прстен Велике змије, пре него што је одмакла руку. „Зашто су те послали?“ она рече осорно. Покупивши своје плетиво са места где га је оставила на столици, она седе и поче да ради дугим иглама од слоноваче. Плетење је имало исту сврху као и играње са њеним изрезбареним минијатурама од слоноваче, а сада јој је смиреност била преко потребна. Плетиво јој је такође помагало да размишља. Морала је да размишља. „Где је Катерина?“ Ако је Галина била мртва, Катерина је требала преузети вођство од Коријен. Елаида им је експлицитно наредила да након што ал’Тор буде ухваћен, Црвени ађах ће преузети команду.
Коварла полако устаде, као да није сигурна смије ли. Њене руке чврсто ухватише шал црвеног поруба. „Катерина је међу несталима, Мајко. Ја сам највиша од оних . . .“ Она замукну када је Елаида погледа, замрзнутих руку у акту навлачења вуне на једну од игала. Коварла прогута пљувачку и премести се са ноге на ногу.
„Колико, кћери?“ Елаида најзад упита. Није могла поверовати да јој је глас био тако миран.
„Не могу рећи колико их је побегло, Мајко.“ Коварла рече оклевајући. „Нисмо се усуђивале да сачекамо и извршимо темељну потрагу, и—“
„Колико?“ Елаида повика. Стресавши се, натера себе да се усресреди на плетиво. Попуштање бесу на тај начин је била слабост. Клот фркет. Смирујући покрети.
„Д—Довела сам још једанаест сестара, Мајко.“ Жена се заустави, дубоко удахну, а онда када Елаида не рече ништа, она брзо настави. „Друге се можда такође враћају, Мајко. Гавин је одбио да чека, и нисмо се усудиле да застанемо са толико Аијела у близини, и . . .“
Елаида више није слушала. Дванаест се вратило. Да их је још побегло, оне би појуриле ка Тар Валону, и биле би ту кад и Коварла, сигурно. Чак и ако су неке биле повређене, и путовале полако . . . Дванаест од тридесетдевет. Кула није претрпела пораз овакве величине чак ни током Тролочких ратова.
„Те Аијелске дивљакуше морамо научити памети“, она рече, прегазивши преко онога што је Коварла блебетала. Галина је мислила да може употребити Аијеле да скрене пажњу другим Аијелима. Каква будала је та жена испала! „Спасићемо сестре које су у заробљеништву, и научићемо их последицама пркошења Аес Седаи! И поново ћемо заробити ал’Тора.“ Неће му дозволити да поново умакне макар морала лично да поведе читаву Белу кулу како би га заробила! Прорицање је по том питању било јасно. Она ће тријумфовати!
Бацивши нелагодни поглед на Алвијарин, Коварла се поново премести са ноге на ногу. „Мајко, ти мушкарци—мислим—“
„Не мисли!“ Елаида се брецну. Њене руке грчевито зграбише игле за плетење , и она се нагну напред тако дивље, да Коварла подиже руке као да жели да се одбрани. Елаида је заборавила на Алвијарино присуство. Па, та жена је сада знала што зна, а то се касније може средити. „Да ли си дошла у тајности, Коварла? Осим што си информисала Чуварку?“
„Ох да, Мајко“, Коварла рече ужурбано. Њена глава радо климну. Била је задовољна што је макар нешто како треба урадила. „Сама сам ушла у град. Сакривала сам своје лице све док нисам нашла Алвијарин. Гавин је хтео да ме прати, али чувари на мосту нису хтели да пропусте ниједног Омладинца.“
„Заборави на Гавина Траканда“, Елаида нареди кисело. Тај младић је изгледа преживио како би и даље правио проблеме њеним плановима. Ако је Галина преживела, платиће због тога, по врх онога што ће платити зато што је дозволила да јој ал’Тор умакне. „Напустићеш град, у истој потаји у којој си дошла, кћери, и сакрићеш се са осталима у једној од вароши преко мостова све док вас ја не позовем. Дориан би добро послужио.“ Мораће да спавају у шталама у том малом селу, које није имало ни гостионицу. То је била мала казна за оно што су усрадиле. „Иди сада. И моли се да неко виши од тебе ускоро стигне. Дворана ће тражити некога да на њега свали кривицу после ове нечувене катастрофе, а тренутачно изгледа да си ти највиша међу онима који су криви. Иди!“
Коварлино лице побледе. Толико се њихала док се клањала, да је Елаида помислила да ће пасти. Неспретњаковићи! Она је била окружена будалама, издајницима и неспретњаковићима!
Када је чула како се и спољња врата затварају, бацила је плетиво, скочила на ноге и суочила се са Алвијарин. „Зашто ја нисам чула за ово раније? Ако је ал’Тор побегао . . . Кад си оно рекла? Пре седам дана? Ако је побегао пре седам дана, нечије очи и уши, мора да су га виделе. Зашто нисам била информисана?“
„Могу да вам пренесем само оно што мени Ађаси пренесу, Мајко.“ Алвијарин намести своју ешарпу мирно и смирено. „Да ли стварно намераваш да дозволиш да дође до могуће трећег дебакла тако што ћеш покушати да спасиш заробљенице?“
Елаида презриво фркну. „Да ли стварно верујеш, да дивљакуше могу да се одупру Аес Седаи? Галина мора да је упала у замку, сигурно је тако.“ Намршти се. „Како то мислиш трећег дебакла?“
„Ниси слушала, Мајко.“ Запањујуће, Алвијарин седе без да пита смије ли. Прекрсти ноге и поче да сређује сукњу. „Коварла мисли да су се можда могле одупрети дивљакушама—иако ја мислим да она није ни изблиза сигурна у то, ма колико се претварала—али мушкарци су били сасвим друга ствар. Неколико стотина њих у црним капутима, и сви су усмеравали. Она је изгледала веома сигурна у то, као изгледа остале. Назвала их је живим оружјем. Мислим да се умало није усрала само док се присећала.
Елаида устаде збуњено. Неколико стотина? „Немогуће. Не може их бити више но—“ Она оде до стола који као да је био сачињен само од слоноваче и позлате, и насу себи чашу пунча. Крај кристалног бокала је звецкао о кристалну чашу, и пола пунча се проли на златну тацну.
„Пошто ал’Тор може да Путује“, Алвијарин рече нагло, „логично би било да макар неки од ових мушкараца могу такође. Коварла је поприлично сигурна да су они тако стигли. Претпостављам да му се уопште није свидио третман који је добио. Коварли је изгледа било нелагодно да прича о томе, као и осталим сестрама, или бар она тако каже. Можда он осећа да ти нешто дугује. Не би било пријатно када би ти мушкарци одједном искочили из ваздуха управо овде у Кули, зар не?“
Елаида практично сасу пунч низ своје грло. Галини је било наложено да почне са сламањем ал’Тора. Ако би дошао да се освети . . . Ако је стварно било стотине мушкараца који усмеравају, или макар и једна стотина . . . Морала је да размисли!
„Наравно, да су намеравали да дођу, верујем да би то до сада урадили. Не би протраћили фактор изненађења. Можда чак и ал’Тор не жели да се суочи са целом Кулом. Претпостављам да су се сви вратили у Каемлин, у њихову Црну кулу. Што значи, бојим се, да Товреину чека једно веома непријатно изненађење.“
„Сачини одмах наређење за њу да се одмах врати“, Елаида рече промукло. Пунч јој је изгледа помогао. Она се окрену и трзну се када угледа Алвијарин право испред себе. Можда их није било ни стотину—ни стотину? Пред залазак сунца, десет би звучало као лудост—али она није смела да прихвати такав ризик. „Напиши га сама, Алвијарин. Сада, одмах.“
„А како ћемо јој га доставити?“ Алвијарин накриви главу, ледено радознала. Због нечега на лицу јој се примећивао благи осмех. „Нико од нас не може да Путује. Бродови ће искрцати Товреину у Андору ускоро, ако већ није на копну. Ти си јој наредила да подели снаге у мале групе и да избегава села, како не би била примећена. Не, Елаида, бојим се да ће Товреина сакупити своје снаге негдје у близини Каемлина и напасти Црну кулу без да ишта чује од нас.“
Елаида остаде без даха. Та жена јој се управо обратила по имену! А пре него што је успела да се сабере, још горе је дошло.
„Мислим да си се увалила у велику невољу, Елаида.“ Хладне очи су гледале право у Елаидине, а хладне речи су глатко клизиле са Алвијариног језика. „Пре или касније, Дворана ће сазнати за катастрофу са ал’Тором. Галина би била довољна за Дворану, можда, али сумњам да ће се задовољити са Коварлом. Сигурно ће желети некога . . . вишег . . . да плати. И пре или касније, сазнаће се за Товреинину судбину. Биће ти тешко тада да све то носиш на плећима.“ Смирено, као да је то најнормалнија ствар, она намести Амирлинску ешарпу око Елаидиног врата. „У ствари биће немогуће, ако они за ово сазнају у блиској будућности. Била би смирена, и постала би пример. Исто оно што си ти хтела да урадиш Сиујан Санче. Али није све изгубљено. Можеш се још увек извући ако послушаш савет своје Чуварке. Теби треба добар савет.“
Елаидин језик као да се заледио. Претња у Алвијарином гласу није могла бити јаснија. „Све што си вечерас чула је запечаћено за Пламен“, она промумла, али знала је, чак и пре него што су те речи напустиле њена уста, да су оне бескорисне.
„Ако нећеш да прихватиш мој савет . . .“ Алвијарин застаде, и онда поче да се окреће.
„Стани!“ Елаида спусти руку коју је несвесно испружила. Рашчињена. Смирена. Чак и после свега тога, натерали би је да вришти. „Шта—?“ Застаде и прогута пљувачку. „Какав савет ми мој Чувар нуди?“ Мора да постоји начин да се то спречи.
Уздахнувши, Алвијарин јој поново приђе. Ближе, у ствари била је ближе него него што би икоме било дозвољено да приђе Амирлин. Њихове сукње су се одиривале. „Као прво, мораш препустити Товреину њеној судбини, бар за сада, као и Галину и све оне које су заробљене, били Аијели или Аша’мани у питању. Било какав покушај спасавања би открио другима истину.“
Елаида климну успорено. „Да. Могу то да разумем.“ Није могла да одвоји своје ужаснуте очи од погледа те жене. Мора да постоји начин! Ово није стварно!
„И мислим да је време да поново размотриш своју одлуку по питању Кулине гарде. Зар не мислиш да Гарду ипак треба повећати?“
„Ја . . . да и то ми је јасно.“ Светлости, морала је почети да размишља!
„Одлично“, Алвијарин промрмља, а Елаида се зацрвене од беспомоћног беса. „Сутра ћеш лично претражити Џосаинине одаје, као и Аделорнине.“
„Зашто под Свелошћу бих то урадила—?“
Алвијарин поново цимну њену ешарпу, али грубо овог пута, као да покушава да је откине, или јој препила врат њоме. „Изгледа да је Џосаина пронашла ангреал пре неколико година и никада га није предала. Аделорна је, нажалост, урадила нешто горе, бојим се. Узела је један ангреал из једног од складишта без дозволе. Када их пронађеш, одмах ћеш их казнити. Нека казна буде оштра. У исто време ћеш похвалити Дораису, Кијоши и Фарелину као примерне поштоваоце закона. Поклонићеш свакој нешто, рецимо по финог коња.“
Елаида се питала да ли ће јој сопствене очи испасти напоље. „Зашто?“ Са времена на време нека сестра би задржала ангреал за себе противно закону, али казна за то би ретко била бише од мало грубље пацке. Свака сестра је познавала то искушење. А остало! Ефекат свега тога је био јасан. Сви ће мислити да су Дораиса, Кијоши и Фарелин пријавиле друге две. Џосаина и Аделорна су биле Зелене, а остале су биле Смеђа, Сива и Жута, тим редом. Зелени Ађах ће да побесни. Можда ће чак и покушати да им се освете, што ће испровоцирати те Ађахе, и . . . „Зашто желиш да урадим ово, Алвијарин?“
„Елаида, за тебе би требало бити довољно да је то мој савет.“ Ругајући, медени лед, одједном се претвори у хладан челик. „Желим да те чујем како кажеш да ћеш радити онако како ти ја кажем. У противном нема разлога за мене да се трудим да задржиш ту ешарпу на себи. Реци то!“
„Ја—“ Елаида је покушала да погледа у другу страну. Ох, Светлости, морала је да размисли! Њен стомак се завезао у чвор. „Радићу . . . како ми . . . се каже.“
Алвијарин јој се осмехну ледено. „Видиш, то није било тешко.“ Одједном она направи корак уназад, и благо се наклони. „Са твојом дозволом, повући ћу се и дозволити ти да се одмориш ово мало времена колико је остало до јутра. Сутра рано ујутру, треба да издаш наређења високом капетану Чубаину, а такође мораш да претражш неке одаје. Мораћемо такође одлучити када ће Кула да сазна за Аша’мане.“ Из њеног гласа се могло видети да ће она да о томе одлучи. „И можда ћемо почети да планирамо наш следећи потез против ал’Тора. Време је да Кула јавно позове ал’Тора на предају Белој кули, зар не? Добро размисли. Лаку ноћ, Елаида.“
Забезекнуто, Елаида је гледала како одлази, и дође јој да поврати. Јавно позове? То ће једино призвати напад од стране тих—како их је она назвала?—Аша’мана. Није могуће да јој се ово догађа. Не њој! Пре него што је схватила шта ради, она фрљну чашу, која се разби о једну од таписерија са мотивом цвећа. Зграбивши врч са обе руке, она га подиже изнад главе и свом силином беса и њега баци, просувши пунч на све стране. Прорицање је било тако сигурно! Она ће . . .!
Одједном се примири, мрштећи се на ситне крхотине кристала које су се злепиле за таписерију, док су већи парчићи били разбацани по поду. Прорицање. Мора да је говорило о њеном тријумфу. Њеном тријумфу! Алвијарин је можда добила ову малу борбу, али будућност припада Елаиди, све док се може отарасити Алвијарин. Мораће то да уради тихо, тако да се и Дворана примири. На начин такав који неће указивати на Елаиду све док небуде прекасно, за случај да Алвијарин поново заједри пуним једрима. И одједном јој дође како. Алвијарин не би повреовала ни да јој каже. Нико не би.
Да је Алвијарин могла да види њен осмех у том тренутку, онесвестила би се. Пре него што заврши са њом, Алвијарин ће завидети Галини, била она жива или мртва.
Зауставивши се у ходнику испред Елаидиних одаја, Алвијарин погледа своје руке под светлошћу лампи. За дивно чудо оне се нису тресле, што ју је изненадило. Очекивала је да ће се та жена више борити, уже опирати. Али отпочело је, и она није имала више чега да се боји. Сем ако Елаида не сазна да јој је више од пет Ађаха јавило о ал’Тору последњих дана. Збацивање Колавере је натерало све агенте Ађаха у Каирхијену да посегну за пером. Не, чак и ако Елаида сазна, она је и даље довољно безбедна, због утицаја којег сада на њу има. А имала је и Месанину заштиту. Елаида са друге стране, је била готова, схватала она то или не. Чак и ако Аша’мани не успеју да разгласе своје разбијање Товеинине експедиције, а она је била сигурна да ће је они згазити, посебно пошто јој је Месана описала догађаје код Извора Думаија, очима и ушима у Каемлину ће израсти крила када сазнају за то. Без каквог чуда не мањег до побуњеника на капијама, Елаиду ће задесити судбина Сиујан Санче за неколико недеља. У сваком случају, почело је, и ако је желела да сазна шта је ‘то’ почело, само је требала да следи наређења. И посматра. И сазнаје. Можда ће чак на крају она сама носити седмобојну ешарпу.
При ранојутарњој сунчевој светлости која је сипала кроз прозоре, Сеаина умочи перо, али пре него што је успела да напише следећу реч, спољашња врата се отворише и Амирлин улете унутра. Сеаинине густе црне обрве се подигоше. Елаида је била последња особа за коју би очекивала да уђе кроз та врата, можда чак и не изузимајући Ранда ал’Тора лично. Ипак она спусти перо и смирено устаде, спуштајући сребрно беле рукаве које је засукала да их не би испрљала мастилом. Она поздрави Елаиду са онолико поштовања колико је захтевало присуство Амирлин у одајама једне Седничарке.
„Надам се да нисте нашли неки ангреал скривен код неких Белих сестара, Мајко.“ Стварно се томе надала. Елаидин удар на Зелене од пре тек пар сати, док је већина њих спавала, је највероватније и даље изазивао кукњаву и шкргутање зубима. Нико жив се није сећао да је икада наређено да се ишиба онај ко би задржао ангреал за себе. А сада две сестре су ишибане због тога. Амирлин мора да је ухватио један од њених чувених ледених бесова.
Али ако је тада била бесна, сада се то није примећивало. На тренутак је пажљиво проучавала Сеаину, хладна као језеро зими у оним њеним хаљинама испресецаним црвеним, а онда просто отклизи до полице где су стојале минјатуре Сеаинине породице изрезбарене од слоноваче. Сви они су већ годинама били мртви, али она је и даље волела сваког од њих.
„Ти ниси устала када су ме изгласавали за Амирлин“, Елаида рече, разгледајући минијатуру Сеаининог оца. Она га ужурбано спусти и подиже њену мајку.
Сеаинине обрве се поново подигоше, али она је покушавала да се придржава правила да не допусти да буде изненађена више од једном дневно. „Нисам била обавештена да Дворана заседа све док није било касно, Мајко.“ После свих ових година, и даље јој се у гласу осећао благи лугардски акценат.
„Да, да.“ Оставивши минијатуре, Елаида отклиза до камина. Сеаина је увек волела мачке, те су изрезбарене дрвене мачке свих врста прекривале полицу изнад камина. Неке од њих су биле у занимљивим позама. Амирлин се намршти на фигурице, онда затвори очи и благо одмахну главом. „Али остала си“, она рече брзо се окрећући. „Свака Седничарка која није била обавештена побегла је из Куле и прикључила се побуњеницама. Све осим тебе. Зашто?“
Сеаина одмахну рукама. „Шта сам друго могла урадити, Мајко, осим да останем? Кула мора бити цела.“ Ко год да је Амирлин, она дода у себи. И шта фали мојим мачкама ако могу да упитам? Наравно она то никада наглас не би рекла. Сереила Баганд је била опасна Надзорница полазница, пре него што је постала Амирлин трон, исте године када је и она зарадила шал, а била је и опаснија Амирлин него Елаида са зубобољом. Приоритети су Сеаини били предубоко урезани, да би их тек једна година променила, или то што јој се не свиђа жена која носи ешарпу. Нико никада није рекао да Амилин мора да ти се свиђа.
„Кула мора бити сложна“, Елаида се сложи, трљајући шаке. „Мора бити сложна.“ Зашто је била нервозна? Имала је многобројна расположења, и сва она су била тврда као сечиво и два пут оштрија, али она никада није била нервозна. „Оно што ти сада кажем је Запечаћено за пламен, Сеаина.“ Уста јој се искривише, слегну раменима а онда цимну своју ешарпу. „Да знам како да појачам печат, урадила би то“, рече она суво као јучерашња прашина.
„Задржаћу то за себе мајко, Мајко.“
„Желим да ти . . . Наређујем ти . . . да отпочнеш једну истрагу. И мораш стварно то задржати само за себе. Ако погрешно уво за ово чује, то би могло значити смрт и уништење целе Куле.“
Сеаинине обрве се трзнуше. Смрт и уништење целе Куле? „За себе ћу задржати“, она поново рече. „Да ли би сте да седнете, Мајко?“ То је било у реду, у сопственим одајама. „Могу ли вам сипати мало чаја од нане? Или више волите пунч од шљива?“
Одмахнувши руком на понуду освежења, Елаида заузе најудобнију столицу, коју је Сеаинин отац направио и дао јој као поклон када је добила шал. Наравно, јастуци су од тада замењени више пута. Амирлин је од те сељачке столице направила трон. Седела је правих леђа и окамењених црта лица. Веома непристојно, није дала дозволу Сеаини такође да седне , тако да је Сеаина прекрстила руке и остала де стоји.
„Дуго сам размишљала о издаји, Сеаина, још од када је мојој предходници и њеној Чуварки дозвољено да побегну. Неко им је помогао да побегну. Издаја мора да је у срцу тога, и бојим се да је само сестра или сестре могле то извести.“
„То је сигурно могуће, Мајко.“
Елаида се намршти када је она прекину. „Никада не можемо бити сигурни чије срце је замрачила сенка сумње, Сеаина. Сумњам да је неко чак уредио да се моје наређење промени. Такође имам разлога да верујем да је неко имао тајних контаката са Рандом ал’Тором, у ком циљу не знам, али то је сигурно издаја мене и Куле.“
Сеаина сачека Да види има ли Амирлин још шта да каже, али она је само посматрала, полако гладећи своју сукњу. „Баш какву истрагу желите да поведем, Мајко?“ упита опрезно.
Елаида скочи на ноге. „Обавезујем те да испратиш воњ издаје, без обзира где те он одвео, или колико високо, па чак и до саме Чуварке. Да, чак и до ње. Што откријеш, и ма ко то био, ма колико високо траг водио, обавјестићеш само Амирлин Трон лично, Сеаина. Нико други не сме да зна. Да ли си ме разумела?“
„Разумем ваша наређења, Мајко.“
Што је било, она помисли пошто Елаида напусти њену собу у већој хитњи него што је дошла, више мање једино што је разумела. Како би размислила, она седе на столицу на којој је Амирлин седела, и прислони песницу на браду, на исти начин на који је њен отаз седећи размишљао. Све се пре или касније повинује логици.
Она не би устала против Сиујан Санче—лично је предложила ту девојку за Амирлин!—али пошто је то извршено, и сви протоколи су испоштовани, ма колико површно, саучесништво у њеном бекству свакако је била издаја, као и преправљање Амирлининих наређења. Можда би и комуницирање са ал’Тором могло да потпадне под издају, зависно од тога шта је била тема, и који циљ. Трагање за оном која је променила Амирлинину наредбу ће бити тешко без сазнања која је наредба у питању. Пошто је истрага покренута овако касно, шанса да се сазна ко је помогао Сиујан да побегне била је иста колико и шанса да се открије ко пише ал’Тору. Толико голубова је долетало у или одлетало из Тар Валона сваког дана, да се понекад чинило да са неба киши перје. Ако је Елаида знала ишта више од онога што је рекла онда је сигурно то пажљиво заобишла. Све ово није имало много смисла. На сам помен издаје, Елаида би требало да кипти од беса, али овај пут уопште није била љута. Била је нервозна, и као да је једва чекала да оде. Такође понашала се тајанствено, као да не жели да каже све што зна и на кога сумња. Скоро као да се плашила да каже отворено. Каква је то била издаја која би начинила Елаиду нервозном и уплашеном? Смрт и уништење целе Куле.
Као комадићи ковачке слагалице, све се уклопи, а Сеаинине обрве покушаше да се попну на врх главе. Уклапало се. Све се уклапало. Осетила је како јој лице бледи, док су јој руке и ноге постајале леденице. Запечаћено за пламен. Обећала је да ће све ово задржати за себе, али ситуација се променила од тада. Себи је допуштала да буде уплашена само онда када је било логично бити уплашен. Сада је била ужаснута. Са овиме се сама не може суочити. Али ко? Под овим околностима, ко? Одговор је дошао доста лако. Требало јој је мало времена да се сабере, али после тога она ужурбано напусти своје и одаје Белих ходајући доста брже него обично.
Слуге су се ужурбано кретале кроз ходнике као и обично, иако је она ходала тако брзо да би прошла крај већине пре него што би они успели да јој се наклоне, али изгледа да је било мање сестара у ходницима но што је обично за ово доба. Много мање. Чак и ако се већина држала одаја свог Ађаха, оних неколико које је видела, то су надокнађивале на неки начин. Сестре су ишле таписеријама прекривеним ходницима са смиреним лицима, док из очију само што пара није излазила. Ту и тамо дало се приметити две или три жене како причају међусобно, пажљиво гледајући да их неко не посматра. Увек су биле из истих Ађаха. Чак јуче, могла се заклети да је могла да примети да неке сестре још одржавају ванађахска пријатељства. Беле су требале да игноришу осећања у потпуности, али она никада није осетила за нужно да се заварава, као неке. Од сумње, ваздух у Белој кули скоро да се могао сећи. Што није била нова ствар, нажалост—Амирлин је то отпочела са њеним драконским казнама, а гласине о Логану су само погоршале стање ствари—ово јутро је изгледа било горе од осталих.
Талена Минли се појави иза угла пред њом, држећи свој шал преко рамена и руку, као у покушају да јој се што боље види зелени поруб. Што се тога тиче, она примети, све Зелене које је јутрос видела носиле су шалове. Тамнопута, витка и лепа Талена, је устала када су смењивали Сиујан, али она је дошла у Кулу када је Сеаина била Прихваћена, и та одлука није оштетила њихово пријатељство. Талена је имала разлоге за то што је урадила које је Сеаина прихватала, иако се са њима није слагала. Данас, њена пријатељица стаде да је пажљиво посматра. Превише сестара у последње време посматра на тај начин остале. Неког другог пута она би се зауставила, али не сада, када је у глави имала оно од чега јој је лобања хтела да експлодира као покварена диња. Талена јој је била пријатељица, и мислила да би јој могла веровати, али њено мишљење по овом питању није било довољно. Касније, ако буде могуће, прићи ће Талени. Надајући се да ће то бити могуће, она пожури даље само климнувши.
У одајама Црвених, расположење је било горе, а ваздух гушћи. Као и у другим Ађасима, било је много више соба него сестара—стање је било такво и пре него што су прве побуњенице побегле—али Црвени је био највећи Ађах, и сестре су попуниле спратове који су и даље били у употреби. Црвене би и обично носиле своје шалове без икаквог разлога, али сада је свака свакцијата жена носила свој шал црвеног руба поносно као барјак. Разговори утихнуше када приметише Сеаину, а њихове хладне очи је испратише окруживши је мехуром ледене тишине. Осећала се као војник, који је дубоко у непријатељској територији, док је ходала по њиховим чудним подним плочицама беле боје са црвеним пламеном Тар Валона. Али ипак, сада било који део Куле можда да буде непријатељска територија. Ако би се погледали на други начин, ти скарлетни пламенови су наликовали црвеним Змајевим очњацима. Она никада није поверовала у оне ирационалне приче о лажним Змајевима и Црвенима, али . . . Зашто их ниједна од њих није порекла?
Морала је да упита за пут. „Нећу је узнемиравати ако је заузета“, она рече. „Биле смо некада блиске пријатељице, и желела би да то будемо поново. Сада, као никада раније, Ађаси не смеју дозволити захлађивање односа.“ Све је то била истина, иако односи не само да су се захлађивили већ су пуцали од хладноће, али Доманка је слушала лица као изливеног у бронзи. Није било много Црвених Доманки, а тих неколико су обично биле пакосније него змије у замци.
„Показаћу ти пут, Седничарко“, та жена најзад рече, без много поштовања. После што јој је показала пут, она сачека док Сеаина куцну на врата, као да јој не верује довољно да је остави насамо. Чак су и врата била изрезбарена са пламеновима, лакирана бојом свеже крви.
„Уђи!“ жустар глас позва изнутра. Сеаина отвори врата надајући се да је била у праву.
„Сеаина!“ Певара радосно узвикну. „Шта те јутрос доводи овде? Уђи! Затвори врата и седни!“ Изгледало је као да су све оне године које су прошле од када су биле Прихваћена и полазница, нестале. Пуначка и не баш толико висока, за Кандорку била је ниска, Певара је била такође поприлично дражесна са њеним радосним сјајем у њеним тамним очима и устима која су увек била спремна на осмех. Причало се да је одабрала Црвени, ма колико њени други разлози били добри, зато што је и даље волела мушкарце. Црвени ађах је наравно привлачио жене које су по природи биле подозриве према мушкарцима, али и друге су га одабирале зато што је задатак проналажења мушкараца који усмеравају био тако важан. Да ли их воле или не воле, у почетку није превише битно, али после неког времена већина би попримила унеколико искривљен поглед на цели мушки род. Сеаина је имала основа да верује да је Певара одслужила казну мало после што је зарадила шал, пошто је изразила жељу да има Заштитника, али од када се домогла безбедног положаја у Дворани, отворено је почела причати да би Заштитници могли олакшати посао црвеног Ађаха. Додуше, ништа од тога није имало удела у томе да јој је Сеина веровала, али ипак од свих сестара у Кули, Певара је била једина за коју је била сигурна да јој ово може поверити.
„Не могу ти рећи колико сам срећна што те видим“, Певара рече пошто се обе сместише у фотеље изрезбарене спиралама које су биле популарне у Кандору пре стотину година, са, лептирима украшеним шољицама чаја од боровнице у рукама. „Више пута сам помишљала како бих требала да те посетим, али признајем да сам се плашила шта би ти рекла после раскида пре толико година. Кунем ти се сечивом, Сеаина, не бих то урадила да ме на то није натерала Тисијен Џорхалд, и тада сам била исувише зелена да јој се одупрем. Да ли ми можеш опростити?“
„Наравно да могу“, Сеаина одговори. „Разумем те.“ Црвени ађах је имао став против пријатељства ван Ађаха. Поприлично чврст и ефективан став. „Не можемо се успротивити нашим Ађасима када смо младе, а касније изгледа немогуће вратити се назад. Сећам се да смо се дошаптавале небројено пута поприлично после Последњег—ох, и сети се шала! Сећаш се када смо напрашиле Серанчину подсукњу свраб прашком? Нажалост, срами ме да признам да да ми је обично било потребно да будем престрављена како бих почела да делам. Стварно желим да поново будемо пријатељице, али ми је такође потребна и твоја помоћ. Ти си једина којој могу засигурно да верујем.“
„Серанча је била и остала зановетало.“ Певара се насмеја. „Сиви ађах је право место за њу. Али не могу поветовати да си се ти ичега плашила. Па ти никада неби схватила да је логично бити уплашен, све док се не бисмо нашле поново у креветима. Осим ако је у питању молба да устанем у Дворани за нешто наслијепо, шта год да је у питању, помоћи ћу ти колико год могу, Сеаина. Шта ти треба?“
Када је најзад дошла до онога због чега је дошла, Сеаина заоклева, пијући чај. Не да је сумњала у Певару, али натерати себе да изговори речи је било . . . тешко. „Јутрос ме је посетила Амирлин“, она најзад отпоче. „Наложила ми је да отпочнем са истрагом, запечаћеном за пламен.“ Певара се благо намршти, али не рече да ако је истрага запечаћена она не би требала о њој да прича. Сеина је можда испланирала већину њихових шала када су биле девојке, али Певара је била она која је имала дрскости да се сети већине, и довољно смелости да их оствари. „Поприлично је околишала, али после неког времена, схватила сам шта се од мене тражи. Ја треба да уловим . . .“ Најзад, смелост је понесе. „ . . . Пријатеље мрака у Кули.“
Певарине очи, тамне колико су и њене биле плаве, претворише се у камен, и окренуше се ка полици изнад камина, где су минјатуре њене породице стајале прецизно поређане. Сви они су умрли док је она била полазница. Њени родитељи, браћа, сестре, ујаци, стричеви, ујне, тетке и остали, сви су побијени током краткотрајног устанка Пријатеља мрака који су били уверени да Мрачни само што се није ослободио. Због тога је Сеаина била сигурна да јој се може веровати. Зато је Певара одабрала Црвени, иако је Сеаина и даље мислила да би она била много срећнија као Зелена, зато што је веровала да црвена сестра која лови мушкарце који усмеравају има највеће шансе да пронађе Пријатеље Мрака. Била је поприлично добра у томе. Та мека спољашњост прекривала је језгро од челика. А поседовала је и храброст да каже оно што Сеина није могла ни да проговори.
„Црни Ађах. Па . . . Није ни чудо што је Елаида околишала.“
„Певара, знам да је она порицала његово постојање више но било које три сестре заједно, али сигурна сам да је на њега мислила, а ако је убеђена . . .“
Њена пријатељица одмахну. „Нема потребе да ме убеђујеш, Сеаина. Била сам сигурна да Црни ађах постоји већ . . .“ Зачуђујуће, Певара одједном поче да оклева, пажљиво се загледавши у своју шољицу, као гатара на вашару. „Шта знаш о догађајима одмах после Аијелског рата?“
„Две Амирлин су умрле изненада у распону од пет година“, Сеаина рече опрезно. Претпостављала је да она мисли на догађаје у Кули. Заправо, док није постала Седничарка пре скоро петнаест година, тек годину дана после Певаре, није нешто много пазила на догађања ван Куле, а заправо ни на догађања унутар ње. „Доста сестара је умрло тих година ако се добро сећам. Да ли мислиш да је . . . Црни ађах, био умешан у то.?“ Ето. Рекла је то, а језик јој се није сасушио.
„Не знам“, Певара рече тихо, одмахујући главом. „Добро је што си тих дана знала једино за филозофију. Догађале су се . . . ствари . . . тада, касније Запечаћене за Пламен.“ Она нелагодни уздахну.
Сеаина је не притисну. Она сама је починила нешто слично издаји прекршивши тај печат, и Певара сама морада одлучи да ли ће и она то урадити. „Прегледање извештаја ће бити безбедније него да постављамо питања, без да знамо коме их стварно постављамо. Логично је да Црна сестра мора бити у могућности да лаже упркос Заклетвама.“ У противном, Црни ађах би био откривен одавно. Било јој је све лакше да то изговори што га је више користила. „Ако је иједна сестра написала једно а урадила је нешто друго, у том случају пронашли смо Пријатеља мрака.“
Певара климну. „Да. Можда Црни ађах није био умешан у побуну, али је не могу да замислим зашто би оне пропустиле да искористе овај метеж. Мислим да треба посебну пажњу да обратимо на протеклу годину.
Са тим се Сеаина невољно сложи. Мање ће папира морати да прегледају а моћи ће да поставе више питања. Одлучивање кога још укључити у истрагу је било још теже. Посебно пошто Певара рече, „Урадила си веома храбру ствар тиме што си дошла к’ мени', Сеаина. Било је случајева Пријатеља мрака који су убили своју браћу, сестре и родитеље како би сакрили оно што су, и што су учинили. Волим те због тога, али то је било стварно веома храбро од тебе.“
Сеаина се најежи, као да је гуска управо прешла преко њеног гроба. Да је желела да буде храбра, одабрала би Зелени. Скоро да је зажали што се Елаида није обратила некоме другом. Али сада се више није могло одступити.
