Два дана, након што је отерао Перина, чинила су се бескрајним Ранду, а ноћи још дуже. Повукао се у своје собе и остао тамо, говорећи Девицама да никоме не дозволе да уђе. Само је Нандери било дозвољено да прође кроз врата с позлаћеним сунцима доносећи му оброке. Жилава Девица би спустила покривен послужавник и набројала оне који су тражили да га виде, онда би га прекорила погледом када би поновио да не жели да види никога. Често је слушао неодобравајуће коментаре од Девица испред пре него што би затворила врата иза себе; они су били намењени да их он чује, иначе би користиле говор рукама. Али ако су мислиле да могу да га натерају да изађе тако што су тврдиле да се дури… Девице нису разумеле и можда не би чак и да им објасни. Ако би могао да се натера на то.
Пребирао је по храни без апетита, и покушавао да чита, али његове омиљене књиге би могле да му одврате пажњу само за неколико страница на почетку. Бар једном дневно, иако је себи обећао да неће, подигао би тешки орман од полираног дрвета и слоноваче у својој спаваћој соби, пренео га у страну на токовима Ваздуха и пажљиво расплео замке које је био поставио и Маску од Огледала која је чинила да зид изгледа глатко, сва ткања изврнута да ничије друге очи осим његових не могу да их виде. Тамо у ниши, издубљеној уз помоћ Моћи, стајале су две мале статуе од белог камена, високе око једну стопу, жена и мушкарац, обоје у лепршавим одорама и држећи по малу провидну кристалну сферу изнад главе у једној руци. Оне ноћи када је покренуо војску ка Илијану, отишао је до Руидеана сам да донесе ове тер’ангреале: ако му буду били потебни, можда неће имати пуно времена. То је било оно што је рекао себи. Његова рука би посегла за брадатим човеком, јединим из пара који би мушкарац могао да користи, посегла и стала, тресући се. Додир једним прстом, и више Једне моћи, него што је могао да замисли, би било његово. С тим, нико није могао да га победи, нико не би стајао насупрот њему. С тим, Ланфеар је једном рекла, могао је да изазове Творца.
„Моје је по праву“, промрмљао је сваки пут док му се рука тресла надомак фигуре. „Моје! Ја сам Поноворођени Змај!“
И сваки пут би се натерао да се повуче, поново исплевши Маску од Огледала, поново исплевши невидљиве замке које би претвориле у катран било кога ко би покушао да их прође без кључа. Огромни орман би одлебдео назад на место као перо. Он је био Поноворођени Змај. Али да ли је то довољно? Мораће да буде.
„Ја сам Поноворођени Змај“, прошапутао би зидовима понекад, а понекад би им викао. „Ја сам Поноворођени Змај!“ Тихо и гласно је беснео на оне који су му се супротстављали, на слепе будале које нису могле да виде и на оне који су одбијали да виде, због славољубља или похлепе или страха. Он је био Поноворођени Змај, једина нада света против Мрачног. И нека Светлост помогне свету због тога.
Али његов бес и помисли да користи тер’ангреал су били само покушаји да побегне од других ствари, и он је то знао. Сам, пребирао је по храни, иако мање сваког дана, и покушавао да чита, мада ретко, и покушавао да пронађе сна. То је покушавао све чешће како су дани полазили, не марећи да ли је сунце зашло или је било високо. Сан је долазио у грчевитим маховима и оно што га је мучило у мислима на јави такође га је прогањало кроз снове и будило га је пребрзо за било какав одмор. Никаква количина штитова није могла да задржи напољу оно што је већ било унутра. Морао је да се суочи с Изгубљенима И, пре или касније, са самим Мрачним. Имао је будале које су се бориле против њега или бежале када им је једина нада била да стану иза њега. Зашто га снови нису пуштали да живи? Из једног сна се увек будио пре него што би нешто више него почео, и лежао тамо испуњен згражањем над самим собом и збуњен због недостатка сна, али остали… Заслуживао их је све, знао је.
Док је спавао суочавао се с Колавером, њено лице било је црно а шал који је искористила да се обеси био је заривен у натекло месо њеног врата. Колавера, тиха и оптужујућа, са свим Девицама које су умрле због њега поређаним иза ње у тихе редове који су зурили, све жене које су умрле због њега. Знао је свако лице добро као своје, и свако име осим једног. Из тих снова будио се јецајући.
Стотину пута је бацио Перина кроз Велику дворану Сунца, и стотину пута је био преплављен пламтећим страхом и бесом. Стотину пута је убио Перина у својим сновима и пробудио се вриштећи. Зашто је тај човек изабрао да употреби Аес Седаи заробљенице у њиховој расправи? Ранд је покушао да не размишља о њима; највише се потрудио да не примећује њихово постојање од почетка. Биле су превише опасне да се држе као заробљенице предуго, а он није имао идеју шта да ради с њима. Плашиле су га. Понекад је сањао да је опет везан унутар кутије, сањао је Галину и Ериан и Катерину и остале које га изводе напоље да га туку, сањао је и будио се, цвилећи чак и након што би се убедио да су му очи отворене и да је био напољу. Плашиле су га, јер се бојао да може да се препусти страху и бесу и онда... Покушавао је да не мисли шта би онда могао да уради, али понекад је то сањао и будио се дрхтећи обливен хладним знојем. Не би то урадио. Шта год да је урадио, то не би урадио.
У сновима је окупљао Аша’мане да нападну Белу кулу и казне Елаиду; скочио би из капије испуњен праведним бесом и саидином – и сазнао би да је Алвијаринино писмо било лаж, видео би је како стоји поред Елаиде, видео би Егвену, такође и Нинаеву, чак и Елејну, све са лицима Аес Седаи зато што је било превише опасно да га пусте слободног. Гледао је како Аша’мане уништавају жене које су имале године учења Једне моћи иза себе, не само неколико месеци суровог подучавања, а из тих снова никада није могао да се пробуди пре него што би сваки мушкарац у црном капуту био мртав и он стајао сам да се суочи са свом моћи Аес Седаи. Сам.
Опет и опет Кадсуан је говорила оне речи о лудима који чују гласове, све док није почео да се трза на њих као на ударце бича, док није почео да се трза у свом сну када би се она појавила. У сновима и на јави, звао је Лијуса Терина, викао на њега, и само би тишина одговарала. Сам. Онај мали замотуљак осећаја и осећања у потиљку, осећај Аланиног скоро додира, полако је постао утеха. На много начина то га је плашило највише од свега.
Четвртог јутра пробудио се изнемогао из сна о Белој кули, подигавши руку да заштити крмељиве очи од онога што је мислио да је пламен ватре начињене од саидара. Праменови прашине засјали су на сунцу струјећи кроз прозор да дохвате његов кревет с великим црним дрвеним стубовима укашеним клиновима од слоноваче. Сваки комад намештаја у соби је био од полираног црног дрвета и слоноваче, угаон и прав и довољно тежак да одговара његовом расположењу. На тренутак је лежао ту, али ако би се сан врати само би донео још једно сневање.
Јеси ли ту, Лијусе Терине? помислио је без икакве наде да ће добити одговор, и уморно се подигао на ноге, цимајући да исправи свој изгужвани капут. Није се пресвлачио од како се први пут затворио.
Када се утетурао у предсобље, испрва је помислио да опет сања, сан који га је увек одмах будио у сраму и кривици и згражавању, али Мин га је погледала из једне од високих позлаћених столица, с кожом увезаном књигом на крилима, а он се није будио. Тамне коврџе оивичиле су јој лице, крупне црне очи биле су тако напрегнуте да је скоро осетио њен додир. Њене панталоне од зеленог свиленог броката су јој одговарале као друга кожа, а њен капут од одговарајуће свиле висио је отворен, блуза боје крема се дизала и спуштала с њеним дахом. Молио се да се пробуди. Није био страх, нити бес, нити кривица због Колавере, нити нестанак Лијуса Терина који га је натерао да се затвори.
„За четири дана одржаће се нека врста гозбе“, рекла је ведро, „на пун месец. Даном Покајања је зову из неког разлога, али биће плеса те ноћи. Мирног плеса, чујем, али било каква врста плеса је боља ни од какве.“ Пажљиво стављајући танку траку коже у књигу, ставила ју је на под поред себе. „То је таман на време да направим хаљину, ако данас кажем шваљи да ради. То, ако мислиш да играш са мном.“
Повукао је свој поглед с ње и он је пао на платном покривен послужавник поред високих врата. Сама помисао на храну произвео му је мучнину. Нандера није требало никог да пушта унутра, спаљена да је! Најмање од свих, Мин. Није је поменуо по имену, али рекао је нико! „Мин, ја – ја не знам шта да кажем. Ја – “
„Чобанину, изгледаш као нешто око чега су се пси борили. Сада разумем зашто је Алана тако избезумљена, чак иако не видим како је знала. Скоро да ме је преклињала да разговарам с тобом, након што су је Девице одбиле по отпилике пети пут. Нандера не би пустила ни мене унутра да није попенила јер не једеш, а чак и тако, морала сам да помало и само преклињем. Дугујеш ми, сељаче.“
Ранд се тзнуо. Слике њега самог су му бљеснуле у глави; њега како цепа њену одећу, натеравши себе на њу као безумна звер. Дуговао јој је више него што је могао икада да плати. Пролазећи шаком кроз своју косу, натерао се да се окрене и суочи се с њом. Подигла је своја стопала тако да је седела прекрштених ногу у столици, наслоњених песница на коленима. Како је могла да га гледа тако мирно? „Мин, нема изговора за оно што сам урадио. Да има неке правде, ишао бих на вешала. Да могу, сам бих ставио конопац око свог врата. Кунем се, урадио бих то.“ Те речи су имале горак укус. Он је био Поноворођени Змај, а она ће морати да сачека на правду до Последње битке. Каква је био будала што је желео да преживи Тармон Гаи’дон. Он то није заслужио.
„О чему говориш, чобанину?“ рекла је полако.
„Говорим о ономе што сам ти учинио“, застења. Како је то могао да уради, било коме, али највише од свега њој? „Мин, знам како ти је тешко да будеш у истој соби са мном.“ Како је могао да се сећа њеног меког додира, њене свилене коже? Након што јој је стргао одећу. „Никада нисам мислио да сам животиња, чудовиште.“ Али био је. Гнушао се самог себе због оног што је радио. И гнушао се себе још више јер је желео то опет да уради. „Једини изговор који имам је лудило. Кадсуан је била у праву. Јесам чуо гласове. Глас Лијуса Терина, мислио сам. Можеш ли – ? Не. Не, немам право да те питам да ми опростиш. Али мораш да знаш колико ми је жао, Мин.“ Било му је жао. А његове руке су болеле да клизну низ њена гола леђа, преко њених кукова. Он јесте чудовиште. „Ужасно жао. Бар то знај.“
Она је ту седела непомична, зурећи у њега као да га никада није раније видела. Сада је могла да престане с претварањем. Сада је могла да му каже шта је стварно мислила о њему, и колико год то било гадно, никада неће бити ни упола довољно гадно.
„Дакле, зато си ме држао подаље“, рекла је на крају. „Слушај ме, ти шупљоглави тикване. Била сам спремна да плачем док не постанем прашина зато што сам видела превише смрти, а ти си био спреман да урадиш исто из истог разлога. Оно што смо урадили, моје невино јагње, јесте да смо утешили једно друго. Пријатељи се теше међусобно у таквим временима. Затвори та уста, ти сламнокоси Дворечанине.“
Урадио је то, али само да би прогутао. Мислио је да ће му очи пасти на под. Скоро да је замуцао док је изговарао речи. „Утеха? Мин, да је Женски круг код куће да оно што смо урадили зовемо утехом оне би стале у ред да ти одеру кожу чак и да имамо по педесет година.“
„Барем смо сад ‘ми’ уместо ‘ја’“, рекла је смркнуто. Устајући углађено, напредовала је према њему претећи бесним прстом. „Да ли мислиш да сам ја лутка, сељаче? Да ли мислиш да сам ја толико глупа да ти кажем да нисам хтела твој додир? Да ли мислиш да нисам могла да ти ставим до знања ни под каквим неодређеним условима?“ Њена слободна рука је показала нож од испод капута, замахнула њиме и сакрила га назад а да није успорила бујицу. „Сећам се да сам ти поцепала кошуљу са леђа јер ниси могао да је свучеш преко главе довољно брзо колико сам хтела. Толико мало сам желела твоје руке око себе! С тобом сам урадила оно што нисам ни са једним мушкарцем – и немој да мислиш да никад нисам била у искушењу! – и ти кажеш да си све био ти! Као да ја уопште нисам била тамо!“
Петама је ударио у столицу, и схватио је да се удаљавао од ње. Мрштећи се на њега, прмрмљала је, „Мислим да ми се не свиђа начин на који ме гледаш сада.“ Одједном га је шутнула у цеваницу, спустила му обе шаке на груди и гурнула. Увојци су се зањихали кад је забацила главу и наместила свој капут од броката.
„То може бити тако, Мин, али – “
„То тако јесте, чобанине“, одсекла је строго, „и ако поново кажеш другачије, боље би ти било да вичеш за Девицама и усмераваш најбоље што можеш јер ћу те изударати по овој соби док не будеш вриштао за милост. Потребно ти је бријање. И купање.“
Ранд дубоко удахну. Перин је имао тако спокојан брак, са нежном женом која се смејала. Зашто је он увек био привучен женама које су му вртеле памет попут чигре? Да је само знао десетину онога што је Мет знао о женама, знао би шта да каже на све ово, али како је било, све што је могао је било да шепртља и даље. „У сваком случају“, рекао је пажљиво, „постоји само једна ствар коју могу да урадим.“
„А шта би то могло да буде?“ Савила је руке чврсто испод својих гуди, а њено стопало је почело да лупка злослутно, али знао је да је ово једина права ствар коју може да уради.
„Да те отерам.“ Баш као што је Елејну и Авијенду. „Да имам било какву самоконтролу, не бих – “ То стопало је почело да лупа брже. Можда је боље да то остави. Утеха? Светлости! „Мин, свако близу мене је у опасности. Изгубљени нису једини који би повредили некога близу мене само зато што постоји могућност да тиме ране и мене. И сада сам ту и ја. Не могу више да контролишем своју нарав. Мин, скоро да сам убио Перина! Кадсуан је била у праву. Лудим, или сам већ луд. Морам да те отерам да би била безбедна.“
„Ко је та Кадсуан?“ рекла је, толико мирно да се тргнуо када је видео да и даље лупка ногом. „Алана је поменула исто име као да је Творчева сестра. Не, немој да ми кажеш; није ме брига.“ Није да му је дала ни мрвицу времена да каже било шта. „Није ме брига ни за Перина. Мене би повредио кад и њега. Мислим да је ваша велика јавна свађа била лажна, то ја мислим. Није ме брига ни за твоју нарав, и није ме брига ни да ли си луд. Немогуће је да си веома луд, јер не би толико бринуо о томе. Оно за шта ме јесте брига…“
Нагла се све док оне веома велике, веома тамне очи нису биле на истом нивоу с његовима, не на великој раздаљини, и одједном је тамо био такав блесак да је зграбио саидин, спреман да се брани. „Да ме отераш да бих била безбедна?“ зарежала је. „Како се усуђујеш? Какво право мислиш ти да имаш да ме пошаљеш било где? Потребна сам ти, Ранде ал’Тор! Кад бих ти рекла пола онога што сам видела у вези с тобом, пола косе би ти се уковрџало а остало би отпало! Усуђујеш се! Пушташ Девице да се суоче са сваком опасношћу коју желе а мене хоћеш да отераш као дете?“
„Ја не волим Девице.“ Плутајући дубоко у Празнини без осећања, чуо је те речи како силазе с његовог језика и шок је скрхкао празнину и отерао саидин.
„Па“, Мин седе, исправљајући се. Мали осмех јој још више искриви уста. „То смо пребринули.“ И села му је у крило.
Рекла је да је не би поведио ништа више него Перина, али морао је сада да је повреди. Морао је, за њено добро. „Волим и Елејну, такође“, рекао је свирепо. „И Авијенду. Видиш ли шта сам ја?“ Из неког разлога, чинило се да је то уопште није узнемиило.
„Руарк воли више од једне жене“, рекла је. Њен осмех је изгледао скоро као део спокоја Аес Седаи. „Исто и Баел, а нисам приметила Тролочке рогове на било коме од њих двојице. Не, Ранде, волиш ме и не можеш да се извучеш из тога. Треба да те обесим о палчеве за оно кроз шта сам прошла због тебе, али... Само да знаш, и ја тебе волим.“ Осмех јој је избледео у мрштење због унутрашње борбе, и на крају је уздахнула. „Живот би понекад био много лакши да ме тетке нису подигле тако да будем праведна“, промрљала је. „А да би била праведна морам да ти кажем да те и Елејна воли. Као и Авијенда. Ако могу обе Манделаинове жене да га воле, претпостављам да три жене могу да успеју да воле тебе. Али ја сам овде и ако покушаш да ме отераш везаћу се за твоју ногу.“ Њен нос се набра. „Кад будеш опет почео да се купаш. Али нећу да одем, било шта да се деси.“
Баш као чигра, памет му се заврте. „Ти ме – волиш?“ рекао је с неверицом. „Како знаш шта Елејна осећа? Како знаш било шта о Авијенди? Светлости! Манделаин може да ради шта воли, Мин; ја нисам Аијел.“ Намрштио се. „Шта си оно рекла да ми кажеш пола од онога што видиш? Мислио сам да си ми рекла све. И ја ћу те послати негде на сигурно. И прекини да радиш то с носем. Ја не смрдим!“ Трзнуо је руку којом се чешао испод капута.
Њене подигнуте обрве су говориле читаве томове, али наравно њен језик је морао да добије свој део. „Усуђујеш се да користиш тај тон? Као да ти не верујеш у то?“ Одједном је њен глас почео да се диже са сваком речју и она је сврдлала прстом по његовим грудима као да је мислила да га пободе њиме. „Да ли мислиш да бих отишла у кревет са човеком којег не волим? Да ли? Или можда мислиш да ниси довољно вредан да будеш вољен? Да ли је то у питању?“ Направила је звук као мачка на коју је неко нагазио. „Значи ја сам привлачна девојка без мозга у глави, која се заљубљује у безвредног мангупа, зар не? Ти седиш ту зијући као болестан во и мутиш моју памет, мој укус, мој – “
„Ако не ућутиш и не почнеш да причаш паметно“, зарежао је, „кунем се да ћу ти испрашити задњицу!“ То је искочило ни од куда, из непроспаваних ноћи и збуњености, али пре него што је могао да почне да обликује извињење, она се насмејала. Та жена се насмејала!
„Барем се више не дуриш“, рекла је. „Немој никад да цвилиш, Ранде; ниси добар у томе. А сада. Хоћеш нешто паметно? Волим те, и нећу да идем. Ако покушаш да ме пошаљеш од себе, рећи ћу Девицама да се ме уништио и одбацио у страну. Рећи ћу свакоме ко ће желети да слуша. Ја ћу – “
Подигао је своју десну шаку и проучавао како је његов длан био раван, тамо где је жигосана чапља стајала, а онда ју је погледао. Она је опрезно гледала његову шаку и промешкољила се на његовим коленима, упадљиво не примећујући ништа осим његовог лица.
„Нећу да идем, Ранде“, рекла је тихо. „Потребна сам ти.“
„Како ти то успева?“ уздахнуо је, срозавши се назад у столицу. „Чак и када ме окренеш главачке, чиниш да се сви моји проблеми смање.“
Мин шмркну. „Треба те окретати наглавце чешће. Реци ми. Ова Авијенда. Претпостављам да нема шансе да је кошчата и да има ожиљке, као Нандера.“
Насмејао се упркос себи. Светлости, колико је прошло од како се није насмејао од срца? „Мин, рекао бих да је лепа колико и ти, али како поредити два изласка сунца?“
На тренутак је зурила у њега са малим осмехом, као да не може да одлучи да ли да буде изненађена или очарана. „Ти си веома опасан човек, Ранде ал’Тор“, промрмљала је нагињући се ка њему лагано. Мислио је да може да падне у њене очи и да се изгуби. Свих оних пута када му је седела у крилу и љубила га, сваки пут је мислио да само задиркује сељачића, скоро да је испузао из своје коже желећи да је љуби заувек. Сада, ако га поново пољуби сада...
Узевши је чврсто за руке, устао је и подигао ју је на ноге. Волео ју је, и она је волела њега, али морао је да помисли како жели да љуби Елејну заувек када би помислио на њу, и Авијенду. Шта год Мин рекла о Руарку или било ком Аијелу, направила је јадну погодбу оног дана када се заљубила у њега. „Рекла си пола, Мин“, рече тихо. „Шта си видела а да ми ниси рекла?“
Подигла је поглед ка њему с оним што је скоро могло да буде разочарање, осим што наравно да није могло да буде. „Заљубљена си у Поноворођеног Змаја, Мин Фаршо“, помрмљала је, „и боље да то запамтиш. Боље да и ти то запамтиш, Ранде“, додала је, повлачећи се. Пустио ју је против воље, радо; није знао како. „Био си у Каирхијену пола недеље, и још увек ниси урадио ништа у вези с Морским народом. Берелаин мисли да можда опет желиш да одуговлачиш. Оставила ми је писмо, рекавши ми да те стално подсећам, али ти ме ниси пуштао – Па, то није битно. Берелаин мисли да су они важни за тебе некако; она каже да си ти испуњење неког њиховог пророчанства.“
„Знам све о томе, Мин. Ја – “ Мислио је да остави Морски народ незамршен за њега; они нису били поменути у Змајским пророчанствима која је могао да нађе. Али ако је намеравао да пусти Мин да остане поред њега, да је пусти да се изложи опасности... Победила је, схватио је. Гледао је Елејну како одлази од њега и срце му је тонуло, гледао је Авијенду како одлази са чворовима у стомаку. Није то могао да уради поново. Мин је ту стајала, чекајући. „Отићи ћу на њихов брод. Отићи ћу данас. Морски народ може да клекне пред Поноворођеним Змајем у свом његовом сјају. Не верујем да је икад постојала нада за било шта друго. Или су моји, или су моји непријатељи. То је како се одувек чинило. Хоћеш ли ми сада испричати оно што си видела?“
„Ранде, требало би да проучиш какви су пре него што – “
„Оно што си видела?“
Прекрстила је руке и намрштила се на њега коз своје трепавице. Загризла је усну и намрштила се на врата. Затресла је главом и промрмљала испод даха. На крају је рекла, „Има само једно, стварно. Претеривала сам. Видела сам тебе и још једног човека. Нисам могла да разазнам ни једно лице, али знала сам да је једно твоје. Ви сте се дотакли и чинило се, спојили се један с другим и...“ Њена уста се стегнуше забринуто и наставила је веома тихо. „Не знам шта то значи, Ранде, осим да један умире а један не. Ја – Зашто се кезиш? Ово није шала, Ранде. Не знам који од вас умире.“
„Кезим се јер си ми дала веома добре вести“, рекао је додирујући јој образ. Други човек је морао да буде Лијус Терин. Није да сам само луд и чујем гласове, помислио је, усхићен. Један је живео а један умро, али он је знао већ дуго да ће он умрети. Бар није био луд. Или не толико луд колико се бојао. Још увек је ту била нарав коју је једва могао да контролише. „Видиш, ја – “
Одједном је схватио да је од додира њеног образа прешао на то да мази њено лице обема рукама. Повукао их је као да се опекао. Мин напући уста и укори га погледом, али није хтео да је искористи. Не би било праведно према њој. Срећом, његов стомак је закрчао гласно.
„Треби ми нешто да једем, ићи ћу да видим Морски народ. Видео сам послужавник...“
Мин начини звук који је више личио на фрктање него на шмрктање док се он окретао, али следећег тренутка је лебдела према високим вратима. „Треба ти купање ако идемо да видимо Морски народ.“
Нандера је била усхићена, климајући одобравајуће и шаљући Девице да потрче. Али нагла се према Мин и рекла, „Требало је да те пустим унутра првог дана. Хтела сам да га ишутирам, али то се не ради, шутирање Кар’а’карна.“ По њеном тону, требало би да се то ради. Говорила је тихо, али не толико тихо да он не може да чује. Био је сигуран да је то намерно; упутила му је преоштар поглед да би било случајно.
Девице су саме увукле велику бакрену каду унутра, а говор рукама је севнуо кад су је спустиле, смејале су се и биле превише узбуђене да пусте слуге Сунчеве палате да то одраде нити да донесу реку кофа напуњених топлом водом. Ранду је било тешко да скине своју одећу. Заправо, било му је тешко и да се опере а није могао да избегне да му Нандера насапуња косу. Сомара косе боје лана и Енаила ватрене косе су инсистирале да га обријају док је седео у кади а вода му је долазила до груди, усредсредиле су се напрегнуто да се чинило да се боје да му могу пререзати грло. Навикао је био на то од прошлих пута када му нису дозволиле да сам рукује четком и бријачем. Навикао је био на Девице које су стајале унаоколо и гледале, нудећи да му оперу леђа или стопала, док су им руке трепериле у тихом разговору и још увек полузапањене на призор да неко седи у води. Осим тога, барем је успео да се реши неких тако што их је послао да носе наређења.
Оно на шта није био навикао је била Мин која је седела прекрштених ногу на кревету са брадом на рукама, гледајући целу ствар очигледно опчињена. У свој тој гужви Девица, није схватио да је тамо све док није био наг, а све што је тада могао да уради било је да седне што брже може, прскајући воду преко ивица каде. Та жена би и сама добро прошла као Девица. Расправљала је о њему са Девицама веома отворено, а да није ни поцрвенела! Он је био једини који је црвенео.
„Да, веома је скроман“, рекла је слажући се са Мелиндаром, женом која је била најоблија од свих Девица, и с најтамнијом косом коју је Ранд видео на било ком Аијелу. „Скромност је мушкарчева најбоља врлина.“ Мелиндара је климнула трезвено, али Мин је носила кез који јој је скоро преполовио образе.
И, „О, не, Домејла; била би штета покварити тако лепо лице ожиљком.“ Домејла, сеђа од Нандере, мршавија и са избаченом вилицом, инсистирала је да он није довољно леп без ожиљка који би показао какву лепоту он поседује. Њене речи. Остало је било горе. Девице се чинило да увек уживају док његово лице црвени. Мин свакако јесте.
„Мораш да се осушиш пре или касније, Ранде“, рекла је, држећи велики бели пешкир обема рукама. Стајала је добра три корака од каде а све Девице су се повукле у прстен да гледају. Минин осмех је био тако невин да би је судија осудио само за то. „Дођи и осуши се, Ранде.“
Никада му у животу није више лакнуло када се обукао.
До тог тренутка сва његова наређења била су извршена и све је било спремно. Ранд ал’Тор је могао да буде поражен у кади, али Поноворођени Змај ће видети Морски народ у стилу који ће их натерати да се стропоштају на колена у знак страхопоштовања.
