У дворишту са предње стране Сунчеве палате, све је било спремно како је Ранд наредио. Или скоро све. Јутарње сунце правило је косе сенке степенастих кула, тако да је само десет корака испред високих бронзаних капија било под јасним светлом. Дашива, Флин и Наришма, тројица Аша’мана које је задржао, чекали су поред својих коња, а чак је и Дашива био украшен сребрним мачем и црвено-златним Змајем на црном оковратнику, мада је и даље додиривао мач о куку као да је стално изненађен тиме што га ту налази. Стотину Добраинових војника поставило је своје коње иза Добраина лично са два дуга барјака која су висила надоле на мирном ваздуху, а сиви оклопи су им били свеже изглачани тако да су сјактили на сунцу, а траке од црвене, беле и црне свиле биле су везане испод врхова њихових копаља. Подигао се усклик када се Ранд појавио, опасача са позлаћеном копчом у облику Змаја затегнутог преко црвеног капута опточеног златом.
„Ал’Тор! Ал’Тор! Ал’Тор!“ узвици су испунили двориште. Људи који су се гурали на лучним балконима су се придружили, Таиренци и Каирхијењани у својој свили и чипки који су, без сумње, пре само недељу дана исто тако гласно поздрављали Колаваеру. Мушкарци и жене, који би све дали да се он никада не врати у Каирхијен, бар неки од њих, махали су рукама и викали. Подигао је Змајев скиптар у знак поздрава, али су они само гласније заурлали.
Узвике су надјачали громовит удар бубњева и свирање труба Добраинових људи, који су носили тамноцрвене тунике са црно-белим кругом на грудима, половина је носила дуге трубе увијене у истоветну тканину, а друга половина је била са таламбасима, такође украшеним, који су висили са једне стране коња.
Пет Аес Седаи, са својим шаловима, сусреле су га док се спуштао низ широке степенице. То јест, доклизале су до њега. Алана га је испитивачки погледала оним великим, тамним, продорним очима. Малени чвор осећања у потиљку његове лобање говорио је да је била мирнија, није се сећао да је била опуштенија. Направила је мали покрет, и Мин му додирну руку и оде до ње. Бера и остале су направила мале наклоне, нагнувши малчице главу, док су Аијели сипали из палате иза њега. Нандера је повела две стотине Девица – нису хтеле да их „вероломници“ засене – а Камар, жгољави Дарин од Савијеног врха, сеђи од Нандере и за пола главе виши од Ранда, повео је две стотине Сеја Дуна који нису хтели да их Фар Дареис Маи засене, а камо ли Каирхијењани. Заокренули су поред њега и Аес Седаи да окруже двориште. Бера налик поносној сељанки и Алана налик некој црнпурастој прелепој краљици, са својим шаловима зелених реса, и пуначка Рафела, чак и тамнопутија и умотана у плаво, нелагодно га гледајући, и хладоока Фаелдрин, још једна Зелена, танких плетеница украшених обојеним перлама, и витка Марана у сивом, чије је мрштење чинило да Рафела изгледа као слика и прилика спокоја Аес Седаи. Пет.
„Где су Кируна и Верин?“ захтевао је. „Позвао сам све вас.“
„Јеси, мој господару Змају“, одговорила је Бера глатко. И још једном се наклонила; само најмањи поклон, али га је помео. „Нисмо могле да нађемо Верин, негде је у аијелским шаторима. Испитује...“ Њен гладак глас затреперио је на тренутак. „...затворенике, верујем, покушавајући да сазна шта је било у плану да су стигли до Тар Валона.“ Да је он стигао до Тар Валона; знала је довољно да то не избрбља ту где су сви могли да чују. „А Кируна се... саветује са Сорилеом око протокола. Али сам прилично сигурна да би јој било више него драго да нам се придружи ако пошаљеш лични позив Сорилеи. Могу лично да одем, ако -“
Одмахнуо је. Пет ће бити довољно. Можда је Верин могла да сазна нешто. Да ли је желео да зна? И Кируна. Око протокола? „Драго ми је што се слажете са Мудрама.“ Бера је почела да прича, а онда чврсто затворила уста. Шта год да је Алана причала Мин, румене тачке гореле су на Мининим образима, и истурила је браду, мада зачудо, изгледа да је одговарала доста мирно. Питао се хоће ли му испричати. Једна ствар у коју је био сигуран код жена била је да су све до једне имале тајна места у срцу, понекад су их делиле са другом женом, али никада са мушкарцем. Једина ствар у коју је био сигуран код жена.
„Нисам изашао овде да стојим цео дан“, рекао је изнервиран. Аес Седаи су се поређале са Бером на челу, остале су биле пола корака иза. Да није било ње, ту би била Кируна. Њихова сопствена уређења, не његова. Није га ни било брига, све док су се држале својих завета, и можда би их и оставио на миру да није било Мин и Алане. „Од сада ће Мерана да говори у ваше име; од ње ћете примати наређења.“
По изненада разрогаченим очима, могло је да се помисли да је ошамарио сваку од њих. Укључујући Мерану. Чак се и Аланина глава окренула. Зашто су биле запањене? Истина, Бера и Кируна су обавиле већину договора од Думаи извора, али је Мерана била абасадор који му је послат у Каемлин.
„Ако си спремна, Мин?“ рекао је, и не чекајући на одговор отишао је крупним корацима у двориште. Велики ушкопљеник ватрених очију, ког је јахао још од Думаи извора, доведен је за њега, са високим седлом украшеним златним и тамноцрвеним тканинама извезеним црно-белим кругом на сваком углу. Опрема је одговарала животињи, као и име. Таи’даишар; на Старом језику, Господар славе. И коњ и опрема одговарале су Поноворођеном Змају.
Док је узјахивао, Мин је довела кобилу мишје боје коју је јахала у повратку, навлачећи рукавице за јахање пре него што се бацила у седло. „Сеијера је ваљана животиња“, рече, тапшући кобилин извијен врат. „Кад би само била моја. И њено име ми се свиђа. Тај цвет у Баерлону зовемо плавоок, и у пролеће расте свуда.“
„Твоја је“, рече Ранд. Којој год Аес Седаи да је кобила припадала, неће одбити да му је прода. Даће Кируни хиљаду круна за Таи’даишара; онда неће моћи да се жали; најбољи пастув таиренске пасмине не кошта ни десетину тога. „Је ли разговор са Аланом био занимљив?“
„Ништа што би тебе занимало“, рекла је одсутно. Али јој је благо црвенило обојило образе.
Тихо је шмркнуо, а онда подигао глас. „Лорде Добраине, мислим да ме је Морски народ чекао довољно дуго.“
Поворка је привлачила народ дуж широких авенија, а прозори и кровови су се пунили како је вест летела напред. Двадесет Добраинових копљаника је водило, да рашчисти пут, заједно са тридесет Девица и исто толико Црних Очију, онда бубњари који су ударали – драм, драм, драм, ДРАМ-ДРАМ – а трубачи су додавали ритам. Повици посматрача скоро да су заглушили и бубњеве и трубе, урлик без речи који је могао да значи бес као и одобравање. Барјаци су се виорили, тачно испред Добраина и иза Ранда, бели Змајев барјак и скерлетни Барјак Светлости, а Аијели са веловима трчали су поред копљаника, чије су траке такође летеле у ваздуху. Ту и тамо би на њега бацили неколико цветова. Можда га нису мрзели. Можда су се само плашили. И то је морало да послужи.
„Свита достојна сваког краља“, рече Мерана гласно, да је чују.
„Онда је довољна и за Поноворођеног Змаја“, одговорио је оштро. „Хоћеш ли остати иза? И ти, Мин.“ На другим крововима су биле убице. Данас стрела из лука или самострела намењена њему неће завршити у некој од жена.
Јесу се повукле иза њега, читавих три корака, а онда су поново биле тик поред њега, Мин му је причала шта је Берелаин написала о Морском народу на бродовима, о Џендаи пророчанству и Корамуру, а Мерана је додавала оно што је знала о пророчанству, мада је признавала да то није много, тек мало више од Мин.
Гледајући у кровове, слушао је с пола ува. Није држао саидин, али је могао да га осети у Дашиви и другој двојици, одмах иза себе. Није осећао трнце који би значили да Аес Седаи грле Извор, али им је рекао да то не раде, без дозволе. Можда би требало да промени то. Изгледа да се јесу држале свог завета. Зар су могле другачије? Биле су Аес Седаи. Било би занимљиво када би га дохватио убичин нож док би нека од сестара покушавала да одлучи да ли је служење значило спасити га, или је послушност значила да не усмерава.
„Зашто се смејеш?“ хтела је Мин да зна. Сеијера је пришла ближе, и она му се насмешила.
„Ово није смешно, мој господару Змају“, рече Марана отровно са друге стране. „Ата’ан Мијере могу да буду врло пробирљиви. Сви људи постају ситничави када дође до њихових пророчастава.“
„Свет јесте смешан“, рекао јој је. Мин се смејала са њим, али је Мерана шмркнула и наставила о Морском народу чим је престао.
На реци, високе градске зидине продирале су у воду, заклањајући дуге сиве камене докове који су се протезали са пристаништа. Речни бродови, чамци и барже свих врста и величина били су привезани свуда, посаде су биле на палубама да виде дешавање, али је пловило које је Ранд тражио стајало спремно и чекало је, прикачено задњим крајем за крај дока одакле су сви радници већ били отерани. Дуги чамац, тако су га звали, ниски уски иверак без икаквих јарбола, само једна мотка на прамцу, висока четири корака, са светиљком на врху, и друга на крми. Дугачак скоро тридесет корака и испресецан са скоро исто толико весала, није могао да носи терет колики би могао једрењак исте величине, али му није требао ветар, и са плитким газом могао је да плови и дању и ноћу, мењајући веслаче у сменама. Дуги чамци су ишли рекама са теретима који су били од важности и хитности. Изгледало је пригодно.
Капетан се непрекидно клањао док је Ранд силазио низ даску за укрцавање држећи Мин под руку и са Аес Седаи и Аша’манима за петама. Елвер Шаен био је чак и мршавији од свог брода, у жутом капуту мурандијског кроја који му је висио до колена. „Част је возити вас, мој господару Змају“, мрмљао је, бришући ћелаву главу великом марамицом. „Част, јесте. Част, заиста. Част.“
Очигледно да би човеку било драже да му до врха напуне брод живим отровницама. Трепнуо је због шалова Аес Седаи и пиљио у њихова безвремена лица и лизао усне, док су му се поглед нелагодно враћао ка Ранду. Због Аша’мана је разјапио уста када је саставио њихове црне капуте са оним из гласина, и отад је избегавао макар и да баци поглед у њиховом правцу. Шаен је гледао како Добраин води људе са барјацима на брод, и трубаче, и добошаре који су вукли своје бубњеве, онда погледао коњанике који су начичкали док као да је сумњао да би и они хтели да се укрцају. Нандера, са двадесет Девица, и Камар са двадесет Црних Очију, сви са шоуфама обмотаним око глава, мада без велова, учинили су да се капетан хитро намести тако да Аес Седаи буду између њега и њих. Аијели су се мрштили, због откуцаја срца колико ће бити успорени ако буду морали да ставе велове, али је Морски народ можда добро знао шта вео значи, а тешко да би им помогло кад би помислили да их нападају. Ранд помисли да ће Шаенова марамица да однесе и оно мало прамења косе које му је остало.
Дуги чамац је отпловио од дока на дугим веслима, два баркаја су треперила на прамцу, бубњеви су ударали, трубе трештале. На реци, људи су излазили на палубе бродова да гледау, чак су се пели на ограде. И на броду Морског народа изашло је много њих, у јарким бојама, за разлику од тамне одеће посада других бродова. Бела пена је била већа од већине осталих бродова, али и некако виткија. Имала је два висока јарбола погнута уназад а носачи једара нису били нагнути као већине околних пловила, већ су се укрштали са јарболом под правим углом. Све је говорило о различитости, али у једној ствари, знао је Ранд, Ата’ан Мијере су морали да буду као сви остали. Могли су или да се сами сложе да га прате, или да буду натерани на то; Пророчанства су рекла да ће свезати заједно људе свих земаља – „Север ће везати за исток, запад ће свезати за југ“, тако су говорила – и никоме неће бити дозвољено да изостане. Сада је то знао.
Пошто је наређења послао из каде, није имао прилике да да детаље о томе шта је намеравао када стигну на Белу пену, тако да их је сада изјавио. Детаљи су измамили осмехе Аша’мана, као што се очекивало – бар, Фин и Наришма су се осмехнули; Дашива је одсутно трепнуо – и мрштења Аијела, што се такође очекивало. Није им се свиђало да буду остављени. Добраин је само климнуо; знао је данас овде само за представу. Оно што Ранд није очекивао била је реакција Аес Седаи.
„Биће како заповедаш, мој господару Змају“, рекла је Мерана, направивши један од оних малих наклона. Остале четири су се погледале, али су се клањале и мрмљале „како заповедаш“ одмах иза ње. Ни један протест, ни једно мрштење, ни један једини поглед с висока или буквица зашто би требало да се уради на било који начин осим на његов. Да ли је могао да почне да им верује? Или ће наћи неки начин Аес Седаи да се измигоље из завета чим окрене леђа?
„Одржаће своју реч“, промрмља Мин изненада, као да му је прочитала мисли. Рука му је била обмотана око његове и држала му је рукав са обе шаке, и причала је само за његове уши. „Сад сам видела ових пет у твојој шаци“, додала је за случај да није разумео. Није био сигуран да је могао то да прихвати, чак и ако јесте видела у визији.
Није имао ни дуго времена да покушава. Барка је летела кроз воду, и за тили час је успоравала веслима неких двадесет корака од много више Беле пене. Бубњеви и трубе су заћутали, и Ранд је усмерио, правећи мост од Ваздуха прошараног Ватром који је повезивао ограду барке са оградом брода Морског народа. Држећи Мин под руку, почео је да прелази, а свима осим Аша’манима се чинило да хода навише ни по чему.
Скоро да је очекивао да ће Мин да оклева, бар на почетку, али је просто ходала поред њега као да је под њеним чизмама са зеленом потпетицом био камен.
„Верујем ти“, рекла је тихо. И насмешила се, делом осмех који улива сигурност, а делом, мислио је, зато што јој је било смешно што му је опет прочитала мисли.
Запитао се колико би веровака кад би знала да је ово најдаље што је могао да истка овакав мост. Још један корак даље, једна стопа, и све би се срушило после првог корака. Одатле се сводило на покушај да се подигнеш помоћу Моћи, што је било немогуће. Чак ни Изгубљени нису знали зашто, као што нису знали ни зашто жена може да направи дужи мост од мушкарца чак иако није толико јака. Није била ствар у тежини; било која количина тежине могла је да пређе било који мост.
Нешто пре ограде Беле пене, застао је, стојећи у ваздуху. Упркос свим Мераниним описима, људи који су буљили у њега били су изненађење. Тамне жене и гологруди мушкарци са живописним ешарпама везаним око појаса чији крајеви су се љуљали до колена, и златни или сребрни ланци око вратова и алке у ушима, и у носевима, од свих места, код неких жена, које су носиле блузе свих дугиних боја са тамним, врећастим панталонама. Нико од њих није имао ишта више израза од неке Аес Седаи која је давала све од себе. Четири жене, упркос томе што су биле босе као и остали, носиле су светлу свилу, две од њих брокат, а имале су и више огрлица и минђуша од свих осталих, са ланчићем са окаченим златним привесцима који је ишао од минђуше до алке на страни носа. Нису ништа рекле, само стајале заједно гледајући га, миришући мале, украшене златне кутије којие су им висиле на ланцима око врата. Обратио им се.
„Ја сам Поноворођени Змај. Ја сам Корамур.“
Заједнички уздах прошао је кроз посаду. Не и међу женама, додуше.
„Ја сам Харина дин Тогара Два Ветра, Госпа од таласа клана Шодеин“, објавила је она са највише минђуша, згодна жена пуних усана у црвеном брокату која је носила пет малих дебелих алки на сваком уву. Имала је беле праменове кроз праву, црну косу и фине боре у угловима очију. Држала се са импресивним достојанством. „Говорим овде за Господарицу бродова. Ако Светлост жели, Корамур може да се укрца.“ Из неког разлога, изненадила се, као и оне три са њом, али је то превише звучало као дозвола. Ранд је закорачио на палубу са Мин, пожелевши да није чекао.
Отпустио је мост, и саидин, али је осетио да је одмах замењен другим мостом. Убрзо су Аша’мани и Аес Седаи били са њим, сестре нису биле ништа више узнемирене него што је Мин била, мада су можда једна или две поправљале сукње мало више него што је требало. Још увек им није било лако близу Аша’мана колико су се претварале.
Четири жене из Морског народа једном су погледале у Аес Седаи и одмах се скупиле у тесну гомилу, шапућући. Харина је доста причала, као и млада, лепа жена у зеленом брокату са осам минђуша све укуно, али су и две у простој свили давале повремене опаске.
Мерана се лагано накашљала, и проговорила тихо у шаку којом је то прикривала. „Чула сам да те је назвлала Корамуром. Ата’ан Мијере су велики ценкароши, како сам чула, али мислим да је тада нешто дала за џабе.“ Климнувши, Ранд је спустио поглед ка Мин. Жмиркала је на жене из Морског народа, али чим је приметила његов поглед, одмахнула је главом смирено; није видела ништа што би му било од помоћи.
Харина се окренула тако мирно као да није било никаквог ужурбаног саветовања. „Ово је Шалон дин Догара Јутарња Плима, Ветротрагач клана Шодеин“, рекла је уз мали наклом ка жени у зеленом брокату, „а ово је Дерах дин Селаан Надолазећи Талас, Госпа од једара Беле пене.“ Свака жена се лагано наклонила кад је била представљена и додирнула прстима усне.
Дерах, згодна жена скоро у стредњим годинама, носила је просту плаву свилу и такође осам минђуша, мада су њене минђуше носна алка и ланац који је био између били финији од Харининих или Шалониних. „Добродошлица мог брода теби“, рече Дерах, „и нек милост Светлости буде на теби док не напустиш његове палубе.“ Направила је мали наклон ка четвртој жени, у жутом. „Ово је Тавал дин Чанаи Девет Галебова, Ветротрагач Беле пене.“ Само три прстена висила су на Тавалиним ушима, фини као они код Госпе од једара. Изгледала је млађа од Шалон, не много старија од њега.
Харина је поново преузела, показујући на издигнуту крму брода. „Причаћемо у мојој кабини, ако би ти било драго. Прелетач није велико пловило, Ранде ал’Торе, и кабина је мала. Ако би ти било драго да пођеш сам, свуда овде стоји осигурање за твоју безбедност.“ Тако. Од Корамура до простог Ранда ал’Тора. Хтела би да узме назад оно што је дала, ако може.
Таман је хтео да отвори уста и сложи се – све, само да се ово заврши; Харина је већ пошла у том правцу, још увек му показујући да је прати, остале жене биле су са њом – када се Мерана опет малчице накашљала.
„Ветротрагачи могу да усмеравају“, брзо је промрмљала у шаку. „Требало би да поведеш две сестре са собом, или ће мислити да су на добитку.“
Ранд се намрштио. На добитку? Он јесте био Поноворођени Змај, на крају крајева. Ипак... „Биће ми драго да пођем, Госпо од таласа, али Мин иде свуда са мном.“ Потапшао је Минину шаку на својој руци – није је пустила ни на тренутак – а Харина климну. Тавал је већ држала отворена врата; Дерах је направила један од оних малих поклона, показујући му да уђе унутра. „И Дашива, наравно.“ Човек се тргнуо на помен свог имена, као да је био заспао. Бар није пиљио разрогачених очију по палуби као Флин и Наришма. Пиљили су у жене. Приче су говориле о примамљивој лепоти и грациозности жена из Морског народа, и Ранд је сасвим сигурно то и видео – ходале су као да ће заплесати при следећем кораку, њишући се вијугаво – али није повео те мушкарце да очијукају. „Држите очи отворене!“ рече им грубо. Наришма поцрвене, нагло се исправивши, и притисну песницу на срце. Флин је просто салутирао, али су обојица изгледали више на опрезу. Из неког разлога, Мин га је погледала са најмањим могућим јетким осмехом.
Харина климну са још мало више нестрпљења. Мушкарац се издвојио од посаде, у зеленим панталонама од свиле и са мачем чији је балчак био од слоноваче, а бодеж му је био затакнут за ешарпу. Са више седих од ње, такође је носио пет малих дебелих прстена на сваком уву. Одмахнула му је са чак и више нестрпљења. „Како ти било драго, Ранде ал’Тор“, рекла је.
„И наравно“, додао је Ранд, као да је заборавио, „мора и Мерана да пође, и Рафела.“ Није био сигуран зашто је одабрао друго име – можда зато што пуначка таиренска сестра једина није била Зелена осим Меране – али се, на његово изненађење, Мерана осмехнула са одобравањем. У ствари, и Бера је климнула, а такође и Фаелдрин, и Алана.
Харина није одобравала. Уста су јој се стегла пре него што је могла да се исконтролише. „Како ти је драго“, рекла је, не тако пријатно као раније.
Када су ушли у кабину на крми, где је све осим неколицине месингом окованих ковчега изгледа било уграђено у зидове, Ранд није био баш сигуран да та жена није добила оно што је хтела просто тиме што га је увела унутра. За почетак, био је приморан да стоји погрбљен, чак и између кровних греда, или како год да су се звале на броду. Прочитао је нешто књига о бродовима, али ниједна није то помињала. Столица која му је понуђена у зачељу уског стола није хтела да се извуче, јер је била причвршћена за палубу, а када му је Мин показала како да откачи рукохват столице и отвори га да би могао да седне, колена су му ударила у дно стола. Било је само осам столица. Харина је села на чело, леђима окренута црвеним прозорима на крими, са Ветротрагачем са леве и Госпом од једара са десне стране, а Тавал је села поред ове. Мерана и Равела заузеле су столице поред Шалон, док је Мин села са Рандове десне стране. Дашива, оставши без столице, наместио се поред врата, стојећи усправно врло лако, мада је и он скоро очешао главом кровне геде. Млада жена у јарко плавој блузи, са по једном танком минђушом у сваком уву, изнела је дебеле шоље чаја, црног и горког.
„Хајде да завршимо с овим“, рече Ранд раздражено чим је жена отишла са послужавником. Оставио је шољу на сто после једног гутљаја. Није могао да испружи ноге. Мрзео је када је био затворен. Мисли о томе како је био пресавијен у ковчегу блеснуше му у глави, једва је успео да се заузда. „Камен Тира је пао, Аијели су прешли Змајев зид, сви делови вашег Џендаи пророчанства су већ прошлост. Ја сам Корамур.“
Харина се насмешила преко своје шоље, хладаним осменом без имало среће. „Можда је тако, ако је драго Светлости, али –“
„Јесте тако“, брецну се Ранд упркос Меранином упозоравајућем погледу. Чак је отишла толико далеко да му гурне стопалом ногу. И то је игнорисао. Зидови кабине изгледали су ближи, некако. „У шта не верујеш, Госпо од таласа? Да ми Аес Седаи служе? Рафела, Мерана.“ Одсечно им је показао.
Све што је желео од њих је да дођу до њега, и да их виде како долазе, али оне су спустиле шоље и грациозно устале, доклизале свака са једне његове стране – и клекнуле. Свака је узела једну од његових шака у обе своје и уснама притиснула надланицу, баш на пресијавајућу главу са златном гривом Змаја који му је био обмотан око подлактице. Једва да је успео да сакрије запањеност, не скрећући поглед са Харине. Лице јој је мало посивело.
„Аес Седаи ми служе, а то ће радити и Морски народ.“ Показао је сестрама да се врате на своје столице. Зачудо, изгледале су некако изненађено. „То је оно што Џендаи пророчанство каже. Морски народ ће служити Корамуру. Ја јесам Корамур.“
„Да, али ту је ствар Погодбе.“ По Харинином гласу, та реч је очигледно почињала великим словом. „Џендаи пророчансто каже да ћеш нам донети славу, и да ће сва мора света бити наша. Као што ми дајемо теби, ти мораш да даш нама. Ако не направим добро ову Погодбу, Неста ће да ме голу обеси за чланке о конопце и још ће да позове Првих Дванаест од клана Шодеин да изаберу нову Госпу од таласа.“ Израз потпуног ужаса расплинуо јој се по лицу када су јој те речи напустиле усне, а црне очи су се од изненађења шириле све више и више сваком речи. Њен Ветротрагач је пиљила у њу, а Дерах и Тавал су се толико трудиле да то не раде, очију прикованих за сто, да се чинило као да ће им се лица распући.
И изненада, Ранд схвати. Та’верен. Видео је учинке, изненадне тренутке када су се дешавале најневероватније ствари јер је он био у близини, али никада није схватао шта се догађа пре него што се заврши. Опуштајући ноге најбоље што је могао, ослонио се рукама о сто. „Ата’ан Мијере ће ми служити, Харина. То је дато.“
„Да, служићемо ти, али –“ Харина је скоро искочила из столице, просипајући чај. „Шта ми радите, Аес Седаи?“ узвикнула је, дрхтећи. „Ово није поштена погодба!“
„Ми не радимо ништа“, рече Мерана мирно. Чак је успела да попије гутљај тог чаја а да се не намршти.
„У присуству сте Поноворођеног Змаја“, додала је Рафела. „Чини ми се да вас Корамур из пророчанства позива да служите.“ Положила је прст на окгругли образ. „Рекла си да причаш за Господарицу бродова. Да ли то значи да твоја реч обавезује све Ата’ан Мијере?“
„Да“, шапнула је Харина задихано, падајући назад на столицу. „Оно што ја кажем обавезује сваки брод, и све до саме Господарице бродова.“ Било је немогуће да неко од Морског народа побели у лицу, али, пиљећи у Ранда, скоро да је успела у томе.
Насмешио се Мин, да подели тренутак. Коначно ће га људи пратити без борбе на сваком кораку или деобе, као код Аијела. Можда је Мин мислила да је желео њену помоћ да оконча ствари, или је можда било због та’верена. Нагнула се ка Госпи од таласа. „Бићеш кажњена због оног што ће се овде данас догодити, Харина, али не толико колико се плашиш, мислим. У најмању руку, једног дана, бићеш Господарица бродова.“
Харина се намрштила на њу, а онда бацила поглед на Ветротрагача.
„Она није Аес Седаи“, рече Шалон, а Харина је, изгледа, била разапета између олакшања и разочарања. Док Рафела није проговорила.
„Пре неколико година, чула сам извештаје о девојци са чудесном способношћу да види ствари. Да ли си ти она, Мин?“
Мин направи гримасу у шољу, а онда невољно климну; одувек је говорила да што је више људи знало шта је могла да ради, мање је то добра доносило. Бацивши поглед преко стола ка Аес Седаи, уздахнула је. Рафела је само климнула, али је Мерана пиљила у њу, очи боје лешника гореле су на масци спокоја. Без сумње је очекивала да сатера Мин у угао што је пре могуће и сазна шта је био тај таленат и како је радио, а без сумње је и Мин очекивала исто. Ранд је осетио боцкање нервирања; требало је да зна да ће је он заштитити од досађивања. Боцкање нервирања, и топлину јер је могао да је заштити бар од тога.
„Можеш да верујеш у оно што Мин каже, Харина“, рече Рафела. „Извештаји које сам чула говоре да се оно што она види увек оствари. А чак и ако не схвата, видела је још нешто.“ Округло лице јој се нагнуло на страну, а осмех јој увио усне. „Ако ћеш бити кажњена због онога што се догоди овде, онда то значи да ћеш се сложити са свиме што твој Корамур жели.“
„Осим ако се не сложим ни са чим“, повика Харина. „Ако не направим никакву Погодбу...“ Песнице јој се стегоше на столу. Већ је признала да мора да направи Погодбу. Признала је да ће Морски народ служити.
„Оно што захтевам није тешко“, рече Ранд. Размишљао је о овоме откад је одлучио да дође. „Када хоћу бродове да носе људе или залихе, Морски народ ће да их обезбеди. Желим да знам шта се догађа у Тарабону и Арад Доману, и у земљама између. Ваши бродови могу да сазнају – сазнаће – оно што желим да знам; пристају у Танчику и Бандар Ебану и још стотину рибарских села и градова између. Ваши бродови могу да отпутују даље на пучину него било који други. Морски народ ће да стражари западно у Аритском океану далеко колико може да плови. Постоје људи, Сеаншани, који живе иза Аритског океана, и једног дана, доћи ће и покушати да нас освоје. Морски народ ће ме обавестити када дођу.“
„Много захтеваш“, горко промрмља Харина. „Знамо за те Саеншане, који долазе са Острвља Смрти, како изгледа, са којих се ни један брод не враћа. Неки од наших бродова су се сусрели са њиховим; користе Једну моћ као оружје. Захтеваш више него што мислиш, Корамуре.“ Овог пута није застала због титуле. „Неко мрачно зло се спустило на Аритски океан. Ни један наш брод се није вратио оданде већ месецима. Бродови који плове на запад нестају.“
Ранд је осетио језу. Окретао је Змајев скиптар, направљен од дела сеаншанског копња, у рукама. Да ли су већ могли да се врате? Одбијени су једном, код Фалмеа. Носио је врх копља да га подсећа да у свету има још непријатеља поред оних које је могао да види, али је био сигуран да ће Сеаншанима требати године да се опораве од пораза, у море су их отерали Поноворођени Змај и мртви хероји призвани Рогом Валера. Је ли Рог још био у Белој кули? Знао је да су га тамо однели.
Изненада више није могао да поднесе стешњеност у кабини. Петљао је око резе на рукохвату столице. Није хтела да се отвори. Зграбивши глатко дрво, откинуо је рукохват једним жестоким трзајем, уз лет иверица. „Сложили смо се да ће ми Морски народ служити“, рекао је устајући. Због ниске таванице морао је да се претеће наднесе над сто. Кабина јесте изгледала мања. „Ако има још нешто око твоје Погодбе, Мерана и Рафела ће се постарати за то.“ Не чекајући одговор, окренуо се ка вратима, где је Дашива поново мрмљао себи у браду.
Мерана га је сустигла ту, ухватила му рукав и проговорила хитро и тихо. „Мој господару Змају, било би најбоље када би остао. Видео си шта је то што си та’верен до сада учинило. Ако останеш овде, верујем да ћемо наставити да откривамо оно што жели да сакрије и добијемо сагласност пре него што ишта дамо.“
„Сиви си Ађах“, грубо јој рече. „Преговарај! Дашива, пођи са мном.“
На палуби, дубоко је дисао. Небо без облака било је отворено над њим. Отворено.
Требало му је неколико тренутака да примети Беру и друге две сестре како га ишчекивајуће посматрају, Флин и Наришма су се држали онога што је требало да раде, четвртине погледа на броду а остало на обале реке, град са једне стране и полу-обновљене амбаре са друге. Брод на сред реке био је рањиво место ако неки од Изгубљених одлучи да удари. У ствари, тада је свуда било опасно. Ранд није могао да схвати зашто неки од њих није покушао бар да уништи Сунчеву палату око њега.
Мин га је ухватила за руку, и он се тргну.
„Извини“, рече. „Није требало да те оставим.“
„У реду је“, насмејала се. „Мерана се већ намерила на посао. Мислим да хоће да ти набави Харинину најбољу блузу, а можда и ону следећу. Госпа од таласа је изгледала као зец ког су ухватиле две ласице.“
Ранд климну. Морски народ је био његов, или скоро његов. Зашто је било битно је ли Рог Валера био у Белој кули? Био је та’верен. Био је Поноворођени Змај, и Корамур. Златно сунце још увек је пекло доста далеко од подневног зенита. „Дан је још увек млад, Мин.“ Могао је да учини било шта. „Да ли би желела да смирим побуњенике? Кладим се у хиљаду круна у замену за пољубац да су моји пре заласка.“
