Седећи прекрштених ногу на Рандовом кревету, Мин га је посматрала како у поткошуљи пребира по капутима у огромном ормару украшеном слоновачом. Како уопште може да спава у овој соби испуњеној свим тим тешким, црним намештајем? Део ње несвесно помисли да избаци сав намештај и замени га изрезбареним, благо позлаћеним намештајем који је видела у Каемлину, и бледим драперијама и покривачима који би му били мање депресивни. Чудно, никад јој и није било стало до намештаја, или рубља. Али та таписерија са приказом битке, на којој је усамљени мачевалац био окружен непријатељима и на прагу пораза—то свакако мора да лети. Па ипак, најчешће је гледала њега.
Имао је одлучан поглед у јутарње плавим очима, а снежно-бела кошуља се затегла преко његових леђа када се окренуо да допре дубље у унутрашњост ормара. Имао је добре ноге и изванредне листове, који су долазили до изражаја у тамним уским панталонама и спуштеним чизмама. Понекад би се намрштио, чешљајући прстима тамно-црвену косу; колико год је чешљао није је могао исправити, увек би се благо заковрџала око његових ушију и на потиљку. Није била једна од оних будаластих жена које су памет остављале код ногу мушкараца заједно са својим срцима. Само је понекад у његовом присуству било мало теже јасно размишљати. То је све.
Свилени везени капути су један за другим бацани на под преко капута који је носио на броду Морског народа. Да ли је могуће да се преговори одвијају макар упола тако добро без његовог утицаја та’верена? Кад би макар имала неку заиста корисну визију о Морском народу. Као и увек у њеним очима, слике и живописне ауре су трепериле око њега. Највећи део њих би нестао пре него што би их разазнала, и у овом тренутку је знала значење само једне. Та једна се појављивала и нестајала стотину пута на дан, и кад год би у његовом присуству били Мет или Перин, обухватала би и њих, а некад и друге. Огромна сенка је вребала над њим, прождирући хиљаде за хиљадама ситних светала која су хрлила у њу у покушају да испуне таму. Данас се чинило да има безброј десетина хиљада свитаца, али је такође и сенка била већа. На неки начин је та визија представљала његову борбу са Сенком, али он скоро никад није желео да зна како стоји. И онако не би могла заиста то да му каже, изузев чињенице да се чинило да сенка стално побеђује, у једном или другом степену. Одахнула је када је визија нестала.
Сићушан убод кривице ју је натерао да се промешкољи на прекривачу. Није му заиста лагала када ју је питао које визије је задржала за себе. Не баш. Која корист од тога да му каже да ће скоро сигурно изгубити без жене које више није било? У последње време је одвећ лако постајао суморан. Морала је да му одржи дух, да га натера да се сети како да се смеје. Осим . . .
„Мислим да то није добра идеја Ранде.“ Можда је била грешка то изговорити. Мушкарци су тако чудна створења на много начина. Једног трена прихватају разумне савете, а следећег сасвим супротно. Намерноби изгледа радили супротно. Па ипак, из неког разлога се осећала . . заштитнички . . . према овом мушкарцу који би је вероватно могао подићи било којом руком. И то без усмеравања.
„Ово је генијална идеја“, рече бацајући плави капут са сребрним везом. „Ја сам та'верен, и данас изгледа све ради у моју корист, за промену.“ Зелени капут са сребрним везом паде на под.
„Зар ме не би радије поново утешио“
Застао је као громом ударен, пиљећи у њу, држећи заборављен црвени посребрени капут у руци. Надала се да није поцрвенела. Утешити. Одакле ли је дошла та идеја?, немо се питала. Тетке које су је подигле су биле нежне, добре жене, али су имале чврсте ставове о пристојном понашању. Нису се слагале са тим што је носила панталоне, које је носила док је радила у штали, њен омиљен посао због њене љубави према коњима. Није ни сумњала шта би помислиле о тешењу, са човеком за кога није удата. Ако би икада сазнале, јахале би целим путем из Баерлона да је одеру живу. И њега, наравно.
„Ја . . . морам да наставим да се крећем, док сам сигуран да још увек делује“, рече јој тихо, а затим се нагло окрену ка ормару. „Ово ће одговарати“, изјавио је вадећи једноставан капут од зелене вуне. „Нисам ни знао да се ово налази унутра.“
„То је био капут који је носио у повратку са Думајиних Извора. Јасно је могла да види како му се руке тресу при самој помисли на њих. Трудећи се да изгледа природно, устала је и пришла му да га загрли, гужвајући капут између њих док је спуштала главу на његове груди.
Само је рекла „Волим те.“ Кроз његову кошуљу је могла да осети округли, до пола залечен ожиљак на његовом левом боку. Могла се тачно присетити када га је задобио као да је то било јуче. Тада га је први пут држала у наручју, док је несвестан лежао на ивици смрти.
Прибио ју је уз себе, избијајући јој дах, а затим ју је, на њено разочарање, пустио. Учинило јој се да је промрмљао нешто попут „није поштено“. Да ли је размишљао о Морском народу док га је грлила? Требао би, уистину. Мерана је била Сива, па ипак кружила је прича како би Морски народ могао да натера Доманке да се презноје. Требао би, па ипак... Хтела је да га шутне у чланак. Нежно ју је одгурнуо и почео да облачи капут.
„Ранде“, рече одлучно: „не можеш бити сигуран да ће имати икаквог учинка, зато што је имао на Харину. Кад би то што си та’верен увек утицало на све, сви би владари већ клечали пред твојим коленима до сада, као и Бели плаштови.“
„Ја сам Поноворођени Змај“, одговори надмено: „и данас могу учинити све.“ Узимајући каније свог мача, завезао их је око појаса. Сада је носио обичну месингану копчу. Позлаћени Змај је лежао на покривачу кревета. Навукао је рукавице од танке црне коже како би покрио главе са златним гривама на руци и чапље на длановима. „Али ја не изгледам као он, зар не?“ раширио је руке, осмехујући се. „Неће ни знати док не буде касно.“
Одмахну рукама. „Такође не изгледаш као велика будала.“ Па нека схвати то како год жели. Идиот ју је погледао искоса, као да не разуме. „Ранде, чим угледају Ајиеле, или ће побећи или ће почети да се боре. Ако не желиш повести Аес Седаи, макар поведи неког од Аша'мана. Једна стрела и мртав си, било да си Поноворођени Змај или козар!“
„Али ја јесам Поноворођени Змај, Мин“, рекао је озбиљно. „И та’верен. Идемо сами, ти и ја. Ако још увек желиш да пођеш.“
„Не идеш нигде без мене, Ранде ал’Тор.“ Зауставила се да не каже како би се саплео о своје ноге без ње. Ова еуфорија је била подједнако лоша као и депресија. „Нандери се то неће свидети.“ Није тачно знала шта се дешава између њега и Девица—нешто необично по свему судећи—али и најмања нада да би га то могло зауставити нестаде када се исцерио као дечачић који избегава своју мајку.
„Неће ни знати, Мин.“ Чак су му и очи светлуцале! „Чиним то стално, а оне никад не сазнају.“ Пружио јој је руку прекривену рукавицом, очекујући да скочи на његово хоп.
Заиста није могла да уради ништа до да исправи свој зелени капут, погледа се у огледалу, провери фризуру и прихвати његову руку. Проблем је био што је заиста била спремна да скочи уколико би само мрднуо прстом; једино је желела да он то никад не сазна.
Направио је капију у предсобљу, изнад Излазећег Сунца насликаног на патосу, и она га је пустила да је поведе кроз њу у брдовиту шуму прекривену мртвим лишћем. Птица побеже, одлепршавши црвеним крилима. Веверица се појави на грани и засквича на њих, накострешивши свој беличасти реп.
Ово није била шума какву је памтила из околине Баерлона; није било много правих шума у близини Каирхијена. Већина стабала су били четри до пет или чак десет корака удаљени једни од других. Високи кожолисти, борови и још виши храстови и неко непознато дрвеће, прекривали су пропланак на ком су се она и Ранд налазили, као и падину која је почињала пар корака од њих. Чак је и приземно растиње изгледало слабије него код куће. Жбуње, лоза и купине су расли у малим скупинама. Све је било суво и увело. Извукла је чипкану марамицу из рукава и обрисала зној који јој је изненада облио лице.
„Куда?“, упитала је. По положају сунца, север је био у правцу падине, правац који би она најрадије изабрала. Град би требао да лежи на седам или осам миља у том правцу. Уз срећу, могли би да одпешаче до града и да никог не сретну. Или, још боље, узевши у обзир њене високе потпетице и терен, а и врућину, Ранд би могао да одлучи да одустане и направи нову капију до Сунчеве палате. Одаје у палати су биле много хладније у поређењу са овим.
Пре него што је могла да одговори, шуштање жбуња и лишћа је најавило нечији долазак. Испоставило се да је особа која је јахала дугоногог сивoг шкопца са уздама светлог поруба била жена из Каирхијена, ниска и витка у тамно плавој, скоро црној, свиленој хаљини за јахање, на којој су се хоризонталне црвене, зелене и беле линије пружале од врата до испод колена. Ни зној на њеном лицу није могао да умањи њену бледу лепоту, или да њене очи учини нечим другим довеликим тамним базенима. Мали прозирни зелени камен је висио на њеном челу на фином златном ланцу уплетеног у косу која јој је у таласима падала на рамена.
Мин је остала запањена, и то не због самострела за лов који је жена нехајно држала подигнутог у зеленом рукавицом прекривеној руци. На тренутак је била убеђена да је она Моираина. Али . . .
„Не сећам се да сам вас видела у кампу“, рече жена грленим, скоро заводљивим гласом. Моираинин глас је напротив био кристално јасан. Спустила је самострел, такође нехајно, и уперила га у Рандова прса.
Није уопште на то обратио пажњу. „Волео бих да бацим поглед на ваш камп“, рече уз благ наклон. „Верујем да си ти госпа Каралина Дамодред?“ Витка жена је климнула главом, потврдивши своје име.
Мин уздахну са жаљењем, али не зато што је заиста очекивала да је Моираина жива. Једину погрешну визију коју је имала је била у вези Моираине. Али Каралина Дамодред главом и брадом, једна од вођа побуне против Ранда овде у Каирхијену, и претендент на Сунчев Трон . . . Заиста је повлачио све нити Шаре око себе, чим се она појавила.
Госпа Каралина лагано подигну самострел у страну, струна испусти гласан звук, испаљујући стрелу широког врха у ваздух.
„Чисто сумњам да би ти једна од ових могла наудити“, рече прилазећи им: „а не бих желела да помислиш да сам ти претња.“ Упутила је поглед ка Мин, кратак поглед, али била је сигурна да је она приметила и запамтила све што је важно, али изузев тога, госпа Каралина није скидала поглед са Ранда. Зауздала је коња на три корака од њих; довољно да побегне уколико би Ранд покушао да је дохвати. „Могу да се сетим само једног мушкарца сивих очију твоје висине који би се ни из чега појавио, осим уколико ниси прерушени Аијел. Можда би ипак био љубазан да кажеш своје име?“
„Ја сам Поноворођени Змај.“, рече Ранд, са свом оном ароганцијом коју је показао и Морском народу. Па ипак, ако је деловање та’верена и имало неко дејство, жена на коњу то није ничим одавала.
И уместо да падне ничице, благо је климнула, стиснутих усана. „Толико сам чула о теби. Да си отишао у Кулу да се предаш Амирлин Трон. Чула сам да планираш да даш Сунчев Трон Елејни Траканд. Такође сам чула да си убио Елејну, као и њену мајку.“
„Ја се никоме не предајем“, оштро одговори Ранд. Зурио је у њу тако продорним погледом да је само од тога требала да искочи из седла. „Елејна је на свом путу ка Каемлину док разговарамо, да преузме престо Андора. Након чега ће имати и престо Каирхијена.“ Мин се трзну. Зар мора да звучи тако препотентно? Понадала се да се мало смирио после Морског народа.
Госпа Каралина је спустила свој самострел преко седлаиспред себе, прелазећи преко њега шаком у рукавици. Можда жалећи за стрелом? „Могла бих да прихватим младу рођаку на престолу—боље она него неки—али . . .“ Те велике тамне очи које су раније биле водено намах постадоше чврсте као камење. „Али нисам сигурна да могу да прихватим тебе у Каирхијену, и не мислим само на твоје промене закона и обичаја. Ти . . . мењаш судбину самим својим присуством. Сваког дана од твог доласка, људи умиру у невероватним, бизарним несрећама. Толико мужева је напустилио своје жене, и жена своје мужеве, да о томе више нико и не говори. Распарчаћеш Каирхијен својим останком у њему.
„Равнотежа“, ужурбано упаде Мин. Рандово лице је било толико мрачно као да је био на ивици. Можда је ипак био у праву што је дошао овде. Сигурно није било сврхе допустити да упропасти овај сусрет у налету беса. Ником није дала прилику да проговори. „Одувек постоји равнотежа између добра и зла. Тако Шара делује. Чак ни он то не може да промени. Као што је ноћ противтежа дану, добро се супротставља злу. Од његовог доласка, није било ниједног мртворођеног детета у граду, ниједног детета рођеног са недостатком. Има више свадби неким данима него раније за недељу дана, и за сваког човека који се угуши пером, жена падне низ степенице и уместо да сломи врат, не остану јој ни модрице. Изреци једно зло и моћи ћеш да укажеш и на добро. Окретање Точка захтева равнотежу, а он само повећава могућности да се нешто догоди.“ Изненада поцрвене, схватајући да су је обоје гледали. Тачније, зурили су у њу.
„Равнотежа?“, промрмља Ранд подижући обрву.
„Читала сам неке од књига газда Фела“, тихо одговори. Није желела да ико помисли како се претвара да је филозоф. Госпа Каралина се насмеши и поигра се уздама. Она јој се смејала. Показала би она овој жени нешто стварно смешно!
Изненада се испред њих појави шкопац са изгледом ратног коња, пробивши се кроз растиње, носећи у седлу мушкарца добрано зашлог у средње године, кратко потшишане косе и шпицасте браде. Упркос његовом жутом таиренском капуту, са рукавима прошараним зеленим сатеном, са његовог мокрог, тамног лица су гледале зачуђујуће лепе плаве очи попут полираних сафира. Не нарочито леп човек, али су очи надокнађивале његов предуги нос. Држао је оборен самострел испред себе у једној шаци покривеној кожном заштитном рукавицом, а у другом је махао стрелом широког врха.
„Ово је прошишало тик поред моје главе, Каралина, и има твоја обележја! Само зато што нема дивљачи, није разлог–“ Тек тада је постао свестан Ранда и Мин, и усмери свој запети самострел ка њима. „Да ли су ово луталице, Каралина, или си пронашла уходе из града? Никад нисам веровао да ће нас ал’Тор дуго пустити овде неометане.“
Још се пола туцета јахача појавило иза њега, знојави мушкарци у капутима дебелих рукава са сатенским пругама и ознојене жене у јахаћим хаљинама са широким, дебелим чипкастим оковратницима. И сви са самострелима. Последњи од тих јахача се још нису зауставили, и њихови коњи су забацивали главама и њиштали, а из другог правца је из жбуња изашло двоструко више јахача, који су стали поред Каралине, све витки и бледи мушкарци и жене у тамној одећи са обојеним пругама чак и испод струка. И сви су имали самостреле. Затим пешице дођоше слуге, задихане због врућине, људи који би одрали и однели било коју оборену дивљач. Скоро да и није било важно што нико од њих није имао више од ножа за драње. Мин прогута кнедлу, и несвесно поче одсечније да тапка образе марамицом. Ако би макар једна особа препознала Ранда пренего што би он то мриметио . . .
Госпа Каралина није оклевала. „Нису уходе, Дарлине“, рече, окрећући коња ка таиренским придошлицама. Високи господар Дарлин Сиснера! Сада је недостајао само још Торам Риатин. Мин је пожелела да је Рандово привлачење Шаре мање савршено „Рођак и његова жена“, настави Каралина, „дошли из Андора да ме посете. Дозволи да ти представим Томаса Траканда— из нижег огранка Куће—и његову жену Џаиси.“ Мин је умало прострели погледом; једина Џаиси коју је познавала је била прашњаво, џангризало пре своје двадесете, и до сржи тешке нарави.
Дарлинов поглед је поново прешао преко Ранда, и кратко се задржао на Мин. Оборио је самострел и благо се наклонио, како и доликује Високом господару ситнијем племићу. „Добро сте нам дошли Господару Томасе. Треба бити храбар па нам се придружити под садашњим околностима. Ал`Тор би могао сваког дана пустити оне дивљаке на нас.“ Госпа Каралина му је упутила огорчен поглед, који се он правио да не види.
Приметио је ипак да Рандов наклон није био ништа дубљи, приметио и направио гримасу. Згодна жена тамне пути из његове пратзње бесно промрмља себи у браду—имала је дуго, чврсто лице, добро извежбано у исказивању беса—а стамени момак, који се презнојавао у светло-зеленом капуту прошараном црвеном, је подбоо свог коња пар корака као да је размишљао да ли да прегази Ранда.
„Точак тка како точак жели“, хладно одговори Ранд, правећи се да не примећује ништа. Поноворођени Змај до сржи, ето шта је био. Арогантан до небеса. „Мало шта се догађа онако како то ми очекујемо. На пример, чуо сам да си у Тиру, у Хадон Мирку.“
Мин је желела да има храбрости да се усуди да каже нешто како би га умирила.. Одлучила се да га милује по руци. Нехајно. Супруга—то је била реч која је изненада звучала јако добро—супруга која нехајно милује свог мужа. Још једна лепа реч. Светлости, тешко је бити поштена! Није било поштено што је морала бити поштена.
„Високи господар Дарлин је тек стигао бродом са неколицином блиских пријатеља, Томасе.“ Каралинин грлени глас се није променио ни за трен, али се њен шкопац изненада пропео, без сумње под притиском мамуза, и приликом покушаја поновног успостављања контроле упутила Ранду кратак упозоравајући поглед. „Не узнемиравај Високог господара, Томасе.“
„Не смета ми, Каралина“, рече Дарлин качећи самострел о седло. Дојахао је ближе и спустио руку на високу јабуку свог седла. „Човјек има право да зна у шта се упушта. Можда си чуо приче да је ал`Тор на путу за Кулу, Томасе. Дошао сам зато што су ми Аес Седаи пришле пре пар месеци сугеришући да би то могло да се догоди, а твоја рођака ми је признала да су и њој пришле. Помислили смо да бисмо могли да је поставимо на Сунчев трон пре него што га Колавера заузме. Но, ал`Тор није будала; никад нисам ни мислио да јесте. Моје мишљење да он свира Кулу као харфу. Колавера је обешена, он седи безбедан иза зидова Каирхијена—без повоца Аес Седаи, кладим се без обзира шта се причало—и док не нађемо неки начин да се искобељамо, налазимо се у његовој шаци, чекајући да је скупи у песницу.“
„Брод те је довезао“, једноставно реча Ранд. „Брод може и да те врати.“ Изненада Мин схвати да он њу нежно милује по руци. Покушавајући да је умири!
Изненађено, Дарлин забаци главу и засмеја се. Много жена би заборавило на његов нос због тих очију и смеха. „Може, Томасе, али сам ја запросио твоју рођаку. Она се још није изјаснила, али мушкарац не може оставити чак ни потенцијалну жену на милост и немилост Ајиелима, а она не жели да оде.“
Каралина Дамодред се усправила у седлу, толико хладног лица да би се и Аес Седаи постиделе, али су изненада црвене и беле ауре заискриле око ње и Дарлина, и Мин је знала. Боје изгледа да никад нису биле значајне, али је знала да ће се њих двоје венчати али не пре него што га она поприлично извоза. Такође, пред њеним очима се изненада појави круна на Дарлиновој глави, једноставан златан круг са благо закривљеним мачем који је лежао пљоштимице изнад његових обрва. Краљевска круна коју ће једног дана носити, али које земље, то није могла да каже. Тир је имао Високе господаре уместо краља.
Слике и ауре су нестале кад је Дарлин зауздао коња како би се суочио са Каралином. „Данас изгледа нема дивљачи. Торам се већ вратио у камп. Предлажем да и ми урадимо исто.“ Те плаве очи су брзо промотриле околно дрвеће. „Чини се да су твој рођак и његова супруга изгубили своје коње.“ „Хоће да одлутају у тренутку непажње“, додао је Ранду, благим гласом. Добро је знао да нису ни имали коње. „Али сам убеђен да ће се Роваир и Инес радо одрећи својих. Шетња по чистом ваздуху ће им добро доћи.“
Крупан човек у капуту са црвеним пругама истог трена сјаха са своје високе кобиле, улизички се осмехујући Дарлину а Ранду упути значајно мање љубазан, али ипак љигав осмех. Жена љутог лица тренутак касније круто сјаха. Није деловала задовољно.
Није ни Мин. „Намераваш да одеш у њихов камп?“ шапну је Ранду док ју је водио до коња. „Да ли си полудео?“ додала је не размишљајући.
„Још не“, рече нежно, додирујући јој нос врхом прста. „Захваљујући теби то знам.“ Поможе јој да се попне на њену кобилу, а онда се баци у седло свог дората и придружи се Дарлину.
Упутивши се на север и малко ка западу, преко падине, оставили су Роваира и Инес да стоје под дрвећем и зуре кисело једно у друго. Кад се прикључили колони Каирхијењана, Таиренци су им смејући се довикивали жеље за угодном шетњом.
Мин би јахала уз Ранда, али је Каралина спустила руку на њено раме, повлачећи је иза два мушкарца. „Хоћу да видим шта ради“, тихо рече Каралина. Ко, питала се Мин. „Ти си његова љубавница?“ упита Каралина.
„Да“, пркосно одговори Мин, кад је дошла до даха. Образи су јој горели. Али жена само климну главом, као да је то најнормалнија ствар на свету. Можда и јесте, у Каирхијену. Понекад је схватала да сва софистицираност коју је покупила разговарајући са светским људима није била баш значајна.
Ранд и Дарлин су јахали колено уз колено мало напред; млађи мушкарац је био за главу виши од старијег, али су обојица били обавијени поносом као плаштом. Али ипак су разговарали. Није било лако пратити њихов разговор. Тихо су говорили, па је често шуштање опалог лишћа или крцкање сувих гранчица под коњским копитима пригушивало њихове речи. Крик сокола изнад њих или мрмор веверица у дрвећу би их у потпуности пригушио, али и поред свега тога, било је могуће чути одломке.
„Ако смем, Томасе“, рече Дарлин у једном тренутку, док су се спуштали након првог успона, „и тако ми Светлости не мислим ништа лоше, имаш срећу да имаш лепу супругу. Ако Светлост дозволи ја ћу имати једну исто толико лепу.“
„Зашто не разговарају о нечему битном?“ промрмља Каралина.
Мин је окренула главу како би сакрила осмејак. Каралина није изгледала ни близу незадовољна колико је звучала. Она лично никад није размишљала о томе да ли је неко сматра лепу или не. Добро, све док није срела Ранда. Можда Дарлинов нос уопште није био толико велик.
„Дао бих му да извуче Каландор из Камена“, рече Дарлин нешто касније, док су се пели слабо пошумљеном падином, „али нисам могао да прихватим то што је довео аијелске освајаче у Тир.“
„Прочитао сам Змајева пророчанства“, рече Ранд, нагињући се над вратом животиње и пожурујући је. Мин је сумњала да је коњ био само углађен споља, баш као и његов власник. „Камен је морао да падне како би он узео Каландор“, настави Ранд. „Остали Таиренски господари га следе, бар тако чујем.“
Дарлин фркну. „Они му се увлаче и љубе му ципеле! Могао сам га и ја следити, да је то желео, да . . .“ Уз уздах, одмахну главом. „Превише ако, Томасе. Постоји изрека у Тиру. ‘Свака свађа може бити заборављена, али краљеви никад не заборављају.’ Тир није имао краља од Артура Хоквинга, али мислим да је Поноворођени Змај веома налик краљу. Не, оптужио ме је за издају, како он то назива, и ја морам да наставим како сам и започео. Ако Светлост дозволи, можда ћу видети да Тир поново буде самосталан на својој земљи пре смрти.“
Ово мора да је дело та’верена, знала је Мин. Овај човек никад не би говорио овако са неким кога је случајно срео, па макар био и наводни рођак Каралине Дамодред. Али шта Ранд мисли? Није могла да дочека да му каже за круну.
Попевши се на брдо, изненада наиђоше на групу копљаника—од којих су неки имали исполиране оклопе и шлемове, али већина је била без њих—који су почели да поздрављају чим су видели групу. Лево и десно, Мин је кроз дрвеће могла видети друге групе стражара. Испод, камп се налазио у наизглед сталном облаку прашине, простирући се преко падине скоро без дрвећа па преко долине и следећег брда. Било је тек неколико шатора, али сваки од њих је био огроман, а на њима су се вијорили стегови племића. Привезани коњи су скоро били бројни колико и људи, а хиљаде мушкараца и шачица жена је лутало између ватри и вагона. Нико није ускликнуо док су њихове вође пролазиле.
Мин их је проучавала преко марамице коју је ставила преко носа због прашине, не бринући да ће Каралина видети шта ради. Обесхрабрена лица су их гледала како пролазе, мрачна лица, лица људи који знају да су у замци. Ту и тамо кон неке Куће би се видио изнад нечије главе, али већина је изгледа носила што год је могла наћи, делове и парчиће оклопа који се често нису уклапали нити су били одговарајуће величине. Велики број људи превисоких да буду Каирхијењани је пак носио носио црвене капуте испод изудараних оклопа. Мин је приметила скоро сакривеног белог лава пришивеног на прљави црвени рукав. Дарлин је могао са собом да поведе тек шачицу пријатеља, можда не више од своје ловачке дружине. Каралина није гледала ни на једну страну док су јахали кроз камп, али кад год би прошли близу тих људи у црвеним капутима, скупила би јој се уста.
Дарлин је сјахао испред огромног шатора, највећег којег је Мин икада видела. Био је већи од ичега што је она могла замислити. Велики овал са црвеним пругама који се пресијавао на сунцу као свила, са не мање од четири висока врха, а сваки на себи је носио Излазеће сунце Каирхијена, златно на плавом, које се вијорило на благом поветарцу. Звук харфи је допирао изнутра упркос жамору гласова, као звук гусака. Кад су слуге преузеле коње, Дарлин је понудио своју руку Каралини. После веома дуге паузе, лако је спустила прсте на његов зглоб без икаквог израза, допуштајући му да јој буде пратња при уласку.
„Моја госпо жено?“ промрмља Ранд уз осмех, пружајући јој руку.
Мин фркну и стави руку преко његове. Радије би га ударила. Није имао права да се шали овако. Није имао права да је доведе овде, та'верен или не. Могао би да буде убијен овде, спаљен био! Али да ли би га било брига када би цео живот провела плачући? Додирнула је једну од драперија док су улазили, и затресла главом уневерици. То јесте свила. Свилени шатор!
Нису још ни ушли а Ранд се укрутио. Дарлинова окупљена пратња и Каралинина се згурала око њих са неискреним извињењима. Између четири главна шаторска стуба, дуги столови крцати храном и пићем истицали су се од живописних тепиха који су спуштени на под, и свугде је било људи, племства из Каирхијена обученог у најбољу одећу, неколицине војника са обријаним и напудерисаним челима, углавном људи високог положаја судећи о фином кроју њихових капута. Шачица бардова се шетала свирајући кроз масу, се подједнако истицала колико због надмености толико и због позлаћених харфи које су носили. Па ипак, Минине очи је привукао извор Рандове узнемирености; три Аес Седаи које су међусобно разговарале обавијене зеленим, браон и сивим шалом. Слике и боје су блескале око њих, али она ништа није могла да разазна. Вртлог у маси је разоткрио још једну, жену пуначког округлог лица. Још више слика, још више пламтећих боја, али Мин је био довољан црвени обрубљени шал који је падао преко њених пуначких руку.
Ранд је ставио њену шаку испод своје руке и помиловао је. „Не брини“, рекао је нежно. „Све иде како треба.“ Питала би га шта овде траже, али се плашила да би јој одговорио.
Дарлин и Каралина нестадоше у гужви заједно са својом пратњом, али кад им слуга са црвеним, зеленим и белим пругама на тамним манжетама понуди послужавник са сребрним купама, Каралина се поново појави, отресавши једног наметљивца, са лицем налик секири који је носио један од оних црвених капута. Он је бесно погледа са леђа док је узимала купу пунча од слуге, а Мин застаде дах кад угледа ауру која изненада засја око њега—многобројне модрице толико тамне да су биле скоро црне.
„Не веруј том човеку, госпа Каралино.“ Није могла да се заустави. „Он ће убити сваког за кога мисли да му стоји на путу, убиће из забаве, и било кога.“ Затворила је уста како не би рекла још.
Каралина је бацила поглед преко рамена док се мушкарац нагло окренуо. „За Дејвда Ханлона ми је лако у то да поверујем“, рече кисело. „Његови бели лавови се боре за злато, не Каирхијен, и пљачкају горе него Аијели. Андор им више изгледа не одговара.“ И то уз лукав поглед ка Ранду. „Торам му је обећао много злата, чини ми се, и имања колико знам.“ Намигнула је Мин. „Да ли знаш човека, Џаиси?“
Мин је само могла да одмахне главом. Како да објасни оно што је сада знала о Хенлону. Да ће му руке бити крваве од још силовања и убистава пре него што умре? Када би знала кад и ко . . . Али само је знала је да хоће. Уосталом, то што би испричала некома о некој визији, никад није имало икаквог ефекта, без обзира ко би био у питању. Понекад, док још није схватала, визије су се обистињавале зато што би их упозорила.
„Чула сам за Беле лавове“, Ранд јој хладно рече. „Међу њима тражи Пријатеље мрака , и нећеш се разочарати.“ Они су некад били Гебрилови војници. То је било све што је Мин знала, као и да је Гебрил у ствари био Рахфвин. Логично би било да међу војницима који су му служили буде и Пријатеља мрака.
„А ко је он?“ Ранд климну ка човеку на супротној страни шатора чији је дуги, таман капут имао подједнак број пруга као и Каралинина хаљина,а особа која га је носила била је веома висока за Каирхијењанина, можда тек за главу или мања од Ранда. Био је витак изузев широких рамена, и наочит, јаке вилице и са једва видљивим седим власима на слепоочницама. Из неког разлога, Минине очи је привукао његов саговорник, мршав човечуљак великог носа и широких ушију, у црвеном свиленом капуту који му није стајао најбоље. Није престајао да додирује закривљени бодеж за појасом који је био изузетан, налазио се у златним корицама, а на врху дршке се налазио тамни црвени камен, који као да је зрачио тамом. Није видела никакву ауру око њега. Чинио јој се благо познат. Обојица су гледала у њу и Ранда.
„Он“, изговори Каралина стегнутим гласом, „је господар Торам Риатин главом и брадом. Крај њега је његов стални пратилацу последње време, газда Џерал Мордет. Чудан човечуљак. Његов поглед ме чини да желим да се окупам. Обојица ме терају да се осећам прљаво.“ Трепнула је изненађена оним што је рекла, али се брзо опоравила. Мин је имала утисак да мало шта може Каралину Дамодред избацити из равнотеже на дуже. По томе је била налик Моираини. „Ја бих била опрезна да сам ти, рођаче Томасе“, наставила је. Можда си извео неко чудо или дело та'верена на мени—и можда чак и на Дарлину—мада не могу да тврдим шта ће бити—ништа не обећавам—али Торам те страствено мрзи. Није било толико лоше пре него што му се Мордет придружио, али од тада . . . Да је по Торамовом, одмах бисмо напали град током ноћи. Он тврди да ако би ти умро, Аијели би отишли, али ми се чини да он сада више жели тебе мртвог него трон.“
„Мордет“, рече Ранд. Очи су му биле приковане за Торама Риатина и мршавог човека. „Име му је Падан Фејн, и уцењен је на сто хиљада златних круна.“
Каралина умало испусти врч. „Краљице су откупљиване за мање. Шта је урадио?“
„Опустошио је мој дом зато што је мој дом.“ Рандово лице се смркну а глас постаде лед. „Довео је Тролоке да убију моје пријатеље зато што су ми пријатељи. Он је Пријатељ мрака и мртав човек.“ Те последње речи је изговорио стиснутих зуба. Пунч се просуо на тепих кад се врч савио у његовој стиснутој песници.
Мин је саучествовала у његовом болу—чула је шта је Фејн учинио у Две Реке—али је положи руку на Рандове груди скоро панично. Ако би се одао, усмеравао у присуству ко зна колико Аес Седаи около . . . „Светлости ти, суздржи се“, почела је, када се пријатан женски глас зачу иза њених леђа.
„Да ли би ми представила свом високом, младом пријатељу Каралина?“
Мин погледа преко рамена, право у безвремено лице хладних очију испод метално-сиве косе, скупљене у пунђу са које су висили мали златни орнаменти. Задржавши узвик, Мин се закашља. Мислила је да ју је Каралина прозрела једним погледом, али ове хладне очи су, чинило се, знале ствари о њој које је и сама заборавила. Осмех Аес Седаи, док је намештала шал опшивен зеленом бојом, ни изблиза није био пријатан као њен глас.
„Наравно, Кадсуан Седаи.“ Каралина је звучала потрешено, али је смирила свој глас добрано пре завршетка представљања свог придошлог „рођака“ и његове „супруге“. „Али бојим се да Каирхијен није тренутно право место за њих“, рече, поново под пуном контролом, смешећи се са жаљењем што не може дуже да их задржи. „Одлучили су да прихвате мој савет и врате се у Андор.“
„Јесу ли?“ суво одговори Кадсуана. Минино срце клону. Чак и да Ранд није говорио о њој, било је јасно по начину на који је гледала Ранда да га зна. Малене златне птице и месеци и звезде су се њихали док је климала главом. „Већина дечака зна да не гура прсте у јаку ватру кад се једном опеку, Томасе. Остали морају добити по туру да би научили. Боље осетљива задњица него сажежена шака.“
„Знаш да нисам дете“, оштро рече Ранд.
„Знам ли?“ Одмерила га је од главе до пете и учинило то тако да он изгледа мали. „Па добро, чини се да ћу ускоро видети да ли су ти потребне или не батине.“ Те хладне очи су прешле са њега на Мин, Каралину, и уз последњи трзај шала, Кадсуана одлута у гужву.
Мин прогута кнедлу у грлу, и би јој драго што је и Каралина урадила исто, прибрана или не. Ранд—слепа будала!—је гледао за Аес Седаи као да намерава да пође за њом. Овог пута је Каралина спустила руку на његове груди.
„Држим да знаш Кадсуану“, рече задихано. „Чувај је се; чак је се и друге сестре прибојавају.“ Њен грлени глас је имао дозу озбиљности. „Немам представу шта ће проистећи из данашњег дана, али шта год било, мислим да је време да одеш, ‘рођаче Томасе’. Крајње време. Спремићу коње—“
„Ово ти је рођак, Каралина?“ рече дубок, пун мушки глас, и Мин поскочи упркос себи.
Торам Риатин је био још згоднији из близа него из даљине, са оном врстом мушке лепоте и поноса који би привукао Мин пре него што је упознала Ранда. Добро, још увек их је сматрала привлачним, само не толико колико Ранда. Његов чврст осмех је био заиста привлачан.
Торамов поглед паде на Каралинину руку, још увек на Рандовим грудима. „Госпа Каралина ће бити моја супруга“, лењо рече. „Да ли си знао то?“
Каралини се љутито заруменеше образи. „Не говори то Тораме! Рекла сам ти да нећу, и нећу!“
Торам се смешио Ранду. „Мислим да жене не знају шта желе док им не покажеш. Шта ти мислиш Џераале? Џераале?“ Погледао је унаоколо мрштећи се. Мин је зачуђено зурила у њега. И тако је леп, са таман толиком дозом . . . Пожелела је да може по жељи да изазове визије. Веома је желела да зна судбину овог човека.
„Видела сам твог пријатеља како јури у оном правцу Тораме.“ Уста искривљених због гађења Каралина неодређено махну руком. „Наћи ћеш га близу пића, верујем, или како гњави младе слушкиње.“
„Касније, драга моја.“ Покушао је да јој додирне образ, и изгледао да му је било занимљиво када се одмакнула. Истог трена је усмерио своје одушевљење ка Ранду. И мачу на његовом боку. „Да ли би желео мало спорта рођаче? Зовем те тако јер ћемо бити рођаци када се оженим Каралином. Мачевима за вежбање, наравно.“
„Свакако не“, насмеја се Каралина. „Он је дечак Тораме и тешко да разликује један крај те ствари од друге. Његова мајка ми никад не би опростила ако бих дозволила—“
„Спорт“, изнебуха одговори Ранд. „Могао бих да видим куда ово води. Прихватам.“
