Мин није знала да ли да виче или да режи или једноставно да седне и плаче. Каралина, која је посматрала Ранда разрогаченим очима, изгледа да је имала исту дилему.
Насмијавши се, Торам протрља шаке. „Почујте“, он повика. „Присуствоваћете мечу. Направите места. Направите места.“ Он одкорача, показујући људима да се помере од средине шатора.
„Чобанине“, Мин зарежа, „ти немаш вуну уместо мозга. Ти уопште немаш мозак!“
„Ја не бих то баш тако рекла“, Каралина рече суво, „али предлажем ти да одеш, одмах. Какве год . . . трикове . . . си намеравао користити, у овом шатору је седам Аес Седаи, а чак четри је из Црвеног ађаха, које само што су стигле из Тар Валона. Ако би нека од њих само и посумњала, оно што си данас постигнуо би нестало као ветром однешено. Одлази.“
„Нећу користити никакве . . . трикове.“ Ранд отпаса свој мач и предаде га Мин. „Ако сам успео да дирнем тебе и Дарлина на неки начин, можда ће ми то успети и са Торамом на неки други.“ Људи су се размакли створивши отворен простор између два потпорна стуба двадесет корака широк. Неки су посматрали Ранда и било је доста гуркања и подмуклог смеха. Аес Седаи су наравно понуђена најбоља места. Кадсуан и њене две пријатељице су биле са једне стране а четири Аес Седаи из Црвеног ађаха су биле са друге стране. Кадсун и њене пријатељице су посматрале Ранда са отвореним противљењем и највидљивијом иритацијом коју је до сада видио код Аес Седаи, али Црвене су биле концентрисане више на друге три него на њега. Макар су успевале да се праве да те друге сестре не постоје, иако су стајале директно насупрот њима. Нико није могао да буде тако слеп сем ако се не труди.
„Слушај ме, рођаче.“ Каралинин тихи глас скоро да је пуцкетао од хитње. Стајала је јако близу, чак је и нагнула главу како би могла да гледа право у њега. Иако је једва досезала његова прса по висини, изгледала је спремна да га почупа за уши. „Ако не употребиш своје специјалне трикове“, Каралина настави, „он би могао да те озбиљно повреди, чак и са мачевима за вежбу, а и покушаће то. Никада му се није свиђало да неко додирује нешто што он мисли да је његово, и он сумња у сваког лепог момка да је мој љубавник. Када смо били деца, он је гурнуо свог пријатеља—пријатеља!—низ степенице, који је при томе сломио кичму, само зато што је Дировин једном јахао његовог коња без питања. Иди, рођаче. Нико те неће кривити, нико ни не очекује од младића да се супростави господару сечива. Џаси . . . какво год да ти је име . . . помози ми да га убедим!“
Мин отвори уста—а Ранд стави прст на њене усне. „Ја сам оно што сам“, осмехну се. „И мислим да не бих могао побећи од њега и да нисам. Значи, он је господар сечива.“ Откопчавши свој капут, он се упути ка средини ослобођеног простора.
„Зашто морају увек бити толико тврдоглави када је то најмање потребно?“ Каралина прошапта изнервирано. Мин није имала шта на то да дода сем да се сложи климањем.
Торам се скинуо у кошуљу и панталоне, и носио је њихове мачеве, чија су сечива била од чврсто увезаног прућа. Он се зачуди кад виде Ранда и даље у раскопчаном капуту.
„Капут ће ти сметати, рођаче.“ Ранд само слегну раменима.
Без упозорења, Торам баци један од мачева Ранду, који га без проблема у ваздуху ухвати за балачак.
„Рукавице ће ти проклизавати, рођаче. Требаће ти чврст стисак.“
Ранд ухвати балачак обема рукама и окрену се мало у страну. Мач му је био ниско спуштен а лево стопало напред.
Торам одмахну рукама као да каже да је урадио све што је могао. „Макар зна како да се постави“, он се насмеја, и пошто је изговорио последњу реч, он се баци на Ранда, замахујући мачем ка његовој глави свом снагом.
Уз снажан клепет, нарамци прућа се сударише. Ранд није померио ништа осим свог мача. На тренутак, Торам га је само зачуђено посматрао, а Ранд је на то одговорао смиреним погледом. Онда отпочеше да плешу.
То је био најбоља реч којом би Мин могла описати те течне покрете и дрвена сечива која су просто лебдела и севала. Раније је гледала Ранда како вежба против најбољих које је могао наћи, често против двојице, тројице или четворице одједном, али то се није било ништа у поређењу са овим. Тако лепо, и било је тако лако заборавити да уколико би оно пруће било замењено челиком, крв би потекла, али ниједно сечиво, ни прућано ни метално није додирнуло тело. Напред и назад су играли, кружећи један око другог. Час пробавајући одбрану час нападајући. Ранд се бранио па би онда нападао и све је то било у ритму гласног клепетања.
Каралина зграби Мин за руку не окрећући се од борбе. „И он је господар сечива“, она задахта. „Мора да је. Па, бре, погледај га!“
Мин га је гледала, грлећи Рандов појас за мач и мач у корицама као да су они он. Напред и назад све у складу, и ма шта да је Ранд мислио, Торам очигледно је жалио што нема оштрицу од челика. Хладни бес је горио на његовом лицу и он је нападао све јаче и јаче. И даље ниједан мач није додирнуо ништа сем другог мача, али Ранд се сада стално повлачио. Мач му је служио само за одбрану, а Торам је напредовао, нападајући док су му се очи цаклиле од слепог беса.
Напољу неко завришта, врисак чистог страха, и одједном огромни шатор се подиже и нестаде у сивилу које је покривало небо. Магла је била на све стране, и из ње су се само чули врискови и узвици. Магла покуља у простор који је некада заузимао шатор. Сви су запрепашћено гледали, не мичући се. Скоро сви.
Торамово сечиво удари Ранда у бок уз звук као да је нешто пукло, услед чега се Ранд пресави у болу. „Мртав си, рођаче“, Торам се насмеја, подиже мач високо како би поново ударио, и стаде, бленући у дио магле над њима који је одједном . . . очврснуо. Пипак магле, то је могла бити и рука широка три прста, се спусти доље и затвори се око крупне Црвене сестре, и подиже је у ваздух пре него што је ико стигао ишта да уради
Кадсуан се прва опоравила од шока. Њене руке се подигоше, одбацивши шал, и ватрена кугла севну увис из њених шака, право у маглу. Горе, нешто одједном плану, један снажан бљесак који убрзо нестаде, а Црвена сестра се поново појави и паде из магле на тепих, са лицем надоле, у близини места где је Ранд чучао на једном кољену држећи се за бок. То јест, била би са лицем на доље да њена глава није била окренута наопако тако да су њене мртве очи сада гледале право у маглу.
Оно мало смирености што су је имали нестаде после тога. Очигледно се сам Мрачни појавио. Вриштећи људи се разбежаше на све стране, обарајући столове, гурајући се међусобно без обзира да ли су били племићи или слуге. Изубијана, Мин се пробијала до Ранда песницама, лактањем и Рандовим мачем којега је користила као палицу.
„Да ли ти је добро?“ она га упита, подижући га на ноге. Била је изненађена када је видела и Каралину крај себе која му је такође помагала. Она сама је такође била изненађена.
Извадио је руку из свог капута. Хвала Творцу, на њој није било крви. Онај нежни полузацељени ожиљак се на срећу није отворио. „Мислим да би најпаметније било да кренемо“, он рече узимајући свој мач од ње. „Морамо да изађемо одавде.“ Простор непокривен маглом је сада био осетно мањи. Скоро сви су побегли. Из магле су допирали само врисци. Већина њих би убрзо умукнули, али би их заменили нови.
„Слажем се, Томасе“, Дарлин рече. Са мачем у руци он се постави између Каралине и магле, са леђума окренутим ка њој. „Питање је, у ком правцу да кренемо? Такође колико морамо да пређемо?“
„Ово је његово дело“, Торам пљуну. „Ал’Торово.“ Бацивши свој мач за вежбање он се одшета до свог капута и полако и смирено га обуче. Шта год да је био, није био кукавица. „Џерале?“ он повика у маглу док је закопчавао свој опасач са мачем. „Џерале, Светлост те спалила, човече где си? Џерале!“ Мордет, то јест, Фејн се није јављао те он настави да виче.
Једине друге особе које с и даље биле ту су били Кадсуан и њене пријатељице. Лица су им била смирена, али руке су им нервозно гладиле шалове. Сама Кадсуан је изгледала смирено као да је у шетњи. „Мислим да би требали да идемо у правцу севера“, она рече. „Успон је у том правцу, и ако се довољно попнемо можда избијемо изнад овога. Престани да вичеш, Тораме! Или је твој човек мртав или те не може чути.“ Торам је простриели погледом, али престаде да виче. Кадсуан као да није било брига, само да је тих. „Ка северу значи. Нас три ћемо се постарати за оно што ваш челик не може.“ Гледала је право у Ранда када је то рекла, а он благо климну пре него што закопча појас и извуче свој мач. Покушавајући да пригуши своје изненађење, Мин размени погледе са Каралином чије су очи сада само што јој нису испадале из главе. Аес Седаи је знала ко је он, и намеравала је да не допусти икоме другом да то сазна.
„Жалим што смо оставиле наше заштитнике у граду“, рече мршава Жута. Мали сребрни звончићи у њеној коси су зазвонили када је то рекла. Она је имала командујуће присуство јако скоро као и Кадсуанино, довољно да из прва не приметите колико је она била лепа, осим што је то забацивање главим изгледало некако . . . па . . . размажено. „Како бих желела да је Рошан овде.“
„Да направимо круг, Кадсуан?“ Сива упита. Окретала је главу унаоколо да би посматрала маглу тако да је изгледала као буцмасти, светлокоси врабац са оним њеним оштрим носом и испитивачким очима. Тај врабац није био уплашен, али дефинитивно је био спреман да умакне на први знак опасности. „Да ли да се повежемо?“
„Не, Нијанда“, Кадуан уздахну. „Ако видиш нешто, мораш бити у могућности да одмах на то удариш без потребе да мене упозориш. Самитсу, престани да се бринеш за Рошана. Имамо три добра мача овде, од која су два са чапљом колико видим. Биће сасвим довољни.“
Торам се искези када угледа чапљу на сечиву које је Ранд исукао. Ако је то био осмех, у њему није било радости. И његово сечиво је имало чепљу, такође. Дарлиново је није имало, али он погледа Ранда и сечиво одмеравајућим погледом, а онда климну са много више поштовања него што је давао обичном Томасу Траканду који је био члан неважнијег дела Куће.
Седокоса Зелена преузе вођство, и задржа га упркос протестима Дарлина, који као и многи Таиренци није много волeо Аес Седаи, и Торама који једноставно није волио да му ико наређује. А што се тога тиче ни Каралина то није волела, али Кадсуан је игнорисала њено мрштење као што је и игнорисала примедбе мушкараца. За разлику од њих, Каралина је схватала да јој примедбе и свађање неће помоћи. Чудо над чудима, Ранд без примедби дозволи Кадсуан да га она постави са њене десне стране док их је на брзину постројавала. Па, добро није баш то урадио у потпуности без противљења. Погледао је Кадсуан низ нос на начин због кога би га Мин ошамарила ако би је он икада на исти начин погледао. Кадсуан само одмахну главом и промрмља нешто због чега Ранд поцрвене, али макар ништа није приговорио. Мин је помислила да ће он у том тренутку да објави ко је. И да ће очекивати да ће магла да узмакне у страху од Поноворођеног Змаја. Он јој се осмехну, као да магла по овом времену није била ништа, чак ни магла која је отимала људе.
Кретали су се кроз маглу у формацији облика шестокраке звезде. Кадсуан је ходала на челу, и по Аес Седаи је стојала на друга два крака, а по мачевалац на остала три. Тораму се није свидјело што му је припало место на зачељу све док му Кадсуан није рекла да је заштитница почасно место или тако нешто. То га је ућуткало. Мин није имала примедби на своје мјесто крај Каралине у средишту звезде. Носила је по нож у свакој руци питајући се да ли ће од њих бити користи. Пружало јој је олакшање то што се бодеж у Каралининој руци тресао. Макар су њене сопствене руке биле мирне. Са друге стране пак, можда су јој се руке следиле од страха.
Магла је била хладна као зима. Густо сивило их је прекрило. Било је тешко видјети онога до тебе а камоли шта друго. Нажалост, магла није пригушивала толико звуке. Врискови су допирали из магле, запомагања мушкараца и жена и њиштање коња. Магла је на неки начин умртљивала звукове, чинила их шупљим, и на срећу чинила је их такође удаљеним. Магла пред њима стаде да се згушњава, али ватрене кугле сукнуше из Кадсуанине шаке у ледно сивило и загрушања нестаде уз бљесак пламена. Иза њих су се чула грмљавина, а бљесци су освјетљавали маглу као што муња осветли облак, и све то ја говорило да су и сестре иза њих биле запослене. Мин није имала жељу да погледа са чиме су оне биле упослене. Оно што је могла видети је било више него довољно.
Кретали су се крај прегажених шатора прекривених сивилом. Крај тела, а понекад крај делова тела, али нажалост, магла их ни изблиза није довољно сакривала. Нога овде, рука онде. Човек коме је фалило све испод појаса. Женска глава која као да се смејала са места на коме је била одложена, на углу преврнутих кола. Тло се полако претварало у успон, који је био све стрмији. Мин угледа прву живу душу осим њих откада се магла појавила, и зажали што га је угледала. У питању је био човек који је носио црвени капут. Он крену ка њима, немоћно машући својом левом руком. Другу није имао, а кост лобање му је била видљива на ономе што је некада било половина његовог лица. Нешто налик речи запенуша му се у устима и он се сруши. Самитсу на тренутак клече крај њега прислонивши своје прсте уз његово рашчупано чело. Устајући, она одмахну главом и они наставише. Успињали су се већ неко време да Мин помицли да се не пењу уз брдо већ уз планину.
Право пред Дарлином, магла одјеном поче да добија облик. Облик висине високог човека, али сав прекривен пипцима и разјапљеним чељустима пуних оштрих зуба. Високи господар можда није био господар сечива, али није био ни спор. Његово сечиво просече право кроз средину још стварајућег облика, скрену мачем и раскроји га уздужно. Четри облака магле, гушћа од околних, падоше на земљу. „Па“, он рече, „макар знамо да челик може да засече ове . . . сподобе.“
Гушћи комади магле потекоше и почеше поново да се оформљују и усправљају.
Кадсуан испружи руку, и ватра из њене шаке пламеном збриса стврњавајућу маглу. „Али више од тога, изгледа“, она промрмља.
Испред њих са десне стране, једна жена у свиленој хаљини се промоли из магле. Задигла је сукњу док је посртала трчећи низ низбрдицу ка њима. „Хвала Светлости!“ Она повика. „Хвала Светлости! Мислила сам да сам сама!“ Одмах иза ње магла се оформи у прилику из ноћних мора сачињену само од зуба и пипака, и нагну се на њу. Да је у питању био мушкарац, Мин је била сигурна да би Ранд сачекао.
Он подиже руку пре него што Кадсуан стиже да одреагује, и пруга . . . нечега . . . налик течној ватри бљештавијој од сунца, пролете изнад женине главе. Створење једноставно нестаде. На тренутак само чист вазух је стајао онде где је оно некада било, као и дуж линије коју је светлост просекла, а онда магла поче да испуњава празнину. На тренутак, жена је стајала као скамењена. А онда воче да вришти, окрену се и побеже од њих и даље трчећи низбрдо, бежећи од нечега чега се бојала више него ноћних мора које су се кретале кроз маглу.
„Ти!“ Торам заурла, тако да се Мин окрену и подиже своје бодеже. Он је стајао уперивши свој мач у Ранда. „Ти си он! Био сам у праву! Ово је твоје дело! Нећеш ме ухватити, ал’Торе!“ Одједном он се баци у трк, бежећи од њих укосо низбрдо. „Нећеш ме ухватити!“
„Врати се!“ Дарлин повика за њим. „Морамо се држати заједно! Морамо . . .“ Остаде без текста гледајући Ранда. „Ти си он! Светлост ме спалила, јеси!“ Мало се померио као да би да се постави између Каралине и Ранда, али макар није бежао.
Смирено, Кадсуан приђе Ранду. И одвали му један тако јаки шамар да му се глава затресла. Мин запрепаштено остаде без даха. „Никада више то нећеш урадити“, Кадсуан рече. У њеном гласу није било гнева, само хладноће. „Да ли ме чујеш? Не кобну ватру. Не, никада више.“
Зачуђујуће, Ранд само протрља образ. „Ниси у праву, Кадсуан. Он је стваран. Сигуран сам у то. Знам да је.“ Још чудније, он је звучио као да је жарко желео да му она поверује.
Мин му приђе. Већ је спомињао да чује гласове. Мора да је о томе причао. Она подигну своју десну руку ка њему, на тренутак заборавивши да држи нож, и отвори уста да каже нешто што би га утешило. Иако тешко да ће ту реч икада више моћи несвесно да употреби. Она отвори уста и, Падан Фејн као да искочи из магле иза Ранда, са пресијавајућим бодежом у руци.
„Иза тебе!“ Мин повика, показујући бодежом у десној док је бацала онај у левој. Све као да се деси одједном, половина као да се назирала кроз зимску маглу.
Ранд поче да се окреће, окренувши се постранце и Фејн се окрену да би га напао. Због тог окрета њен бодеж промаши, али Фејнов бодеж засече Рандов бок. Није то био неки дубок засек. Једва да је засекао капут, али ипак Ранд поче да урла. Од његовог вриска, Минино срце се стеже, и држећи се за бок он паде на Кадсуан, ухвативши се за њу како би се одржао на ногама, и тиме оборивши обоје.
„Склоните ми се са пута!“ једна од сестара повика—Самитсу, Мин помисли—и одједном Мин изгуби тло под ногама. Незгодно паде јаукнувши када удари земљу заједно са Каралином која без даха прокле, „Крв и пламен!“
Све одједном.
„Помјери се!“Самтсу поново повика, када Дарлин нападе Фејна мачем. Сувоњави човек се помери невероватном брзином. Баци се на земљу и откотрља се изван Дарлиновог домашаја. Чудно, он је умирао од смеха док се устајао и трчао ка магли која га скоро тренутно прогута.
Каралина је била бесна. „Рећи ћу ти нешто, Аес Седаи“, она рече хладно, грубо исправљајући сукњу. „Не дозвољавам да се опходиш тако према мени. Ја сам Каралина Дамодред, Високо седиште Куће . . .“
Мин даље није слушала. Кадсуан је седела на узбрдици изнад ње, држећи Рандову главу у свом крилу. То је само била посекотина. Фејнов бодеж једва да га је дотакао . . . Плачући, Мин се проби напред не обраћајући пажњу на Аес Седаи. Она одгурну Кадсуан од Ранда и обгрли га. Његове очи су биле затворене, а дисање неодмјерено. Лице му је било врело.
„Помози му!“ она завришта, као ехо врискова из магле, на Кадсуан. „Помози му!“ Део њеног ума јој је говрио да то није имало смисла пошто је већ једном одгурнула од њега, али његово лице јој је пекло руке, и пржило њен разум.
„Самитсу, брзо“, Кадсуан рече, устајући и намештајући свој шал. „Моје Лечење више му не може помоћи.“ Она положи руку на Минину главу. „Девојко, немам намеру да пустим да тај дечко умре, пошто га још нисам научила понашању. А, сада престани да цмиздриш.“
Било је веома чудно. Мин је била поприлично сигурна да није на њу применила Моћ, али јој је одједном веровала. Да га научи понашању? То ће да буде права борба. Пустивши Ранда невољно, Мин се се одмаче на кољенима од њега. Веома чудно. Није ни приметила да плаче, али Кадсуанино уверавање је било довољно да заустави сузе. Шмркнувши, она обриса сузе дланом док је Самитсу клекала крај Ранда, додирујући прстима његово чело. Мин се питала зашто она није ухватила његову главу обема рукама као што је Мораина радила.
Одједном, Ранд се згрчи и поче да се хропће и бацака тако јако да је једном руком оборио Жуту на леђа. Чим њени прсти више нису додиривали његово чело, он се смири. Мин му се поново примаче. Сада је лакше дисао, али очи су му и даље биле затворене. Она додирну његов образ. Био је хладнији него раније, али и даље исувише топао. И блед. „Нешто није у реду“, Самитсу рече мрзовољно док се устајала. Померивши Рандов капут, она ухвати засек на његовој крвљу умрљаној кошуљи и разбуца велики прорез у њој.
Посекотина од Фејновог бодежа, плитка не дужа од њене шаке, ишла је право преко оног старог ожиљка. Чак и при овом слабом светлу, Мин је могла да види да су ивице ране натекле и црвене, као да рана није превијана данима. Није више крварио, али она ту не би више требала да буде. То је било оно што је Лечење радило. Ране би се саме затварале наочиглед других.
„Ово“, Самитсу рече предавачким гласом, благо додирујући ожиљак, „изгледа као плик, али уместо гноја, он је пун зла. А ово . . .“ Она показа прстом на рану. „ . . . као да је пуно друге врсте зла.“ Одједном, она се намршти на Зелену која је стајала изнад ње, и њен глас постаде суморан звучећи као да се брани. „Да имам речи којима бих ово другачије рекла, употребила бих их, Кадсуан. Никада нисам видела ништа слично. Никада. Али рећи ћу ти ово. Мислим да сам била и моменат спорија, можда да ти ниси прва покушала, он би сада био мртав. А овако . . .“ Уз уздах, Жута сестра као да клону. „А овако, верујем да ће ипак умрети.“
Мин одмахну главом, покушавајући да каже не, али није могла да помери језик. Чула је Каралину како мрмља молитву. Та жена је стајала држећи се за један од Дарлинових рукава обема рукама. Сам Дарлин се мрштио на Ранда као да и сам покушава да схвати оно што је видео.
Касуан се сагну да поглади Самитсу по рамену. „Ти си најбоља жива, можда и најбоља икада“, она рече тихо. „Нико није тако добар у Лечењу као ти.“ Климувши, Самитсу устаде, и пре него што се у потпуности исправила већ је опет била смирена Аес Седаи. Кадсуан са друге стране није била смирена и мрштила се на Ранда, држећи своје руке на боковима. „Пах! Нећеш ми умрети на рукама, дечко“, она прогунђа. Изговорила је то као да је све његова кривица. Овај пут уместо да само додирну Минину главу чукнувши је прстом. „Устај на ноге, девојко. Ти ниси плачљивица, чак и будала може то видети, зато престани да се пренемажеш. Дарлине, ти ћеш га носити. Превијање може да причека. Ова магла не жели да нас напусти, те ћемо морати ми напустити њу.“
Дарлин је оклевао. Можда је у питању било Кадсуанино одлучно мргођење, или рука Каралине која је била на пола пута до њеног лица, али одједном он врати свој мач у корице и гунђајући пребаци Ранда преко рамена тако да су му руке и ноге висиле.
Мин покупи Рандов мач са чапљом и пажљиво га врати у корице за његовим појасом. „Биће му потребан“, она рече Дарлину, и тренутак касније он климну. Добро је било по њега што јесте климнуо. Зелена је сада имала њено пуно поверење и не би дозволила да ико помисли ишта другачије.
„Обрати пажњу, Дарлине“, рече Каралина оним њеним грленим гласом пошто је Кадсуан наредила покрет. „Гледај да будеш иза мене, и ја ћу да те чувам.“
Дарлин се умало не угуши од смеха, и још увек се смејао када су поново зашли у хладну маглу и удаљене врискове. Он је био у средини носећи Ранда док су га жене окруживале.
Мин је знала да је она служила једино само као пар додатних очију, као и Каралина са друге стране Кадсуан. Знала је такође да јој нож који је исукала неће помоћи ако се суочи са једним од маглених облика, али Падан Фејн је можда и даље негде тамо. Она неће поново промашити. Каралина је носила бодеж такође, и по погледима које је бацала на Дарлина који је носио Ранда. Можда је намеравала да заштити Поноворођеног Змаја, о онда са друге стране можда није био у питању он. Жена би могла да заборави на његов нос због тог смеха.
Облици су се и даље стварали у магли и умирали од ватре. Једном приликом је нешто разбуцало њиштућег коња са њихове десне стране пре него што су Аес Седаи могле ишта урадити. Мин је после тога било поприлично мука, и уопште је није било стид. Људи су умирали, али макар су људи својевољно овде дошли. Најгори војник је могао да побегне јуче да је то хтео, али ту шансу није имао онај коњ. Облици су се формирали и умирали. Као и људи, увек вриштећи негде у даљини, иако су и даље повремено пролазили покрај остатака који су некада били људски. Мин поче да се пита да ли ће икада видети поново дневно светло.
Са зачуђујућом, наглошћу и без упозорења, она искорачи у њега. У једном тренутку била је окружена сивилом, а у следећем је сунце сијало високо на плавом небу. Било је чак прејако после магле, те је морала да заклони очи. А на раздаљини од неких пет миља преко шумовитих брежуљака могао се видети Каирхијен, који се уздизао тврд и коцкаст на свом брду. Некако, он више није изгледао стварно.
Гледајући са запреашћењем границу магле, она се стресе. Ту је била права граница, уздижући зид, која је ишла кроз шуму и била исувише правилна, без испупчења или разређавања. Једноставно са ове стране је чист ваздух, а са оне непровидно сивило. Мало више од једног дрвета се помоли пред њом, и она схвати да се магла повлачи, можда због сунца. Ипак повлачење је било исувише споро да узрок буде природан. И остали су са запрепашћењем посматрали, чак и Аес Седаи.
На двадесет корака са њихове десне стране, један човек се изби на чист ваздух четвороношке. Предњи дио његове главе је био обријан, и закључујући према изубијаном црном панциру који је носио, био је обичан војник. Гледајући дивље унаоколо, изгледло је да их није приметио, он јурну низбрдо што је брже могао и даље четвороношке. Даље са њихове десне стране, два човека и жена се појавише. Сво троје у трку. Она је имала пруге на предњем делу хаљине, али закључити колико је било тешко јер је подигла хаљину што је више могла да би трчала брже, и није заостајала у корацима за мушкарцима. Нико од њих се ни не осврну већ се сви сјурише низбрдо, падајући, котрљајући се подижући и опет трчећи.
Каралина је посматрала танко сечиво свог ножа на тренутак, а онда га врати у корице. „И то је крај моје војске“, она уздахну.
Дарлин, који је и даље носио онесвешћеног Ранда, је погледа. „Имаш војску у Тиру, ако ти треба.“
Она погледа Ранда, који је висио као врећа. „Можда“, она рече. Дарлин окрете своју главу ка Ранду са узнемиреним погледом.
Кадсуан је једино занимала садашњост. „Пут је у оном правцу“, она рече показујући на запад. „Брже ћемо њиме него да пешачимо кроз дивљину. Лагана шетња.“
Лагана не би била реч коју би Мин употребила. Ваздух је изгледао двоструко врелији после хладноће магле. Липтала је зној, а јара као да је црпила снагу из ње. Саплитала се о камење и падала. Саплитала се о сопствене чизме са штиклама и падала. Једном је једноставно изгубила тло под ногама и клизала се на задњици једно четрдесет корака, беспомоћно машући рукама све док није успела да се ухвати за неку младицу. Каралина је падала више пута, а можда и више од ње. Хаљине једноставно нису прављене за овакаво путовање, и убрзо, после дужег тумбања низбрдо на крају којег је завршила са хаљином крај ушију, питала је Мин за име кројачице која јој је начинила капут и панталоне. Дарлин није падао. Ох, посртао је он и саплитао се и клизао колико и други, али сваки пут када би кренуо да пада нешто би га задржало, што би му помогло да остане на ногама. У почеку је стрејељао Аес Седаи погледом. Био је он поносни таиренски Високи Лорд и желео је да носи Ранда без ичије помоћи. Кадсуан и остале су се правиле да не примећују. Оне никада нису падале. Једноставно су корачале, ћаскајући тихо међу собом, и повремено би прихватиле Дарлина када би кренуо да пада. Када су најзад досегли пут, Дарлин је изгледао захвално и ловљено у исто време.
Стојећи на сред широког пута од набијене земље, са погледом на реку, Кадсуан подиже руку и заустави прво превозно средство које је наишло. У питању су била расклимана кола која су вукле две, мољцима изједене, муле и која је возио сувоњави сељак, у искрпљеном капуту, који брзо потегну узде да би се зауставио. Ко зна на шта је овај безуби тип мислио да је налетио? Три безвремене Аес Седаи, све заједно са шаловима, које су изгледале као да су управо сишле са кочије. Знојем обливена Каирхијенка, која је имала висок положај судећи по пругама на њеној хаљини, или можда просјакиња која се обукла хаљином из госпиног ормара за сиротињу, према стању хаљине. Очигледни таиренски племић, са чијег носа као и зашиљене браде је капао зној, који је носио другог човека преко свог рамена као врећу кромпира. И она. Оба кољена су јој се видела кроз панталоне, а имала је још једну подеротину на задњици коју је, хвала Светлости, капут сакривао, док се један од рукава једва држао на пар конаца. Као и више флека и прашине него што је жељела да мисли.
Не чекајући на никога другог, она извуче бодеж из рукава—тиме разбуцавши већину оних преосталих кончића—и поигра се њиме на начин који јој је Том Мерилин показао. Дршка јој је прошла кроз шаку како би оштрица блеснула на сунцу. „Захтевамо превоз до Сунчеве палате“, она изјави, и сумњала је да би и сам Ранд могао боље. Понекад је боље било бити директан како би се избегла препирка.
„Дете“, Кадсуан рече грдећи, „сигурна сам да би Кируна и њене пријатељице урадиле све што могу, али међу њима нема Жутих. Самитсу и Корела су стварно две најбоље које су икада живеле. Госпа Арајлин нам је великодушно пружила уточиште у својој палати у граду, тако да ћемо га одвести—“
„Не.“ Мин није знала одакле јој храброст да каже ту реч овој жени. Осим . . . због тога што је Ранд био тема разговора. „Ако се пробуди . . .“ Она стаде да се смири. Он ће се пробудити. „Ако се пробуди на чудном месту окружен непознатим Аес Седаи поново. Не могу да замислим шта би могао да уради. Не желиш да замислиш.“ На један дуги тренутак, она се супроставила том смиреном погледу, а онда Аес Седаи климну.
„Сунчева палата“, Кадсуан рече фармеру. „Најбрже што можеш потерати ове раге да се крећу.“
Наравно није било тако једноставно, чак ни за Аес Седаи. Андер Тол је имао пуна кола кржљаве репе коју је намјеравао да прода у граду, и није имао намјеру ни да се приближи Сунчевој палати, где чуо је да Поноворођени Змај једе људе са ражња који су окретале десет стопа високе Аијелке. Ни за какве Аес Седаи он није имао намеру да се приближи Палати ни на миљу. Са друге стране, Кадсуан му је само добацила кесу, од које му умало очи нису испале када је угледао садржај, а онда му је рекла да је управо купила његову репу и унајмила њега и његова кола. Ако му се то не свиђа, може увек да врати кесу. То заједно са песницама куковима и погледом који је говорио да ће га натерати да поједе сву ту репу све заједно са колима ако се усуди да јој врати кесу. Андер Тол је изгледа ипак био разуман човек. Самитсу и Нианда су истовариле кола. Репа је јеноставно летела из кола право на хрпу крај пута. Према њиховим хладним изразима лица могло се закључити да никада нису очекивале да ће употребити Једну моћ на овај начин. По Дарлиновом изразу лица, који је и даље држао Ранда на рамену, било му је лакнуло што га нису натерале да он то уради. Андер Тол је седео на колима, док му је вилица покушавала да дотакне кољена, чачкајући кесу и питајући се да ли је стварно била вредна свега овога.
Када су се најзад сместили у товарном делу кола, Кадсуан, која се смести са друге стране Ранда који је лежао на свој слами која се налазила под репом, отпоче да је посматра. Газда Тол мавајући уздама успе да исцеди зачуђујућу брзину из тих мула. Кола су се ужасно пропињала. Точкови не само да су се тресли већ нису ни били округли. Жалећи што није задржала нешто Рандове сламе за себе, Мин је забављало да гледа лица Самитсу и Нијанде која као да су постајале све затегнутије како су их кола бацала горе доле. Каралина им се отворено осмехивала, Високо седиште куће Дамодред, није намеравала да сакрије своје задовољаство што су најзад и Аес Седаи биле у неугодном положају. Додуше пошто је била витка, она сама још више је одскакивала и приземљивала се грубље него оне. Дарлин, који се држао за страну кола, наизглед да није обраћао пажњу на труцкање. Он је само померао свој намрштени поглед између Ранда и Каралине.
Кадсуан такође није обраћала пажњу на то што су јој се зуби тресли. „Очекујем да стигнемо на одредиште пре мрака, газда Толе“, она рече, што је произвело још махања уздама иако не и већу брзину. „А сад ми реци“, она рече, окрећући се ка Мин. „Шта се тачно десило последњи пут када се дечко пробудио окружен непознатим Аес Седаи?“ Она ухвати Минин поглед и задржа га.
Он је желео да то сачува као тајну, ако јето могуће, што дуже могуће. Али он је умирао, и једину шансу коју је имао заснивала се на ове три жене. Можда ће то знање помоћи. Можда ће ако то сазнају моћи макар мало да га разумеју. „Ставиле су га у кутију“, она отпоче.
Није била сигурна како је наставила—осим што је морала, или како јој је успело да се не расплаче, осим што није намеравала да се поново растроји када је била потребна Ранду—али некако је наставила испричавши о затварању и пребијању без да јој глас задрхти, па све до тренутка када су Кируна и остале клекле како би му се заклеле на верност. Дарлин и Каралина су били запрепашћени. Самитсу и Нијанда су биле ужаснуте. Иако не из разлога који је она претпоставила.
„Он . . . је умирио три сестре?“ Самитсу рече пискаво и одмах се покри по устима, нагну се преко ивице кола и поче да гласно повраћа. Нијанда је следила скоро пре него што је она почела. Њих две су једноставно тако стајале и празниле своје стомаке.
А Кадсуан . . .Кадсуан додирну Рандово бледо лице, и помери залутале власи косе са његовог чела. „Не плаши се, дечко“, она рече нежно. „Оне су само учиниле мој задатак тежим, као и твој, али ја те нећу повредити више него што је потребно.“ Минина утроба се следи.
Стражари на капији су викали на њих да се зауставе али Кадсуан је рекла газда Толу да се не зауставља те је он бичевао муле још јаче. Народ на улици се морао хитро склањати да не би био прегажен. Њихов пролазак би за собом оставио псовке и повике, преврнуте носиљке и кочије које су улетеле у излоге или тезге уличних продаваца. Најзад су се попели уз узбрдицу ка палати из које су одмах излетели војници у бојама лорда Добраина, који су били опремљени као да ће да се боре против читаве хорде. Док је газда Тол викао на њих, можда на то да су га Аес Седаи на то натерале, војници угледаше Мин. Онда угледаше и Ранда. Мин је до тада изгледало као да је ухваћена у ковитлац, али то није било ништа према ономе што се сада десило.
Два туцета људи је одједном покушала да досегне у кола и извади Ранда, а они који су успели да ставе руке на њега носили су га нежно као дете. По четворо са сваке стране га је носило на рукама. Кадсуан је, највјероватније, поновила хиљаду пута да Ранд није мртав док су га они ужурбано носили низ ходнике који су Мин изгледали дужи него обично. Остатак војника је ишао иза њих. Племићи су почели да се појављују на вратима и да прелазе ходник бледих лица, запањено гледајући Ранда док је пролазио. Није приметила где су се Каралина и Дарлин денули, а онда је схватила да их није видела још од када су напустили кола. Она им пожеље све најбоље и избаци их из главе. Ранд је био једина ствар која јој је окупирала мисли. Једина ствар на читавом свету.
Нандера је била са Фар Дареис Маи које су чувале врата Рандових одаја, која су на себи имала позлаћена Излазећа Сунца Каирхијена. Када је седа Аијелка угледала Ранда, камена аијелска смиреност ее скрхала. „Шта му се десило?“ она врисну, разрогачивши очи. „Шта се десило?“ Неке од осталих Девица почеше да јадикују, користећи ниски ухопробијајући глас, који је звучао као нарицање.
„Тишина!“ Кадсуан подвикну, пљеснувши рукама као да је громом ударила. „Ти, девојко. Требамо га у кревет ставити. Скоком!“ Нандера стварно скочи. Ранд је скинут и смештен у свој кревет пре него што је ико могао да трепне, а Самитсу и Нианда су обе стајале над њим. Каирхијенка је истерала Нандеру напоље понављајући Кадсуанино наређење да она не жели да их ико узнемирава. Све се тако вртоглаво брзо дешавало да се Мин почело мутити у глави. Надала се да ће једног дана присутвовати сукоб између Кадсуан и Мудре Сорилеа, до кога ће неминовно доћи, који ће бити просто незабораван.
Ипак, ако је Кадсуан мислила да ће се сви придржавати њених инструкција и неће улазити, грдно се преварила. Пре него што је стигла да приближи себи столицу, долебдевши је уз помоћ Моћи, како би села крај Ранда, Кируна и Бера ушеташе се у собу, као што судија улази у судницу и фармер улази у своју кућу.
„Шта ово ја чујем о—?“ Кируна отпоче бесно. Онда угледа Кадсуан. Бера угледа Кадсуан. На Минино запрепашћење, оне једноставно остадоше без текста.
„Он је у добрим рукама“, Кадсуан рече. „Осим ако нека од вас одједном није развила Таленат за Лечење јачи но што је раније имала?“
„Да, Кадсуан“, оне рекоше понизно. „Не, Кадсуан.“ Мин најзад затвори сопствена уста.
Самитсу узе једну столицу са резбаријама од слоноваче, рашири своју тамно-жуту сукњу, и седе са прекрштеним рукама, посматрајући како се Рандове груди дижу и спуштају под чаршавом. Нианда приђе Рандовим полицама за књиге, одабра књигу и седе крај прозора. Да чита! Кируна и Бера кретоше да седну, онда погледаше Кадсуан и сачекаше да им она то одобри климањем пре него што седоше.
„Зашто нешто не учиниш?“ Мин повика.
„То бих и ја упитала“, Амис рече, ушетајући се у собу. Младолика Мудра беле косе загледа се у Ранда на тренутак, а онда намести свој дебели смеђи шал и окрену се ка Кируни и Бери. „Можете нас напустити“, она рече. „И Кируна, Сорилеа жели поново да те види.“
Кирунино тамно лице побледе, али њих две се устадоше, наклонише се промрмљавши „Да, Амис“, понизније него за Кадсуан, а онда отиђоше бацајући постиђене погледе Зеленој сестри.
„Занимљиво“, Кадсуан рече када њих две изиђоше. Њене тамне очи се ухватише у коштац са Амисиним плавим, и изгледа да се Кадсуан свидело оно што је видела. У сваком случају, она се осмехну. „Веома бих волела да упознам ту Сориелеу. Да ли је она јака жена?“ Посебно је нагласила реч „јака“.
Амис само рече: „Најјача коју сам ја икада упознала.“ Такође и смирено. Нико не би помислио да Ранд лежи онесвешћен пред њима. „Не знам ваше Лечење, Аес Седаи. Верујем да сте урадили све што сте могли?“ Њен глас је био миран. Мин је сумњала у то да им је Амис много веровала.
„Што може бити учињено, учињено је“, Кадсуан уздахну. „Све што можемо сада да урадимо је да чекамо.“
„Док он умире?“ груби мушки глас то изрече, и Мин поскочи.
Дашива уђе у собу, његово једноставно лице је било изобличено мргођењем. „Флине!“ он узвикну.
Нианди књига испаде из руку због растројености која је одједном обузе када угледа тројицу мушкараца у црним капутима. Забленула се у њих као да је сам Мрачни управо ушао на врата. Избледела Самитсу промрмља нешто што је личило на молитву.
На Дашивину команду, проседи Аша’ман дође до кревета, и станувши насупрот Кадсуан поче да прелази рукама на стопу изнад Рандовог непомичног тела. Млађани Нарашима је стајао крај врата мрштећи се и држећи се дршке мача. Његове тамне очи су покушавале да обухвате погледом све три Аес Седаи одједном. Аес Седаи и Амис. Он није изгледао уплашено. Једноставно је чекао да се те жене покажу непријатељима. За разлику од Аес Седаи, Амис је игнорисала Аша’мане осим Флина. Њене очи су пажљиво пратиле сваки његов поглед, док јој је лице било у потпуности безизражајно. Али њен палац се ипак кретао дуж дршке њеног бодежа што је много говорило о њеном расположењу.
„Шта то радиш?“ Самитсу затражи одговор, скачићи на ноге. Ма колика је била њена нелагодност због Аша’мана, забринутост за свог пацијента је била јача. „Ти, Флине, или како год да ти је име.“ Она закорачи према кревету, и Нарашима јој се испречи на путу. Намрштивши се, она покуша да га заобиђе, али он јој стави руку на раме и заустави је.
„Још један дечко без манира“, Кадсуан прогунђа. Од три сестре, само она није била забринута због појаве Аша’мана. Она их је само пажљиво посматрала преко доирнутих прстију својих шака.
Нарашима се зацрвене када чу њен коментар и спусти руку, али када Самитсу поново покуша да је заобиђе, он јој се опет испречи.
Због тога, она се задовољи са стрељањем погледом преко његових рамена. „Ти, Флине, Шта то радиш? Нећу допустити да га убијеш својим незнањем! Да ли ме чујеш?“ Мин је скакутала са ноге на ногу од нервозе. Није мислила да би неки од Аша’мана убио Ранда. Не намерно, али . . . Он им је веровао, али . . . Светлости, чак и Амис није изгледала сигурно у то пошто се мрштила на Флина и Ранда.
Флин згрну чаршав до Рандовог појаса, како би могао да види његову рану. Посекотина није изгледала ни боље ни горе него што се сећала. И даље је то била отворена, упаљена, рана без крви која је ишла право преко старог ожиљка. Он је изгледао као да спава.
„Он не може урадити ништа што ће погоршати Рандово стање“, Мин рече. Нико није обраћао пажњу на њу.
Дашива произведе грлени звук, и Флин се окрете према њему. „Да ли видиш нешто, Аша’мане?“
„Ја немам Таленат за Лечење“, Дашива рече, горко искрививши уста. „Ти си онај који је послушао мој савет и научио.“
„Какав савет?“ Самитсу упита. „Инсистирам да ти—“
„Ућути, Самитсу“, Кадсуан рече. Она је била једина која је изгледала смирено поред Амис, а због начина на који је Мудра додиривала бодеж, она није била сигурна у њену смиреност. „Мислим да он не намерава да повреди дечка.“
„Али, Кадсуан“, Нианда отпоче са хитњошћу у гласу, „овај човек је—“
„Рекла сам да будете тихе“, седокоса Аес Седаи их грубо ућутка.
„Уверавам вас“, Дашива рече, успевши да у исто време звучи углађено и грубо, „Флин зна тачно што ради. Он већ сада може да ради ствари о којима Аес Седаи ни не сањају.“ Самитсу гласно шмркну. Кадсуан једино климну и поново седе.
Флин је пажљиво ишао прстима по рани и старом ожиљку. Који као да је био некако нежнији. „Ови су слични, али и различити, као да су на делу две различите врсте инфекције. Само што у питању није инфекција, већ . . . тама. Не могу да смислим бољу реч.“ Он слегну раменима, гледајући Самитсин шал са жутим ободом док се она мрштила на њега, али сад га је већ посматрала одмеравајућим погледом.
„Настави, Флине“, Дашива промрмља. „Ако он умре . . .“ Његов нос се набора као да је одједном осетио неки лош мирис. Просто није могао да одвоји поглед од Ранда. Његове усне су се кретале док је причао сам са собом, а једном је призвео звук који је био напола јечање а напола горак смех, а при свему томе му се лице уопште није променило.
Дубоко удахнувши, Флин баци поглед унаоколо по соби, на Аес Седаи и Амис. Када је угледао Мин, изненадио се, и његово кожасто лице се зацрвене. Ужурбано он поново намести чаршав тако да покрива Ранда до врата, оставивши једино стару и нову рану непокрвену.
„Надам се да никоме неће сметати ако причам“, он рече, почевши да помера своје грубе руке изнад Рандовог бока. „Причање ми изгледа мало помаже.“ Сву пажњу је усмерио на повреду, а његови прсти су полако померали. Изгледало је као да њима плете неке нити, Мин примети. Њего глас је звучао одсутно, само мали део његовог ума је обраћао пажњу на речи. „Могло би се рећи да је Лечење је било оно због чега сам отишао у Црну кулу. Био сам војник, све док нисам био рањен копљем у бедро. После тога више нисам могао добро да се одржавам у седлу, као ни да дуго пешачим. То је била петнаста рана коју сам задобио служећи у Краљичиној гарди током четрдесет година. Петнаеста тежа рана у сваком случају. Нису се важиле оне после којих можеш и даље да јашеш и пешачиш. Такође видео сам много пријатеља како гину током тих четрдесет година. Тако да сам пошао, и М’Хејл ме је научио Лечењу. И другим стварима. То је била груба врста Лечења. Наиме, једном ме је једна Аес Седаи Лечила - једне ноћи пре тридесет година - а ово боли у поређењу са ониме што је она урадила. Додуше, исто тако добро ради. А онда је једног дана, Дашива - извињавам се, Аша’ман Дашива - рекао да се пита зашто је свако Лечење исто, било да је у питању сломљена нога или прехлада, и ми смо почели да причамо и . . . Па, он сам нема осећаја за то, али ја, изгледа да сам спретан у томе. Имам Таленат. Тако да сам почео да размишљам, шта ако ја . . .? Тако. То је најбоље што могу.“
Дашива прогунђа када Флин нагло чучну да се одмори и обриса зној са чела руком. Цело лице му је било знојаво. То је било први пут да је Мин видела да се Аша’ман зноји. Рана у Рандовом боку није нестала, али је сада била мања, мање упаљена и црвена. Он је и даље спавао, али је бледило мало исчилело.
Самитсу пројури покрај Нарашиме тако брзо да он није имао прилику да се умеша. „Шта си урадио?“ она упита, полажући прсте на Рандово чело. Шта год да је открила, то је учинило да се њене обрве успну на пола пута до њене косе од изненађења. Њен глас се промени из нервозног у неверицу. „Шта си учинио?“
Флин слегну раменима са жаљењем. „Не много. Нисам стварно могао да додирнем оно што није било у реду. Те сам на неки начин све то оградио и запечатио од остатка тела, на неко време, у сваком случају. То неће потрајати. Сада се међусобно боре. Можда ће се међусобно уништити док се он за то време опоравља.“ Уздахнувши, он одмахну главом. „Са друге стране, не могу са сигурношћу да кажем да га неће убити. Али мислим да сад има бољу шансу за опоравак него раније.“
Дашива климну на самовеличајући начин. „Да. Он сада макар има шансу.“ Неко би помислио да га је он лично Излечио.
На Флиново изненађење, Самитсу обиђе кревет и поможе му да устане. „Рећи ћеш ми шта си учинио“, она рече, краљевским гласом који је био сушта супротност са тиме да су њени спретни прсти исправљали његов оковратник глачали његове ревере. „Да само постоји неки начин да ми то покажеш! Али описаћеш ми. Мораш! Даћу ти сво злато које имам, родићу ти дете, шта год желиш, али ти ћеш ми рећи све што знаш.“ Изгледа да ни она сама није била сигурна да ли му заповеда или га моли, она одведе збуњеног Флина до прозора. Он је покушао пар пута да отвори уста и каже нешто, али она је била презаузета са покушајима да га натера да прича да би то приметила.
Није је било брига шта ће ико помислити, Мин се попе у кревет и леже тако да може да стави Рандову главу под своју браду, и обгрли га рукама. Шанса. Потајно је проучавала троје људи који су се окупили око кревета. Кадсуан је седела у својој столици. Амис је стајала насупрот ње. Дашива се наслањао на један од квадратних попторних стубова на дну кревета. Све њихове ауре су биле нечитљиве. Сви су сву своју пажњу концентрисали на Ранда. Није било сумње да је Амис сматрала катастрофом за Аијеле ако би Ранд умро, а Дашива са чијег се јединог лица нешто могло прочитати, у питању је било мрачно, али и забринуто мргођење, би то сигурно сматрао катастрофом за Аша’мане. И Кадсуан . . . Кадсуан, које не само да је била позната Бери и Кируни, већ их је и натерала да скачу као девојчице на сваку њену примедбу и поред свих њихових заклетви Ранду. Кадсуан која неће повредити Ранда „не више него што је потребно“.
Кадсуанин поглед се сусрете са Мининим и на тренутак Мин задрхта. Некако, она ће га заштитити док је он немоћан да заштити себе, од Амис, Дашиве и Кадсуан. Некако. Несвесно, она поче да мумла успаванку, нежно љуљајући Ранда. Некако.
