Дан после fестивала Птица почео је са јаким ветровима са Олујног мора који су заиста смањивали врућину у Ебоу Дару. Мада су небо без облачка и црвено-златна купола сунца на хоризонту наговештавали другачије. Мет је у ишчекивању пожурио кроз Тарасинску палату са откопчаним капутом и несвезаном кошуљом. Није баш поскакивао на сваки шум, али се трзао, много узбуђенији него што му свиђало, кад год би служавке прошле, мрдајући подсукњама и осмехујући му се. Све су се смејале на нарочит...зналачки...начин. Једва се суздржао да не потрчи.
После задње је успорио, сишао на замрачену стазу при крају штале као на врховима прстију. Између стубова са каналурама жућкасте танке биљке у великим црвеним грнчарским саксијама и лоза са широким, пругасто црвеним лишћем које се њихало из металних висећих корпи формирале су танки параван. Несвесно је спуштао шешир ниже да би сакрио лице.
Рукама је гладио копље—ашандареи , тако га је Биргита звала—несвесно пипајући дршку као да ће му затребати у одбрани. Коцкице су му се жестоко котрљале у глави , па ипак то није имало везе са његовим немиром. Извор тога је била Тулин.
Шест затворених кочија са зеленим Сидром и Мачем Куће Мицобар лакираним на вратима су већ чекале у линији испред високих, лучних спољних капија са упрегнутим тимовима коња и спремним возачима у ливрејама. Могао је да види Налесеана како зева обучен у пругасто-жути капут на супротној страни, и Ванина које је опуштено седео на уздигнутом бурету недалеко од врата штале, наизглед уснуо. Већина других Црвених војника је мирно чучала на каменим плочама у дворишту штале; неколицина је бацала коцкице у сенци велике беле штале. Елејна је стојала између Мета и кочија, на другој страни паравана од биљака. Реана Kорли је била са њом, и у близини, још седам жена од оних које су биле на оном чудном састанку на који је улетео синоћ; Реана је била једина која није носила црвени појас Мудре. Напола је очекивао да се не појаве овог јутра. Имале су изглед жена које су навикле да воде своје и туђе животе, и већина је имала бар мало седих власи у коси, па ипак су гледале ведру Елејну са ишчекивањем, наизглед на врховима прстију, као да чекају да скоче на њену заповест. Мада је цела група привукла мање од пола његове пажње; ниједна од њих није била жена због које је хтео да искочи из коже. Због Тулин се осећао...па...беспомоћно је изгледа била једнина прикладна реч, колико год то смешно изгледало.
„Не требају нам, господарице Корли,“ Елејна рече. Наследница је звучала као жена која тапше дете по глави. „Рекла сам им да остану овде док се не вратимо. Привући ћемо мање пажње, нарочито преко реке, без иког ко се може препознати као Аес Седаи.“ Њена представа о томе шта треба да обуче за најгори део града да не би привукла пажњу је био велики зелени шешир са зеленим перима, лаки путни плашт од зеленог ланеног платна са златним везом који је ишао низ леђа, и зелена свилена хаљина за јахање са високом крагном и златним везом који је ишао уз подељену сукње која је јако наглашавала овал који је откривао њене груди. Чак је носила једну од оних огрлица за свадбени нож. Због те широке траке извеженог злата сваког лопова у Рахаду би засврбела рука. Није носила оружје осим једног малог ножа. Али какво оружје треба жени која може да усмерава ? Наравно, за сваким црвеним појасом је био закривљени бодеж. Тако је било и са Реаниним обичним кожним појасом.
Реана је скинула велики плави сламнати шешир, намрштила се на њега, и вратила га на главу и привезала траку шешира. Изгледа да Елејнин тон није било то што је мучи. Када је ставила шешир снебљиво се насмешила и почела плашљивим тоном. „Али зашто Мерилил Седаи мисли да лажемо, Елејна Седаи?“
„Сви они то мисле,“ задихано рече једна од црвених појасева. Све су носиле Ебоударске хаљине у уздржаним бојама, са уским и дубоким изрезом и сукњама пришивеним на једну страну да открију слојевите подсукње, али само ова, кошчата и мршава и са више беле него црне у коси, је имала маслинкасту кожу Ебоу Дарђана. „Сареита Седаи ме је назвала лажовом док ме је гледала у очи, о нашим бројевима, о—“ нагло је прекинула због мрштења и „Ћути, Тамарла“ које је добила од Реане. Господарица Корли је можда спремна да се наклони и усиљено смешка за дете ако је то дете Аес Седаи, али је своје другарице чврсто држала.
Мет се мрштио на прозоре који су гледали на двориште штале, на оне које је могао да види одавде. Сложене мреже од бело кованог гвожђа су покривале неке, компликовано изрезбарене беле, дрвене мреже друге. Тулин вероватно није горе; вероватно се неће појавити у дворишту штале. Био је веома опрезан да је не пробуди док се облачио. Поред тога, овде не би ништа покушала. Барем је мислио да неће. Па опет, где ће стати жена која је послала пола туцета служавки да га ухвате у ходницима прошле ноћи и довуку га у њене одаје ? Крвава жена се односила према њему као према играчки ! Неће то више трпети. Неће. Светлости, кога је мислио да завара ? Ако не узму ту Чинију Ветрова и изађу из Ебоу Дара, Тулин ће га вечерас поново штипкати за задњицу и звати својим малим голубом.
„То је због твојих година, Реана.“ Елејна није баш звучала оклевајуће—никада и није—али је њен тон био веома уздржан. „Сматра се да је непристојно причати између Аес Седаи о годинама, али... Реана, изгледа да ниједна Аес Седаи од Сламања није живела колико ви у Штрикаћем Кругу тврдите.“ То је било чудно име које је овај Род дао својем владајућем већу. „У твом случају, више од сто година пре тога.“ Црвени појасеви уздахнуше, зенице им се раширише. Једна витка жена, браон очију са бледом косом боје меда се нервозно закикота и одмах прекри уста када се Реана обрецнула „Фамела !“
„То није могуће,“ Реана бојажљиво рече Елејни. „Сигурно да су Аес Седаи-„
„Добро јутро,“ Рече Мет, док је пролазио поред паравана од биљака. Цела дискусија је била глупа; сви су знали да Аес Седаи живе дуже од било кога другог. Уместо да губе време, требало би да су на путу за Рахад. „Где су Том и Џуилин ? И Нинаева.“ Мора да се вратила синоћ или би Елејна била узнемирена. „Крв и пепео, не видим ни Биргиту. Морамо, да кренемо, Елејна, а не да стојимо. Да ли и Авијенда иде ?“
Благо се мрштила на њега, док су јој се очи незнатно окретале ка Реани, и он је знао да је разматрала како да му најбоље одговори. Проста невиност би могла да јој оштети углед код ових жена колико и показивање њене јамице на образу; Елејна је увек очекивала да та јамица упали кад све друго изневери. Њена брада се малко подигну. „Том и Џуилин помажу Авијенди и Биргити у надгледању Каридинове палате, Мете.“ То је требало да представља наследницу у скоро најбољем издању. Не баш цела тачка, зато што засигурно зна како би он реаговао на то, али са самоувереним гласом, захтевним хладним плавим очима, и са целим лепим лицем смрзнутим ако није баш залеђено у ароганцији. Да ли постоји и једна жена на свету која је само једна особа? „Нинаева ће сигурно ускоро сићи. Знаш Мете, нема потребе да ти пођеш. Налесеан и твоји војници су и више него довољна заштита. Могао би да уживаш овде у палати док се не вратимо.“
„Кардин!“ узвикнуо је. „Елејна, не остајемо у Ебоу Дару да рашчистимо са Џаихимом Каридином. Узећемо Чинију, онда ће те ти или Нинаева да направите пролаз, и одлазимо. Да ли је то јасно ? И ја идем са вама у Рахад.“ Да ужива! Светлост зна шта би Тулин наумила ако остане цео дан у палати. Сама помисао га је терала на хистерично смејање.
Добијао је ледене погледе од Мудрих; одважна Сумеко је љутито напрћила усне, а Мелора, пуначка Доманка у средовечним годинама чије је груди јуче са уживањем гледао, је ставила песнице на кукове са смркнутим лицем. Требало је од јуче да знају да га Аес Седае не плаше, па ипак му је и Реана упутила тако мрк поглед да је помислио да ће уши да му одсече. Изгледа да ако се оне покоре Аес Седаи тако морају и сви остали.
Елејна се видно борила сама са собом. Усне су јој биле стиснуте, али је морао да јој призна једну ствар; била је превише паметна да настави са оним што очигледно не помаже. Са друге стране, била је охола до сржи колико год се трудила. А друге жене су посматрале. „Мете, знаш да не можемо да одемо док не употребимо Чинију.“ Та надмена брада је остала подигнута, и њен тон је у најбољем случају био између објашњавања и наређивања. „Можда ће нам бити потребни дани док не будемо сигурни како да је употребимо, можда чак пола недеље или више, а можемо и да завршимо с Каридином ако већ имамо времена.“ Глас јој је тако промукао када је поменула име Белог Плашта да се може помислити да има нешто лично против човека, али нешто друго му је синуло.
„Пола недеље!“ Осећајући се као да се дави, ставио је прст иза шала завезаног око врата и отпустио га. Тулин је искористила ту црну свилу да му завеже руке прошле ноћи пре него што је и схватио шта она ради. Пола недеље. Или више! Упркос његовим најачим напорима, звучао је помало избезумљено.
„Елејна, засигурно можеш да употребиш Чинију било где. То не мора бити овде. Егвена сигурно хоће да се вратиш што пре; кладим се да јој пријатељ или два могу помоћи.“ Како је изгледало, требало би јој неколико стотина. Можда ће када буде довео ове жене назад, Егвена бити спремна да одустане од оне будаласте замисли да буде Амирилин и допусти му да је одведе Ранду заједно са Елејном, Нинаевом и Авијендом. „Шта је са Рандом, Елејна ? Каемлин. Лављи престо. Крв и пепео, знаш да треба што пре да одеш у Каемлин да би Ранд могао да ти преда Лављи престо.“ Из неког разлога, лице јој је било све тмурније како је говорио и очи су јој севнуле. Помислио би да је огорчена, међутим, наравно да није имала разлога.
Љутито је отворила уста да би се расправљала чим је завршио, и припремио се, спреман да наброји њена обећања и до Јаме усуда са тим шта би то урадило њој у очима Реане и осталих. По њиховим лицима, оне би га на њеном месту већ одбиле.
Међутим, пре него што је ико могао нешто да каже, проседа жена округлог лица у ливреји куће Мицобар се наклонила, прво Елејни, онда осталим женама са црвеним појасевима, и коначно њему. „Краљица Тулин шаље ово, господару Каутоне,“ Ларен рече, држећи корпу са парчетом тканине које је покривало садржај и са малим црвеним цветовима увијеним око дршке. „Нисте доручковали, а морате да останете снажни.“
Мет порумене. Жена га је само гледала, али је она видела много више него први пут када га је довела код Тулин. Много више. Донела је вечеру на послужавнику синоћ, док је он покушавао да се сакрије испод свиленог чаршава. Није разумео. Због ових жена се трзао и црвенео као девојка. Једноставно није разумео.
„Да ли си сигуран да не би радије остао овде ?“ Елејна упита. „Сигурна сам да би Тулин уживала у твом друштву током доручка. Краљица је рекла да си веома забаван и попустљив.“ додаде са сумњивим тоном.
Мет побеже ка кочијама са корпом у једној руци и његовим ашандареијем у другој.
„Да ли су сви северњаци тако стидљиви?“ Ларен рече.
Ризиковао је да погледа преко рамена без застајања, и одахнуо. Служавка је већ скупљала сукње, окрећући се да прође кроз параван од биљака, и Елејна даде гест Реани и осталим Мудрима да се окупе у круг око ње. И поред тога, задрхтао је. Жене ће му доћи главе.
Улазећи у најближу кочију, замало је испустио корпу када је видео да Беслан седи на степенику кочије, са сунцем које је блистало дуж уског сечива његовог мача док је испитивао ивицу. „Шта ти радиш овде?“ Мет узвикну.
Беслан врати мач у каније, док се церио. „Полазим са вама у Рахад. Мислим да ћеш нам наћи више забаве.“
„Боље да буде неке забаве,“ Налесеан покри зев руком. „Нисам се наспавао синоћ, а сад ме ви одвучете кад има жена Морског народа.“ Ванин устаде са свог бурета, погледа около, виде да се ништа не креће и седе и затвори очи.
„Неће бити никакве забаве ако се ја питам“, Мет промрља. Налесеан се није наспавао? Ха ! Сви су изашли и уживалу у фестивалу. Није да ни он није уживао помало, али само када је могао да заборави да је са женом која је мислила да је он некаква крвава лутка. „Које жене Морског народа?“
„Мете, када се Нинаева Седаи вратила синоћ, довела је десетак.“ Беслан издахну, док је њихао рукама. „Мете, начин на који се крећу...“
Мет заврте главом. Није размишљао разумно; Тулин му је пореметила мозак. Нинаева и Елејна су му рекле о Ветротрагачима, нерадо и са заклетвом, пошто су покушале да сакрију чак и то где је Нинаева намеравала да иде, још више зашто. Притом ниједна није поцрвенела. „Жене одржавају обећања на свој начин,“ тако је ишла изрека. Када боље размисли, Лавтин и Белвин нису били са осталим Црвеним војницима. Можда је Нинаева хтела да се искупи тако што их сада држи уз себе.“...На свој начин.“ Али ако већ има Ветротрагаче у палати, сигурно неће требати недељу дана да се употреби Чинија. Светолости, молим се неће!
Као да ју је призвао мислима, Нинаева изшета из паравана од биљака у двориште штале. Мету попусти вилица. Високи човек у тамном зеленом капуту који ји држи за руку је Лан! Тачније, она држи његову руку, ослањајући се на њу са обе руке и осмехивала му се. Да је то било која друга жена, Мет би мислио да је занесена и пометена, али ово је Нинаева.
Тргнула се када је схватила где се налази, и брзо закорачила у страну, иако се за тренутак још увек држала за Ланову руку. Њен избор одеће није био ништа бољи од Елејниног, сва у плавој свили и зеленом везу, са изрезом дубоким да покаже велики златни прстен који јој не би пристајао ни са два прста, како виси у деколтеу на танком златном ланцу. Широки шешир са завезаним тракама био је украшен са плавим перима, њен ланени путни плашт је био зелен са плавим везом. Друге жене у њиховој вуни су изгледале једнолично у поређењу са њом и Елејном.
Било како било, да ли је или није била занесена, сада је била своја, и померала је своју плетеницу. „Сада се придружи осталим мушкарцима, Лане“, рече она заповеднички. „И можемо да кренемо. Задње четири кочије су за мушкарце.“
„Биће како кажеш,“ Лан одговори, док се наклонио са руком на балчаку мача.
Гледала је како крупним корацима иде према Мету са изразом чуђења, вероватно не верујући да је тако кротко послушао, а онда се протресла и повратила своју нарогушеност. Повлачећи Елејну и остале жене, одвела их је ка прве две кочије као жена која тера гуске. По начину на који је викала да неко отвори капију, нико не би помислио да је она та на коју су чекали. Викала је и на возаче, терајући их да узму узде и замахују дугачким бичевима; било је чудо што су сачекали да се ико попне.
Неспретно улазећи после Лана, Налесеана и Беслана у трећу кочију, Мет је наслонио своје копље на врата и сео свом тежином са корпом у крилу када се кочија трзнула унапред. „Одакле си дошао Лане?“ навалио је чим је било завршено са упознавањем. „Ти си последњи човек кога сам очекивао да видим. Где си био? Светлости, мислио сам да си мртав. Знам да се Ранд прибојава да јеси. Још допушташ Нинаеви да ти наређује. Зашто би за име Светлости то урадио?“
Заштитник каменог лица је изгледа разматрао на које питање прво да одговори. „Нинаеву и мене је венчала господарица Бродова,“ чврсто је рекао. „Ат’ан Мијере имају неколико...чудних... брачних обичаја. Било је изненађења за обоје.“ Мало се осмехну, ако ништа друго. Незнатно је слегнуо раменима; изгледало је да су то били сви одговори које је хтео да дa.
„Нека Светлост благослови и тебе и твоју невесту,“ Беслан промрља учтиво са наклоном дубоким колико су то границе кочије дозвољавале, и Налесеан је промрљао нешто, мада је по његовом изразу било јасно да мисли да је Лан луд. Налесеан је добио добар део Нинаевиног друштва.
Мет је само седео и њихао се са покретом кочија и зурио. Нинаева удата? Лан ожењен Нинаевом? Човек јесте био луд. Није ни чудо што су му очи биле тако суморне. Мет би радије нагурао бесну лисицу у своју кошуљу. Само се будала женила, а само би се лудак оженио Нинаевом.
Ако је Лан приметио да нису сви пресрећни није то ничим показивао. Осим у очима није изгледао другачије него што га се Мет сећао. Можда мало чвршће, ако је то могуће. „Има важнијих ствари,“ Лан рече. „Нинаева не жели да знаш, Мете, али је потребно да то чујеш. Твоја два човека су мртва, убила их је Могедијен. Жао ми је, али ако ће те утешити, били су заиста мртви пре него што су то знали. Нинаева мисли да је Могедијен отишла или би сигурно покушала поново, али ја нисам тако сигуран. Изгледа да има личну заваду са Нинаевом, мада је Нинаева успела да избегне да ми каже зашто.“ Опет осмех; Лан изгледа није био свестан тога. „Бар не све, а и није важно. Најбоље је да знаш шта можемо да очекујемо преко реке.“
„Могедијен,“ Беслан изусти, блиставих очију. Човек је вероватно видео забаву.
„Могедијен,“ Налесеан изусти, али у овом случају је то пре било стењање, и дао је својој шиљатој бради грчевит трзај.
„Те крваве, пламене жене,“ Мет промрља.
„Надам се да ту не укључујеш и моју жену,“ Лан рече хладно, једном руком држећи балчак његовог мача, и Мет брзо подиже руке.
„Наравно да не. Само Елејну и... и Род.“
Моменат после, Лан је климнуо, и Мет испусти мали уздах олакшања. Баш би личило на Нинаеву да га због ње убије њен муж—њен муж!—када би засигурно као што је и хлеб браон боје, сакрила чињеницу да је један од Изгубљених у граду. Чак га ни Могедијен није стварно плашила, док год има медаљон са лисичјом главом око врата, али медаљон не може да заштити Налесеана и остале. Нема сумње да је Нинаева мислила да ће то она и Елејна. Пустили су га да поведе Црвене војнике , све време му се потајно смејући док су-
„Зар нећеш да прочиташ поруку моје мајке, Мете?“ Док је Беслан није поменуо, није увидео да је ту и испресавијано парче папира, убачено између корпе и парчета тканине. Видело се таман толико да се покаже зелени печат са Сидром и Мачем.
Сломио је восак палцем и отворио страницу дражећи је тако да Беслан не може да види шта је написано. И добро је што јесте; па ипак, како је човек гледао на ствари можда то није ни било важно. У сваком случају, Мету је било драго што нико други није видео те речи. Било му је све горе са сваким редом.
Мете, душо,
Наредила сам да се твоје ствари пренесу у моје одаје. Много је погодније. Док се ти будеш вратио, Рисела ће већ бити у твојим старим одајама како би пазила на младог Оливера. Изгледа да ужива у њеном друштву.
Позвала сам шваље да ти узму мере. Уживаћу у томе. Мораш носити краће капуте. И нове панталоне, наравно. Имаш изврсну задњицу. Паче, која је та Ћерка Девет Месеца на коју сам те подсетила? Смислила сам неколико изванредних начина помоћу којих ћеш ми рећи.
Тулин.
Остали су га гледали са ишчекивањем. Па, Лан је само гледао, али његов упиљен поглед је био много тежи него од осталих; његово пиљење је изгледало скоро... мртво.
„Краљица сматра да ми треба нова одећа,“ Мет рече, гурајући поруку у џеп од капута. „Мислим да ћу мало дремнути.“
Навукао је обод шешира преко очију, али их није затворио, зурио је кроз прозор, где је у крај причвршћена завеса повремено пропуштала повремене вртлоге прашине. Мада је такође пропуштала ветар, који је био далеко бољи од врућине затворене кочије.
Могедијен или Тулин. Од те две радије би се суочио са Могедијен. Додирнуо је медаљон са лисичјом главом који му је висио око врата. Бар је имао неку заштиту против Могедијен. Против Тулин, није имао ништа више од онога што је имао против Ћерке Девет крвавих Месеца, ко год она била. Ако не буде нашао неки начин да натера Нинаеву и Елејну да напусте Ебоу Дар пре вечери, сви ће сазнати. Суморно је повукао свој шешир наниже. Ове пламене жене су га стварно терале да се понаша као девојчица. За који минут, прибојавао се, ће можда стварно и заплакати.
