Одмах одлазимо одавде, крв и пепео“, Мет рече касније и овога пута оне му се успротивише. Свађале су се са њим већ више мање пола сата док се напољу сунце пело ка свом подневном врхунцу са чиме је и јара расла. Додуше, ветар је помало ублаживао јару, услед кога су се жуте тенде, разапете преко великих прозора, тресле. Већ је три сата у Тарасинској палати а коцкице за то време нису показивале знаке смиривања због чега је био спреман да удари нешто, или некога. Цимнуо је мараму коју је носио око врата. Осећао се као да му је омча поново око врата и да се полако стеже. „За име Светлости, да ли сте све слепе? Или глуве?“
Соба у којој су сада били и коју им је Тулин дала била је пространа и имала је зелене зидове и висок плави строп. Иако у соби није било много намештаја сем позлаћених столица и малих сточића који су били украшени шкољкама, соба је била претрпана. Или је тако изгледала. Сама Тулин је седела испред једног од три мермерних камина, прекрштених ногу. Посматрала га је оним њеним тамним орлујским очима смешећи се док је шутирала своју подсукњу, и играла се са својим закривљеним бодежом са дршком од драгог камења. Претпостављао је да су јој се Елејна или Нинаева обратиле. И оне су биле овде. Седеле су, свака са једне стране краљице, о чистој одећи и изгледа да су стигле да се чак и окупају, иако су му из вида нестале тек на пар минута пошто су се вратили у палату. Копирале су Тулинино смирено достојанство у својим шареним хаљинама, иако он није био сигуран кога су оне намеравале да тиме импресионирају са свом том чипком и детаљним везом. Изгледале су као да су се спремиле за бал а не за путовање. Он сам је и даље био у својој прљавој одећи, са прашњавим зеленим капутом који је био раскопчан и из кога је вирио његов медаљон. Везивањем чворова скратио је везицу на коме је он висио како би му он стално додиривао кожу. Након свега, био је окружен женама које усмеравају.
Истина, те три жене би саме од себе могле да попуне собу, или сама Тулин што се њега тиче а ако су Нинаева или Елејна попричале са њом, добро је било што одлазе. Они сами су могли ово да ураде али . . .
„Ово је нечувено“, Мирилела рече. „Никада нисам чула за неки сенкин накот зван гхолам, а ви?“ То је било упућено Аделеас, Вандени, Сарити и Кареани. Седећи насупрот Тулин, смиреност хладнооких Аес Седаи је чинила да њихове столице наликују престолима. Није схватао зашто су Елејна и Нинаева седеле смирено, али покуњено. Оне су знале, оне су схватале, и из неког разлога Мирилела и остале би ублажиле своје језике када би са њима причале. Мет Каутон са друге стране је за њих био клемпави клипан који је заслуживао једно лемање, а што се тиче Мирилеле и свих под њом, оне би то једва дочекале.
„Видео сам то чудо“, он се брецну. „Елејна га је видела, Реана и Мудрости су га такође виделе. Упитајте било коју од њих.“
Скупљене на другом крају собе, Реана и пет преживелих Мудрости се скупише једна уз другу као преплашене кокошке, уплашене од испитивања. Све сем Сумеко, која је запасала палчеве за свој црвени појас. Та крупна жена се стално мрштила на Аес Седаи а онда би одмахивала главом, па се поново мрштила, па одмахивала главом и тако све у круг. Нинаева је дуго причала са њом у приватности њене кабине на броду док су се враћали назад, и изгледа да је то имало везе са њеним новим ставом. Чуо је да су помињале Аес Сеаи више но једном, иако није покушавао да прислушкује. Остатак као да се питао да ли да се понуде да тркну по чај. Једино је Сумеко макар и размотрила могућност да прихвати понуђену столицу да седне. Сибела која је млатарала коштуњавим рукама од шока, умало се није онесвестила.
„Нико не пориче речи Елејне Аес Седаи, газда Каутоне“, рече Ринаила дин Калон Плава Звезда хладним дубоким гласом. Чак и да га нису раније упознали са том са том достојанственом женом у свили која се поклапала са црвео-жутим плочицана, он је њу распознавао из оних старих сећања као Ветротрагача Господарице бродова по томе што је носила десет дебелих прстенова на ушима, док је сваки био повезан ланцем, увету које је сакривала њена дуга равна црна коса, са другим у другом. Из медаљона који су висили са лакшег ланца који је повезивао њен прстен у носу је могао да погоди из ког клана је потицала. Као и из тетоважа на њеним рукама. „Оно што ми преиспитујемо је опасност“, она настави. „Ми не волимо да напуштамо море без неког доброг разлога.“
Скоро двадесет жена из Морског народа је стајало скупљено иза њене столице, обучене у разну шарену свилу, а већина је имала медаљоне на ланцима, такође. Прва чудна ствар коју је приметио у вези њих био је њихов однос према Аес Седаи. Биле су савршено пристојне, бар на површини, али никада није виео никога да гледа Аес Седаи надмено. Друга чудна ствар је потицала из сећања оних других људи, из којих није превише сазнао о Морском народу, али довољно. Сваки Ата’ан Мијере био он мушкарац или жена, отпочињао је каријеру као најнижи мали од палубе чак иако ће једног дана постати Господар сечива или Господарица бродова, и свим путем до тих чинова они су толико држали до титуле да би могли посрамити било ког краља или Аес Седаи. Према томе су ове жене које су стајале иза Реане биле чудне по свим мерилима. Ветротрагачи Госпи од таласа су стојали раме уз раме са Ветротрагачицама са обичних једрилица, а две су чак носиле светле блузе од обичне вуне изнад тамних маслинасто-зелених панталона малих од палубе а имале су само по једну наушницу на левом уву. На десном уву имале су само два прстена што је значило да су обучаване да постану Ветротрагачи, али им је остало да зараде још два а да не спомињемо специјални прстен у носу и према томе још подуго ће вући једра сваки пут када би газда палубе то од њих затражио и бити бичеване ако не би довољно брзо извршиле наређење. Те две уопште нису требале бити овде ако су она његова сећања ишта ваљала. Обично им се Ветротрагач Господарице бродова не би ни обратио.
„Као што сам и ја рекла, Ренаила“, Мирилела хладно рече. Сигурно је и она приметила како их Морски народ гледа. Њен тон се није променио када се њему обратила. „Немој бити дрзак, газда Каутоне. Спремне смо да послушамо разум. Ако га уопште имаш.“
Мат сакупи своје стрпљење, оно мало што му је остало. Можда га сакупи довољно ако се буде користио са рукама и ногама. „Гхолами су створени током Рата Моћи у Доба легенди“, он отпоче из почетка. Скоро од самог почетка онога што му је Биргита рекла. Он се окрену тако да стоји насупрот обе групе жена док прича. Нека сагори ако дозволи да се иједна група осети повлаштено, или да их моли. Посебно пошто је последње било тачно. „Направљени су само са само једном сврхом, да убијају Аес Седаи. Да убијају оне који усмеравају. Једна моћ ти нимало неће помоћи, јер Моћ не може додирнути гхолама. У ствари штавише, она вам одмаже јер он може да осети ако неко може да усмерава ако му приђете на рецимо педесетак корака. Такође могу осетити Моћ у вама. Нећете га приметити док не буде прекасно јер изгледају као и сви други људи. Макар споља. Изнутра . . . Гхолам нема кости те се могу провући испод врата а довољно су јаки да ишчупају врата са челичним шаркама једном руком.“ Или да ишчупају гркљан. Светлости, требао је пустити Налесеана да остане у кревету.
Суздржавши дрхтај, он настави. Жене, све оне, су га пажљиво посматрале скоро не трепћући. Неће им дозволити да га виде како дрхти. „Направљено је само шест гхолама, три мушка и три женска, или бар тако изгледају. Изгледа да су се чак и Изгубљени осећали нелагодно због њих. Или им је шест било сасвим довољно. У сваком случају, знамо да је један у Ебоу Дару, вероватно је провео све ове године од Сламања у кутији застоја. Не знамо да ли су и остали стављени у ту исту кутију, али један је сасвим довољан. Ко год да га је послао, а морао је бити један од Изгубљених, сигурно је послао некога да нас следи преко реке. Мора да је послат по Чинију ветрова, и по ономе што ми је рекао, и да убије Нинаеву или Елејну или можда обе.“ На тренутак је застао како би их симпатетички погледао. Нико се не осећа лагодно ако зна да је оно чудо за његовим петама. Заузврат је добио зачуђено мрштењеод Елејне. Сасвим мало наборавање чела.А од Нинаеве благо одмахивање руком, што је био знак нестрпљења, који је значио да му говори да настави.
„ . . . Да наставим“, он рече, стрељајући их погледом. Веома му је тешко било да се сусдржи да не уздахне кад год има посла са женама. „Ко год да је послао гхолама сад сигурно зна да је Чинија ветрова у Тарасинској палати. Ако он или она пошаље гхолама овде, неке од вас ће умрети. Можда чак и доста вас. Не могу вас све одједном заштитити. Можда ће се чак и домоћи Чиније, такође. И поврх тога Фалион Бода, мале су шансе да је овде сама, чак иако је Испан наш заробљеник, тако да можемо очекивати и Црни ађах, такође. У случају да гхолам и Изгубљени вам нису довољни.“ Реана и Мудрости се укрутише на помен Црног ађаха негодујући више но Мирилела и њене, док су Аес Седаи изгледале као да су спремне да се покупе и изјуре у журби. Једино што је могао урадити је да настави. „Сада . . . Сада, надам се да увиђате зашто морате напустити палату и однети Чинију на неко место за које гхолам не зна? На неко место за које не зна Црни ађах? Да ли сада видите зашто то мора бити урађено одмах?“
Ренаилин фрк би преплашио особу и у суседној соби. „Само понављаш оно што си већ рекао, газда Каутоне. Мирилела Седаи каже да никада није чула за овог гхолама. Елејна Седаи каже да је видела само чудног човека, створење, али и мало шта друго. И шта ти је та . . . кутија застоја! То ниси објаснио, и откуда ти све ово знаш? Зашто да одемо даље од воде него што смо сада само на реч човека који измишља бајке чим стигне?“
Мет се окрену ка Нинаеви и Елејни, са мало наде. Да су оне само проговориле, ово би било готово давно, али оне су га само посматрале, доводећи своју Аес Седаи смиреност до тачке на којој су им вилице требале шкрипати. Није разумео њихово ћутање. Једино што су оне рекле је био штури опис догађаја у Рахаду, и могао се кладити да не би поменуле Црни ађах да није било никаквог другог начина да објасне то да су се појавиле са Аес Седаи везаном и под штитом. Испан је држана у другом делу палате и њено постојање је било познато само неколицини. Нинаева је натерала да прогута неку смешу ужасног мириса због чега је Испан исколачила очи, али је ускоро почела да се кикоће и заплиће ногама. Остатак Круга плетиља су сада били њени стражари. Невољни, али веома марљиви стражари. Посебно пошто им је Нинаева ставила на знање, да ако Испан умакне, боље да почну да беже за њом, јер када их она ухвати . . .
Пазио је да не погледа Биргиту, која је стајала крај врата са Авијендом. Аијелка је носила хаљину ебоударског кроја. Не од вуне у којој се вратила, већ праву сиву свилену хаљину за јахање, која је одударала од њеног ножа којег је држала за појасом. Биргита је такође једва дочекала да се пресвуче и обуче своју уобичајену одећу која се састојала од кратког капута и широких панталона, тамно-плаве и тамно-зелене боје. Такође јој је тоболац висио за појасом. Она је била извор свега што је он знао о гхоламу и кутијама застоја, осим онога што су му његове сопствене очи рекле у Рахаду. А то не би открио ни на мукама.
„Једном сам читао књигу о томе—“, он отпоче, али га Ренаила прекиде.
„Због књиге?“, она се подсмехну. „Немам намеру да напустим слану воду због неке књиге за коју ни Аес Седаи не знају.“
Одједном Мет примети да је он био једини присутни мушкарац. Лан је отишао по Нинаевином наређењу. Отишао је мирно као и Беслан када му његова мајка нареди. Том и Џуилин су се паковали за полазак. До сада су се највероватније спаковали. Ако то уопште буде потребно, ако икада оду. Једини мушкарац који је био окружен зидом жена које су изгледа намеравале да га пусте да удара главом о тај зид све док не поломи главу. Ништа од тога није имало смисла. Ништа. Гледале су га, нешто очекујући.
Нинаева у плавој хаљини са жутим пругама и са доста чипке, је пребацила своју плетеницу преко рамена како би јој она висила између груди, али онај тешки прстен—сазнао је да је он био Ланов—је ипак био пажљиво намештен тако да се ипак види. Њено лице је било безизиражајно, а руке су јој биле у крилу, али би јој се прсти понекад трзнули. Елејна, која је носила зелену ебоударску хаљину због које је Нинаевина изгледала конзервативно и поред оковратника од чипке који јој је покривао врат, гледала га је очима које су наликовале хладним дубоким језерцима плаве воде. Зашто нису проговарале? Да нису можда покушавале да му се освете? Да ли је у питању било „Мет жели да буде главни, е па да видимо како ће да се снађе без нас“? Тако нешто би очекивао од Нинаеве, сем сада, али не и о од Елејне, не више. Те стога зашто?
Реана и Мудрости га се нису плашиле колико од Аес Седаи, али њихово опхођење према њему се променило. Темарла је климнула према њему са поштовањем. Фамела, косе боје меда, чак га је удостојила и пријатељског осмеха. Зачудо, Реана је поцрвенела. Али оне му овдје нису биле опозиција. Тих шест жена једва да је прозборило туце речи међу собом откада су ушле. Свака од њих би скочила ако би Нинаева или Елејна само пуцнуле прстима, и наставила би да скаче док јој не би рекле да стане.
Окренуо се према остатку Аес Седаи. Лица су им одисала крајњом смиреношћу, и бескрајним стрпљењем. Осим . . . Мирилелин поглед је на тренутак прошао крај њега и остао на Нинаеви и Елејни. Сарита је почела да пажљиво сређује своју сукњу када је погледао, као да није тога била свесна. Тамна сумња му се јавила у уму. Руке на хањинама. Реанино црвењење. Биргитин спреман тоболац. Смутна сумња свакако. Само није знао у вези чега. Једино што је почињао да схвата је да је проблему приступао на погрешан начин. Оштро је погледао Нинаеву, а Елејну још оштрије. Путер се не би истопио на њиховим крвавим језицима.
Полако се окренуо о почео да корача ка припадницама Морског народа. Само је корачао, али чуо је Мирилелин фрк, и Сариту како мрмља „Каква неваспитаност!“ Па, управо ће им показати шта неваспитаност значи. Ако се Нинаеви и Елејни не свиди, па могле су му рећи о чему се ради. Светлости, како је мрзео да бива искоришћен. Посебно када не би знао како, или зашто.
Зауставивши се испред Ренаилине столице, пажљиво је проучио лица жена иза ње, пре него што је спустио поглед на њу. Она се намршти, и поче да глади нож, са уграђеним месецокаменима, који је био заденут за њен појас. Она је била пре згодна него лепа жена, негде у својим средњим годинама, и у неким другим околностима, он би уживао гледајући јој очи. Очи су јој били тамни зденци поред којих је човек могао провести читаво вече само их гледајући. Да су околности биле другачије. На неки начин, ове припаднице Морског народа су биле муве на шољи крема, а он није имао појма како да их извади. Успевао је да држи своје нервирање под контролом. Једва. Али шта је друго могао да крваво уради?
„Колико ја схватам, ти можеш да усмераваш“, он рече тихо, „али то мени ништа не значи.“ Боље бити отворен од почетка. „Можеш питати Аделеас или Вандену колико ми је стало да ли жена усмерава или не.“
Ренаила скрену поглед са њега на Тулин, али се не обрати краљици. „Нинаева Седаи?“ она рече суво, „верујем да се у погодби не помиње да сам приморана да слушам овог младог сакупљача кучине. Ја—“
„Крваво ме не занимају твоје погодбе са било ким другом, ти кћерко песка“, Мет одврати. Значи није тако добро владао својим нервима. Ипак, свако има своје границе.
Уздаси неверице се уздигоше иза ње. Пре неких хиљаду година једна жена из Морског народа је назвала једног војника Есеније, сином песка, мало пре него што је покушала да му забије нож међу ребра. Сећање на то је сада стојало у Метовој глави. То није била најгора увреда међу Морским народом, али била је близу. Ренаилино лице се зацрвење од беса. Шиштећи, исколаченох очију она се ђипи на ноге, и замахну муњевито оним бодежом са месецокаменовима.
Мет јој га оте из руке пре нег што је бодеж стигао до његових груди и гурну је назад у столицу. Стварно је имао брзе и спретне руке. Такође је могао контролисати свој бес, и није било битно колико жена је мислило да може да управља њиме као марионетом, могао је—„Сад ме добро слушај, ти баласту један.“ Добро, можда се ипак није могао контролисати. „Да ниси потребна Нинаеви и Елејни оставио би те овде гхоламу да се гости са тобом и Црном ађаху да румари кроз оно што од тебе остане. Па што се тебе тиче, ја сам Господар сечива, и моја сечива су исукана.“ Шта је то значило није имао појма, сем да је то једном чуо, „Када се сечива исучу, чак се и Газдарица бродова склања са пута Господару сечива.“ „Ово је погодба између мене и тебе. Ићи ћеш тамо где Нинаева и Елејна желе, и заузврат, ја вас нећу одвући тамо завезане за коње као вреће кромпира!“
То није био начин да се прича са једним Ветротрагачем Газдарице бродова. Као ни са најнижим малим од каљуге са иструљелог дартера, што се тога тиче. Ренаила се сва тресла од беса и труда да се не баци на њега и покуша да га задави голим рукама не обраћајући пажњу на нож у његовим рукама. „Договорено је, под Светлошћу!“ она зарежа. Очи само што јој нису испале из главе. У потпуности је занемела. Покушавала је да нешто каже, али речи једноставно нису излазиле. На лицу јој се видела једино збуњеност и неверица. Овога пута уздаси су звучали као да је ветар одједном рашчупао тенде. „Договороено је“, Мет рече брзо, и притисну своје прсте на своје, па на њене усне.
Мало касније и она то уради. Прсти су јој се тресли када је додиривала његове усне. Он јој пружи њен бодеж и она га тупо погледа пре него што га узе и задјену га назад у корице. Није било пристојно убити некога са киме си управо направио погодбу. Макар док се обећања не испуне. Мрмљање отпоче међу женама иза њене столице, те Ренаила пљесну једном рукама док је устајала. Ово је ућуткало Ветротрагаче Господарица таласа исто толико брзо као што би ућуткало неког малог од палубе.
„Мислим да сам управо закључила погодбу са та’вереном“, она рече дубоким хладним гласом. Та жена би могла да подучава Аес Седаи како да се брзо смири. „Али једног дана, газда Каутоне, ако је по милости Светлости, мислим да ћеш шетати по конопцу за мене.“
Није знао шта то значи сем да је, због начина како је то рекла, звучало непријатно. Зато се пристојно наклони. „Све је могуће, ако је по милости Светлости“, он промрмља. Важно је ипак бити и учтив. Нажалост, њен осмех је одавао да се она исувише нада том дану.
Када се окренуо ка остатку собе неко би помислио да су му израсли рогови и крила према погледима који су му били упућени. „Да ли неко има још каквих примедби?“ он упита, и не сачека на одговор. „Претпостављао сам да нема. У том случају, предлажем да одаберемо неко место подалеко одавде, како би смо кренули чим се ви спакујете.“
Направили су представу од дискусије. Елејна је спомињла Каемлин, звучећи макар упола озбиљно, Кареана је споменула неколико забачених села у Црним брдима која су сва била лако досегљива капијама. Вандена је причала о Арафелу, а Авијенда је предлагала Руидеан у Аијелкој пустињи, а све време су се лица жена Морског народа више смрачивала како су помињана места бивала све даље од мора. И све је то било део представе. За Мета, наравно. Њему је то било јасно због Нинаевиног нестрпљивог цимања плетенице упркос томе што су давани предлози.
„Ако ја могу нешто рећи, Ае Седаи?“ Реана најзад срамежљиво рече. Чак је и подигла руку. „Род одржава једну фарму са дуге стране реке, пар миља на север. Сви знају да је то само једно одмаралиште за жене које желе мало мира за размишљање, али нико то место не повезује са нама. Зграде су поприлично велике а смештај је удобан ако буде потреба да се дуже остане, и—“
„Да“, Нинаева је прекину. „Да, мислим да ће то савршено послужити. Шта ти кажеш, Елејна?“
„Мислим да то звучи сјајно, Нинаева. Знам да ће Ренаили бити драго јер је близу мора.“ Осталих пет сестара се одједном сложише и упадаше једне другима у реч говорећи како се и оне слажу и истичући како је то решење било много боље од било ког до тада понуђеног.
Мет заковрну очима ка небу. Тулин је за то време изигравала професора непримећивања онога што јој је под носом, али Ренаила је загризла мамац као пастрмка на мушицу. Што је била и сврха свега овога. Из неког разлога она није смела да схвати да су Нинаева и Елејна све већ припремиле. Она изведе жене Морског народа из собе како би се паковале пре него што се Елејна и Нинаева предомисле.
Нинаева и Елејна би пошле заједно са Мирилелом и осталим Аес Седаи али он им показа прстом да приђу. Размениле су погледе—морао би да прича макар један сат да би изрекао све шта су ти погледи рекли—а онда на његово изненађење, приђоше му. Авијенда и Биргита су посматрале са врата, а Тулин са своје столице.
„Веома ми је жао што смо морале да те искористимо“, Елејна рече пре ного што је он тигао ишта са изговори и осмехну му се. „Мораш нам веровати да смо за то имале разлоге.“
„За које ти не мораш да знаш“, Нинаева грубо рече и пребаци плетеницу назад на леђа извежбаним покретом главе од кога је златни прстен на њним грудима поскочио. Лан мора да је луд. „Морам рећи, никада нисам очекивала да урадиш оно што си урадио. Шта те је, за име Светлости, натерало да се свађаш са њима. Могао си све упропастити.“
„Шта је живот ако повремено не ризикујеш?“ он рече расположено. Боље по њега ако мисле да је све време ово био његов план, а не темперамент. Али поново су га искористиле без да су му рекле, и желео је да им врати због тога. „Следећи пут када будете требале да се погађате са Морским народом, пустите мене. Можда тако та погодба неће бити лоша као она ваша последња.“ Црвенило на Нинаевиним образима му је говорило да је погодио право у центар што није било лоше сматрајући да је пуцао наслепо.
Елејна само промрмља „Веома проницљив поданик“, снужденим гласом. То што је у добрим односима са њом могло би постати незгодније него да је у лошим.
Окренуше се и отиђоше не дозволивши му да каже ишта више. Не да се он надао да ће му оне ишта објаснити. Обе су биле Аес Седаи до корица. Човек се помири са оним што је потребно.
Скоро да је заборавио на Тулин, али она није заборавила њега. Сустигла га је пре него што је стигао да направи два корака. Нинаева и Елејна се зауставише на вратима крај Авијенде и Биргите да би га посматрале. Значи, виделе су када га је Тулин уштинула за задњицу. Са неким стварима нико се не може помирити. На Елејни као да јој га је било жао док је Нинаева беснела од неодобравања. Авијенда се за то време трудила да не прасне у смеха, али јој то није превише добро ишло, док се Биргита отворено осмехивала. Све оне су крваво знале.
„Нинаева мисли да си ти мало дете коме треба заштита“, Тулин му рече на уво. „Ја знам да си ти одрастао мушкарац.“ Њен врели смех је учинио да тај коментар постане најпрљавији коментар који је икада чуо. Четири жене крај врата су могле да виде како се његово лице убрзано црвени. „Недостајаћеш ми, голупчићу. Оно што си урадио са Ренаилом било је предивно. Тако волим веште мушкарце.“
„И мени ћеш ти недостајати“, он проговори. На његово изненађење, то је било истинито. Напуштао је Ебоу Дар баш на време. „Али ако се икада поново сретнемо, ја ћу тебе да јурим.“
Она се насмеја док су оне њене орлујске очи практично сијале. „Волим спретне мушкарце, пиленце. Али не волим када они покушавају да буду спретни са мном.“ Ухвативши га за уши, повуче га на доле како би га пољубила.
Није ни приметио када су Нинаева и остали отишли, а то своје собе се одгегао на нестабилним ногама, увлачећи назад кошуљу у гаће. Морао се вратити назад јер је заборавио своје копље у углу, и свој шешир. Та жена није имала стида. Ни мрвицу.
Наишао је на Тома и Џуилина док су излазили из Тулинине собе. Следили су их Нерим и Лопин, Налесеанов пуначки слуга, од којих су обојица носили по велику прућану корпу, напуњену његовим стварима, схватио је. Џуилин је носио Метов незатегнути лук а носио је тоболац на рамену. Па рекла је да га премешта.
„Пронашао сам ово на твом јастуку“, Том рече, добацујући му прстен за кога му се чинило да га је купио пре једно годину дана. „Дар за растанак изгледа. Такође, јастуци у били посути љубоцвећем и неким другим цветовима.“
Мет снажно наби прстен на свој прст. „Он је мој, спаљени да сте. Сам сам га платио.“
Стари забављач поглади бркове и закашља се покушавајући да прикирије осмех. Џуилин је за то време био заузет детаљним посматрањем оног свог глупог тарабонског шешира.
„Крв и крвави пепео—!“ Мет дубоко удахну да би се смирио. „Надам се да сте стигли да покупите и своје ствари“, он рече смирено, „јер чим ја покупим Оливера, крећемо, чак и ако оставимо неку буђаву харпу и зарђали мачоломац за собом.“ Џулин показа прстом на своје око, шта год му то значило, али Том се сневесели. За Тома је вређање његове харфе било вређање њега.
„Мој господару“, Лопин рече жалосно. Он је био тамнопут, проћелав човек, дебљи од Сумеко, а његово таиренско одело које се сужавало око струкао као и Џулину само што није пуцало по ивицама. Обично је био достојанствен као и Нерим, али сада су му очи биле црвене, као да је плакао. „Мој господару, има ли шансе да могу да останем како би могао да присуствујем сахрани мог господара Налесеана? Он је био добар господар.“
Мету је било жао да каже не. „Свако ко остане, највероватније ће овде остати задуго, Лопине“, он рече благо. „Слушај, требаће ми неко да се стара о Оливеру. Нерим ионако има пуне руке посла са мном. Што се тога тиче, Нерим ће се једног дана морат вратити Талманесу, знаш. Ако желиш, можеш постати мој слуга.“ Навикао се да има слугу, а ово су била времена тешког налажења посла.
„Био бих почаствован, мој господару“, рече он жалосно. „Млади Оливер ме веома подсећа на сина моје најмлађе сестре.“
Када су стигли до Метових бивших одаја, госпа Ризела је била тамо, пристојније обучена него прошли пут, и поприлично сама.
„Зашто бих га везала за себе?“ она рече, док су се њене невероватне груди тресле од емоција док је држала руке на боковима. Краљичино пиленце изгледа није смело да се бреца на краљичине дружбенице. „Сасеци дечаку крила превише, и од њега никада неће постати мушкарац. Прочитао је оно што је требао данас на мојем кољену—читао би цио дан да сам му дозволила—и одрадио бројеве, па сам га пустила. Зашто се толико бринеш? Рекао је да ће се вратити до заласка сунца, и он изгледа доста држи до свије речи.“
Наслонивши ашандреи у углу, Мет рече Тому, Џулину и слугама, да оставе све овде и да пођу да нађу Ванина и остатак Црвеноруких. Онда он напусти Ризелино невероватно попрсје и потрча ка одајама које су Нинаева и остале жене делиле. Све су оне биле тамо у дневној соби, као и Лан, са својим заштитничким плаштом и бисагама на рамену. Са својим и Нинаевиним изгледа. Такође су бројни немали ковчези и хрпе хаљина стојали на поду. Мет се питао да ли ће натерати Лана да и то носи.
„Наравно да мораш да га нађеш, Мете Каутону“, Нинаева рече. „Да ли си мислио да ћемо напустити то дете?“ Како је то рекла човек би помислио да је баш то он намеравао.
Одједном ја био затрпан понудама помоћи, не само од Нинаеве и Елејне које су предлагале да одложе одлазак на фарму, већ и од Лана, Биргите и Авијенде који су нудили да се прикључе потрази. Лан је био хладан поводом тога, намргођен као и обично, али Биргита и Авијенда . . .
„Моје срце ће препући ако се ишта деси том дечаку“, Биргита рече, а Авијенда додаде, такође забринуто, „Увек сам говорила да се не бринеш довољно о њему.“
Мет зашкргута зубима.Са оваквим улицама, Оливер би могао да избегава осморицу људи све до сумрака када би се вратио у палату. Он је држао до своје речи, али мало је било вероватно да ће се одрећи макар и минута слободе ако није приморан. Више очију би значило бржу потрагу, посебно ако би се све Мудрости укључиле. На један тренутак је оклевао. Али и он сам је имао своја обећања која је требао одржати, иако је био довољно паметан да то не каже.
„Чинија је исувише важна“, он им рече. „Онај гхолам је и даље негде напољу, а можда и Могедијен, и сигурно и Црни ађах.“ Коцкице су тутњале у његовој глави. Авијенди се сигурно неће свидети да буде сврстана са Нинаевом и Елејном, али њега није било брига. Обрати се Лану и Биргити. „Пазите их док не будем у могућности да вас сустигнем. Све их пазите.“
Зачуђујућем Авијенда рече, „Хоћемо, обећавам.“ Она се ухвати за дршку свог ножа. Изгледа да она није схватала да и она спада у оне које треба чувати.
Нинаева и Елејна су схватиле. Нинаевин изненадни оштри поглед покушао је да пробије рупу кроз његову лобању. Очекивао би од ње да цимне и своју плетеницу, али зачуђујуће, њена рука само се трзнула на тренутак пре него што је она обуздала. Елејна се за то време усредсредила на подизање своје браде у небеса, док су јој очи постајале ледено плаве.
Лан и Биргита су такође схватали.
„Нинаева је мој живот“, Лан рече једноставно, ставивши своју руку на њено раме. Чудна ствар је била та, је да је она одједном постала јако тужна, а онда тренутак каније, њена вилица се укочи као да је управо намеравала да прође главом кроз зид, и тешко оном зиду који јој на пут стане.
Биргита привржено погледа Елејну, али се обрати Мету. „Хоћу“, она рече. „Часна истина.“
Мет цимну свој капут нелагодно. И даље није био сигуран колико јој је испричао док је био пијан. Светлости, та жена је пила као смук, а упијала као сунђер. Чак и тако, он да правилан одговор за једног барашанског господара, који прихвата заклетву. „Част крви, истинита крв.“ Биргита климну, и према збуњеним изразима лица Елејне и Нинаеве она је и даље крила његове тајне. Светлости, ако иједна Аес Седаи икада сазна за та сећања, нека такође сазнају и да је дунуо у Рог, ни лисичији медљон му неће помоћи. Рашчерупаће и исцедити све из њега док не ископају одговор на свако зашто и како.
Док се окретао да крене, Нинаева га ухвати за рукав. „Сети се олује, Мете. Ускоро ће се проломити над нама. Сигурна сам у то. Пази на себе, Мете Каутоне. Да ли ме чујеш? Тулин зна где је фарма те се обрати њој када нађеш Оливера.“
Он климну и оде, док су му коцке клепетале у глави као да неко маршира. Да ли је требао да пази на себе током потраге или док добија упуте од Тулин? Нинаева и њено ослушкивање ветра. Да ли је мислила да ће а се истопи од мало кише? Кад боље размислиш, када употребе Чинију ветрова, поново ће моћи да пада киша. Чинило му се као да је прошла читава вечност од последње кише. Нешто у свим тим помислимаје голицало његово сећање нешто у вези са временом, и Елејном, што није имало смисла. Свеједно, то није било битно. Све што је било битно је био Оливер.
Сви људи су га чекали у дугачкој просторији Црвеноруких крај штала, сви су били на ногама сем Ванина, који је лежао на једном од кревета. Ванин је говорио да човек мора да се одмара кад год стигне. Ипак он се устаде кад Мет уђе. Било му је стало до Оливера као и свим осталима. Мет се само бринуо да га он неће почети подучавати томе како да краде коње. Седам пари очију се усредсредило на Мета.
„Ризела каже да је Оливер носио црвени капут“, он им рече. „Понекад он поклања капуте, али било који деран којег нађете у добром црвеном капуту, највероватније зна гдје се Оливер запутио. Сви иду у различитим правцима. Правите кругове ширећи се од Мол Харе, и покушајте да се вратите за један сат. Сачекајте док се сви не окупе пре него што пођете поново у потрагу. На тај начин, ако га неко од вас нађе, ми остали нећемо га и даље тражити до сутра. Да ли сви схватају?“ Климнуше.
Понекад га је то запањивало. Сувоњави Том, са својом седом косом и брковима, који је некада био љубавник једне краљице, вољније но он сам, а можда и нешто више од љубавника, ако је макар пола онога што је рекао тачно. Харнан, коцкасте вилице, са тетоважом на образу и другим многим другим по телу, који је био војник читавог живота. Џуилин, који је носио мачоломац на боку и који је мислио о себи као о господару, иако му је и даље била чудна идеја да носи мач, и дебели Ванин према којем је Џуилин изгледао као чанкољубац. Мршави Фергин, и Гордеран који је имао рамена скоро велика као и Перин, и Метвин, чије бледо каирхијенско лице га је чинило да изгледа као дечак иако је био неколико година старији од Мета. Неки од њих су следили Мета Каутона зато што су мислили да га прати срећа, и да ће их та срећа одржати у животу ако дође до борбе, а неки из неких крајње чудних разлога које још увек није разумио, али свеједно су га следили. Чак ни Том никада није више негодовао на неко његово наређење. Можда је са Ренаилом било у питању нешто више од пуке среће. Можда је његово та’веренство значило нешто више но сталне невоље. Одједном се осетио . . . одговорним . . . за ове људе. То је било нелагодно осећање. Мет Каутон и одговорност, једноставно нису ишли заједно. То је било неприродно.
„Пазите на себе, и будите хладне главе“, он рече. „Знате шта је тамо. Олуја долази.“ Зашто је то рекао? „Крените. Траћимо дневно светло.“
Ветар је јако дувао, носећи прашину преко трга Мол Хара, на којему је изнад фонтане стајала статуа давно преминуле краљице, али није било трага олује. Наирена је била позната по својој честитости, али ипак недовољно да буде приказана потпуно голих груди. Поподневно сунце је сјало са неба без иједног облачка, а ипак људи су ужурбано ишли својим послом као да још увек влада јутарња свежина. Свежине више није било а ветар није много помагао. Плочник се толико усијао да га је осећао кроз своје чизме.
Мрштећи се на Лутајућу жену, преко трга, Мет се окрену и крену ка реци. Оливер није толико често одлазио да се дружи са уличним деранима када су одседали у гостионици. Више га је тада занимало да посматра служавке и кћерке Сетале Анан. Толико о коцкама које су му рекле да се усели у палату. Све што је урадио откада је отишао—све што је желео да уради, он исправи, мислећи на Тулин и њене очи и руке—све то је могао урадити из гостионице. Коцкице су се сада котрљале а он је само желио да оне нестану.
Покушавао је да се креће брзо, нестрпљиво обилазећи разна кола и кочије, проклињући разне носила и фијакере који умало да га нису више пута згазили, покушавајући да у близини пода спази црвени капут, али гужва на улици га је поприлично успорила. Што је било добро. Нема смисла јурцати ако би тако једноставно прошао поред Оливера не приметивши га. Жалећи што није узео Коцкицу из штале, намрштио се негодујући на гужву. Човек на коњу се не би много брже кретао кроз њу, али би му додатна висина користила, јер би могао даље да види. Додуше са друге стране, било би незгодно постављати питања из седла, мало људи је јахало у овом грау, а неки једноставно нису волели никога ко јаше.
Увек је питао исто питање. Први пут када је некога питао било је то на једном мосту у близини Мол Харе, а питао је неког типа који је продавао мед и печене јабуке. „Да ниси можда видео једног дечака, отприлике оволико високог, у црвеном капуту?“ Оливер је волио слаткише.
„Дечак, мој господару?“ тип рече, сиајући своје преостале зубе. „Видех 'иљаде дечака. Додуше, не сећам се да је неки имао такав капут. Да ли би господар желио јабуку или две?“ Продавац покупи две својим коштуњавим прстима и показа их Мету. Према томе како су се изобличиле под утицајем тих старих прстију, никакво кување није могло то да уради. „Да ли је мој господар чуо за нереде?“
„Не“, Мет рече горко, и настави. Са друге стране моста, зауставио је једну витку жену која је носила машне. Машне нису интересовале Оливера, али њена црвена подсукња се назирала испод сукње која је била изрезана скоро до левог кука, а изрез на њеној блузи је откривао обле груди сличен Ризелинима. „Да ли си видела дечака . . .?“
Чуо је за нереде и од ње такође, и такође од половине људи које је питао. Претпостављао је да је та гласина отпочела јутрос после догађаја у извесној згради у Рахаду. Возарица кола са бичем обмотаним око њеног врата, му је чак рекла да је до нереда дошло преко реке, после што је изјавила да обично не примећује дечаке, осим ако не падну под њена кола. Жена коцкастог лица која је продавала саће—које је изгледало веома суво—рекла је да је до нереда дошло у близини светионика који се налазио на крају Заливског пута, на источној страни залива, што је било невероватно место за нереде, колико и средина залива. У граду има на хиљаде гласина, ако би сте желели да слушате, а он је био приморан да слуша одломке свих њих. Једна задивљујућа млада жена која је стајала испред једне крчме, Мејлин је била служавка у Старој овци, али њен једини задатак је био да стоји напољу и привлачи муштерије, у чему је била успешна, рекла му је да је јутрос дошло до битке у Кордешким брдима, западно од града. Или можда у Ранонским брдима преко залива. Или можда . . . Мејлин је изгледа била веома лепа, али не превише бистра. Оливер би је могао посматрати сатима, само ако не би отворила уста. Али она се није могла сетити никаквог дечака у . . . Које боје је рекао да је капут био? Чуо је о биткама и нередима, чуо је о довољно чудних ствари виђених на небу и у брдима да би могао њима напунити Пустош. Чуо је да Змај само што није напао град са хиљаду мушкараца који усмеравају, да Аијели долазе, да долази војска Аес Седаи—не у питању је била у ствари армија Белих плаштова. Педрон Нијал је био мртав, и сад су Бели плаштови желели да га освете, иако није било јасно шта је Ебоу Дар скривио. Неко би се зачудио како то да читав град није у паници са свим тим причама, али чињеница је била да чак ни они који би ти нешто испричали не би веровали половини. Тако да је чуо много глупости, али ништа о дечаку у црвеном капуту.
Неколико улица од реке, почео је да чује грмљавину. Јаке потмуле детонације које као да су долазиле из правца мора. Народ се окретао према небу на коме и даље није било ни једног облачка и збуњено чешао главе, а онда би отишли својим послом. Као и он. Испитао је сваког продавца слаткиша и воћа кога је видео, и сваку жену. И ништа од тога није уродило плодом. Када је стигао до каменог кеја који је ишао целом дужином реке унутар града, на тренутак је стао да проучи сиве докове, који су се истезали у реку, и бродове на њима. Ветар је јако дувао, љуљајући везане бродове и ударајући њима о докове упркос врећама вуне које су служиле као одбојници. За разлику од коња, бродови уопште нису занимали Оливера, осим као начин да се негде стигне, а такође, бродови су били посао ебоударских мушкараца, иако њихов терет често то није био. Жене на доковима ће или бити трговкиње које пазе на своју робу или чланице гилде утоваривача, наоружане до зуба. Такође овде нема продаваца слаткиша.
Таман кад је хтео да се окрене, схватио је да се нико не помера. На доковима је обично била гужва и владала би општа ужурбаност, али ипак на сваком броду којег је могао да види, посада се пела на јарболе и конопце како би гледали залив. Кутије и буради су стојали нетакнути на доковима док су радници, мушкарци голи до паса и жене у зеленим прслуцима од коже, сви стајали непомично и гледали у правцу из кога долази грмљавина. У том правцу се могли видети црни стубови дима који су били благо повијени услед ветра.
Оклевајући на тренутак, он пође дуж најближег дока. У почетку су му бродови везани у близини ометали поглед, али због облика обале сваки док је залазио више у реку него они низводно, тако када се најзад пробио кроз гомилу на крају дока могао је несметано да види низ зелену реку све до залива.
Макар двадесетак бродова је горело, потпуно захваћени пламеном, свуда по заливу. Доста других бродова је већ потонуло, само би им се нагорела крма, или прамац назирали изнад таласа, а и то је било у процесу тоњења. Таман тада, прамац широког брода са два јарбола који је носио велику црвено-плаво-златну заставу Алтаре, се распрсну уз прасак, уз громогласни прасак. Пламен захвати брод, и он поче да тоне прамцем надоље. Стотине пловила се кретало, сви бородови из залива, од рејкера и скимера са три јарбола преко двојарболних соарера Морског народа, па даље до пробалских бродова са троугаоним једрима, па све до обичних речних бродова са једрима или веслима. Неки од њих су покушавали да побегну реком, док је већина покушавала да се домогне отвореног мора. Гомила других бродова, великих колико и рејкери, тупог прамца, је улазило у залив секући таласе ношени ветром. Остао је без даха када је угледао квадратна ребраста једра.
„Крв и крвави пепео“, он прогунђа у шоку. „То су крвави Сеаншани!“
„Ко?“ упита једна жена која је стајала крај њега. Тамно-плава вунена хаљина финог кроја је говорила да је она трговкиња, што је исто говорила и њена кожна фасцикла, у којој је носила папире, као и прибадача њене гилде у облику пера коју је носила на грудима. „То су Аес Седаи“, она рече увереним тоном. „Умем да препознам усмеравање када га видим. Деца Светла ће се постарати за њих, чим стигну. Видећеш.“
Висока седокоса жена у прљавом зеленом прслуку се окрену да јој одговори, држећи се за дрвену дршку свог ножа. „Обуздај свој језик када су у питању Аес Седаи, ти прљава шкртице, или ћу у противном да те одерем, и набијем ти твоје Беле плаштове низ твоје крваво грло!“
Мет их остави да се препиру, машући рукама и вичући једна на другу, и упути се трчећи ка кеју када се пробио кроз гужву. Већ је могао да види три, не, четири, велике животиње како круже над градом, са крилима као у слепог миша. Летачи су седели на тим створењима на некој врсти седла. Још једно од тих створења се појави, а онда још њих. Испод њих, пламен се промоли над крововима уз тутњаву.
Народ је сада трчао, гурајући Мета док се он са муком пробијао кроз улице. „Оливере!“ викао је, надајући се да ће надгласати буку која је долазила са свих страна, као и врискове. „Оливере!“
Одједном, сви променише правац трчања и почеше да беже насупрот Мету. Тврдоглаво, он се проби кроз њих и стиже до призора који је натеро сав онај народ у бег.
Сеаншанска колона је марширала. Стотину или више људи са шлемовима налик инсектима и са оклопима начињеним од преклопљених плочица. Сви су јахали некаква створења налик мачкама величине коња, која су имала бронзану крљушт уместо крзна. Нагнувши се у седлима, они спустише своја копља са плавим заставицама, и одгалопираше у правцу Мол Харе не обраћајући пажњу на никога. Додуше, реч ‘галоп’ не би баш била права реч када је у питању начин кретања тих створења. Брзина била у реду, али они су некако . . . текли из једног покрета у други. Било је време за бег, крајње време. Чим нађе—
Када је колона прошла, нешто црвено у висини струка му привуче пажњу у гужви на улици после раскрснице. „Оливере!“ Он потрча према тамо скоро сустижући једно од оних створења само да би нашао жену разрогачених очију, са малом девојчицом у црвеној хаљини, која побеже пригрливши дете. Избезумљено, Мет настави да трчи, гурајући људе са пута, и бивајући пар пута сам он изгуран. „Оливере! Оливере!“
Још два пута је приметио стубове ватре како се на тренутак издижу над крововима, а дим се извијао са више од туце места. Више пута је чуо заглушујуће пуцње, много ближе њему него заливу су се сада јављали. Чули су се унутар града. Био је сигуран у то. Више него једном земља се затресла под њим.
Улица поче поново да се празни. Народ је бежао у уличице, радње и куће јер су Сеаншани на коњима долазили. Нису сви били оклопљени, на челу ова групе коњаника јахала је тамнопута жена у плавој хаљини. Мет је знао да су на великим црвеним плочама на њеној хаљини и грудима нацртане сребрне муње. Сребрни поводац, који се сјајио на сунцу, повезивао је њен леви зглоб са вратом жене у сивом, дамаине, која је трчала крај сул’дам као псетанце. У Фалмеу је видео довољно Сеаншана за читав живот, али несвесно он се заустави на излазу једне уличице, да би посматрао. По тутњави и ватри могло се закључити да неко у граду покушава да пружи отпор, а он ће сада имати прилику да види један такав покушај.
Сеаншани нису били једини разлог због којега су сви побегли са улице. На другом крају улице појави се стотињак коњаника са спуштеним копљима. Носили су врећасте беле панталоне и зелене капуте, а златне врпце на шлемовима официра су се сјајиле. Узвикнувши поклич, више од стотину Тулининих војника јурну ка Сеаншанима. Били су бројно надмоћнији од Сеаншана који су били испред њих макар два напрема један.
„Проклете будале“, Мет прогунђа. „Не можете тако. Сул’дам ће—“
Међу Сеаншанима, једино се жена у хаљини са муњама покрену да подигне руку показујући на Алтаранце, као да пушта орла, или напујдава пса. Златокоса жена на другом крају сребрног повоца направи један мали корак напред. Лисичији медаљон постаде лед леден.
Испод првих редова ебоударског јуриша, земља се наједном проломи, бацајући плочник и коње као и њихове јахаче у ваздух уз заглушујућу експлозију. Потрес изазван експлозијом баци Мета на леђа, или је му се тло измакло под њим. Устао се само да би видио како се предњи део крчме преко пута њега руши у улицу уз облак прашине, тако излажући собе погледу.
Људи и коњи су лежали свуда, комади људи и коња, а они који су и даље били живи копрцали су се у агонији, око рупе која је прекривала половину улице. Врискови рањеника су испунили ваздух. Мање од половине Ебоударђана се подиже на нестабилне ноге, омамљени експлозијом. Неки од њих би се ухватили узда коња чије су ноге биле нестабилне колико и њихове, бацивши се у седла, натераше животиње у неку врсту галопа. Други су трчали пешке. Сви су бежали од Сеаншана. Са челиком су се могли суочити, али не и са овим.
Бег, Мет схвати је баш тада била одлична идеја. Погледавши низ уличицу у којој се скривао виде гомилу шута на дну ње у висини једног спрата. Јурну низ улицу бежећи испред ебоударских војника, држећи се зидова и надајући се да Сеаншани неће помислити да је он један од Тулининих војника. Није требао данас носити зелени капут.
Сул’дам изгледа и даље није била задовољна. Медаљон се поново охлади, а иза њега још једна детонација груну и баци га на под. Плочник просто поскочи да га дочека. Изнад њега, бело окречени зид поче да се нагиње. „Шта се десило са свом мојом крвавом срећом?“ он повика. Имао је само времена да уради то, и да схвати, баш док су се цигле и греде сурвавале на њега, да су се коцкице у његовој глави умртвиле.
