Планине су се уздизале свуда око Галине Казбан, мало више него велика брда иза осим врхова прекривених снегом и виших врхова иза њих, али она заправо није видела ништа од тога. Камење падине јој је правило модрице на голим стопалима. Дахтала је, а плућа су јој већ претешко радила. Сунце је пекло изнад главе као што је радило чинило се бескрајним данима, цедећи зној из ње у рекама. Било шта осим спуштања једне ноге испред друге је изгледало изван њених могућности. Чудно је било да уз сав зној који је излазио из ње није могла да нађе никакву влагу у својим устима.
Била је Аес Седаи мање од деведесет година, њена дуга црна коса била је још нетакнута седим власима, а скоро двадесет година била је на челу Црвеног ађаха—остале Црвене сестре у тајности су је звале Највишом; остале Црвене сматрале су је једнаком Амирлин Трону—а све време које је носила шал осим пет година заправо је припадала Црном ађаху. То није искључивало њене дужности као Црвене, али је имало предност у односу на њих. Њено место у Врховном Савету Црног ађаха било је поред саме Алвијарин, и она је била једна од само три које су знале име жене која је водила њихове састанке под капуљачама. Могла је да изговори било које име на тим састанцима—име неког краља—и да зна да је то име припадало мртвацу. То се десило, са једним краљем и једном краљицом. Помогла је да се сломе две Амирлин, два пута је помогла да се најмоћнија жена на свету промени у вриштаву бедницу која жели да каже све што зна, помогла је да изгледа као да је једна од њих умрла у сну, а постарала се да друга буде свргнута и смирена. Такве ствари биле су дужност, као потреба да се истребе мушкарци способни да усмеравају, не поступци који пружају задовољство осим као задаци који су добро обављени, али уживала је у вођењу круга који је смирио Сијуан Санче. Сигурно је то значило да је сама Галина Казбан међу најмоћнијима на свету, међу најјачима. Сигурно да јесте. Морало је то да значи.
Ноге јој се затресоше као опруге које су изгубиле своју чврстоћу и она паде незграпно, неспособна да се дочека рукама и лактовима који су били чврсто везани иза ње. Некада бела свилена хаљина, једина одећа која јој је остала, поново се поцепала док се она клизала на ситном камењу које јој је правило модрице гребући је. Дрво ју је зауставило. Лица притиснутог уза земљу, почела је да јеца. „Како?“ стењала је нејасним гласом. „Како ово може мени да се дешава?“
После неког времена схватила је да је нису подигли на ноге; без обзира колико често је падала, никада јој нису дозвољавали ни тренутак предаха. Трепћући да истера сузе, подигла је главу. Аијелке су прекриле падину, неколико стотина њих расутих међу оскудним дрвећем са својим копљима, велови које су могле да подигну у тренутку висили су им низ груди. Галина је хтела да се смеје. Девице; звали су ове чудовишне жене Девицама. Желела је да може да се смеје. Барем нема присутних мушкараца, мала милост. Од мушкараца јој се јежила кожа, а ако би један од њих могао сада да је види, са мање од пола одеће...
Очи су јој забринуто тражиле Тераву, али већина од седамдесет или приближно Мудрих стајале су заједно гледајући нешто више уз падину, заклањајући јој видик. Чинило се да се чује мрмљање од испред њих. Можда су се Мудре саветовале о нечему. Мудре. Биле су свирепо делотворне да је науче правим именима; никада само Аијелка, и никада дивљакуша. Могле су да нањуше презир колико год га крила. Наравно, ниси морао да се трудиш да сакријеш оно што је било сажежено у теби.
Већина Мудрих је гледала тамо, али не све. Сјај саидара окруживао је младу, лепу, црвенокосу жену са нежним устима која је гладала Галину великим, усредсређеним плавим очима. Можда као знак сопствене охолости, изабрале су најслабију међу собом да је држи одсеченом овог јутра. Микара није заиста била слаба у Једној моћи—ниједна од њих то није била—али чак и са болом од раменa до коленa што је било стање у коме се тренутно налазила, Галина је могла да пробије Микарин штит уз мало напора. Мишић на њеном образу згрчио се неконтролисано; увек се то дешавало када би помислила о још једном покушају бекства. Први је био довољно лош. Други... Јежећи се, борила се да поново не почне да јеца. Неће поново покушати док не буде сигурна у потпуни успех. Веома сигурна. Потпуно сигурна.
Маса Мудрих се раздвојила, окрећући се да прати Тераву својим очима док је жена јастребовог лица ходала према Галини. Одједном поново дашћући, са зебњом, Галина је покушала да се ускобеља на ноге. Везаних руку и млитавих мишића, успела се само на колена када се Терава нагла над њом док су јој огрлице од слоноваче и злата нежно звецкале. Грабећи пуну шаку Галинине косе, Терава јој је повукла главу уназад оштро. Виша од већине мушкараца, та жена је то радила чак и док су стајале, испруживши Галинин врат болно да је натера да гледа у лице Мудре. Терава је била мало јача од ње у Моћи, што је релативно мало жена било, али то није било оно због чега је Галина дрхтала. Хладне, дубоке, плаве очи боле су њене, држале су је чвршће него Теравина груба шака; чинило се да јој свлаче душу голу подједнако лако као што је Мудра поступала с њом. Још није преклињала, ни кад су је натерали да хода целог дана са једва једном капи воде, ни кад су је приморали да одржава корак са њима док су трчали сатима, чак ни кад су је шибама терали да јауче. Теравино немилосрдно, тврдо лице које је неосетљиво пиљило у њу, натерало ју је да жели да преклиње. Понекад се будила ноћу, испружена између четири коца за која су је привезали, цвилећи се будила из снова у којима је цео њен живот проживљен под Теравиним рукама.
„Већ пада“, Мудра је рекла гласом попут камена. „Наводните је и доведите је.“ Окрећући се, наместила је шал, а Галина Казбан је била заборављена док не буде било потребе да је поново позову; за Тераву, Галина Казбан била је мање важна од пса луталице. Галина није покушала да устане; била је „наводњена“ довољно често до сада. То је био једини начин да је пусте да пије. Болно жедна није се опирала када ју је велика Девица узела за косу попут Тераве и повукла јој главу уназад. Само је отворила уста највише што је могла. Још једна Девица, са набраним ожиљком који се угибао преко носа и образа, нагла је мешину с водом и полако сипала млаз у Галинина спремна уста. Вода је била бљутава и топла; била је изврсна. Гутала је грчевито, неспретно, држећи вилице раширене. Желела је да помера лице под тим танким млазем, да је пусти да тече преко образа и чела, скоро колико је желела воду за пиће. Уместо тога држала је главу веома чврсто, тако да јој је свака кап ишла низ грло. Просипање воде било је још један разлог да је туку; пребили су је кад је просула пуна уста воде преко браде, а у видокругу је био поток шест корака широк.
Када је мешина коначно била однешена, велика Девица ју је повукла за везане лактове назад на ноге. Галина је застењала. Мудре су скупљале своје сукње преко руку, откривајући своје ноге добрано изнад меких чизми које су долазиле до колена. Не могу да се спремају за трчање. Не поново. Не у овим планинама.
Мудре су равномерно потрчале напред, лако као да су на равном тлу. Девица коју није видела посекла је задњи део Галининих бутина шибом и она посрну у нешто што је личило на трк, док ју је велика Девица упола вукла. Шиба је ударала њене ноге сваки пут кад би застале. Да је овај трк настављен до краја дана, оне би се мењале, једна Девица би користила шибу, а друга би вукла. Патећи се уз падине и скоро клизајући се низ њих, Галина је трчала. Жутомрка планинска мачка са смеђим пругама и тежа од човека фрктала је на њих са стеновитог испупчења изнад; женка, јер је оскудевала у ћубама на ушима и широким образима. Галина је желела да јој викне да бежи, да трчи пре него што је Терава ухвати. Аијели су настављали да трче поред фрктајуће мачке, незабринути, а Галина је љубоморно плакала за мачкином слободом.
У своје време биће избављена, наравно; то је знала. Кула не би допустила да једна сестра остане у заробљеништву. Елаида не би дозволила да држе једну Црвену. Сигурно ће Алвијарин послати некога да је спасе. Неко ће, било ко, да је спаси од ових чудовишта, посебно од Тераве. Све би обећала за то ослобођење. Чак би и одржала та обећања. Била је ослобођена од Три Заклетве када се прикључила Црном ађаху, заменила их је новим тројством, али у том тренутку заиста је веровала да би одржала своју реч, ако би то донело избављење. Било које обећање, било коме ко би је ослободио. Чак и мушкарцу.
До тренутка кад су се појавили ниски шатори, њихове тамне боје су се утапале у пошумљене падине планине као што је то чинила мачка, Галину су придржавале две Девице, вукући је даље. Вика се чула са свих страна, радосни узвици поздрављања, али Галину су настављали да вуку иза Мудрих, дубље у логор, и даље трчећи, саплићући се.
Без упозорења шаке су напустиле њене руке. Она је посрнула лицем напред и лежала је тамо са носем у прашини и палом лишћу, увалчећи ваздух кроз отворена уста. Искашљала је парче листа, али била је превише слаба да би окренула главу. Крв јој је тутњала у ушима, али гласови су допрли до ње и полако су почели да имају смисла.
„...штедела своје време, Терава“, рекао је глас жене који је звучао познато. „Девет дана. Ми смо се вратили одавно.“
Девет дана? Галина је затресла главу трљајући лице о земљу. Од како су Аијели убили коња под њом, сећање јој је стопило све дане у мешавину жеђи и трчања и батина, али сигуно је било више од девет дана. Недеље, сигурно. Један месец или више.
„Уведите је унутра“, познати глас је рекао нестрпљиво.
Руке су је подигле, гурнуле напред, савијајући је да прође испод ивице великог шатора са странама подигнутим свуда унаоколо. Била је бачена на наслагане тепихе, ивица плаво-белог таиренског лавиринта преклапала је дречаво цвеће под њеним носем. Са тешкоћом подигла је главу.
Испрва није видела ништа осим Севане која је седела пред њом на великом јастуку са жутим кићанкама. Севана са косом попут танко испреденог злата, очију попут јасних смарагда. Издајничка Севана која је дала реч да скрене пажњу пљачкањем Каирхијена, а онда је прекршила покушавши да ослободи ал’Тора. Севана која је барем могла да је извуче из Теравиних руку.
Усправила се на колена и први пут схватила да има и других у шатору. Терава је седела на јастуку са Севанине десне стране, на челу вијугаве линије Мудрих, четрнаест жена које су могле да усмеравају, а Микара, која је и даље држала штит на њој, стајала је на зачељу уместо да седи. Половина њих биле су Мудре које су је заробиле са таквом презривом лакоћом. Никада више неће бити тако неопрезна близу Мудрих; никада више. Ниски мушкарци и жене бледих лица у белим одорама кретали су се иза Мудрих, без речи нудећи послужавнике од злата или сребра са малим пехарима, и још њих је радило исто са друге стране шатора, где је седокоса жена у аијелском капуту и панталонама смеђе и сиве боје седела са Севанине леве стране, на челу линије од дванаест Аијела камених лица. Мушкарци. А она није носила ништа осим поцепане хаљине са рупама на многим местима. Галина је чврсто залупила зубе да би угушила врисак. Натерала је своја леђа да буду крута да би се зауставила у покушајима да направи рупу и сакрије се од тих хладних мушких очију.
„Чини се да Аес Седаи могу да лажу“, рече Севана, а Галина пребледе. Та жена није могла да зна; није могла. „Заклела си се, Галина Казбан, и прекршила си те заклетве. Да ли си мислила да можеш да убијеш једну Мудру и онда да побегнеш ван домашаја наших копаља?“
На тренутак, олакшање је заледило Галинин језик. Севана није знала за Црни ађах. Да није напустила Светлост тако давно, захвалила би Светлости. Олакшање јој је умирило језик и сићушну искру огорчења. Оне су напале Аес Седаи и биле су љуте што је нека од њих умрла? Сићушна искра је била све што је успела. Уосталом, шта је Севанино извртање чињеница према данима батина и Теравиних очију? Болан, грактави смех настаде због те бесмислености. Грло јој је било тако суво.
„Буди захвална што неке од вас још увек живе“, успела је да протури кроз смех. „Чак и сада није касно да исправиш своје грешке, Севана.“ Уз напор, прогутала је жалосно весеље пре него што се претворило у сузе. Управо пре. „Када се вратим у Белу кулу, сетићу се оних који ми помажу, чак и сада.“ Хтела је да дода „и оних који чине супротно“, али због Теравиног непоколебљивог погледа страх јој залепрша у стомаку. Колико је она знала, Терави је можда још увек било дозвољено да јој уради шта жели. Мора да је постојао неки начин да натера Севану да... је узме под свој надзор. То је имало горак укус, али све је било боље од Тераве. Севана је била амбициозна, и похлепна. Усред мрштења на Галину, видела је призор своје руке и упутила је кратак осмех дивљења прстењу са уметнутим смарагдима и рубинима. Носила је прстење на пола својих прстију, а огрлице од бисера и рубина и дијаманата погодних за било коју краљицу висили су јој преко надутих груди. Севани се није могло веровати, али можда је било могуће купити је. Терава је била сила природе; подједнако си могао да покушаш да поткупиш поплаву или лавину. „Верујем да ћеш урадити оно што је исправно, Севана“, завршила је. „Награде за пријатељство са Белом кулом су огромне.“
На тенутак, завладала је тишина осим шапата белих одора слугу који су се кретали са својим послужавницима. Онда...
„Ти си да’тсанг“, рече Севана. Галина је трепнула. Она је била презрена? Свакако су јасно показали презир, али зашто—?
„Ти си да’тсанг“, нагласила је Мудра округлог лица коју није знала, а жена виша од Тераве је поновила, „Ти си да’тсанг.“
Теравино лице налик на јастребово као да је било извајано из дрвета, али њене очи, упрте у Галину, сијале су оптужујуће. Галина се осећала прикуцано за место где је клекла, неспособна да се помери. Хипнотисана птица која гледа змију која се гмижући приближава. Нико никад није учинио да се тако осећа. Нико.
„Три Мудре су рекле.“ Севанин задовољни осмех био је скоро добродошао. Теравино лице било је укочено. Тој жени се није свидело шта год да се управо десило. Нешто се јесте десило, иако Галина није знала шта. Осим да ју је то ослободило Тераве. То је било више него довољно за сада. Више него довољно.
Када су јој Девице пререзале конопце којима је била спутана и убациле је у одору од црне вуне, била је тако захвална да скоро да није марила што су јој прво поцепали остатке хаљине пред оним мушкарцима ледених очију. Дебела вуна је била топла и изазивала је свраб на огреботинама, а она ју је примила као да је била свила. Упркос томе што ју је Микара и даље држала одсечену, могла је да се смеје док су је Девице водиле из шатора. Није много потрајало да та жеља у потпуности нестане. Није много потрајало да почне да се пита да ли би преклињање на коленима пред Севаном било од користи. Урадила би то, да је могла да дође до те жене, осим што јој је Микара учинила јасним да неће ићи било где осим ако јој то није речено, или проговорити осим ако јој се неко не обрати.
Прекрштених руку Севана је гледала Аес Седаи, да’тсанг, како се тетура низ падину и стаје поред Девице са шибом која је чучала на петама да спусти камен у облику главе који је носила у рукама. Црна капуљача се на тренутак окренула у њеном правцу, али да’тсанг се брзо сагла да подигне још један велики камен и окренула се да се пење назад педесет корака до места где ју је Микара чекала са још једном Девицом. Тамо је спустила тај камен, подигла још један, и кренула натраг доле. Да’тсанг су увек срамоћени бесмисленим радом; осим ако не постоји велика потреба, овој жени неће дозволити да носи ни ћуп с водом, а тежак рад без сврхе ће јој испуњавати сате док не пукне од срамоте. Сунце је још имало да се пење, а још много дана је лежало испред.
„Нисам мислила да ће се сама осудити“, Риала рече у Севанино раме. „Ефалин и друге су скоро сигурне да је отворено признала да је убила Десаину.“
„Она је моја, Севана.“ Теравине вилице су се стегле. Могла је да узме жену, али да’тсанг не припада никоме. „Намеравала сам да је обучем у свилене гаи’шаинске одоре“, промрмљала је. „Чему све ово, Севана? Очекивала сам да се расправљамо око тога да јој се пререже врат, не око овога.“
Риала забаци главу, упутивши поглед постранце у Севану. „Севана намерава да је сломи. Водиле смо дуге разговоре о томе шта да урадимо ако ухватимо неку Аес Седаи. Севана жели укроћену Аес Седаи да носи бело и служи је. Мада ће и једна Аес Седаи у црном бити довољно добра.“
Севана намести свој шал, изнервирана тоном те жене. Не баш поспрдан, али превише свестан да је желела да некако искористи усмеравање Аес Седаи као да је Севанино сопствено. То је било могуће. Гаи’шаини прођоше три Мудре носећи велики, месингом обложени ковчег између себе. Ниски и бледи, муж и жена, били су лорд и госпа у земљама дрвоубица. Пар је нагнуо своје главе покорније него што би неки Аијел у белом икада успео; њихове тамне очи су биле скупљене од страха од грубе речи, а камо ли од шибе. Мокроземци су могли бити укроћени као коњи.
„Та жена је већ укроћена“, Терава је забрундала. „Гледала сам јој у очи. Она је птица која маше крилима у руци, али ју је страх да полети.“
„За девет дана?“ Риала рече с неверицом, а Севана одмахну главом снажно.
„Она је Аес Седаи, Терава. Видела си како је пребледела од беса када сам је оптужила. Видела си је како се смејала говорећи о убијању Мудрих.“ Направила је узнемирен, љутит звук. „И чула си је како нам прети.“ Та жена је била љигава као дрвоубице, говорећи о наградама и дозвољавајући да претња, ако не дођу награде, тихо виче. Али шта је друго могла да очекује од Аес Седаи? „Биће потребно доста времена да се она сломи, али ова Аес Седаи ће преклињати да слуша чак и ако за то буде потребна година.“ Када то једном буде урадила... Аес Седаи нису могле да лажу; очекивала је од Галине да одбаци њену оптужбу. Када се једном буде заклела да слуша...
„Ако желиш да натераш Аес Седаи да те слуша“, зачу се мушки глас иза ње, „ово би могло да ти помогне.“
Невероватно, Севана се окренула и видела Кадара каји је стајао тамо, и поред њега жена—Аес Седаи—Маисија, обоје оденути у тамну свилу и фину чипку као што су били пре шест дана, обоје са врећом са избочинама које су им висиле незгодно са рамена закачене ременом. Кадар је држао гладак бели штап дуг око једне стопе у једној тамној руци.
„Како сте дошли овде?“ захтевала је, а онда је притисла усне бесно.
Очигледно да су дошли као што је он долазио раније; само је била изненађена да се он појавио овде, усред логора. Она је зграбила бели штап који је он понудио, и као и увек, он је искорачио назад ван домашаја руке. „Зашто сте дошли?“ исправила се. „Шта је ово?“ Мало тање него њен зглоб, штап је био гладак осим неколико чудних, грациозних симбола изрезбарених на једном пљоснатом крају. Деловало је не баш као слоновача, не баш као стакло. Веома хладно на додир.
„Можеш да га зовеш Штап заклетви“, Кадар рече показујући зубе нечим што је без сумње требало да буде осмех. „Допало ми је руку тек јуче, и одмах сам се тебе сетио.“
Севана је чврсто затворила своје руке око штапа да би се заустави да га не баци. Сви су знали шта је радио Штап заклетви Аес Седаи. Трудећи се да чак и не размишља, а камо ли да прича, гурнула га је за појас и померила руке од њега.
Риала се намрштила на штап за Севаниним појасом, и њене очи су се подигле полако, хладно, ка Севанином лицу. Терава је наместила свој шал уз звекет наруквица, и насмешила се тврдо и танко. Никада неће бити прилике да једна од њих додирне штап, а можда неће бити прилике ни да било која Мудра то уради. Али још увек је постојала Галина Казбан. Једног дана ће бити сломљена.
Гавраноока Маисија, мало иза Кадара, насмешила се, бледо скоро као Терава. Видела је, и разумела. Добро је опажала, за мокроземку.
„Дођи“, Севана рече Кадару. „Пићемо чај у мом шатору?“ Сигурно неће делити воду с њим. Подигнувши своју сукњу, кренула је уз падину.
На њено изненађење, и Кадар је добро опажао. „Све што ти треба је да натераш своју Аес Седаи“—ходајући лагано поред ње на својим дугим ногама, искезио се изненадно, зубато, Риали и Терави—„или било коју жену која може да усмерава да држи штап и изговори било која обећања која желиш док неко усмерава мало Духа у број. Обележја на крају штапа?“ додао је подижући своје обрве увредљиво. „Можеш то да користиш и да је ослободиш, али то је болније. Или сам бар ја то тако разумео.“
Севанини прсти додирнуше штап лагано. Више стакло него слоновача, и веома хладно. „Ради само на женама?“ Сагла се да уђе у шатор испред њега. Мудре и вође ратничких друштава били су отишли, али је туце гаи’шаина дрвоубица остало, клечећи стрпљиво на једној страни. Нико пре није држао туце гаи’шаина, а она је поседовала више. Мада би морало да постоји ново име за њих, пошто они никада неће скинути бело.
„Жене које могу да усмеравају, Севана“, Кадар рече, пратећи је унутра. Тон тог човека био је тако дрзак. Његове тамне очи су сијале, отворено забављене. „Треба да сачекаш да имаш ал’Тора пре него што ти дам оно што ће контролисати њега.“
Сео је скидајући врећу са рамена. Не на јастук близу њеног, наравно. Маисија се није бојала сечива у ребрима; наслонила се на лакат скоро код Севане. Севана ју је погледала искоса, а онда неусиљено одвезала још једну врпцу на својој блузи. Није се сећала да су груди те жене биле толико округле. Заправо, и њено лице је деловало још лепше. Севана је покушала да не шкрипи зубима.
„Наравно“, Кадар је наставио, „ако мислиш на неког другог мушкарца—постоји и ствар која се зове столица за везивање. Везивање људи који не могу да усмеравају је теже него везивање оних који то могу. Можда је столица за везивање преживела Сламање, али мораћеш да чекаш док је не надјем.“
Севана је додирнула штап још једном, онда је нестрпљиво наредила једном од гаи’шаина да донесе чај. Могла је да чека. Кадар је био будала. Пре или касније ће јој дати све што је желела од њега. А сада је штап могао да ослободи Маисију од њега. Сигурно га та жена неће бранити. За своје увреде, носиће црно. Севана је узела малу, зелену, порцуланску шољицу са послужавника који је гаи’шаин држао и дала ју је Аес Седаи својим рукама. „Има укус менте, Маисија. Видећеш да је освежавајући.“
Жена се насмејала, али те црне очи... Па, оно што се могло учинити једној Аес Седаи, могло је бити учињено и двема. Или више.
„Шта је са путним кутијама?“ Севана је питала уљудно.
Кадар је одмахнуо гаи’шаина од себе и помазио врећу поред себе. „Понео сам нар’баха—тако су се звале—колико сам могао да нађем. Довољно да пребаци све вас до сумрака, ако пожурите. А ја бих, да сам на твом месту. Ал’Тор намерава да вас доврши, чини се. Два клана долазе са југа, а још два се крећу са севера. Са својим Мудрима, спремнима да усмеравају. Њихова наређења су да остану док сви ви не будете мртви или заробљени.“
Терава шмркну. „Разлог да се покренемо, сигурно, мокроземче, али не и да бежимо. Четири клана не могу да пређу Родоубичин бодеж за дан.“
„Нисам ли рекао?“ Кадаров осмех уопште није био пријатан. „Изгледа да је ал’Тор везао и неке од Аес Седаи за себе, а оне су научиле Мудре да Путују без нар’баха, барем преко кратких раздаљина. Двадесет или тридесет километара. Изгледа да је недавно поновно откривено. Могли би да буду овде—па, данас. Сва четири клана.“
Можда је лагао, али тај ризик... Севана је могла да предобро да замисли да је у Сорилејином стиску, Не дозволивши себи да задрхти, послала је Риалу да обавести остале Мудре. Њен глас није ништа одао.
Посегнувши у своју врећу, Кадар је извадио сиву коцку од камена, мању од кутије за позивање коју је користила да га дозове, и много простије, без икаквих ознака осим јасног црвеног диска постављеног на једној страни. „Ово је нар’баха“, рекао је. „Користи саидин, тако да нико од вас неће видети ништа, и има своја ограничења. Ако га жена додирне, неће радити неколико наредних дана, тако да ћу морати сам да их предам, али има и друга ограничења. Када се једном отвори, капија ће остати одређено време, довољно да неколико хиљада прође ако не буду губили време, а нар’бахи је потребно три дана да се опорави након тога. Имам довољан број да нас пребаци где год треба да одемо данас, али...“
Терава се нагла напред тако усредсређено да је изгледало као да ће пасти, али Севана једва да је слушала. Није заправо сумњала у Кадара; неће се он усудити да их изда, не док жуди за златом које Шаидои треба да му дају. Али постојале су ситнице. Маисија се чинило да га проучава преко свог чаја. Зашто? И ако је постојала толика протреба за брзином, зашто није било хитности у његовом гласу? Он неће издати, али она ће преузети мере предострожности у сваком случају.
Маерик се намрштио на камену коцку коју им је мокроземац дао, а онда на... рупу... која се појавила када је притиснуо црвену тачку. Рупа, пет корака широка и три висока, у ваздуху. Иза су лежала валовита брда, а не равница прекривена смеђом травом. Нису му се свиђале ствари у вези са Једном моћи, нарочито у вези са мушким делом. Севана је искорачила из друге, мање, рупе са мокроземцем и тамном женом, праћена Мудрама које су Севана и Риала изабрале. Само је шачица Мудрик остала са Мошаине Шаидо. Кроз другу рупу, могао је да види Севану како прича са Бендуин. Септа Зелене соли ће такође имати мало Мудрих; био је сигуран у то.
Дирела му је додирнула руку. „Мужу“, промрмљала је, „Севана је рекла да неће дуго остати отворено.“ Маерик климну. Дирела је увек схватала саму срж ствари. Стављајући вео, потрчао је напред и скочио кроз рупу коју је направио. Шта год да су Севана и мокроземац причали, неће послати ниједног од својих Мошаина пре него што буде знао да је безбедно.
Тешко се дочекао на падину покривену мртвом травом и скоро се стрмоглавио низбрдо пре него што је повратио равнотежу. На трентуак се упиљио навише у рупу. На овој страни, висила је више него стопу изнад тла.
„Жено!“ викну. „Овде је пад!“
Црне Очи су скочили, под веловима и спремних копаља, такође и Девице. Исто је покушавати да пијеш песак као покушати да зауставиш Девице да не буду међу првима. Остали Мошаини пратили су их у трку, алгаи'д'сисваи и жене и деца, скачући наниже у лету, занатлије, трговци и гаи'шаини који су већином водили тешко натрпане товарне коње и мазге, скоро шест хиљада укупно. Његова септа, његови људи. И даље ће бити када једном буде отишао у Руидеан; Севана није могла да га спречава да постане главешина клана још дуго.
Извиђачи су се одмах распршили, док је септа и даље јурила из рупе. Спустивши вео, Маерик је викнуо наређења која су послала вод алгаи'д'сисваи на прегибе брда која су их окруживала док су сви остали били сакривени испод. Није било начина да се види ко или шта је лежало иза тих брда. Богате земље, тврдио је мокроземац, али овај део њему није изгледао баш богато.
Доста од његове септе сада су чинили алгаи'д'сисваи којима није заиста веровао, људи који су побегли из својих кланова зато што нису веровали да је Ранд ал'Тор био прави Кар'а'карн. Маерик није био сигуран у шта је он веровао, али чевек не сме да напушта септу и клан. Ови људи су себе називали Мера'дин, Изроди, име које је одговарало, а имао је две стот-
Рупа се изненада скупила у усправну црту сребра која је пресекла десеторицу Без браће. Њихови делови пали су на падину, руке, ноге. Предња половина једног човека спустила се скоро до Маерикових стопала.
Пиљећи у место где се пре налазила рупа, стиснуо је црвену тачку палцем. Бескорисно, знао је али... Дарин, његов најстарији син, био је један од Камених паса који су чекали као позадинска стража. Они би последњи прошли. Сураила, његова најстарија ћерка, остала је са Каменим псом због ког је размишљала да се одрекне копља.
Очи су му сусреле Дирелине, зелене и прелепе као и дана када је положила венац пред његове ноге. „Можемо да сачекамо“, рекао је тихо. Мокроземац је рекао три дана, али можда се преварио. Палац му је поново притиснуо црвену тачку. Дирела је мирно климнула; надао се да неће бити потребе да плачу једно другом у наручју када буду могли да остану сами.
Девица је скакала низ падину, ужубрано скидајући вео, и, зачудо, задихана. „Маериче“, рече Неајса, не чејакући чак ни да је он погледа, „копља на истоку, на само неколико миља и трче право на нас. Мислим да су Рејни. Има их бар седам или осам хиљада.“
Могао је да види друге алгаи'д'сисваи како трче ка њему. Млади Брат Орла, Каирдин, клизећи је стао, проговоривши чим га је Маерик видео. „Видим те, Маериче. Копља на не више од пет миља на север, и мокроземци на коњима. Можда по десет хиљада. Не мислим да се ико од нас видео изнад превоја, али се нешто копаља окренуло ка нама.“
Маерик је знао пре него што је оседели Трагач за Водом по имену Лаерад отворио уста. „Копља долазе преко брда три или четири миље на југ. Осам хиљада или више. Неки од њих су видели једног од момака.“ Лаерад никада није траћио речи, и никада не би рекао који момак, мада би момак Леарду био било ко без седе косе. Није било времена за траћење речи, знао је Маерик. „Хамале!“ повика. Није било времена ни за пристојност према ковачу.
Крупни човек је знао да нешто није било у реду; потрчао је узбрдо, вероватно се крећући најбрже откако је први пут узео чекић.
Маерик му је дао камену коцку. „Мораш да притиснеш црвену тачку, и да наставиш да је притискаш, без обзира на то шта се деси, без обзира колико дуго буде потребно да се рупа отвори. То је једини излаз за било ког од вас.“ Хамал климну, али Маерик није чак ни сачекао да овај каже да хоће. Хамал ће разумети. Маерик додирну Дирелин образ, није га било брига колико их је очију гледало. „Хладу мог срца, мораш се припремити да обучеш бело.“ Рука јој је кренула ка дршци ножа за појасом—била је Девица када је направила његов венац—али је он одлучно одмахнуо главом. „Мораш да живиш, жено, Господарице Крова, да држиш на окупу оно што преостане.“ Климнувши, притиснула му је образ прстима. Био је запањен; одувек је била врло уздржана у јавности. Наместивши вео, Маерик подиже једно копље високо изнад главе. „Мошаини!“ рикну. „Играјмо!“ Узбрдо су га пратили, мушкарци и Девице, јака хиљада рачунајући и Изроде. Можда су и они могли да се уброје у септу. Узбрдо и на запад; ту су били најближи и најмалобројнији. Можда су могли да купе довољно времена, мада није заиста веровао у то. Питао се да ли је Севана знала за ово. Ох, свет је постао веома чудан откако је Ранд ал'Тор дошао. Додуше, неке ствари нису могле да се промене. Смејући се, поче да пева.
„Спирајте копља, док се сунце високо пење.
Спирајте копља, док сунце ниско пада.
Спирајте копља; ко се плаши смрти?
Спирајте копља; нико кога знам!“
Намрштивши се, Граендал је гледала како се капија затвара за последњим од Џумаи Шаидо. Џумаи и велики број Мудрих. За разлику од осталих, Самаел није просто везао ову мрежу тако да се временом распадне. Бар, претпостављала да ју је држао до краја; заварање, за петама последњег мушкарца одевеног у смеђе и сиво, била је превише срећна околност. Смејући се, Самаел је бацио торбу, у којој је још било нешто од оног бескорисног камења. Њена празна торба била је бачена одавно. Сунце је седело ниско за планинама на западу, пола сијајуће црвене лопте.
„Једном ћеш“, рекла је суво, „бити превише лукав за сопствено добро. Будаласта кутија, Самаеле? А шта да је неко од њих разумео?“
„Нико није“, рекао је једноставно, али је наставио да трља руке и пиљи у место где је била капија. Или можда у нешто иза. И даље је држао Маску Огледала, која је правила привид додатне висине. Она је збацила своју чим се капија затворила.
„Па, сасвим сигурно си успео да их застрашиш.“ Око њих су се налазили докази: неколико ниских шатора још је стајало, ћебад, котлић, крпена лутка, свакакво смеће лежало је где је пало. „Где си их послао? Негде испред ал'Торове војске, претпостављам?“
„Неке“, рекао је одсутно. „Довољно.“ Упиљене замишљености је одједном нестало, као и његове маске. Ожиљак преко лице изгледао је посебно модар. „Довољно да изазову невоље, нарочито са Мудрама које усмеравају, али не толико да ико посумња у мене. Остали су разбацани од Илијана до Геалдана. А ако неко пита како и зашто? Можда је то урадио ал'Тор, из својих разлога, али сигурно не бих протраћио толико њих да сам то ја учинио, зар не?“ Поново се насмејао; задивљен својом бриљантношћу.
Наместила је горњи део хаљине да прикрије изненађење. Таква врста такмичења била је запањујуће глупава—рекла је то себи десет хиљада пута, и није ниједном послушала—запањујуће глупава, и сада јој се чинило као да ће јој хањина скроз спасти. Што није имало ништа са њеним изненађењем. Није знао да је Севана узела сваку Шаидо жену која је могла да усмерава са собом. Је ли напокон дошло време да га напусти? Ако би се бацила Демандреду на милост...
Као да јој је прочитао мисли, рекао је: „Привезана си за мене чврсто колико и мој појас, Граендал.“ Капија се отворила, откривајући његове приватне одаје у Илијану. „Истина, то више није битно, ако је икада било. Успећеш са мном, или ћеш пасти са мном. Велики Господар награђује успех и никада га није занимало како је постигнут.“
„Како ти кажеш“, рече му. Демандред није имао милости. А Семирхејџ... „Успећу или пасти са тобом.“ Ипак, нешто ће морати да се учини. Велики Господар је награђивао успех, али неће бити одвучена доле ако Самаел не успе. Отворила је капију ка својој палати у Арад Доману, до дуге одаје са стубовима где је могла да види своје љубимце како се брчкају у базену. „Али шта ако ал'Тор лично дође по тебе? Шта онда?“
„Ал'Тор не иде никуда“, насмеја се Самаел. „Све што треба да радим је да чекам.“ Још увек се смејући, прошао је кроз капију и пустио да се затвори.
Мирдраал се покренуо из дубоких сенки, постајући видљив. У његовим очима, капије су оставиле траг—три крпе сијајуће магле. Није могао да разазна различите токове, али је могао да разликује саидин од саидара по мирису. Саидин је мирисао као оштра ивица ножа, као врх трна. Саидар је мирисао на мекано, али као нешто што ће очврснути што се јаче притисне. Ниједан други Мирдраал није могао да намирише разлику. Шадар Харан није био као други Мирдраали.
Подигнувши одбачено копље, Шадар Харан га је употребио да подигне торбу коју је Самаел бацио, а онда да преврне комаде камења који су испали. Много тога се дешавало што није било у плану. Хоће ли ови догађаји узбуркати хаос или…
Љутити црни пламенови јурнули су низ дршку копље из руке Шадара Харана, из руке Руке Сенке. У тренутку се дрвена дршка угљенисала и уврнула; врх копља је отпао. Мирдраал је пустио да поцрнели штап падне и обрисао чађ са длана. Ако је Самаел служио хаосу, онда је све било у реду. Ако није...
Изненадан бол усппузао му се уз врат; блага слабост склизнула низ удове. Превише дуго далеко од Шајол Гула. Та спона морала је некако да се сузбије. Уз режање, окренуо се до ивице сенке која му је била потребна. Тај дан је долазио. Доћи ће.
